Zemljište

Prodaćemo zemlju hitno!
Daćemo je ispod cene,
pokloniti.
Ako treba,
utrapiti nepoznatom gostu,
možda nekom visokom gospodinu
plave kose.

Vući ga za rukav
ako neće da uzme
moliti po ciganski:
„Gospodine, gospodine
uzmi ovu našu zemlju,
pa plodna je i masna,
samo lepotu radja
a nama ne treba,
mi smo odjeni pametni i najleši”

Mislićemo u sebi posle
„Budalo jedna, seljačino,
šta ćeš ti sad sa našom prokletom zemljom”

Odbaciti zemlju
zameniti je
za jedan lep vikend u Rimu
zbog koga će nam se svi diviti.
Ili za dobar kapućino
u velikoj šolji sa tanjirićem
čiji će nam se ukus
u usima vući danima.

Oh, u žalosti kršićemo ruke:
evo dajemo zemlju
za jedan selfi
sa Ajfelovim
tornjem u pozadini,
sa flašom hjeftingo vina
na Sen Žermen de Pre,
ah, za polovan ajfon na kredit,
da se vidi ko smo
i šta smo.

Proklinjaćemo boga
što nam tu zemlju dade.
Ko lancem da nas je svezao,
da ne poletimo visoko.
A svako od nas
misli da mu bolje sleduje.
Jedan bolji život u najavi.

Ostali da krepaju!

I što nam Bog nije dao
da budemo neko
plemstvo ili
džet set,
manekeni, glumci, sportisti slavni.
Ma, pola Afrike i Azije
pod noge da nam je bacio,
sve bi pojeli i propili.

Da nam svi zavide.

MC