Diskusije : Romantični kutak

Komentar
Za moju unuku i još poneke
djd256
(teacher)
16. januar 2012. u 13.10
Ja nemam ambicije da postanem pisac.Rodila mi se unuka,canadjanka,otac poreklom iz Indije a majka srpkinja.Moja je obaveza da je naucim srpski i procita ovo knjigu koju joj pišem o prapradedikako bi znala svoje poreklo.
Evo jednog odlomaka iz te knjige koju zavrsavam:

16 januar 1950
Draga moja Zoro,
da imam ruku pisao bih ti svakog dana al znaš da ne mogu.Govorim ove reci deci u skoli,posle casova u kojoj cistim.Pokusao sam levom da pišem al olovka mi bezi. Sumnjam da bi ista procitala.Mogu ja ovom jednom da iscepam drva,da obrisem tablu,upalim vatru,zakljucam vrata.Ali jedno je zaradjivati za zivot, mnogo je teze omogućiti ga nekom drugom.Eto,to je jedini razlog sto sam otisao.
Trebam li da budem srećan sto si daleko?Šta bih da mogu da te gledam...al samo gledam bez prava da te imam.Kako je teško sanjati ženu kad ti je blizu!Ne pitaj se zašto se neću vratiti nikad vise. Upamti,ljudi obično vole jedino kad cute.Samo oni što se zaklinju da vecno i verno ljube veruju da je ljubav veca ako se jače cuje.
Znaš da te ponekad malo i mrzim,zbog onih drugih sto su bili pre mene iako nikad nisu bili tvoji.Bas zbog toga ja ne mogu da živim kao drugi ljudi.Da ti prebacujem za nešto zasta nisi bila kriva jer su te udali roditelji.A opet imali su te Zoro i to nesnosno boli.Imali su te oni koji su imali i ruke i noge,stasiti i pravi...a ono sto je lepo kod mene ne vidi se spolja.To je duboko iznutra.Nastavicu sutra,deca moraju kuci.

17 Januar 1950
Ako me ikad ponovo budes trebala makar i za hiljdu godina ja ti neću pruziti ništa vise od onoga sto si imala.Jedino bi ti mogla da skines pretezak teret mog nemanja.I ako me slučajno budes pronasla ne gledaj me,jer ja neću imati oci već ogledala u kojima ćeš videti samo sebe,lepsu nego ikada.Nikad se ničeg u zivotu nisam bojao,ni metka prilikom povlacenja preko Albanije ni gelera oko Soluna...Jedino se bojim tvog pogleda. Zato se i krijem u ovoj ravnici i mirno cekam svoj red...bez straha od smrti jer znam da umreti ne znaci i prestati živeti.Duboko i iskerno verujem da ću te u novom zivotu samo ja imati.Ovaj koji sad živimo je kazna koju moramo namiriti.On je samo obaveza bez uzitka.


dandanela
(cutolog u emigraciji)
16. januar 2012. u 15.17
Ovo je zaista prelepo..
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
16. januar 2012. u 17.38
Duboko i iskerno verujem da ću te u novom zivotu samo ja imati.Ovaj koji sad živimo je kazna koju moramo namiriti.On je samo obaveza bez uzitka.
---------------------------------------
Bez reci sam...predivno predivno...
darkest_requiem
(Complete the motion ...)
16. januar 2012. u 23.18
Dugo, bas dugo ništa iskrenije ni lepse nisam procitala. Predivno je! Ako nije teško, ja bih htela još!!:))) Hvala.
No-1
16. januar 2012. u 23.32
No coment.Covek kao i olovka,pišu srcem.

I ja pišem knjigu,chuce se;)
djd256
(teacher)
17. januar 2012. u 00.35
Hvala na lepim kometarima,bojim se da Vam ne dosadim ali evo još malo za one koji traže:

