Marlboro za branioce Srbije

Ulica Takovska u Beogradu po običaju prepuna automobila. Blistav je prolećni dan, a suprotno idealnom vremenu zatečeni ljudi na ulici su smušeni i natmureni, uplašeni i neispavani. Prethodne noći je gruvalo do jutra, pa ko normalan da spava? Svako od nijih užurbano hita dnevnim obavezama i svojoj zacrtanoj destinaciji. U potrazi su za neophodnim sitnicama a i u mislima za sigurnijim skrovištem od bombi. Nervozno se češem po kratkoj masnoj kosi, jer sinoć opet nije bilo vode na Karaburmi. Kiselkasto se smeškam sudbini i svom nezapamćenom šišanju od juče. Zbog restrikcije struje u gradu, vlasnik frizerskog salona na Autokomandi je izneo stolicu na ulicu i tu me na očigled prolaznika ošišao natanane. Uživao sam dok sam slušao njegov dijalog sa komšijom fotografom kako mu je prošao jedan i zamalo drugi tiket na kladionici. Život preko dana je prilično podnošljiv.
Pažnju mi privlači maslinasto zeleni kamion otvorene zadnje cirade, prepun mladih vojnika. Gle, pa oni su začudo veseli a izgleda kao da nešto dovikuju vozaču automobila koji ih silom prilika prati. Ne bi trebalo da imaju baš mnogo razloga za dobro raspoloženje usred NATO bombardovanja Srbije maja 1999. godine. Čini mi se da oni mašu čoveku kao da ga prepoznaju. Kao nekom svom. Nema sumnje da im je veoma drag taj tip u kolima ispred mene u dugačkoj koloni sporo pomerajućih vozila. Taj zanimljivi šofer očigledno razgovara gestikulacijama sa njima. Šta se to dešava? Otvorio sam četvoro očiju i prebacio menjač u ler. Valja se svakako i zbog uštede goriva koga malo na kojoj pumpi ima. Blaga je nizbrdica ispod zgrade Televizije Beograd, a kolona jedva da se pomera. Pomno pratim razvoj događaja. Iznenada vozač putničkog automobila žurno izlazi iz kola. Vidim da ima nekakve paketiće u rukama. E, vojnici su se tek tad razmahali i rascvetali svojim širokim osmesima. Otvaram prozor da razaznam o čemu se tu radi, to jest da bolje čujem razgovor i uzvike odobravanja. Lako prepoznatljive nalepnice na štekovima skupih marlboro cigareta nestaju u ispruženim rukama presrećnih vojnika. Još jedan brzi povratak do kola i ja u donatoru vidim nekad bivšeg vojnika nekad srećne države. Tek je to njegovo vraćanje na bis vojničkim korakom i salutiranje u znak poštovanja našim mladim braniocima propraćeno gromoglasnim aplauzom iz unutrašnjosti vojnog kamiona. Kolona se i tako skoro ne pomera, a i da nije tako svi bi rado sačekali završetak nenajavljene predstave uživo. Druga tura zapakovanih cigareta, kafe, svega i svačega što ide uz najbolje drugove i pesmu. Pesmu? Čekaj, pa ovaj sedokosi, sredovečni čova je onaj poznati pevač…. Onaj, onaj šmeker, mislim da ga je nesretni rat preselio iz nekad pitomog Mostara. Što peva setne romanse pa razbija dušu na paramparčad. Što glasom zatreperi srce a kida ga nemilice kao tuđe. Pevač bez premca Željko Samardžić. Kolona se najzad lagano pokrenula. Ostale su samo ruke u vazduhu pune zahvalnosti razgaljenih dvadesetogodišnjaka.
Kamion je odveo vojnike gde treba. Pošto je razgalio srećom i svoju vojničku dušu, odvezao se i dobri pevač svojim putem, mašući jednom rukom kroz prozor. Kratka sirena nadolazećih kola prekinula mi je misli i ja rutinski skretoh ka hali Pionir

aha...evooooOo.

Dodir

Uvlačim se nečujno u krevet. Ona spava.
Ne bih da narušim ravnomerno disanje blizu mog uha. Klizim sve bliže dodiru i toploti koju ona daje. Pružam se, tražeći sebi mesta, na šta se ona malo protegne i reklo bi se sasvim slučajno me nespretno zagrli. Volim kad osetim blagu težinu bliskog tela na sebi. Pravim kratku pauzu, pa pošto se uverim da nije budna, nastavljam da se krećem kao hobotnica ka njoj. Gde god je dodirnem, tu se prilepim. Osećam topao dah i mekoću obraza koje obožavam. Mrak me nagoni da zatvorim oči i da se predam čulima. Zaranjam u okean noći. Ne pomeram se previše da ne bih njenim naglim okretanjem izgubio stečenu poziciju. Mirujem da ustalim položaj, a milina mi se širi kroz telo. Hoću da ovo blaženstvo traje što duže. Nailazi novi osećaj sreće dok polako tonem ka njemu. Onaj za koji živimo. Spokoj.

