„O, ti mi nećeš doći nikada vise! Nikad, nikad, nikad, nikad...”
/kralj Lir, Šekspir/

LEPOTA NESTANKA
____________________________

Sve što je leglo neće ustati više

Sluzave sene cure niz zidove

То mlaka kiša zaviruje u grobnicu

Ležem u krilo preplašenom psu

Prvi put nosi moju glavu na ramenima

Između nas kašlje silovano srce

Teskoba drma jače od struje

Što pomislim to stane pred mene

Želje koje pobih sada me cerekom teše

Sred pustoši čula skapava Hristov magarac

Kaiš guši grkljan zmijskim svlakom

Evo gde je muha onesveštena u zraku

Ko je umro pa živio u ovoj koži?

Mutavac , pesnik, ubica, dečak?

Znao је da prstom dozove pticu

Na staklu okrenutom u Ništa visi fotografija

Mladi pas i starac u teniskama

Jedu hleb zagrljeni u nekrologu

Jednom će astronauti doći u posetu

I ostati zarobljeni lepotom nestanka

Sve što je leglo neće ustati više

/Iz „Crne zbrike”/