Upravo je poginuo moj mačak, Dobrica Ristić, ispred moje kuće.

Zgazila su ga kola dok sam ja bio na akva-parku.

Našao sam ga mrtvog i ukočenog ispod prozora. Najpre sam mislio da spava od toplote, pošto je imao običaj da spava ovih dana popodne, ali kada sam mu prišao video sam da je mrtav.

Par sati sam utonuo u sebe, ili sam se drao po kući. Onda sam odlučio da ga sahranim u dvorištu. Nisam imao lopatu. Zato sam ga samo prekrio busenovima trave.

Tek kada sam ga držao mrtvog u rukama (još je bio topao), i kada sam ga nosio na sahranu u dvorište sa druge strane kuće, i kada sam mu pipnuo stomačić po kome sam ga svaki dan milovao i što je najviše voleo i uvek bi počeo da prede, tek tada, počeo sam da plačem. To je bilo malopre.

Bio je samo nekoliko meseci star, a kod mene je bio samo mesec dana, a opet ne znam nijednu od bar 15 mačaka koje sam imao u životu a da sam je toliko voleo kao Dobricu Ristića.

To je jedina moja mačka koja je imala i ime i prezime.

Dobrica je bilo ime zato što je bio dobar, nikada se nije grebao i ujedao - nikada pre nisam video takvu mačku, posebno ne tako mladu, jer se one uvek grebu i ujedaju.

Ristić sam mu dao prezime zato što kada je prvi put izleteo iz kuće odmah se popeo na vrh drveta u dvorištu - bio je avanturista. (Te stoga Ristić, skraćeno od Avanturistić).

Od kada sam ga uzeo sa ulice, ispred jedne kladionice, toliko sam ga hranio da se utrostučio za mesec dana.

Mislio sam o njegovoj budućnosti svaki dan. Puštao sam ga u dvorište, znajući za rizik, ali uostalom sam je hteo da izlazi a uvek bi se vraćao posle tri sata.

Ubiće me osećaj krivice.

Ima li ko slično iskustvo ?

Ne znam kako da prebolim ovo... Surovo, previše surovo.