Dodir sreće

Uvlačim se nečujno u krevet. Ona spava.
Ne bih da narušim ravnomerno disanje blizu mog uha. Klizim sve bliže dodiru i toploti koju ona daje. Pružam se trežeći sebi mesta, našta se ona malo protegne i reklo bi se sasvim slučajno me nespretno zagrli. Volim kad osetim blagu težinu bliskog tela na sebi. Pravim kratku pauzu pa pošto se uverim da nije budna, nastavljam da se krećem kao hobotnica ka njoj. Gde god je dodirnem tu se prilepim. Osećam topao dah i mekoću obraza koje obožavam. Mrak me nagoni da zatvorim oči i da se predam čulima. Zaranjam u ocean noći. Ne pomeram se previše da ne bih njenim naglim okretanjem izgubio stečenu poziciju. Mirujem da ustalim položaj a milina mi se širi kroz telo. Hoću da ovo blaženstvo traje što duže. Nailazi novi osećaj sreće dok polako tonem ka njemu. Onaj za koji živimo. Spokoj.

Putovanja, razna, mada najviše ona koja su vezana za boravak pored vode.

Interesantno je to oko razmišljanja o sreći...

Mnogo planova sam u zivotu uzela u svoje ruke i bez straha. Stvari sam postizala nekada na moralan, nekada na nemoralan način, ali sam umela da postavim cilj, čak nekada i sa nebrigom za rizike.
Međutim, korak da odem u Australiju dok sam bila mlada mi je nekako uvek izmicao.

Verovatno sam se osetila malo umornom da ponovo u nepoznato ulazim sama i grabim se. Kada sam u nekim drugima stvarima bila spremna na taj korak, pozelela sam da oslobodim pritisak u ramenima i grc u vilici. Pošto sam mlada naucila da ako cekas spremnost i idealno na svim nivoima uglavnom nigde nećeš stici, brzo sam shvatila da će ta avantura – nebitno da li bi ili mi ne bi donela sreću - u mom srcu ostati samo kao neko lepo pero koje odleti pre nego sto si i stigao da ga dobro osmotris.:) Aposlutno ničija krivica osim moja 