Srušili su Ajfelovu kulu,
i ispravili krivi toranj,
i umesto mene lupili šamar,
onom izrodu iz moje familije.
Naučio sam tekst napamet,
one bajke koju su mu prepričavali
u osnovnoj školi Miloš Mitrović,
kad sam bio klinac.
Izgubila se veza sa svetom,
ljubav je nestala,
pogasile su se ulične lampe
i svetiljke,
i ja sam ostario,
od života ruke digao,
a nikud nisam stigao.
Plači voljena zemljo moja,
plačite grobovi silni,
od ovih danas koristi nema,
samo velika šteta.
Zbog onolike prošlosti,
i hrabrosti,
a mi smo pičke postali,
po svemu se svetom posrali,
reč svoju zgazili.
Da su nečemu vredeli
bili bi dobri narodu i sebi,
i ne bi bilo sličnosti
između bednog lopova
i vrhovnog zapovednika.