Oo pa mi smo to izdvojeni!
E u tu čas' puštam priču iz lekcije patriotskog navijanja u trenucima kad se bije bitka za Evropu i kad stižu nove kazne iz UEFe zbog neprimerenog ponašanja navijača naša dva najveća kluba.

Navijački stid

Uzavrela atmosfera na stadionu JNA u Beogradu. Partizan napada i gol visi u vazduhu. Gost iz Norveške se žilavo brani, ali i opasno preti kontrama. Svi na Partizanovom stadionu ujedno osluškuju prenos utakmice večitog rivala Crvene Zvezde u francuskom Bordou, koja je na pragu prolaska u sledeće kolo. Navijamo, nerviramo se, ali nas navijače na zapadu posebno uveseljava mališan u crno beloj majici koji prati utakmicu sa majkom. Zna sve do jedne navijačke pesme i ni najmanje ne štedi grlo. Zabavlja nas i u poslednjim, neizvesnim trenucima meča. Znamo da ako ne postignemo gol biće to još jedna izgubljena sezona i za igrače i za navijače, pojačano tužna, jer naš rival Zvezda, po trenutnom rezultatom prolazi u sledeću fazu takmičenja. Spiker objavljuje promenu rezultata u Francuskoj, a nije ni morao. Grobari su to već čuli preko tranzistora i glasno propratili odobravanjem. -Koliko je Zvezda? pita me promukli mališan koji sedi red iznad mene. -Nerešeno je za sad, govorim ravnodušno jer sam oslušnuo po komentarima da on uvek navija za naše.
- Dobro, ali i taj rezultat je dobar i pobeđuju u krajnjem zbiru, konstatuje on k'o mator, očigledno dobro upućen i nastavlja da bodri Partizan. Ja klimnem glavom uz dvostruku strepnju da ne daj Bože oni prođu, a mi ispadnemo iz daljeg takmičenja. Nošeni fanatičnim navijanjem sa juga dajemo toliko željeni gol! Na nogama smo, moj Batica Zoki, vatreni Grobar i ja i urlamo od sreće. Nekoliko minuta posle toga šlag na tortu pronosi vest da je penal za Zvezdinog protivnika u nadoknadi vremena, a delirijum se dostiže kada je lopta odsela u mreži. - Ko je dao gol? - pita zabrinuto zbunjeni dečko. -Bordo, eh šteta. Bolje je za NAS da naši timovi pobeđuju jel’ da? - procedi iskreno mališa kad je čuo da je Zvezda ipak ispala iz daljeg takmičenja. – Svakako, potvrđujem a uopšte ne mislim tako. Sasvim posramljen čuvam neiskvareno detinje razmišljanje.
Nemoguće je ukratko objasniti kada smo svi mi postali zluradi navijači i da iznad svega volimo da komšiji crkne krava. Dobro se sećam kada sam počeo da navijam protiv njih. Davne 66-te, kada nas je Sparta pobedila u Pragu sa 4:1, a ja se u mom školskom dvorištu isčuđavao likovanju starijih mangaša, Zvezdaša, pa naivno pokušavao da im pojasnim da su naši naši, a Česi tuđi? Podsmevali su mi se ružno. Tu je posejano seme zla i želje za revanšom u mojoj desetogodišnjoj navijačkoj glavi. Odoleli smo na kraju i pobedili „Tromso”, ali smo ujedno radosni bili što je Zvezda izgubila i ispala iz dalje konkurencije. —Samo tako sine gledaj na navijanje i nikako drugačije, poigravam se sa mališanovom znojavom kovrdžavom kosicom.
-Što duže, mislim se, jer sumnjam da će odoleti kao što skoro niko ko toliko voli fudbal u Srbiji nije odoleo bolesno zlobnoj sredini. Da ne navija protiv svog rivala, pa makar to bio trofejni srpski klub koji pronosi slavu za sve nas. Tapšući ga po ramenima glumim još par trenutaka i ne gledam dete u oči, da ne provali da sam dvoličan. Pozdravljamo se sa nasmejanom mamom i čestitamo njenom sinu na bezrezevom navijanju. Odlazimo da uživamo u slatkoj pobedi i jednom teškom porazu gradskog rivala sa dobijenom lekcijom o patriotskom i sportskom navijanju sjajnog navijača.
Od deteta.

