Неки песници објављују збирке песама а од љих остају само наслови. Д. Р. има само песме разбацане по некаквим часописима. За некога је и то доста. Ова генерацијска песма је мало туробна али истимита .

Подсетио ме на једног такође несрећног и трагичног сликара иѕ херецговине Тихомира Жука. који је стигао да умре на време а опет ништа није променио .

Uh...gde nadje to. Eto neke se stvari desavaju na cudesan način. Upoznala sam ga dok je trajao rat u NS. Od svih cura , oko mu zapalo za mene i moju blesavu kosulju...i noge naravno !!!

Тихомир Жук има неколико песама на ју тјубу. Распитала сам се а и сама сазнала да те песме нису у целини његове. Ево један пример

ПЕСМА ...Мој отац је ратник

https://www.youtube.com/watch?v=NdvEMGCNvVE&index=1&list=PLPY2B6qN54eADy4hIM-pNx5B74itBzyqs

Moj je otac ratnik je pjesma Rajka Petrovog Noga, u originalu se zove Balada o sirocadi (iz knjige Lazareva Subota)
Zuk je nešto izmjenio.

Balada o sirocadi

Nas je otac Petar koliba nam dom
U Leliji vjetar a u Gvoznu grom

Sa ikone bjecne materina sjen
Iz tame nas lecne dalek jecaj njen

Prasti grmi sijeva prohodao mrak
Strah nam za vrat lijeva zlom odise zrak

Kroz badzu će djavoli i na prozor krt
Ћаћу niko ne voli ћаћа voli smrt

Jezu stresa suma sumi vjetar plah
Gdje je miris ruma gdje je tatin dah

Pod zemljicom Peter na nebu mu dom
Nas će cuvat vjetar i poocim grom

Песма...Без Имена

https://www.youtube.com/watch?v=r-ty6W8l76I&index=2&list=PLPY2B6qN54eADy4hIM-pNx5B74itBzyqs

Pjesma bez imena je Djigijeva ( Божидар Живковић 'Џиги )- Лично сам га упознала и нисам знала да се покојни Жук на неки начин познавао такође са овим великим песником који је нажалост преминуо прошле године. Жук је у својој песми узео неколико лајтмотива из ове и чини ми е још једне Џигијеве песме, али немам времена да сад прекопавам по збирци песама.

NA PIJESKU MOJE KRVI

Na pijesku moje krvi
jedna žena u crnini
place moju odsutnost

Na pijesku moje krvi
dodjose crvi
i rekose sve o meni

Песма - ОД СВИХ МОЈИХ ОБЕЋАЊА

https://www.youtube.com/watch?v=mRvQWrqxXLo&list=PLPY2B6qN54eADy4hIM-pNx5B74itBzyqs&index=3

Ova ПЕСМА je sigurno Radovanova ( Радован Караџић). Nalazi se u zbirci Slovenski Gost i zove se Duga Pisma. Ima posvetu (za muziku Tihomira Zuka). Zuk je neznatno izmjenio originalni tekst.
Evo i orginal Radovanove pjesme

Duga Pisma

Za muziku T. Zuka

Od svih obecanja
Tebi
Ni jedno se ispunit
Neće.
Pomogao nam ni mjesec
ne bi,
Ni koliba, ni plam svijece.

Oporosti za sve strasne
Laži,
Svaku za se,
Za obecanje,
A mene ne trazi, ne trazi:
Ja sam s mjesecom i granjem.

Zato dugo ne pisi
Pismo,
Odgovore ne cekaj jasne.
Kuda smo htjeli - dospjeli smo.
Vece je već
I nebo gasne.

Ništa manje lago te nisam,
No sto sam sebe
Proslih ljeta.
Zagledaj se u nebo
I more,
I sacekaj da mine sjeta.

