Diskusije : Književnost

 Komentar
ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ОТПОЧЕЛО С КИШОМ
Tanjuska-c
(na)
27. mart 2017. u 16.34
Пролеће је отпочело кишом ( одломак из романа ПОЋИ ЋУ У ШУМЕ)

Пролеће је отпочело с кишом... с возовима који касно стижу.
Надежда М. је испратила једну од најхладнијих зима свог живота, Повремено би се чула са родитељима. Звала би их од комшија. Да јој звер не уђе у траг. Дилер дроге. Претвара децу у крокодиле. У ходајуће лешеве. Колико ли је мајки и очева завио у црно.
А звер је у почетку био принц. Мужеван. Пажљив. Благонаклон. Све је имао што би свака жена пожелела. Увек је био натопљен најскупљим парфемима. Чак и тако закамуфлиран ширио је неки необичан мирис који би она ухватила на моменат. Непријатан. Кисео. Тада томе није придавала значај. Јер она није била звер. Она је била наивна девојчица. Расла у пажњи. У сигурности. Мислила је да продаје куће. Имао је пара. Имали су стан. Из стана ушли су у кућу. Са базеном. Из једног аута у други. Из једног града у други. Пратила га је јер из заљубљености није ушла у љубав. А из заљубљености улетела је у мржњу оног дана када је сазнала да принц није принц. Када се срушила и кућа и ауто и сан и град. Тешила се да нису имали дете. Када се упаре звер и принцеза добије се или звер или принчевско дете. А дете је дете док је мало. Док зло не израсте као лиска лука. Побегла је уз помоћ пријатеља. Оставила све. И континент и прешла седам брда и седам гора док није дошла на исто место где је почела њена авантура, звана живот.
Сада не зна ни шта ће , ни како ће. Чека да све прође. Прошло је лето. Јесен. Зима. И ево стигло кишно пролеће. Пада данима. Недељама. Рибе су почеле да улећу кроз прозоре. А горштак и даље сања. Зима је била тако оштра да су многа легла пчела угинула. Остале без хране. Вукови су гулили кору дрвећа. Потаманили су дивљач у толиком броју да су ловци плакали. Ниске температуре десетковале су стоку. По три месеца нико није могао из села. Долазио мали општински багер , очистио део пута. Након неколико дана снег је опет затрпао стазу. Нестало је воде, цеви су пуцале. Топили су снег. У кафани је понестало свега, само ракије није.
Од ракије нема боље жене, по три дана она љуља мене.
Од пршуте и сланине сви полудели. Када се прва трава зазеленела кидисали људи на њу, баш као и стока.
Од ракије нема бољег друга
Кад ја пијем не знам шта је туга.
Милојко не пије пуно, па га и туга хвата брзо. Надежда га одбија, ћути. Чим је осетила да се залеће на њу, ускратила му посете. Гледа да је још неко у његовом друштву. Милојко се зариче да ће се једном тако напити да ће јој стргнути одећу. Као звер.
Кочи га та његова проклета стидљивост. Од кише су сви почели да хватају буђ. Позеленели. Постељина на цветиће проклијала. Горштака не брију више јер брада од воде расте као луда. Што дању покосе то ноћу израсте. Расту му длаке из носа, из ушију. Из пазуха.
Надежда М. је уморна. Сања данима један те исти сан. У њему војник у шињелу прича. О пчелама. О убицама пчелама и како убијају питоме пчеле. Могу да оборе и коња. Научник из Бразила укрстио афричке пчеле са обичним. Отпорније су. Агресивније. Воле слободу више од меда.
Прича јој о стршљеновима из пакла. Из Јапана, убице пчела. Месождери.За један минут сваки од њих, убије четрдесет пчела. Убијају и људе. Једино не могу да убију јапанске пчеле. Оне окруже стршљена и вибрирају крилима. Створе високу температуру. Спрже га попут микроталасне. Прича јој о страшном времену. У којем изумиру пчеле. О Апокалипси. Прича јој приче у којима нестају птице што једу паукове. О пауковима који за неколико дана обмотавају планету својим мрежама. О људима који умиру без Сунца. О пчелама које умиру без слободе. Муве траже таму, пчеле сунце. Муве траже спас, пчеле траже светло. Инсекти ће преживети нуклеарне катастрофе, шапуће војник тихо.
