Mašina igračka

Maša je malo starija od mene. Ona ima mnogo igračaka. Ima pravi telefon koji se razvuče po sobi, koji može da zvoni. Ima malu šivaću mašinu, koja radi na baterije. Svašta ima naša Maša.

Ne znam ko me upoznao, ko me doveo tamo prvi put. Možda rodjaka Marija. Ona je poznavala sve te žene, tako je krenula da se druži sa Mašinom mamom. To, ispijanje kafe i priča s njima, to je bilo to njihovo druženje. A od mene se očekivalo da se družim s Mašom.

Ta ideja nije bila tako loša, jer sam onda mogao da isprobavam sve njene igračke, tako sam se barem nadao. Ipak Maša je uvek htela da se prvo igramo jedne njena igre koja mi je bila strašno dosadna.

To je bilo baš ovako: U sobi su bili neki veliki, masivni ormari. Između njih je malo prostora. Upravo u taj prostor, prema zidu bi Maša svaki put pokušala da me uvuče. Naročito, kada bi ostali sami. Uhvatila bi me za ruku i povukla tamo. Na ormanima su bila vrata, u vratima ključevi. Na ključevima pleteni privesci. Jedan od žute, drugi od zelene vune. Tim ključevima se otvarao prostor u zamišljenoj igri. To nam je bio lift, a i igra se zvala „Lift”. I maša bi rekla: „Da se igramo lifta”.

Tamo je bilo tesno i tvrdo, i jedva da sam mogao da stanem. Još manje kada bi i Maša pokušala da se uvuče. Pokušavala je da me obgrli, stisne, da mi skine pantalone, da me otkopča, ali to joj u tom uskom prostoru nije polazilo za rukom, a ne bi ni meni uspelo, uvek mi je trebala pomoć nekog starijeg da otkopčam pantalone.

Igra lifta bila je naš obavezani ritual, i kad bi poseto Mašu ona me je uvek polako ali uporno gurala prema ormanima, zvala da nešto vidim, stavljala baš tamo igračke koje bi me zanimale, da bih se primakao „liftu” i tako dalje. Igra nije uvek prolazila bez posledica. Jednom je Mašin otac video šta Maša radi i opalio joj šamar. Zaprepastio sam se.
Igra jeste bila dosadna, ali mi to nije bilo nešto zbog čega bi trebalo da se dobiju batine. Mašu je jako bolelo, pojavile su joj se suze u očima, ali nije ni zaplakala. Ja sam to iskoristio, da nastavim igru sa nekim njenim igračkama, samo sam dobro zapamtio reski zvuk šamara.

Jednom je igra dobila sasvim novi tok. Evo o čemu se radi: U Mašinom komšiluku bila je neka baba sa kojom se Mašina Mama i druge žene neobično volele da pričaju. Ja sam sumnjao da je ta baba u stvari jedna originalna veštica. Na glavi su joj stalno bile zamotane neke krpe, a u ustima cigara. Imala je čak i kukast nos, što je u Diznijevim crtanim filmovima skoro siguran znak da je neko veštica. Gledao sam je sa zebnjom, naročito jednog dana kada su žene, iz nekog razloga odlučile da predju u njen stan, valjda zbog boljih uslova za ogovaranje. Naravno da su i nas odvukle tamo.

Moram da kažem da je u veštičijem stanu bilo dosadno. Nije bilo ni igračaka ni standardnih veštičijih rekvizita (metle od pruća, kotlovi, paučina...). Zato je Maša predložila da odmah izadjemo na stepenište. Tamo je bilo dosta avetla, iz svetčarnika na poslednjem spratu, a blizu je bila i kućica lifta, pravog lifta. Tu, iza te kućice me dovela Maša, kao starija, iskusnija partnerka. Opet je počela da me skida, ali sada sa više uspeha, jer je bilo mnogo prostranije, nego u njenom „liftu”. Nije da joj je išlo lako, jer sam imao pantalone sa tregerima (naramenicama). Išlo je dakle polako, mučno. A da se desilo deset godina kasnije, bilo bi mi verovatno vrlo zabavno i zanimljivo i uzbudljivo, ali tada, bilo mi je samo dosadno.

Na kraju je uspela da mi dole skine sve. Stajao sam pasivno, razgaćen i sa spuštenim pantalonama. Maša je istraživala i pipala moje organe.
„Kako je to lepo, baš je lepo”, rekla je, kao neku svoju reakciju, svoje stručno mišljenje, ko znak da vrlo dobro poznaje materiju kojom se u tom trenutku bavila. Razvlačila je i opipavala svaki milimetar moje kože i sluzokože. Meni je bilo čudno i neobično, čuo se motor lifta, mislio sam kako je bezveze da pored tolikih igračaka kojima može da se igra koristi mene kao igračku. U stvari, da delovi mog tela budu Mašina igračka...

Neko nas je onda prekinuo. Neko od onih koji su nas „čuvali”. To je bio kraj igre. Ne sećam se da li su nas izgrdili oboje ili samo Mašu.

Nedugo zatim, Maša je nestala iz mog društva i života. Sa njom i sećanje na neobične igre i igračke. Godinama kasnije, pokušao sam u mislima da dokučim i shvatim odakle devojćici od četiri godine takva čuda želja i opsesija i ideja za igru „Lift”. Moram da kažem da ništa nisam postigao tim razmišljanjem.

MC