ЗНАШ ЛИ ДА НАПРАВИШ РЕФОРМ ТОРТУ
Боб је увек у радњи. Сваку ноћ ме дочека са касом, избројимо паре и каже шта све треба да се уради.
Вјеша је увек у малој канцеларији, она сабира, одузима, наручује и сатавља расореде смена.
Плавушза, висока, дотерана, нокти беспрекорно налакирани. Не комуницира са особљем. Боб је обожава, Слободан гунђа и трпи. Вјеша не кува, не прави колаче. Вјеша тера Боба да избаци месо из исхране. Вјеша не једе слатко, има савршену линију и незгодан карактер Пољакиње. Слободан је разведен, архитектуру спомиње само понекад са сетом. Пита ме знам ли да правим колаче.
Правим.
Знаш ли да направиш реформ торту?
Знам.
Сањам је. Обожавам реформ торту. Свака ти част. Сада бих могао целу да поједем.
Замашћујем калупе за мафине и слушам Слободанову јадиковку.
Вјеша ми не да да једем месо. Једем ове пите са сиром од јуче. Кроасане. Сендвиче са туњевином. Мука ми је. Вјешааааааааааа. Дај ми месааааааа. Хоћу месаааааа.
Боб сваки дан броји конзерве сокова у фрижидеру. Увек фали једна. Нећу да пијем оне сокове од прашка у контејнерима. Гаде ми се. Увек је љут због те једне конзерве. Понавља шта се сме а шта не сме јести и пити. Не једу ми се старе крофне, стари кроасан може да се угреје у микроталасној.
Туњевину не подносим. Старе пите Боб једе. И тера мене да их продајем муштеријама као свеже. Гади ми се лагање. Лажем и ја Боба да неће нико да једе старе пите.
Навикла сам на сталне пацијенте али сваки пут ноћ донесе нове.
Био је петак, напољу вејавица. Хладно, мокро. Ушло пар младића. Чудни су , нису пијани а нису ни нормални. Замајавају ме, те хоће ово, те оно. Наручују, враћају. Направим тост сендвич , онај главни врати. Прегорео, дере се. Видим пар муштерија гледа кроз прозоре, нико не гледа у њих. Ни у мене. Чудно, пролети ми мисао као снежни налет . Одједном сви излазе, без иједне наруџбине.
Прилази ми бескућник.
Украли су ти снедвиче из фрижидера. Не верујем. Излазим на другу страну пулта. Гледам фрижидер, пола празан.
Што ми ниси рекао?
Нисам смео. То су наркомани. Ко зна шта би урадили.
И остали понављају исту причу. Боје их се, у стању су свашта да ураде.
Никада у животу нисам видела наркомана . У нашем граду био је један . Сале дрога. Отишао у Индију и тамо се дрогирао. Када се врато прешао на алкохол али су га и даље звали Сале дрога.
Боб ми је одбио све сендвиче од плате. И онај снедвич тост, који сам са страхом појела, мислећи шта би се десило да је неко заиста видео крађу.
Једном су обесни тинејџери запалили канту са ђубретом у тоалету. Бескуник се снашао пре мене, зграбио боцу за гашење пожара и спречио катастрофу. Слободан ми није одбио нову канту од плате.
КУДА ДАЉЕ РОЂАЧЕ
Седим у кухињи у глуво доба ноћи. Пиљим у монитор камере и питам се шта ја радим у овој кухињи. У овом донат шопу. У овом граду и овој земљи. Родитељима у писму не смем ни да се пожалим. Успавам децу пре него што кренем на посао : После крађе и пожара не иде ми се у донат шоп. Дођем кући ујутро, деца се пробудила а мени се спава. Уморна цео дан.
„Па наспи још једну, за вечите кривце, за балансере, за уморне ливце, за пролетере, наспи још једну за трећу смену”
Балашевића вртим у глави док покушавам у осам ујутро да заспим.
Тамнопути студен није био стална муштерија али је понекад долазио у донат шоп да учи. Можда да спрема испите. Било ми га је жао. И њему сам доносила кафу и понеку стару крофну. Кад га видим са књигом у руци, сетим се својих студенстких дана. Како су били безбрижни и лаки као снегови Урала. На искривљеном еглеском кажем му да му желим да што пре заврши школу и да дође по кафу кад год пожели. Смеје се а његови бели зуби бљеште као јануарски снег.
Оне ноћи када је пијанац кренуо ножем на њега , снег се почео топити и све је наговештавало да је зими крај. Ту је био крај и његовим ноћним учењима. Одбранио се од нападача, полиција је слегала раменима да они ту немају шта да ислеђују. Нападач је побегао, нико га не познаје. Ја нисам ни видела шта се десило, чула сам само вику и галаму. Када сам изашла из кухиње све је већ било готово. Студент је имао посекотину на руци и бес у очима. Камера те ноћи није снимила ништа јер у њој није ни било траке.
Убрзо су се бабе лезбејке посвађале па су престале да долазе.
Индијац је прескакао редовне инекције и третмане па је постао још луђи. Плашио ме оним његовим великим ужареним очима на мршавом телу. Свађао се са људима. Доазио у пиџами и бос.
Све чешће фали Имате ли пепси . Муштерије више воле кока колу. Мама више не пушта сина ноћу. Имате ли пепси се једном толико наљутио да је разлупао сав намештај у стану.
Ни женско ни мушко долази ноћу без макроа. Осамосталила се . Иако је пролеће и даље носи кожни комплет.
Вјеша и Боб се све чешће свађају. Слободан се усукао, висе му панталоне. И даље тамани старе пите, снедвиче и кроасане. У дневној смени једе рестлове од супа. Кука за реформ тортом. Урличе за месом, завија као вук када Вјеша није у донат шопу.
Мени ноћи постају све дуже. Све више имам времена за размишљање. На транзистору слушам само једну станицу. Италијанску. Измишљам текстове. Мислим о деци која спавају. Један је беба.
Мама му ради у ноћној смени. Плаче ли, буди ли се. Опет кнедла у грлу. Обришем пар суза па замашћујем опет плехове за мафине. Вадим ону лепљиву смесу из огромних пластичних канти . Шта ови људи једу? Ко прави ову лепљиву смесу. Канте су залеђене, сатима се отапају. Печем кроасане и перем судове које је Вјеша побацала у судоперу.
Пролеће ми теже пада у донат шопу од зиме. Морам нешто смислити. По згради наши људи добијају послове у вези компјутера. Једне ноћи доносим одлуку да упишем курс нетворкинга.
Радићу колико треба да испуним услове за новчану накнаду од државе.