Diskusije : Književnost

 Komentar
Prošlost
MC_
(Bihilist)
11. avgust 2019. u 08.25
Prošlost

O prošlosti je lako pisati kad si već star. Sve znaš šta je bilo i kako je bilo. Prepustiš se i potoneš, u prošlosti je lepo i tužen živeti. Šta može čovek suočen sa diktaturom i slomom svog sveta nego samo to, da melje o prošlosti. Kroz priču, čovek kao ja, shvati da nikada i nije bio mlad. Sve je u stvari relativno, i mladost i starost i prošlost. I sve što odredjue stav čitavih generacija topi se i brzo nestaje u talogu vremena.
Mi smo bili posebna generacija, doživeli smo vrh, doživeli i propast. Mi najbolje znamo da vreme nije linearno. Mi njušimo, osećamo prošlost koja se vraća. Mi se zlobno cerimo. Politička ubistva, gruba primena sile, povratak Oca... Sve se ono što nismo hteli, sve se to vraća. Naša želja za slobodom doživela je potpuni fijasko. I mi smo prva generacija u istoriji, čiji će potomci biti lošije obrazovani i generalno biti jadniji nego oni sami. Svojom nezrelošću uništili smo i sebe i buduće generacije...

I znaš da sam, juče ponovo išao tamo. Pitaš zašto idem. Ne znam, vuče me. Išao sam u stvari da vidim kako se on drži, kako se drži moj svet.

Raspored ulica i dalje je naravno isti. Pogledao sam zatim zapuštene travnjake. „Dobro je” rekoh sebi. Moj svet je tamo gde cvetaju udžerice ili velike sive socijalističke zgrade, gde nema traga lepoti, preduzetništvu ili napretku. Gde nema nijedan kafić. Pojava kafića znati smrt jednog kraja. U kafićima sede pasivni ljudi koji su odabcili život i kretanje zbog uloge u spektaklu u koji veruju. I to vrlo statične uloge, sedeći, na stolicama. Pa, pogledajte ih samo, na šta liče, u svojim glumačkim kostimima. Kreću im se samo lica, ponekada glave, ponekad im se trzaju mišići, ali ne ustaju. Pasivno sede. Vuku ih guzice. Zato uvel razgovaram sa ljudima u pokretu, nikad na mestima koja smrde na parfeme i kafu.

Na ulici je sve ostalo isto, mačke i dalje sigurno prelaze ulicu. Tu još mogu da vidim ružne babe koje sede na stolicama na trotoaru. Pse ltalice. Tu nema lepote, to postojiš samo tako, dovoljno da si se rodio ili izlegao. Teško je zamisliti prijatelju, ali ništa se od tebe ne traži.

Još ima pored zapuštene pruge nekog šiblja. Sreo sam tu par starih Roma kako beru nekakvo lišće. Za čaj valjda.

„Jel se kupaš u Dunav?”, pitala je.

Odmahnuo sam glavom. Hteo sam da je pitam šta to bere, ali bilo me je sramota što ne znam.
Odmakao sam se malo da gledam oblake kako prolaze. „Idem da pišam negde, rekla je svom mužu”. Tako stara i naborana, ipak odnekud mi je bila poznata. Ličila mi je na Sabrinu, devojčicu iz nekadašnjeg komšiluka.

Kad smo već kod Roma, nekad smo se bojali Cigana, jednog dečka iz prvog raareda ubio je Ciganin iz osmog. Doduše nije hteo da ga ubije, samo da ga uplaši, ali mali je pao na potiljak.
Propustio je dečko da donese Cigi jedan dinar koji je bio primoran svaki dan da donosi. Posle se to nije ponovilo, policija je znala sa Ciganima. Sada su Cigani fensi stvar. Kao i njihova muzika. Kao i pederi. Danas je sjajno ako si peder, svi ti se dive. Nećeš verovati, ali tada je to bilo sramota iako se tolerisalo. Znalo se ko su pederi u kraju i niko ih nije dirao. Ljudi su ih nekako žalili.
Bio je i jedan pedofil, poštar. Sačekivao je dečake i ispitivao ih o seksu. „Jel [email protected]#$š mali?”, pitao bi iz kombija. Znojio se pri tome, ali nije išao dalje od toga. Za ubistvo dece postao je u zakonu lep institut, smrtna kazna. Dobra je to stvar, smrtna kazna. Pet policajaca stane ispred tebe, čuješ komandu, onako vezan za drvo. I to bude sve, umreš u prisustvu vlasti. Mogućnost da dvadeset godina budeš svakodnevno silovan u buvari je izgleda daleko privlačnija opcija.

