Ogledalo

Stojim pred ogledalom
i gledam sebe obucenog golog
i gledam svoje lice
i pitam se
ko je ovaj cudni tip
i kakvo je to lice
bez usta
bez nosa
samo oci sto me motre,
dve crne rupe bez dna,
dva kamena u snegu,
dva traga kojima je neko ko se zvao ja
prosao kroz moj zivot,
prosao kroz moje misli,
i doneo mi neke stare slike,
pozutele, mutne, pune decijih osecanja,
nesigurnih koraka i strahova.
Svi ciljevi su utonuli
u zaborav svojih razloga,
kao nebo bez zvezda,
u vrtlogu smeha i placa,
od smrti da li ljubav je jača.
Ne ocekujem vise ništa,
cekam, neka me mrak proguta,
moji su bogovi mrtvi i nemi,
izgubljen sam na pola puta.