18 Januar 1950
Da mi je barem jedna tvoja slika da visi na zidu iznajmljene sobe u kojoj živim.Tek da imam s kim da progovorim.Tako mi smeta tisina,vucem to još iz vojske.Najviše mi se spavalo kad su se vodile borbe.U ratu vojnik ne haje za svoj zivot a i kako bi kad mu je meta covek.Pucas u nečijeg sina,ubijes nekom oca,brata...ali kad rovove obasja mesecina i umuknu komande i topovi, ne možeš da spavas pa se pitas :ko si?Koji je to neznanac bio u tebi? Ipak,između dve mogućnosti nije se bilo teško odluciti.Heroj ili izdajnik.Najteze je onima koji više ne mogu birati. Dao bih danas svo ovo ordenje i stecene casti da mogu da vratim samo jedan zivot koji sam uzeo.
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
17. januar 2012. u 01.45
Kao da slusam svoga oca kako priča...o drugom svetskom ratu 41 godine ...on je imao 6 godina...neke njegove dogodovstine su kao iz Druzine Pere Kvrzice...dok druge cepaju srce...baka koja je ostala samam sa 25 godina udovica sa 3 deteta i 4 u stomaku čekajuci dragog koji se nikad neće vratiti...
Ostala mi je neka slika urezana...Otac mi je pricao scenu kada su Ustaše dosle po mog dedu...Tata je kažem imao 6 godina (kao moj stariji sin sad)..Deda se sageo pogledao mog oca u oči milujuci ga po kosi kazao:„ Ne brini se ja ću da dođem brzo idem samo da kupim cigare...čuvaj majku, brata i sestru,tata je uvek uz tebe ne brini...
Otac je istrcao za njima iz kuce gledao kako mu odvode oca ne znajuci da se on vise nikad neće vratiti...Tata kaže kako se deda par puta osvrnuo i smejao se namignuo mu i govorio idi cuvaj kucu...Moj otac je stajao na kraju makadama bos zagledan u tri sjene koje su izmicale...Pred smrt moj otac je npricao o tomm danu...pred samrt je kazao tata eto i mene da zapalimo po jednu...
Srce mi se cepalo...ali videla sam staklasti pogled mog oca upucen meni..rekao je ne brini i ja ću biti sa tobom...
Ne znam zašto me ovo asociralo na oca,možda sam ispala ja sad davez ali eto morala sam da podelim...evo i sad bi mogla da plačem...
Inače baka je bila učiteljica tako da je uspela da prehrani i skoluje decu tako što je opismenila ljude u selu za uzvrat dobila bi kokoš jaje kajmak...brat joj je iz Argentine slao pencilin i duvan,heheh zezala sam babu često, reko ti si bila u to vreme šta je sada diler...bila je snalazljiva žena...svo 4 dece je zavrsilo fakultete,baba od 4 dece ima 12 unucadi praunucadi više ne brojimo...
Ma neću da tusim toliko je toga...
Ja bih ipak još da čitam ovih prica pisi nam još zbilja uzivam citajuci dnevnik ovog vojnika...”
darkest_requiem
(Complete the motion ...)
17. januar 2012. u 09.46
Strip, pa i mene si dovela na rub suza sa ovom pricom...A dragi postavljac teme, nadam se da razmatra da se ova knjiga i objavi?? Mislim da bi naisla da puno publike, zaista je sjajno...hvala sto delis ovde sa nama, i čestitam na unuci!!:) Sve najbolje.
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
17. januar 2012. u 11.00
Moja baka je bila vekili borac u zivotu...posle dedinog odlaska vise nikad nije se udala niti imala ikoga...često smo ju znali pitati zašto se bab nisi udala ili imala nekoga:znala je odgovoriti „ niko nije moj Petar, i ako nekima zvuci neverovatno ali ona nije mogla nikoga sem njega da voli...Argentinka velikog srca.”
MobiWalker
(Mrzim okruglo kamenje! Sizif!)
17. januar 2012. u 11.11
Striptizeto :) ista ti baka kao moj deda.
Baka je rano umrla, on ostao sam sa osmero dece. kako je umeo i mogao . odhranio ih je. U njegovoj osamdesetoj, tri godine pre nego je umro, dođem kod ujaka i u dedinu sobu, naravno. Deda...iznad kreveta ona velika starinska slika, on i baka sa venčanja.
Raspričamo se i upitam ga: „Deda, jesi li ikada posle bake poželeo da se opet oženiš”?
A on se brecnu, skoro uvređeno: „Nikada...i da još ovoliko živim, ni onda ne bi'”. U očima sam mu video da nekako „jedva čeka” da ode tamo gde je i ona. Dobar je „posao” uradio u životu, za njih oboje.
djd256
(teacher)
17. januar 2012. u 12.56
Mislio sam da stanem,ali ako ima vise od 10 komentara možda će još neki ovo da procitaju:

19.Januar 1950
Otisao sam kad sam shvatio da je lakse podneti poraz od cekanja.Da od ljubavi mogu da izrastu udovi ja bih odavno bio kao drugi.Nije meni trebala toliko ruka da kasiku prinesem ustima,da se obrijem i obucem.Trebali su mi prsti da te dodirnem i pomilujem Zoro.Eto,čak da nam se i dalo,gde bi mi stavila prsten?Ne,neću tugovati,covek ne mora posedovati ženu da bi je imao.Mlade ljude često ponese zanos i ne shvataju da nije dovoljna samo zudnja u pridobijanju zenskog srca.Žena mora da se ceka,njoj treba ljubav i srce joj nepogresivo nagovesti za kim će da lupa.

20.Januar 1950
Lepo mi je u ovoj skoli,s decom.Nekad zaželim da im i ja objasnim ponesto.Uce ih već da čitaju i pišu ,da broje a ja bih im pricao o onome zasta nepostoje ocene.Da vole!Da lepotu ne poistovecuju lepim već vrednim.Jer najvece priznanje koje može dobiti neko je ono kad mu kažu: dobar si covek!A to nije nimalo lako,ljudi smo.Ljubav,ljubav je jedino sto treba ovoj deci kad odrastu,bilo da su voljeni ili da vole.Sve ostalo covek može da nadje.
mrBin-boy
(Evgenije)
17. januar 2012. u 13.59
-Predivno !
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
17. januar 2012. u 15.39
Ja sam svakim čitanjem sve vise odusevljena...zarzit ću se...neverovatno koji prijatan osecaj imam dok čitam ove ispisane redove, zbilja svaku reč upijam gotovo da mogu da osetim svaki trenutak...
Moby ja sam prosto odusevljena svojom bakom i svim njenim pricama o dedi..bili su kratko zajedno a toliko događaja lepih, kad je pricala o njemu uvek su joj se oci caklile pune radosti zara kao da je on još uvek ziv, kao da je to juče bilo...sa toliko ushicenja i osecaja da sam i sad joj zavidna na tome...kako je lepo znati da te neko tako snažno voli...zapitam se jel postoji šansa da i sama tako nesta osetim...vecina bi kazala to se desava samo na filmskom platnu...To sto kažeš da je tvoj deda čekao dan kad će opet da ju vidi, znam isti taj pogled je imala i moja baka...možda smesno zvuci ali nadam se da su zajedno i moji i tvoji...možda upravo sad gledaju kao mi prepricavamo njihove price i drago im je da ih pamtimo...
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
17. januar 2012. u 16.40
Ja ocekujem da sutra uz jutarnju kafu na poslu procitam još pisama od vojnika...da zapocnem sutrasnji dan još lepse...;)
djd256
(teacher)
17. januar 2012. u 22.50
21 Januar 1950
Trebalo je da te udaju Zoro pa da shvatim da si odrasla.Sve je to doslo nekako iznenada,vasa svadba.Padao je sneg,zaledila Morava a u crkvi vas moj brat vencava. Prvi put tada opsovah boga,nek mi isti prosti...sto nikad nećeš biti moja.Uveliko se pricalo po selu da ga nisi volela ali je taj bogati momak ispunio stroge zahteva tvog oca da kao jedinica ostanes u kuci,on nije mario za zahteve tvog srca.Ne znam kako bih sve to podneo da mi nije stigao poziv za mobilizaciju. Verovatno sam zbog tebe i postao hrabar.Stotinu puta sam odgledao vlastitu smrt nebi li me oplakala.Ali nije mi se dalo.Stigla me je najteza kazna,da me oplakujes i sazaljevas kao bogalja.

