Viša srednja klasa

Živim u kraju u kome
ima puno
ljudi iz
više srednje klase.
Nisam u stvari
siguran,
ali oni
to tako zovu.

Tu žive
uglavnom
deca profesora,
programeri,
mali trgovci nekretniama.
lekari.
I tome slično.

Ima i sirotinje koja
jede iz kontejnera,
ali oni su skoro
nevidljivi
u svojim podrumima.
Samo gledaju
fudbal i rijeliti.
Ponekad se, doduše, napiju
i viču.
To je samo mala
neprijatnost,
relikt socijalizma.
Preko toga svi lako prelaze.

Ima i puno
matorih, urbanih devojčica
bez partnera i dece.
One su uvek
na štiklama,
i vuku pudlice,
ne skupljaju pseća govna,
prepuštajuči to
zadovoljstvo radnicima
Komunalnog.

Ovde se veoma
mnogo priča.
Priča se o uspesima
i drugim uspesima,
Govori se
o nekretninama.
Priča se o dobrim
receptima
i zdravom životu.

Deca često
nose šlemove u parku.
Urbni mladi roditelji
se plaše povreda
i svega ostalog
što nije pod kontrolom.
A deca se ne osvrću
u svojim
fancy jaknicama,
dok roditelji uzvikuju
njihova pomodna imena.

Eto.
Stalno se otvaraju kafići,
u njima parovi sede
kao i izlozima.
Ona i on,
pa
ona i on.
I kostimografija i šminka
i dekor
savršeno su odabrani
za važne uloge
u životima.

Ja se često pitam
odakle im vreme i novac
da budu toliko
sređeni i lepi?
I odakle im
duhovna snaga
koja meni nedostaje.

Ima tu i pijaca.
Elitna pijaca sa dobrom robom.
Možete kupiti
guščiju džigericu
ili ostrige
ili škampe.
I drugu zdravu hranu.
Ima i pravih seljaka.
Oni upotpunjuju sliku.

Ti su sa mnom na „ti”.
Da li me smatraju
sebi sličnim.
ili
me samo preziru?
Teško je reći.
„Markić, hoćeš kiseleog kupusa?”,
viču i smeju mi se.
Vide oni da
nisam odavde.

MC