Велики поздраВ Гериатиркусу и Бориши

Samo da pojasnim. Po meni pisac svakom liku mora dati i sopstveni pecat. Ja ne mogu izmišljati likove ali mogu koristiti oo sto znam, iskustvo i tako dalje. Ne mora bas sve biti istina ali kroz jednostavnu, moguću pricu treba donijeti na svoj način s univezalnom porukom koja bi svima bila razumljiva. Ja sam recimo u ratu napisao pricu „Tri Amigosa” o tri alkoholicara u smutnom vremenu koji su bili tri razlicite vjere ali istih sudbina i razmišljanja. Ljudi iz mog mjesta ako čitaju znaju te ljude. Neki od njih su bili bas kao u prici a neki ne ali ja sam ih napravio takvim da preko njih mogu poslati poruku koju želim. Ponekad, mali, skromni, neupadljivi ljudi kriju sinonime za cast, hrabrost, smisao za humor i sto je za mene najvaznije materijal za pricu. Ti si o tome pisao( ko uvijek bude kum u crkvi a ko ne)i meni se to dopalo. Govori mi da možeš primjetiti takve stvari a to je početak pisanja. Možda ću postirati Tri Amigosa kad budem imao vise vremena.
S druge strane teze je pisati o prijateljima ili poznanicima kao sto je covjek koga je Tanja poznavala. moguće je ali teze.

Recimo ja mogu da vidim i zamislim ljude od krvi i mesa iz Selenicevog „Ubistva s predumišljajem” jer sam slične stvari vidio i dozivio.

Dosta za sad.
Pozdrav

Jeste Geri,
Tanjuska je to lijepo donijela. Tanjuska zna da piše, znam to odavno i veoma cijenim njen rad.

Pozdrav za oboje.

Три Амигоса

Мали градић се угнијездио између обронака планине и обале ријеке. Било је простора тек за три улице, довољно за смјештај институција. Амбуланта, полиција и кафана. За сваку од њих по једно парче бетона.
О амбуланти и полицији не вриједи трошити ријечи, али кафану не можемо заобићи.Била је смјештена у Трећој авенији, на самом њеном крају, опасана каменом оградом која је у свом окриљу скривала пространу башту са накривљеним, прљавобијелим столовима и истим таквим столицама. Из баште се директно улазило унутра. Љети су огромна стаклена врата била широм отворена, а зими би импровизовали мала врата у углу баште правећи својеврстан фоаје. Мали, плави двосједи са наслоном о зид били су поредани у облику слова Л, а испред њих ониски столови са по двије дубоке(исто тако плаве) фотеље.Шанк је, како и доликује, био изолован од остатка свијета. С једне стране бетонским стубовима који су били обложени ламперијом а с друге стране зидом са фресколиком панорамом Бококоторског залива. Логично, била је то кафана Бока.

Троулични град је имао три хиљаде становника и сви су мање-више свраћали у Боку, али кафана је поред власнице Луце имала само три стална госта.
Драго Р. yвијек први до врата, без зуба и без новца. Сваког новог госта би дочекао с истом реценицом:„ Плати пиво”. Миран град, добри људи, сви су плаћали, тек понеки мангуп би Драги доносио затворено пиво, нудивши још једно ако зубима отвори претходно. Драго Р. није имао зубе али је ћутао и отварао непцима, топла крв се слијевала низ флашу замагљену од хладноће. Но Драго Р. је увијек успијевао уозбиљено коментаришући:„Ово је Драго крваво зардио”.

Гринго, висококвалификовани токар, некад најјачи човјек у граду, познат по томе што је једном руком дизао фићу на предње точкове. Једини, самим тим и највећи обожавалац мексичке револуције у граду. Госте је забављао свирајући на укулеле, пјесму коју се сам компоновао и аранжирао:„Баш је сила Панчо Вила”

Паја звани Ништа о коме нико није знао ништа.Он сам је често спомињао Париз и рецитовао Превера те на свако питање одговарао исто:„Ништа”. Ништа је постајало све гласније како би дан одмицао а алкохол преузимо иницијативу, да би се у првим вечерњим сатима претворило у громогласно Нннннниииииииииишштааааааа.

