ispravljena verzija

Makovi

U sumrak je nenadano zasjala kiša
potopivši nebo kapima bez broja.
A sunce zatim pade u blatnjavu hladnu vodu,
duboko u vrtlog zagrljenih reka.

Jedan čovek i kći njegova, uz litice su penjahu,
zagledani u mračno i sirovo nebo
kad pred njima, iz šipraga zelenog, prhnu divlja patka,
ugledaše skok lisice i njen ridji rep.

Onda sunce svojm svetlom umirućim stene opet obli,
na litici pod tvrdjavom makovi su rasli
kao trag prokleti svih vojnika mrtvih
što na tome meslu bez smisla su pali.

Čovek svojoj maloj kćeri tada ruku dade,
oboje su dugo gledali u bedem,
u dukate krvave koji ispod rastu
užasne svedoke prolaznosti strašne.

U trenutku, udavi se sunce potpuno u reci
osta samo drhtaj, umirući, narandžasti sjaj
Noć tad plava svu tvrdjavu natkrili,
a bedeme silne osvoji tišina.

MC