Svet se promenio. Mislili smo da se oslobadjamo, u stvari su nas porobili. Pokazalo se da su manjine i saosećanje sa patnjama manjina idealne za kontrolu većine.

Ko može da se pobuni? Snažni, mladi muškarci. Upotrebimo protiv njih žene, decu, manjine. Usadimo u njih osećaj krivice. Biće poslušni, nesposobni, urbana mladost. Crvi.

I žene, znale su svoje mesto i šta predstavljaju muškarcima. Sestra mog druga doživela je pokušaj silovanja u dvanaestoj. I to od strane dva najbolja druga svog brata. Sve se posle stišalo, posle su nastavili da se druže. Danas ne bi nastavili.

Sad više nema muškaraca i žena, samo srednji rod da nekim razlikama kad su u pitanju polni organi. Danas, kada žena počini ubistvo, to može, ali kada je ubijena žena, to je tragedija u medijima. Žene danas mogu nekažnjeno da ubijaju. Danas smo slobodni. Postoji nepersonalni, imaginarni otac koji jednako zlostavlja i sinove i ćerke. Ali ne treba sumnjati, onaj pravi, sirovi i snažni otac se vraća. Živ je, ma šta se predavalo na Filozofskom i rodnim studijama. Verujem da feministkinje željno čekuju njegovu snažnu i tešku ruku.

Koncentracija se vraća. Upoređujem ovo sad i ono nekad. Napravili su supermarket. Unutra je klimatizovano. Po mermernim podovima klize stilizovani kupci. Puno je robe, puno je šarenih pakovanja lepote. Jer ako kažeš da je nešto lepo, to nije kao da kažeš koje je boje. Izdvajanjemn onog lepog, unižavaš sve ostalo. Kapital investira u lepotu. Kapital je smrt. Napredak gradi lepo. Napredak je smrt.

Ovaj deo grada nekad je bio kao selo. Poznavali smo se. Ljudi su leti stajali na uglovima. Nismo imali telefone. Izadješ, ali ne izadješ u grad, ne izadješ u kafić.. Sidješ na ulicu i vreme te odnese. Radost i zabavu nadješ u slučajnim susretima. Svi su leti na ulici.

Oblaci su bili sivi i beli i nekih boja koje ne mogu da navedem jer ih ne znam. To je zbog siromaštva jezika, malog fonda reči. Možda zato što sam odrastao u gradu. Uvek sam bio posmatrač, nikada učesnik, uvek na distanci.

Sabrina je ležala u šatoru raskrečenih nogu, zavaljena na nekakve stare ponjave. Izgledalo je da je malo umorna. Stajao sam na ulazu oklevajući, nemoćan da pridjem, budem kao svi, uradim ono što treba da rade muškarci, nesposoban za jedinstvo sa tim znojavim, tamnoputim telom. Mahnula mi je rukom da dodjem. Držala je drugu ruku na klitorisu, mada j atada nisam znao štra je to. Koji sma bio po redu? Četvrti? Sedmi? Nije se radilo o gadjenju nego nekom unutrašnjem osećaju da ne treba da učestvujem u toj igri.

Bacio sam joj čokoladicu i pobegao. Nisam ni čuo kako se smeje.

MC

borisaR
(gutac plamena)
12. avgust 2019. u 20.30
MC još se ne predaješ. Raduje me da još pišeš istim intenzitetom. Što se tiče priče(kao i većina tvojih priča), ima tu neku tamnu atmosferu kao kod Kafke. Kad procitaš Proces od Kafke tri dana nemaš volju za životom. Ali kad se malo razgrne ima u tvojim pričama dosta istine. Ipak mislim da žene u današnje vrijeme nisu povlaštene, čak naprotiv. Nekako mi je taj kraj sa Sabrinom nepotreban. Znam šta si htio reći ali možda si trebao doći do kraja malo drugačije. Možda sam samo to ja ali taj kraj kao da nije iz iste priče. Što bi Crnjanski rekao: „Seks je korijen svega”.

Uglavnom rado te čitam.

Pozdrav
MC_
(Bihilist)
13. avgust 2019. u 04.05
U pravu si. Resio sam da malo promenim tu pricu.
Hvala na citanju, u svakom slučaju.
MC_
(Bihilist)
18. avgust 2019. u 16.50
Prošlost (redigovano)

O prošlosti je lako pisati kad si već star. Sve znaš šta je bilo i kako je bilo. Prepustiš se i potoneš, u prošlosti je lepo i tužno živeti. Šta može čovek suočen sa diktaturom i slomom svog sveta nego samo to, da melje o prošlosti. Kroz priču shvatiš da nikada i nisi bio mlad. Sve je u stvari relativno, i mladost i starost i prošlost. I sve što odredjue stav čitavih generacija topi se i brzo nestaje u talogu vremena.

