Diskusije : Književnost

 Komentar
Dvadesetičetri sata
MC_
(Bihilist)
12. septembar 2017. u 07.46
Dvadesetičetri sata

Sa prvim zracima sunca hladne klupe i kore drveća brzo upiju toplotu. Za tili čas, na površinu izmile male crveno crne bube. Vetrar nosi sasušeni list koji jedva čujno struže po asfaltu.

Imena jutra su zaboravljena. Prisutni svedoci leže na klupama zgrčeni i sami, okrenuti ledjima svetu i svetlu, čuvajući ono malo toplote koju im nije otela svežina noći. Šake su im velike, nokti žuti, nalik kandžama zapuštenih zverova. Oko sebe stežu krpe i raspaliu odeći kojom su obmotana njihova trošna tela. Kašljucaju i bude se, prazni želuci im već zavijaju i gone ih bez milosti napred, napred u novi dan. Neki odlaze na javnu česmu da se umiju i popiju vode, drugi bez stida odmah mokre po travi.

Vreme klošara poklapa se delimično sa vremenom vlasnika pasa. I dok klošari uzmiču pred svetlom, vlasnici pasa, još sanjivi, ali odlučni, sve više ispunjavaju park. Pasa ima raznih, kao i što i vlasnika ima raznih. Slično se sličnom raduje, tako da polugladni penzioneri preferiraju male, jeftine pudlice i mešance, dok se mlade i emotivne poslovne žene odlučuju a velike, skupe i agresivne pse. Uz te ogromne, mišićave životinje, osećaju se manje usamljenima. Ne treba smetnuti s uma da jedan veliki pas ostavlja za sobom mnogo izmeta koji iz psećih anusa tako spontano pada na peačke staze i to neobično veseli vlasnice jer ostali ljudi zatim moraju da zaobilaze kreativno delo njihovog ljubimca.

Malo kasnie, stazama između klupa prolaze putnici. Često, oni nevoljnici iz provincije koji jure ka obližnjoj bolnici za rak. Tužni i mršavi, mnogi bez kose zbog hemoterapije, oni se provlače stazama, kao da se stide što su tu, praćeni sažaljivim pogledima ostalih. Srame se što su prinudjeni da smrdljivim autobusima putuju dva ili tri sata ne bi li, uz podmićivanje časnih lekara uspeli da budu pregledani i lečeni.

Bube imaju svoj mali, ogranileni, neurbani svet. Oni ne haju i ne znaju, dok toplota sunca pomaže razvoj bakterija koji žive na psečem izmetu tako da park pliva u smrdljivim isparenjima.

Zatim se pojavljuju mala deca. Njih čuvaju umorne babe. Nesigurnim koracima, deca trče, padaju, dižu se. Nesigurnim korakom, babe jure decu koja u sebi kao da nemaju umora. Samo beskrajnu želju za životom i kretanjem koja je prisutna u njihovim delanjima. Ova jutarnja deca imaju obična imena, kao: Milica, Darko, Sonja, Ivan, Nataša, Jelena... Dozivajuči ih, za njima babe hodaju, svaka sa nečim jestivim u ruci. Nošene strahom od gladi, reliktom davnih vremena, guraju deci hranu u usta. Ali deca imaju druge planove, hrana im je poslednje...

Zalogaji ispadaju iz usta, padaju na stazu, padaju na asfalt. Tu ih dočekuju gladni golubi i vrapci. U prirodi se ništa ne baca i ništa ne propada.

Oko dvanaest, jedan, park opet opusti. Babe odvlače decu koja bi da ostanu još. Jedni, po jedni, odlaze. Ostaju golubovi i vrapci. Golubovi su se umorili, sede na asfaltu, ali vrapci se ne daju o o dalje skaču.

Dok popodne mirno teče, u paviljonu, pod skrovitom nadstrešnicom skupljaju se učenici iz obližnje škole. Oni pričaju o tudjim životima, o popularnim temama, o znamenitim kriminalcima i o automobilima. Devojčice jedna drugoj pokazuju rezultate kozmetičkih tretmana. Mnogo se priča o depilaciji. Puši se marihuana i hašiš. Sa iskrenim divljenjem pričaju o svetu slika, jedinom životu koji imaju i koji ispunjava njihovu maštu, natopljenu prizorima modnog spektakla.

Na klupama sede poneki zaljubljeni. Otkako se život preselio na internet, ovih, zaljubljenih sve je manje. Sede oni, slatko izgubljeni jedno u drugom. Skoro da su malo postidjeni jer je njihova zabava sirotinjska, besplatna i zastarela...

Dok trepneš, popodne je pri kraju. Bube uživaju u poslednjim zracima sunca. Stazama promiču poslovni ljudi u odelima. Nervozni su i neveseli, opet nisu stigli da postignu sve što je bilo palnirano. Njihvi životi ionako pripadaju kancelarijama i firmama koje tako nerado napuštaju.

Nekako u to vreme, na scenu opet stupaju deca. To nisu ona deca od jutros iako se nadje i neko od njih. Ovo su deca uspešnih roditelja koje su ceo dan čuvali vrtići. Sada, samo na kratko, oni se druže sa svojim roditeljima ili su to možda guvernante. Jer hladne i samosvesne majke su liče na stroge guvernante.Deca se zovu Margo, Sven, Ines, Aleks, Simon, Sara, Jana, Agnes, Lena...

Tu su i psi, isti oni psi od jutros. Zadovoljno mokre po travi. Mnogi od njih proveli su ceo dan sami, zavijajući u lepo uredjenim stanovima. Njihovi vlasnici i vlasnice sada su u otmenom, večernjom izdanju. Samo su nervozni, mnogo im se nervoze nakupilo u toku dana u kome je, kao i svakog dana, trebalo biti prvi u nečemu. Oni viču i udaraju pse kožnim remenima.

A kada tama sve utiša, kada i male bube nestanu u pukotinama drveta, na klupama se sedi i pije vinjak i jedu torte od margarina, kupljene u dragstoru, a ponekad se razbijaju flaše i grupe navijača odmeravaju snagu jedna sa drugom u besmislenim i surovim okršajima.

Pravi stanari parka stižu poslednji. Pred počinak se lepo pomokre i olakšaju u grmlju. Po kantama i otpacima traže neki dodatak za laku večeru. Neku balavu krušku, ili komadić bačenog keksa. Uz krkljanje i kašljanje smeštaju se na klupe dok se hladnoća spušta na park kao zavesa u pozorištu.

MC
Tanjuska-c
(na)
12. septembar 2017. u 15.23
Dobro zapazanje...mada ima verovatno i lepih stvari u toku 24 sata. Ono sa imenima dece je odlično !!!1
 Komentar Zapamti ovu temu!

.