КРЕШЕНДО

У коју свјетлост ноћас да утопим
ове касне мисли ко зна откуд дошле
поноћ осједјела ни ока да склопим
тражећи будуће уметнут у прошле.

Мирећи се с кушњом да сам само зрно
пред освит се враћам у сопствено тијело
час би све што бијели бојио у црно
час би све што црни бојио у бијело...

Јер тек кад потонем у свијет сновиђења
из маглене лампе што ме кроз сан прати
дотитра ми једва чујно довиђења
неког ко би хтио из сна да се врати...

Онда ми се ехо ријечи што нестају
међу прстохватом неке туђе руке
складно појачава прелазећ' у грају
и ничега више нема осим буке.

М. Б. Р.