Пролеће је отпочело кишом ( одломак из романа ПОЋИ ЋУ У ШУМЕ)

Пролеће је отпочело с кишом... с возовима који касно стижу.
Надежда М. је испратила једну од најхладнијих зима свог живота, Повремено би се чула са родитељима. Звала би их од комшија. Да јој звер не уђе у траг. Дилер дроге. Претвара децу у крокодиле. У ходајуће лешеве. Колико ли је мајки и очева завио у црно.
А звер је у почетку био принц. Мужеван. Пажљив. Благонаклон. Све је имао што би свака жена пожелела. Увек је био натопљен најскупљим парфемима. Чак и тако закамуфлиран ширио је неки необичан мирис који би она ухватила на моменат. Непријатан. Кисео. Тада томе није придавала значај. Јер она није била звер. Она је била наивна девојчица. Расла у пажњи. У сигурности. Мислила је да продаје куће. Имао је пара. Имали су стан. Из стана ушли су у кућу. Са базеном. Из једног аута у други. Из једног града у други. Пратила га је јер из заљубљености није ушла у љубав. А из заљубљености улетела је у мржњу оног дана када је сазнала да принц није принц. Када се срушила и кућа и ауто и сан и град. Тешила се да нису имали дете. Када се упаре звер и принцеза добије се или звер или принчевско дете. А дете је дете док је мало. Док зло не израсте као лиска лука. Побегла је уз помоћ пријатеља. Оставила све. И континент и прешла седам брда и седам гора док није дошла на исто место где је почела њена авантура, звана живот.
Сада не зна ни шта ће , ни како ће. Чека да све прође. Прошло је лето. Јесен. Зима. И ево стигло кишно пролеће. Пада данима. Недељама. Рибе су почеле да улећу кроз прозоре. А горштак и даље сања. Зима је била тако оштра да су многа легла пчела угинула. Остале без хране. Вукови су гулили кору дрвећа. Потаманили су дивљач у толиком броју да су ловци плакали. Ниске температуре десетковале су стоку. По три месеца нико није могао из села. Долазио мали општински багер , очистио део пута. Након неколико дана снег је опет затрпао стазу. Нестало је воде, цеви су пуцале. Топили су снег. У кафани је понестало свега, само ракије није.
Од ракије нема боље жене, по три дана она љуља мене.
Од пршуте и сланине сви полудели. Када се прва трава зазеленела кидисали људи на њу, баш као и стока.
Од ракије нема бољег друга
Кад ја пијем не знам шта је туга.
Милојко не пије пуно, па га и туга хвата брзо. Надежда га одбија, ћути. Чим је осетила да се залеће на њу, ускратила му посете. Гледа да је још неко у његовом друштву. Милојко се зариче да ће се једном тако напити да ће јој стргнути одећу. Као звер.
Кочи га та његова проклета стидљивост. Од кише су сви почели да хватају буђ. Позеленели. Постељина на цветиће проклијала. Горштака не брију више јер брада од воде расте као луда. Што дању покосе то ноћу израсте. Расту му длаке из носа, из ушију. Из пазуха.
Надежда М. је уморна. Сања данима један те исти сан. У њему војник у шињелу прича. О пчелама. О убицама пчелама и како убијају питоме пчеле. Могу да оборе и коња. Научник из Бразила укрстио афричке пчеле са обичним. Отпорније су. Агресивније. Воле слободу више од меда.
Прича јој о стршљеновима из пакла. Из Јапана, убице пчела. Месождери.За један минут сваки од њих, убије четрдесет пчела. Убијају и људе. Једино не могу да убију јапанске пчеле. Оне окруже стршљена и вибрирају крилима. Створе високу температуру. Спрже га попут микроталасне. Прича јој о страшном времену. У којем изумиру пчеле. О Апокалипси. Прича јој приче у којима нестају птице што једу паукове. О пауковима који за неколико дана обмотавају планету својим мрежама. О људима који умиру без Сунца. О пчелама које умиру без слободе. Муве траже таму, пчеле сунце. Муве траже спас, пчеле траже светло. Инсекти ће преживети нуклеарне катастрофе, шапуће војник тихо.
Тужан је војник. Леп. У сновима он мирише. На шуму. На брда. Тресе га грозница. А он само прича и прича. О отвореним прозорима ледених ноћи и звезда. О леденим јелама које му превијају груди. Убеђује је да је боље бити јела него човек.
Онда утихне војник. Ћути. Само повремено кашљуцне и пљује крв.
Надежда М. покретом руке лагано полеже војника. Ставља му главу у крило. Прстима му пролази кроз густу косу. Он стење. Трза се као у сну. Говори јој да је нежна као и његова мајка.
Љубав, како је љубав непролазна, чини ми се једино она и јесне постоје, све је друго само варка.
-Сада је пролеће. Све буја. Љубав, доброта и лепота спасиће и нас. И овај Свет. Једнога дана насликаћу љубав. Бојама срца, пламена и земље.