Kad smo se poslednji put sreli,
ti si bila sva u belom,
neke si cvetove nosila u ruci
a vetar je mrsio tvoju kosu
i moje oči su ostale u tebi.
Od tada lutam, vođen
svojim slepilo,
umoran od čekanja,
i nadanja.
Kad smo se poslednji put sreli,
na obali one čiste reke,
rekla si mi da se zoveš sudbina,
i da ću te kad tad pronaći.
Negde u oblacima.
Nisam ni slutio,
da ću ostariti bez tebe,
i da će godine odneti sa sobom,
sve,
osim ogledala,
u kome svakoga dana gledam tebe.
Još uvek si onako mlada i lepa,
i zanesena ludim životom,
kao one davne osamdeset i neke,
tamo na obali,
one iste reke.
Meni su ostali samo tragovi,
po kojima hodam uvek iznova,
sam,
bez igde ikoga.
Kao osuđenik na doživotnoj robiji,
u nekom gradu, stranom i dalekom.
A naša deca se igraju
u onom istom ogledalu,
u kome si i ti,
još uvek onako mlada i lepa,
i blizu, a tako daleka.
Ni cigarete, ni crno vino,
ne mogu izbrisati one tragove,
po kojima hodam,
umoran i star.
Moja dobra vilo.