Alas Arsa


Njegov pogled ka meni bio je isto tako upitan, kao jednom prilikom u zatvorenom bazenu SRC Banjica pre 30 godina.
Priča prva
Sumnjajući tad da sam baš ja odgovoran što mu se torta veče pre našeg susreta baškarila u totalno praznom frižideru, ljubopitljivo mi se približavao Arsa tražeći odgovor u mojim očima. Okrugli ukrašeni kolač otkrila su njegova radoznala deca i u glas povikala:
-Mamaaaaa, tataaaaaaaaaa, kakva je ovo torta!? Krajem dana zajedno su se vratili kući umorni iz posete prijateljima. Par dana pre tog događaja, znajući kakav je on domaćin, meni nije bilo nepijatno da nepozvan uđem u njegov nikad zaključan širom otvoren dom. Pošto u kući nisam zatekao nikoga, ostavim poklon na sigurno i hladno mesto. Ako porazmisli i podseti se malo, setio bi se da mi je nekoliko dana pre našeg susreta na bazenu uporno i pedantno popravljao izdrndali fijat 750. Ako uzme u obzir da je to radio sasvim besplatno, da bi pomogao kolegi i ocu dvoje male dece koji u tridesetoj godini radi na plivalištu preko omladinske zadruge. Ako je povezao slučaj sa činjenicom da mi tašta radi u radionici gradske poslastičarnice, mogao je Aki, kao što i jeste, lako da dođe do rešenja zagonetke. Samo još za svaki slučaj da krajičkom svoga oka prokljuvi skriven osmeh u mom radoznalom pogledu.
Priča druga
Iznaneđenje pomešano sa sumnjom u lošu rakiju desilo se par meseci kasnije te bezbrižne 1988. Sedeći na panju u svom dvorištu, uz neizbežnu jutanju kafu sa pomenutom domaćom, iznenada je čuo pa onda preko ramena i video da mu automobilski točak ide u susret. Ceo celcijati točak koji mu uzgred budi rečeno baš toliko nedostaje kao rezerva za njegovog krnjavog fiću. Dakle točak se kotrljao solo i uz sve veću buku nepogrešivo je, kao teledirigovan, ulazio u dvorište. Zapanjen Arsa uvrtao se lagano oko svoje ose zbog problema sa ukočenim vratom, čas u jednu čas u drugu stranu. Odlaže novine, jer ‘oće bolje da osmotri ko to nedeljom sabajle šalje točkove po prostranim dvorištima Voždovca. U oblačiću smeđe prašine jedva je uspeo da razazna belog fiću, koji se neobično brzo udaljavao idući u rikverc! Uzviknuo je, mahnuo ali…Ostale kockice će morati ponovo da slaže sam u toku dana. Gde je preterao sa dobročinstvom i ko mu uzvraća pažnju tim više negó čudnim gestom.
-E ljudi, ako neko ima… trebao bi mi ceo točak sa felnom. Ne, ne samo polovna guma već kompletan točak.
Bio je precizan Aki dok je par dana pre tog jutra šarao pogledom po družini spasilaca i instruktora plivanja. On s pravom može povremeno da zatraži neku uslugu, jer nema čoveka u njegovoj bližoj i daljoj okolini kome nije pomogao. Arsa je ljudina po stasu i opisu karaktera od rođenja. To je dobro poznato svima koji ga znaju. Njegovi časovi plivanja su demonstacija modernog baleta u vodi, a završne svečanosti sa dodelom diploma tek obučenim plivačima, pozorište na vodi.
Njegovih skoro dva metra i preko 100 kilograma ne bi delovali tako impresivno da nije svetlo plavih očiju i bujne Karl Marks frizure. Spori hod i nečujno kratki koraci nisu nagoveštavali kasnije probleme sa kukovima, koliko se u svakom trenutku iščekivalo da gazda zastane i kaže nešto ubedljivo i značajno. Da prelomi nesalomivo, citirajući nekog istorijskog velikana, mada nijednu celu knjigu, kako priznaje, u životu nije pročitao! Kažem gazda, jer je Arsa ’90-ih napustio bazenske poslove i malo po malo postao vlasnik nekoliko ribarnica na glasu. Spojivši svoj hobi sa biznisom, vešto je napravio industriju i svoju imperiju. Za sve miševe koji bi da gricnu komadić sveže ribe, ali i mace željne da se okrepe ukusnom čorbom. Boemski poznato mesto za Beograđane bio je neprevaziđeni Akijev riblji restoran. Pravila su se i pakovanja hrane za kućne ljubimce, tek da se domaćinsko poslovanje zaokruži i da se zatvori lanac ishrane. Sada su svi njegovi frižideri bili puni, a love je bilo do krova.
