Znam da si me cekao u jednoj tuznoj i dalekoj misli.Bila je to noc koju
sam ja nazvala pokajnickom.A ti si je zvao nedostajes mi.Bila je duga i
mirna.Ništa je nije remetilo osim mesecine.Vodili smo ljubav,onako
strasno a da nismo ni znali ko smo.Secam se rekao si mi:Zivot je
otkrivanje.A ti si onaj prolaz u kome sam te pronasao u samo jednom
tajnom znaku.Da li je ljubav bila tajni znak?Ili je u pitanju bila
strast,pozuda,naše nezadovoljstvo ili ko zna šta.Uspeo si da mi dodirnes
srce.Uspeo si a ja sam te lagala da ne znam da volim.Ucila sam znakove
gresnog zivota,i svaki trenutak koji nam je bio poklonjen ja sam ga
krala jer mi je bio potreban.Smeskao si se,ljubeci me,I zvao me svojom
poezijom dodira.U tom trenutku nasem,u tvojim izgovorenim rečima
pronalazila sam savrsenstvo,ili je možda u pitanju bilo samo moje
slepilo.Ma vise ništa nije ni bitno.Kroz mene znam možeš sagledati samo
dno koje prati tugu.Ali isto tako mogu u tom nasem trenutku da ti
obasjam svaki san a da ti se krv uvek sledi od moje ljubavi.Zato ne
sagledavaj me kroz sve zvezde,jer ja nisam bilo koja.Sagledaj onaj vrh
jer u njemu ću sacuvati pogled tvojih ociju.