22.Januar 1950
Najviše volim da provodim vreme uz prozor jer je okrenut ka tebi.Zato sam i iznajmio ovaj prostor a ne zato što je jeftin.Kuca je na kraju sela i ovim sokakom retko ko zalazi.Zagledan u daljinu,u naše pomoravlje cekam da se smrkne,zgrabim staku i krenem na svoj uobicajeni put. 59 mi je godina i skoro sve sam ih proziveo trazeci te među zvezdama.I kad te vidim sklopim oci verujuci da ću te zadrzati doveka uz sebe zmureci.Znam tako po čitavu noc oslonjen uz neko stablo da bdijem...a onda,u maglovita bleda jutra ugreje me izenadna toplina tvog obraza.Tvoja kosa prolivena preko mog ramena...i bljesne sunce,ko jabuka il se raspe kisa iz oblaka...zar je uopste važan način budjenja bez tvog osmeha.
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
18. januar 2012. u 01.33
Kafa mi je bas gotivna bila...ispisani redovi me opet odusevili...
darkest_requiem
(Complete the motion ...)
18. januar 2012. u 10.35
Mene su napisani redovi taknuli, suzu namamili...sjajno, i hvala:)
djd256
(teacher)
18. januar 2012. u 22.35
Hvala svima koji su imali strpljenja da čitaju,još samo ovo i možda je najbolje da vas ne gnjavim vise.

23 Januar 1950
Cesto se setim jednog, gotovo decaka,lezali smo u poljskoj bolnici krevet do kreveta. Negde iz okoline Trstenika.Mahom je cutao, komunicirao je samo klimanjem glave.Čitav dan je citao isto pismo.Od kuce?-pitam ga.Ne odgovori mi ništa.Negde pred ponoc samo je zadrhtao.Prilazi sestra,izvlaci papir iz zgrcene sake i pokriva mu lice.Molim je da mi procita.„Ljubav je jedina reka koja ne tece od izvora do usca već obrnuto: bukne,rasplamsa se i prođe”.I ništa vise.Razmišljao sam danima o njemu i toj devojci kojoj je samo on znao ime.Nije li za svaki postupak potrebna dozvola savesti, ako je neko uopste ima?Ili je tako lako ostaviti vojnika.Ja bih da se sudi svakom ko prestane da voli?Zar ubiti ljubav nije gotovo isto kao i ubiti coveka?Oprosti Zoro,sve cesce ti govorim o smrti.Zbunjujem i ovu decu,a za njih je prerano da shvate da je svet i crn koliko i beo.

24 Januar 1950
Dok sam ratvao, fizicki tvoja lepota je bila van domasaja mog pogleda.Ali,sposobnost coveka koji voli je neogranicena jer on ima moc da gleda mislima i da pronikne mnogo dublje u lik koji pozeli.Zapravo,covek bi uvek trebao gledati ženu iz daleka jer mu je lepo i ono sto bi možda bilo neprimetno iz bliza.Kod zaljubljenog,ništa kao daljina ne može da probudi toliki izazov.
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
19. januar 2012. u 04.38
Iskreno bit će mi zao da ne pročitam još neki odlomak...ali kad bude finito knjiga javi da znam šta da tražim -...
alpj1981
20. januar 2012. u 06.33
Prelepo!Nadam se da ćete izdati knjigu da možemo da uzivamo do kraja.
3a
(metereolog)
20. januar 2012. u 07.58

Hvala na vremenu i podeli ovih divnih reci. Dodirnu srce i dusu.
_mostar91_
(Вјерујем у разум)
20. januar 2012. u 08.52
Надам се да ћете нам оставити још неки одломак. Веома лијепо и дирљиво...
ledena
20. januar 2012. u 11.27
Dirljivo... Dok sam citala neke delove, osetila sam kako pocinju suze da mi se skupljaju u ocima... Obavezno nastavite sa pisanjem i objavite još neki odlomak, imam osecaj da bi to mogla biti citana knjiga, knjiga koja govori o ljubavi vanvremenskoj, beskonacnoj naći će sigurno prolaz do svoje publike. Samo tako nastavite... Opisi ceznje me podsecaju na Santiceve stihove.
Svako dobro Vam želim!
djd256
(teacher)
20. januar 2012. u 13.35
Hvala i Vama koji,siguran sam pored mnogih obaveza iamte strpljenja da sve ovo čitate.Nisam ocekivao da ću toliko „trajati” inače bih zapoceo sa uvodnim delom knjige,obracanjem mojoj maloj Mayi.A možda i postavim to iako kasnim.
A sad još malo ostarelog ratnika:

