SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI
ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru
sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica
ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji
***
PROKLETSTVO ŠUME
srne nisu prilazile domaćinstvima
viđali smo ih kad krenemo uz brda
da beremo šipurke za džem
jednog leta tata je zajedno
s livadskom travom pokosio lane
u sumrak je planina zaplakala
od tada sam uvek
hodala ispred kosačice
pomerala tek rođene zečeve
zmije katapultirala vilama
od tada nosim prokletstvo šume
tvoje srce srne u mojim očima
vidi žute lovačke pse
umesto prstiju noževe kosačice
ne možeš više, javio si
noge mi je zajedno sa senom
mama jutros položila kravama
***
EKONOMIJA ŽUDNJE
znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa se udala.
zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.
ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.
u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.
noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi iz mog sela.
grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović, mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.
i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa
[email protected]#$ vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.
bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i buržuji kreću praznih ruku.
uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.
***
SAMO PROVERAVAM
nemoj da se raduješ
ne razmišljam o tebi
samo proveravam
može li poezija
još uvek da me uzbudi
***
ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA
osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke
zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući
govore mi: seci ih kao pihtije!
pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?
hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju
od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa
tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće
a sve je to i bilo zbog rakije
snago, ne pristaj da budeš nečija
izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave
ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud
***
Devojka koja ne veruje u mitove
kod proročice smo išli
tata, mama i ja.
rekla je biću muško
i nešto veliko.
spasila mi je život.
devojčice koje se ovako rode
ne poznaju bogove.
za sedmi rođendan
kolju petla na panju.
ne koriste maskaru,
nego masat i francuski ključ.
voze traktor,
cede čvarke
i jedu kavurmu.
to su one dugonoge devojke
koje šetaju same
dok se prve pahulje tope
na krovu hotela Moskva.
priđi im samo ako možeš
zavoleti muškarca u njima.
Radmila Petrović