I znaš da sam juče ponovo išao tamo. Pitaš zašto idem. Ne znam, vuče me. Išao sam u stvari da vidim kako se on drži, kako se drži moj svet.

Nogu pred nogu, ne znajući kuda, ne zanjući zašto. U stvari postoji neka unutrašnja sila koja me gura. Vuče ulicom i odjednom kao da letiš na nekoj maloj visini od par centimetara. Krećeš se brzo, ali to nisu tvoje noge i više ne pripadaš sebi, nego tom mestu. A kod nas, u gradjanskom slengu, „mesto” oznaćava neko poznato, fensi mesto, neku terasu u Parizu ili stepenište u Rimu gde urabana mladost odlazi da se slika i pije vino, ne bi li pričali svima o tome kada se vrate. Ali ova mesta su drugačija. Djubrišta, stovarišta, raspadnuti ulazi. Ona čine da letim, ona čine da plovim. Ako bi bila uredna, urbana ili barem lepa, nestalo bi čarolije, let bi se pretvorio u pad i ja bih se vukao po asfaltu u depresivnom bunilu. Ti znaš, raspored ulica i dalje je naravno isti. Još ima zapuštenih travnjaka. I kad ih vidim, kažem sebi da je dobro.. Još cvetaju udžerice ili velike sive socijalističke zgrade, gde nema traga lepoti, preduzetništvu ili napretku. Gde nema nijedan kafić. Pojava kafića znati smrt jednog kraja. U kafićima sede pasivni ljudi koji su odabcili život i kretanje zbog uloge u spektaklu u koji veruju. I to vrlo statične uloge, sedeći, na stolicama. Pa, pogledajte ih samo, na šta liče, u svojim glumačkim kostimima. Kreću im se samo lica, ponekada glave, ponekad im se trzaju mišići, ali ne ustaju. Pasivno sede. Vuku ih guzice. Zato uvek razgovaram sa ljudima u pokretu, nikad na mestima koja smrde na parfeme i kafu.

Mi smo bili posebna generacija, doživeli smo vrh, doživeli i propast. Mi najbolje znamo da vreme nije linearno. Mi njušimo, osećamo prošlost koja se vraća. Mi se zlobno cerimo. Politička ubistva, gruba primena sile, povratak Oca... Sve se ono što nismo hteli, sve se to vraća. Naša želja za slobodom doživela je potpuni fijasko. I mi smo prva generacija u istoriji, čiji će potomci biti lošije obrazovani i generalno biti jadniji nego oni sami. Svojom nezrelošću uništili smo i sebe i buduće generacije...

Gledaj, mačke i dalje sigurno prelaze ulicu. Tu još mogu da vidim ružne babe koje sede na stolicama na trotoaru. Piju kafu. Prolazeći nagnem se, crnilu kafe vide se oblaci, nebo. Pse lutalice se muvaju okolo, lišće opada, insekti, otpao malter. Samo to.
Dovoljno je da si se rodio ili izlegao. Teško je zamisliti prijatelju, ali ništa se od tebe ne traži.

Pored zapuštene pruge raste neko šiblje. Vidim par starih Roma kako beru nekakvo lišće. Za čaj valjda.

„Jel se kupaš u Dunav?”, pitala je.

Odmahnuo sam glavom. Hteo sam da je pitam šta to bere, ali bilo me je sramota što ne znam.
Odmakao sam se malo da gledam oblake kako prolaze. „Idem da pišam negde, rekla je svom mužu”. Tako stara i naborana, ipak odnekud mi je bila poznata. Ličila mi je na Sabrinu, devojčicu iz nekadašnjeg komšiluka.

Kad smo već kod Roma, nekad smo se bojali Cigana, jednog dečka iz prvog raareda ubio je Ciganin iz osmog. Doduše nije hteo da ga ubije, samo da ga uplaši, ali mali je pao na potiljak.
Propustio je dečko da donese Cigi jedan dinar koji je bio primoran svaki dan da donosi. Posle se to nije ponovilo, policija je znala sa Ciganima. Sada su Cigani fensi stvar. Kao i njihova muzika. Kao i pederi. Danas je sjajno ako si peder, svi ti se dive. Nećeš verovati, ali tada je to bilo sramota iako se tolerisalo. Znalo se ko su pederi u kraju i niko ih nije dirao. Ljudi su ih nekako žalili.
Bio je i jedan pedofil, poštar. Sačekivao je dečake i ispitivao ih o seksu. „Jel [email protected]#$š mali?”, pitao bi iz kombija. Znojio se pri tome, ali nije išao dalje od toga. Za ubistvo dece postao je u zakonu lep institut, smrtna kazna. Dobra je to stvar, smrtna kazna. Pet policajaca stane ispred tebe, čuješ komandu, onako vezan za drvo. I to bude sve, umreš u prisustvu vlasti.