-Cika Milovane,da li i Zora Vas voli?-upita ga decak ne podizuci postidjen pogled s lista papira.
-Ne smemo uslovljavati ljubav i greh je prikrivati je,čak i ako je ne uzvracena.Voleti je najcesce bolno pa i pored toga to je najdivnija osobina ljudi.A ako si samo voljen,onda si nekako običan,ne ispunjen covek.
-Zar to nije isto?
-Nije dete moje.Ne može niko,ma koliko da je voljen doziveti onu slatku strepnju zbog nečije blizine.Jedino kad voli covek prepoznaje lepo. Upamti,nije slepac onaj što ne vidi jer on oseca,slepac je onaj ko pred lepotom zatvora oci.
marko1
21. januar 2012. u 07.34
Da,suze krecu.Molim još stranica ili knjigu...Svaka cast.
Mayche
(ǝɥɔʎɐɯ)
23. januar 2012. u 21.24
Predivno i tako iskreno! Nadam se da ćete uskoro izdati knjigu!
djd256
(teacher)
24. januar 2012. u 01.06

Mislio sam da je ova tema zavrsena ali posto navrate neki evo još malo Milovana

Ona osta zbunjena od sjaja njegovog pogleda koji je prvi put primetila.Zašto ju je svih tih godina gledao nekim drugim ocima?Zašto joj barem nekom sitnicom nije nagovestio otkucaje svog srca, dok je još bila sama.A ko zna da li bi onako mlada i bila u stanju da razazna šta je ljubav a šta samo muska pozuda.Gleda ga kako odlazi tumarajuci sa stakom i shvata, najzad da je sve te godine zbog nje tu prolazio.
Kuci zatece Slavka,sedi na tremu i pusi.Pred njim do pola popijena boca vina.Vidi, nešto ga muci,nešto bi da ga pita al se koleba.Sede pored njega,podize flasu i potegnu malo vina.Obojica gledaju netaknutu lepotu okolnih polja na obzorju.Skoro pola sata cute a toliko toga imaju da kažu jedan drugom.
Napokon Slavko otvori srce iz straha da ne izgubi još jednog sina.
-Volis je toliko?-upita ga.
-Da-
-Milovane,bojim se da ti malo znaš o ženama.-
-Šta tu ima da se zna oce.Ljubav nije knjiga koju moras najpre procitati da bi je zavoleo.Žena nosi svoju lepotu i spolja i iz iznutra.-
-I do kad mislis tako da unistavas sebe?-
-Da se ja pitam i da mogu prekinuo bi odmah...-
Slavku se gorka seta izli iz ociju.Gleda sina kako propada a nema nacina da mu pomogne.
-Odlucio sam da odem-rece napokon Milovan ono čega se Slavko odavno bojao.
striptizeta
(pdv)
27. januar 2012. u 01.33
Jel moguće voleti nekoga ceo zivot...muskarca ženu...po svemu mi se čini da je moguće,ja bih to silno zelela da dozivim da zavolim nekoga tako jako...
versatility
(図)
27. januar 2012. u 20.23

Stripi, moguće je. Samo, to je umetnost i zajedničko delo. Remek delo. Ima toga ne baš na svakom ćošku ali dovoljno da nije na nivou izuzetaka. Bez poštovanja ništa ne traje. Gledala sam mnogo godina mojeg dedu i moju babu, duboku su starost doživeli, on 93, ona 97, ali to je bila ljubav, sa devetoro dece i desetim koji je u detinjstvu nesrećno stradao. Ili, roditelji jedne od nešto malo mojih dugogodišnjih prijateljica.

Petnaest godina posle smrti supruga, često ga je pominjala i uvek osmeh, uvek toplina, uvek posebna vrsta pogleda, sve to uvek sa takvim unutrašnjim mirom koji se prenosi na sve oko nje.

Ili koleginica, mlada ostala udovica, poznavala sam joj supruga, ista priča. Ko želi, taj doživi. Moje roditelje na SC više ne pominjem. Posle onog mazohizma (bio je pokušaj sadizma) kog sam, neposredno uoči banovanja, videla na jednoj temi gde sam rekla po rečenicu o njima i pustila dva linka, ne pada mi na um da ono što je meni emotivno i duhovno bitno pustim u živo blato primitivizma kog neki od nas umeju da povremeno stvore.
Komentar Zapamti ovu temu!
Looking for Oil Diffuser Bracelets?
.