Priča predzadnja
Poslednji put sam ga video veče pre mog odlaska iz zemlje i par dana pred kraj NATO agresije na Srbiju juna 1999. godine. Arsa je istresao sve zgužvane pare i parice iz svojih džepova na sto ispred nas. Kao što mi je i obećao, to jutro dok smo obilazili kvantašku pijacu, ono što zaradi taj dan, to sparno veče 69-og dana pod bombama daće meni za put. Pre toga je razgrnuo poluprazne vinske čaše sa stola i na čistinu bacio gomilu raznobojnih novčanica. Hrpu je pročistio od nekoliko nepotrebnih dinarskih apoena, pa ih je onda sa obe šake, kao kakavim mini bagerom, pažljivo odgurao ka meni. Taman za avionsku kartu preko okeana i coca colu na aerodrumu.
-To je tvoje i ne vraćaj se - izvinio se što žuri i otišao gostima.
Petnaest godina kasnije.
Nije znao da sam ja osoba koja želi da ga vidi dok se približavao starim čamcem ka marini, ali mu nije trebalo puno vremena. Jedan moj neoprezan osmeh lako je razotkrio ko se nalazi skriven ispod tamnih naočara, platnene kape i zadignute kragne. Samo je napravio pokret kao da valja točak i bi mi jasno da ne moram više da se krijem i glumim neznanca. Seo je za sto pored svog brata Mike, mog bivšeg kolege, koji me je i doveo na ribarsko druženje sasvim inkognito. Znatiželjno ga gledam. Sa onako belom kosom i bradom Arsa bi bez problema mogao da dobije ulogu Deda Mraza u nekom dečjem filmu. Ponajviše zbog očiju koje otapaju sneg i led. Dok i on nasmejan pilji u mene, deluje prilično zdravo obasjan proletnim suncem.
-Nikad mi nije bilo lepše negó sad, odgovara drugar na moje brižno - kako si, Arso?
Čovek koji je nekad plaćao porez milion nemačkih maraka, razložno objašnjava istinitost svoje tvrdnje i čari života u skromnoj kućici na Dunavu kod Ritopeka. U životu nisam video više raznobojnog i negovanog cveća oko nečije kuće kao tad kod njega. Lepota i draži mirnog življenja, ribarenja u kućici na reci u zamenu za urbanu sredinu, šticovan kurs, tranziciju, transformaciju sistema vrednosti, moralnih normi i čega svega još. Namicanje kraja sa krajem vidi kao zanimljivo rešavanje ukrštenih reči sa temom preživljavanje.
- Ako ne znaš odgovor na uspravno pitanje opstanak, pogledaj vodoravno,smeje se svojoj filozofskoj dosetki dok očima miluje talasiće reke.
Ritualno bez žurbe sa uživanjem puni cigarete duvanom nekakvom ručnom spravicom i nazdravlja nam domaćom rakijom.
-Žena koja mi je vodila knjige falsifikovala je moj potpis, zloupotrebila poverenje, podigla kredite bez mog znanja, zadužila me do neba i nestala. Sve sam izgubio preko noći! Čujem da je sad na psihijatriji u Laži, pravi Arsa pauzu dok lagano ispušta plavičasti dim ka Dunavu. Pogodan trenutak i za nas troje da se dovatimo čaša. Diskretnim kuckanjem i neizbežnim gledanjem u oči popunimo neprijatan trenutak višemilionske bolne prevare.
-Sad mi je najlepše sa mojom Bakom. ponavlja četvrti put nasmejani Aki, odavno zreo za jedno dobro šišanje. Objašnjava kako ga je brižno negovala žena, koja sa njim sada živi u trenucima dok mu je otkazivalo zapušteno zdravlje.
U grad ide samo kad mora na pregled kod lekara, a društvo mu pored okolnih prolazećih ribara i komšija vikendaša, pravi jedna graciozna lepotica po imenu Dobrila. Dobrila je ćudljiva, bela roda koja je upavo doletela. Arsa na trenutak zaboravlja na nas i sasvim ozbiljan glasno priča sa njom. Žali joj se na Dobrivoja (Dobrilinog ljubavnika) da nije bio dobar pre neki dan, kad mu je pojeo već spremljene mamce iz čamca. Ona ga kao sluša, uvrće kljun i usporeno pravi dugački korak u plićaku. Traži ribu, a Arsa je bodri i navodi na mesto gde je sigurno može naći. Sakriveni u hladu verande punimo već po treći tanjir vruće riblje čorbe, dok se riba peče na vrelom ulju. Ni vino ne miruje.
Onda je Aki zapevao, a mi spremno prihvatismo.