Svet se promenio. Mislili smo da se oslobadjamo, u stvari su nas porobili. Pokazalo se da su manjine i saosećanje sa patnjama manjina idealne za kontrolu većine.
Jer ko može da se pobuni? Snažni, mladi muškarci. Upotrebimo protiv njih žene, decu, manjine. Usadimo u njih osećaj krivice. Biće poslušni, nesposobni, urbana mladost. Crvi. I žene, znale su svoje mesto i šta predstavljaju muškarcima. Sestra mog druga doživela je pokušaj silovanja u dvanaestoj. I to od strane dva najbolja druga svog brata. Sve se posle stišalo, posle su nastavili da se druže. Da se desilo u današnje vreme ne bi nastavili da se druže. A sad više nema muškaraca i žena, samo srednji rod da nekim razlikama kad su u pitanju polni organi. Danas, kada žena počini ubistvo, to može, ali kada je ubijena žena, to je tragedija u medijima. Žene danas mogu nekažnjeno da ubijaju. Danas smo slobodni. Postoji nepersonalni, imaginarni otac koji jednako zlostavlja i sinove i ćerke. Ali ne treba sumnjati, onaj pravi, sirovi i snažni otac se vraća. Živ je, ma šta se predavalo na Filozofskom i rodnim studijama. Verujem da feministkinje željno čekuju njegovu snažnu i tešku ruku.

Koncentracija se vraća. Upoređujem ovo sad i ono nekad. Napravili su supermarket. Unutra je klimatizovano. Po mermernim podovima klize stilizovani kupci. Puno je robe, puno je šarenih pakovanja lepote. Jer ako kažeš da je nešto lepo, to nije kao da kažeš koje je boje. Izdvajanjemn onog lepog, unižavaš sve ostalo. Kapital investira u lepotu. Kapital je smrt. Napredak gradi lepo. Napredak je smrt.

Ovaj deo grada nekad je bio kao selo. Poznavali smo se. Ljudi su leti stajali na uglovima. Nismo imali telefone. Izadješ, ali ne izadješ u grad, ne izadješ u kafić.. Sidješ na ulicu i vreme te odnese. Radost i zabavu nadješ u slučajnim susretima. Svi su leti na ulici.

Oblaci su bili sivi i beli i nekih boja koje ne mogu da navedem jer ih ne znam. To je zbog siromaštva jezika, malog fonda reči. Možda zato što sam odrastao u gradu. Uvek sam bio posmatrač, nikada učesnik, uvek na distanci.

Pavle je izašao cereći se. Zakopčavao je pantalone. Neko me gurnuo otpozadi. Znao sam šta to znači i sramežljivo sam pomerio šatorsko krilo. Sabrina je ležala u šatoru raskrečenih, golih nogu i stomaka, zavaljena na nekakve stare ponjave. Usta su joj bila umazana čokoladom kojom su joj plaćali ovo malo sirotinjsko zadovoljstvo za početnike. Izdržala je ona mnogo dečaka, ali izgledalo je ipak da je malo umorna. Stajao sam na ulazu oklevajući, nemoćan da pridjem, da budem kao svi, uradim ono što treba da rade muškarci, nesposoban za jedinstvo sa tim znojavim, tamnoputim telom. Mahnula mi je rukom da dodjem. Držala je drugu ruku na klitorisu, mada ja tada nisam znao šta je to. Koji sam bio po redu? Četvrti? Sedmi? Nije se radilo o gadjenju nego nekom unutrašnjem osećaju da ne treba da učestvujem u toj igri. Bacio sam joj čokoladicu i pobegao. Nisam ni čuo kako se smeje.

Dovuklo me do reke. Ona mi uvek udeli malo snage, kao prosjaku. Vlažno je i sparno. ribolovci sede, pecaju, čekaju. Zaobilazim ih da im ne smetam. Treba njih poštovati, oni znaju bolje od nas, oni su monasi vremena.

Sunce zapada u vodu koja se pali. Dolazi mi da skočim i zaronim, Možda bi izašao kao nešto drugo, pas ili svinja, samo ne kao čovek. Kako bi bilo dobro potpuno se odvojiti od sveta supermarketa i svetih manekenki.

Trepćem. Nedostojan sam da otvorenih očiju gledam sve ovo. Reka je ogromna, blatnjava i živa. Ona će uvek tako teći.

MC
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Oil Diffuser Necklace?
.