Iznenadilo me je koliko komentara na br. 1, „Nije bilo Sudjeno”.
Eto, bas sada da dopunim, naravno ako za to ima koji se interesuju šta se dalje zbilo...?
Elem, dosao sam u Bujanovacku Banju. Jedno 2 km. od Bujanovca. Banja u državnom vlasnistvu,sve zapusteno iako vruca izvorska voda I terapija I dalje mnogo vredi.
Već sam se raspitivao kod taksiste I još nekih koji žive u Bujanovcu za ulicu Ivo Lole Ribar. Niko za tu ulicu nije čuo. Odoh u Opstinu pa I tamo niko ne zna za tu ulicu.Eventualno jedan njihov nastariji radnik koji je pred zgradom pusi rece mi da je ta ulica odavno promenila ime I da se zove Vojvode Stepe Stepanovica I nalazi se skoro ispred opstine u centru grada.
Krenuo sam peske ulicom. Nisam bio siguran da li je broj 124 ili 128 ali racunam da to nije tako daleko. Ulica krivuda I oduzi se. Dodjem do kraja ulice I bas su tu obe dvospratne kuce. Ni u jednoj nema stanara,zvrji prazno. Čitav Bujanovac,a I ova ulica izgledaju sirotinjski gde siptara I cigana ima vise nego Srba. Nešto mi doslo zao, pomislim da mi je to Radmila tada rekla verovatno bi sve pokusao da je izvucem iz te vuko...ine,a ovako nisam imao ni pojma kakav je to kraj pa sam zamišljao da je to bogat kraj I da je ona iz bogate porodice. Možda je I za ove prilike bila I imucna jer joj je kuca (ili jedna od njih) na izgled velika I lepa.
Ipak nisam hteo da napustim ovu ulicu dok se ne raspitam šta je sa Radmilom I njenom prodicom. Do njene kuce vidim kroz dviste stariju ženu koja lezi na otomanu. Kroz prozor mi rece da udjem na druga vrata jer je bolesna I teško se pokrece. Rekoh joj ko sam I šta tražim. Odgovoi mi da je Radmila bila zaista lepa žena, možda I jedna od najlepsih u Bujanovcu, da su joj roditelji umrli, brat se preselio u Presevo,a ona se udala za doktora I da su bili dugo godina na radu u Nemackoj. Po povratku doctor se naglo razbolio I umro,a ona je kao udovica živela sa nekoliko godina sama dok je neko nije zadavio u kuci, po prilici za stranu valutu. Ubicu nisu nikada nasli.
Sa doktorom je imala sina koji je bio vono lice I ozenio se sa izuzetno lepom cigankom I td., sto ovde u ovoj prici nije vise ni važno.
Uz put sam sreo još dve starije žene koje su mi ispracale sličnu pricu o Radmili tako da sam mo0gao da stavim tacku na jedan kraci period kada sam poznavao Radmilu I kada vise nisam trebao dalje da znam o njoj jer nje vise nije bilo među živima.
Ipak mi je nekako doslo u misao da sam se ozenio Radmilom ili bar da sam je doveo u inostranstvo možda bi danas bila ziva,narano zaboravljajuci da je covek od svoje sudbine ne može pobeci.
Vracajuci se sa takvim mislima krivudavom ulicom, ustvari do prve male raskrsnice koju oreseca mala ulica u kojoj nije bilo nikoga odjednom se pojavi povisi, suvonjav ciganin svojih tridesetih godina starosti. Poceo je da iznad svoje glave da mlatara rukama, da mi nešto prica na jeziku koji nerazumem. Ciganskom, siptarskom ili pomesanom tek srpski to nije bio. Rekoh mu na srpskom da ga ništa ne razume I da me ostavi na miru.
Zgrabio me jednom rukom za rever moga kaputa koju sam ruku odmah skinuo I gurnuo ga dalje od sebe. Kako sam nosio naocare odmah I stavim u unutrasnji dzep kaputa racunajuci ako se pobijem sa cigom da naocare ne slomim. Ciga se polako opet vrati prema meni, opet mlatarajuci rukama I govoreci reci koje ne razumem... Opet me je uhvato za rever kaputa sada sa desne strane I opet sam mu strgnuo ruku I gurnuo ga daleko od sebe. Iznenadio sam se kako je ciga lak kao pero. Tada mi je doslo na misao da ubijem Boga u njemu ali sam se jedva uzdrzao jer je prevladalo rezovanje šta ako ovde ima još cigana koji mogu da izlete?!
Prisao sam zgradi gde je covek srednjih godina izasao u svoje dvoriste. Pitao sam ga da li može da zove miliciju.Odgovori mi da nema telefon. Tada sam se setio da sam kupio neki telefon u Beogradu I zamolio ga da mi da pozivni broj policije nasta mi ponova odgovori da ne zna broj. Rece mi da za cosak njegove kuce je kafanica I da se obratim njima.
Zavrnem kroz dvoriste do kafane u kojoj nje za barom nersto radio mladji covek. Ispricam mu istu pricu I dobijem isti odgvor: Nemam telefon, ne znam broj policije. Oba coveka su bili Srbi,da li uplaseni ili jednostavno ne žele da pomognu strancu teško je reci?!
Izadjem napolje I vidim da ciga I dalje mlatara rukama ali ne ulazi u dvoriste. Jedno 100 metara dalje sede ljudi na uliciI prodaju stvari,bio je Ponedeljak I pijacni dan. Produžim prema njima I tako kroz ulicu dodjem do centra grada Bijanovca gde srtenem dva policajca. Da li su bili siptari,Srbi ili mesano nije ni važno jer svi oni Srpski slično pricaju, tek dobio sam odgovor da oni u Bujanovcu imaju 5-6 cigana koji su ludi.Dok su mi to rekli smejali su se.Odgovorim im da ako su ludi sto ih ne zatvore u ludnicu,a ako su kriminalci I napadaju ljude onda ih treba uhapsiti. Odgovora nije bilo!
Eto tako prođe moja potraga za nekad davno izgubljenom Radmilom koje vise nema I gde zamalo da nastradam možda I kao kazna sto sam je uopste I tražio?!