АУТОБУС ЗА МИНХЕН ( одломак романа ПОЋИ ЋУ У ШУМЕ )

Видоје има седморо деце. У селу га зову Швабо.
Радио је у Минхену пет година и вратио се у село. Што због старих родитеља, што због неког грча у стомаку којег није могао да се ослободи. Лечио је муку ракијом и пивом. Као да је појио великог рака. Клештима му је чупао снагу и памет. И новац.
Ни дисати није могао. Никако да удахне и издахне, све нешто пукће и хукће и умара се још више. Што заради за викенд све потроши у кафани. Вади новчаник, гура новчанице певаљки у деколте, конобарима у џепове. Коњи му улећу у рефрене, понавља заједно са певаљком рефрене о родном крају...
Језик му се смотао у машну, немачки језик сав коцкаст. Чудне речи прелама преко језика, Немци само обрве извијају покушавајући одгонетнуту немушти језик. Котрљају се све док их Видоје не испљуне заједно са псовкама. Да покојни ђед види коме служим, преврнуо би се три пута у гробу кука он сваки пут када се недељом отрезни. Израчунао Видоје колико ће уштедети за 30 година арбајтовања, могао би купити пола једнособног стана. А на огњишту кућа и окућница, ливаде и обори, кошнице и поток.
Могао би купити и пола стана а следећих 30 година да плаћа кредит за ону другу половину.
Али нема Видоје жену. Немице не разуме, наше се покондириле па окрећу главу од сељака. Туркиње неће веру да мењају. Ништа не ваља ово понавља он од викенда до викенда. Од кафане, до кафане. Његови преци су стицали а он троши. Утапа тугу, незадовољан и натмурен.
Пиво што јест јест добро. Зна Швабо шта је добро, што он склепа то ради ко сат. Прецизан и концизан. А опет фали му оно што сваки сељак у Србији има. Оно широко срце и широк осмех.
Оно што фали Видоју. Мучио се и мучио пет година а онда родитељи почели да обољевају. Мало па мало, Видоје у аутобусу жури кући, на село.
Једно јутро пробудио се, Сунце му у очи завирује. Облила га нека топлина. Одлучио Видоје да се не враћа у Минхен. Устао је, натакнуо ђедову шајкачу, накривио је мало на десну страну, па правац у суседно село. По жену. Очијукао је он са Лелом већ неко време. Нема такве у Швабији. Поцрвени она, кад је погледа, зарумене јој се образи ко августовско прадскозорје. Стасита и јака, све пуца на њој. Куковима њише као жито под ударом ветра. Груди кипе, хоће на слободу из јелека Лелиног.
Очи плаве као небо пред олују, коса уплетена у кику. А усне црвене ко рањене, шумске јагоде.
А какав лебац Лела меси. Када га испече мирише га Видоје у свом селу.
Не идем ја назад у Минхен. Хоћеш ли поћи за мене.
Шапуће јој кроз прозор кришом да га Лелин отац не открије. У његовом крају главе лете због части ко грудве снега.
Клима Лела главом а кика затеже од тежине. Хоћу, поћ’ ћу за тебе.
Видоје сав срећан, звижди да га чују у његовом селу. Оне незграпне немачке, грубе речи беже путем који кривуда уатобус за Минхен.
Без Видоја.
Има седморо деце, две ћерке поудао, сина оженио. Рада има 12 година а јаше као де се у седлу родила. Видоје подметне велику шаку и у скоку Рада је већ на вранцу.
Није се покајао што се вратио на село. Имају свега и на претек. Али пусто село и његово и Лелино. Сви одлазе, они што остану нит се жене, нит удају. Нема деце.
Видоје увија брк на крају, накривио шајкачу. Брине се. Не за себе, него за његову децу.
Отићи ће у град, у школу. Неће знати да се уклопе. Неће знати да узмакну, да се помере. Да израчунају треба ли право рећи и право погледати. Понеће своју слободу као барјак. А где је барјак ту је гомила оних који желе да га шчепају, сломе и изгазе.
Брине Видоје да ће онај исти аутобус за Минхен стати опет у његово село. Да покупи нову радну снагу. Да уграде све стечено на својој родној груди у немачки квалитет и потражњу.
Јер Швабо све што направи ради прецизно и тачно као сат.
А Видоје није више млад и деца се разилазе по белом свету. И Лела посустаје.
Кад га мисли нападну попут досадних мува истера он вранца. Па кад Рада у скоку слети на снажна, коњска леђа подмлади се Видоје за десет година.
И док гледа ћеру како јаше ливадама његовим и његових предака, не да оним немачким речима , грубим и туђим да се врате аутобусом из Минхена у његово село.
Јер у селу свега има, само деце нема.