Jednog dana iznenada su počele da padaju bombe. Zapravo ne da padaju već da ih ljudi bacaju. Skloništa koja su se gradila za odbranu od nekih stranaca koristila su se za skrivanje od dobrih znanaca.
S tri strane je gorela vatra i ti što su je otvarali bolje je da su je palili da deci podgreju mleklo, mlijeko ili mliko nego što su im nedužnim razarli detinjstva.
ON je dobio hitan poziv da se javi kod „svojih” iako nikad nije bio jedan od tih a nije mogao ni protiv njih.
Iz aviona koji je leteo ka severu gledao je oranice i razmišljao je kako bi bilo lepo da ljudi preoru granice.
Kako se od ratova sklanjaju svi normalni ljudi tako je i ONA samo s jednog drugog aerodrome krenula u beli svet,ali na jug.
Poznavali su se malte ne od rođenja iako se nikad nisu videli.
Piše joj pesme:
SVE ČEŠĆE PIJEM
JER JEDINO
KAD PLANU ZENICE OD VINA
ČOVEK MOžE DA LETI BEZ KRILA
I DA SANJA KAKO TE IMA
I KOLIKA JE DALJINA BLIZINA
ČAK I DA SI KRAJ MENE
JA BIH TE OPET TRAŽIO, DOZIVAO, ČEKAO...
JER NEDOSTAJALO BI MI
DA TE VOLIM
DOK SI DALEKO.
Kod nje tek počinje proleće, jutro je a kod njega će uskoro ponoć. Još jednu noć je besciljno tumarao snegom. Vratio se kući ,seo je za kompjuter i počeo da joj piše , u subjectu poruka broj 25375:
„Jedan tren, bar samo jedan jedini tren od onog sto mi je preostalo kad bih mogao da podelim s tobom. Da nije tvojih očiju mogao bih reći kako sam baš sve postigao u životu. Ali zar mogu reći kako imam sve a nemam te.”