НЕБОЈША И ПИСАЊЕ

Небојша воли да пише приче. Толико је волео да пише да је отишао у рат. Да скупи све неиспричане приче о ужасу.
Небојша се приближио толико близу ужасу да је заборављао понекад где је прва линија према непријатељу.

Заборавио је и да га је у неком тренутку рат прогутао заједно са свим причама написаним и ненаписаним.
Заборавио је и да је рат прошао и да ратне приче нису више занимљиве већини људи.

Небојша и даље пише приче. И приче пишу саме себе па негде убаце и Небојшу у фабулу.
И он воли кафану јер и приче воле кафану.

Колико су само пића попили заједно.

Небојша више не пије јер је одавно попио своје буре. Или два. А можда и више.
Воли кафану и воли приче. И кафана је заборавила да се рат завршио јер и даље у њој седе људи који су некада били у рату.
Или нису а као да су били.

Небојшина кафана зове се Луда кућа. У њој нису сви лудаци али нађе се покоји.
У кафани приче и наручују и испијају наручено. Испричају се саме па их Небојша запише. Прво у глави. Па на папиру.
И онда их препричава и чита свима у кафани.
По неколико пута.
Онда их препричава ван кафане.
По неколико пута.
И приче Небојшине онда оживе.

И изађу из кафане на улицу.
Па у град. Онда у читаву једну регију.

Онда оду у Свет.

И наручују саме себи пиће и саме их испијају.

И наздрављају Небојши.

А оне ратне приче остају у Лудој кући. Сваки дан поздрављају и Небојшу и остале госте.

Напијају се до бесвести и неће да изађу ни на улицу, ни у град , ни у регион.

Ни у свет.

Чекају неки други рат.

ЏИГИ И ПЕСМЕ

Џиги је писао песме. О својој планини и реци. О љубави и дилеми. О рату и глади. О домовини и камену.
Извајао је камени пољубац и увеличано срце.

Џиги је имао дугачак корак и прескакао је брда са истом лакоћом као што је писао и песме.
Заустављао је реку својим великим шакама кад год је хтео.
Џиги је волео кафану. И кафана је волела њега.

Спаљивао је своје песме када је био љут.
Трпао их у њедра када је био раздраган. Када је био весео делио их је свима уместо бомбона.

Када Џиги засуче бркове, све песме беже из кафане. Сакрију се у шуму док се он не отрезни.
Када Џиги хода кроз шуму вири му цела глава. Облаци пролећу поред њега и птице му машу.
Носи оловку уместо пушке а пушку уместо штапа.
Џигију је ватра појела кућу а зла вода однела темеље.

Џиги није знао да хода по равници.
Kад је газио њиве, тонуо је у црно блато.
Када Џиги погледа оним својим великим очима свако женско чељаде узме кишобран да не покисне и мало шећера
да стиша срце.
Џиги је оплакао своју Раду и проклео канцер. Остала му деца и унуци да оплакују и Раду и њега.

Џиги никада није остарио. Џиги је умро али му песме нису правиле опело.
Џиги је заронио у своју реку. Слетео са планине са књигом у руци.

Песме и сад понекад дођу у кафану. Траже Џигија.
Наруче дуплу лозу, одаспу који гутљај за покој душе и прекрсте се.

Певају о Џигију. О његовој планини и реци.
Певају о песнику који се родио у црној земљи, у црном времену у црној гори на црном језеру.

Певају о Џигију.