Мада су се виђали свакодневно Драго Р., Гринго и Паја звани Ништа никад нису међусобно разговарали.Они нису имали шта рећи један другом све док нису стигле немирне године у мирно гнијездо између обронака планине и обале ријеке. Људи су почели избјегавати Боку која је постала стјециште војних и паравојних формација које су наизмјенично освајале и губиле Трећу авенију на чијем крају је лежала Бока. Једино су Драго Р., Гринго и Паја звани Ништа остали досљедни. Гринго и Паја су се некако спонтано придружили Драги премјестивши се у потпуности за сто поред врата. Како су борбе око Боке постајале интензивније, три човјека су све чешће добијали батине. У рјетким тренуцима затишја разговарали би о дјеци која су већ била раштркана диљем планете и то им је улијевало нову снагу. Само да су дјеца збринута па нека бију цијели дан.

Рат, брижљиво припреман долази полако, акумулирајући наступајући хаос који кад изађе из акумулатора, неминовно, измиче контроли а мир кад дође нестваран је и богобојажљив као дијете надомак првог корака. Послије, дијете одраста корачајући сигурније већ утабаним стазама.

И коначно, троулични град који је сада већ имао двије хиљаде стновника дочеко је побједнике, или бар оне који су се представљали тако. Једино је наша тројка остала суздржана. Драго, Гринго и Паја из искуства су знали да побједници могу бити много гори од побјеђених. Њихове стрепње су, испоставиће се, биле оправдане.

Пошто су заузели полицију и амбуланту побједници су славодобитно ујахали и у Боку гдје су их са зебњом чекали.Сјахавши са бијелог коња побједник је стресао рафал по неону у коме је титрало Кафана Бока.Драго, Гринго и Паја су се чврсто припили један уз другог.
„Шта вас тројица радите овдје”
„Ништа”, рече Паја.
„Како ништа, устај”
„Ко, јел ја”.
„Да ти, шта се правиш мутав.Како се зовеш”?
„Ако се ријека зове Сена, граду је име Париз”.
Побједник му је сасуо рафал у стомак.
Гринго је скочио рекавши:„Ал си сила Панчо Вила, кад си наоружан”.
Побједник је већ уперио цијев у њега кад су људи из пратње узвикнули:„Немој њега, наш је”.
Гринго, некад најјачи човјек у граду је искористио збуњеност побједника и у великом стилу нокаутирао убицу.Пратња је муњевито реаговала узвративши паљбу. Драго Р. је настадао као непожељни свједок, не стигавши да изусти ни ријеч.

Заједно с побједницима у градић се вратила и поражена Луца. Дозволили су јој да поново отвори кафану с тим да промјени име. Сутрадан је освануо нов натпис:

„Три Амигоса”

Бориша Рашевић

U pravu si Geri, bez obzira sto na jednom mjestu kažem „nas” to nije primarno u prici. Čitav stos je u tome da se tu ne zna ko je ko i šta je šta. Kada bi oznacio ko je ko ova prica bi bla nešto sasvim drugo. Akcenat je na sudbini trojice zaboravljenih alkoholicara, tri „slamke među vihorove” sto be rekao Njegos

Tanjuska, naravno da se ne ljutim na tebe. Postujem svačije sugestije a pogotovo od onih koji i sami pišu. Uostalom i ja sam komentaisao tvoje price i pjesme ranije u vise navrata. Moji likovi su zaista imali takve nadimke a meni se učinilo zgodno da ih takvim i zadržim.

A Geri je nastradao ni kriv ni duzan ali siguran sam da mu nije prvi put.Prezivjece on to.

Malo sale.

Pozdrav za oboje

Pozdrav

Geri nisi u pravu, ja volim da čitam Borisu :) a i druge. Nekada su ovde ljudi pisali zanimljive stvari bilo je svega i svačega. Puno sam naucila od svih njih zajedno. Citala bih i citacu naravno i dalje ovde , i ne znam šta me još vuce na na ovo mesto koje svi napustaju. Podseca me na zadnju kucu Srbije.

ma ne brini Geri , nisi ti ništa kriv, niti sam ja to rekla. Samo sam rekla da nije tačno da pisci ne vole da čitaju.

:)P