Sinoć su lajali psi

Sinoć su opet
dugo lajali psi,
zavijali su i režali,
grebali vrata,
satima
kao da nam je Sotona
na kapiji sna.

Popeo sam se na prozor,
da mu vidim lice
i pokazao se
vetru.
Ništa nije bilo lakše od toga,
s vetrom uz lice
pustio da me nosi.

Sinoć su opet
dugo lajali psi,
a mesec se krio
dok smo leteli ulicama grada
pored kafića
prepunih mrtve mladosti.

Stao sam na ogradu,
tamo gde umire nada,
preslatki miris nargila
tužni zvuk parfema,
naučeni razgovori
praznina.
Dosada.

Sinoć su opet
dugo lajali psi,
daleko iza mene,
ali nije me bilo strah
jer ja sam našao put,
kad se razmaknu visoka trava
ispred je bila široka reka.
Kao nikad do sada.

U malom čamcu,djavo i ja.
Hladna, blatjava i draga voda.
Smeju se plava, daleka brda,
veslo pod rukom, to je sloboda.
I nikada ne bih znao,
nikada mislio ne bi,
sloboda je
tamo gde više
ne misliš samo o sebi.

MC