Тужан је војник. Леп. У сновима он мирише. На шуму. На брда. Тресе га грозница. А он само прича и прича. О отвореним прозорима ледених ноћи и звезда. О леденим јелама које му превијају груди. Убеђује је да је боље бити јела него човек.
Онда утихне војник. Ћути. Само повремено кашљуцне и пљује крв.
Надежда М. покретом руке лагано полеже војника. Ставља му главу у крило. Прстима му пролази кроз густу косу. Он стење. Трза се као у сну. Говори јој да је нежна као и његова мајка.
Љубав, како је љубав непролазна, чини ми се једино она и јесне постоје, све је друго само варка.
-Сада је пролеће. Све буја. Љубав, доброта и лепота спасиће и нас. И овај Свет. Једнога дана насликаћу љубав. Бојама срца, пламена и земље.
Tanjuska-c
(na)
27. mart 2017. u 16.35
-Тужна жено. Тужан ти је поглед. Не брини за мене. Мало кашљем и пљујем крв. Али ...Добро ми је, Проћи ћу границе и градове и села и шуме и воде и и неће остати ништа до прашина на ногама, у срцу ћутање а на лицу благ осмех бесмислен и врео.
-Лепо причаш. Сигурна сам да сам већ једном све ово сањала. Сећам се да сам трчала по бескрајним ливадама. Кад останем без даха, легнем у траву. И гледам небо. Облаке. Добре облаке. Цврчи певају. Само мужјаци певају. Да привуку женке. У касно пролеће када га једном освоји Сунчева светлост цврчак има само три месеца да учини три ствари. Да пева. Воли. И умре. Заједно са њима певала бих и ја. Гледајући у облаке који плове у неке друге земље. Једнога дана за облацима пошла сам и ја. А за мном су остали цврчи и војници слични теби. Остала је нека усамљена равница. Једно дрво што пркоси на ледини.Остали су моји снови. Понека бивша љубав. О како сам била усамљена у далекој земљи. Пожелела сам да кренем опет за облацима. У друштву вукова. Тада су људи још увек писали писма. Мати моја је квасила сузама трагове мастила. Отац је потписивао само своје име. Слала сам им новаца, да им се нађе. И нису знали да самачке собе смрде на очај. И непознате зачине. На бесмисао и јад. Онда сам упознала њега. У цркви. Палећи свеће за мртве и живе. Гледајући у Оца и Сина и Светога Духа дижући поглед ка Небу и спуштајући поглед ка мермеру, буљећи у ципеле. Негде између те две амплитуде, сусрели су нам се погледи. Тог момента себи сам не слутећи запалила свећу. За мртваца. Не знајући да је то био поглед звери. У предаху од клања.
-Волели смо се у самачкој соби. Сви мириси су нестали само за једну ноћ. Ох, војниче. И његова коса је била тако густа као и твоја. Ипак он није мирисао. Ни на брда. Ни на јеле. О да сам могла знати да самоћа вара сва чула, била бих опрезнија. Гледала бих и даље у Оца, Сина и Светога духа а не у његове очи. А он је попут цврчка певао. И имао три месеца да учини три ствари. Да пева. Воли. И убије. Не није он убијао ножем. Оружјем. Сејао је бели прах. Из њега је клијала смрт. Полако али сигурно. У нашој кући расле су црвене руже. Лажна срећа. Оног дана када су црвене руже постале црне, срушио се мој свет звана Љубав. Романтични уједи у тренуцима страсти постали су уједи звери. Ишла сам на посао са модрицама. Срамила сам се а људи око мене постављали су неугодна питања. Ја сам лагала, спомињала степенице, неспретност, клизаве плочице, куихињске незгоде. Све до онога дана када је страх ушао у мене. У то доба нико више није писао писма оловком, сем мене. Излила сам душу онима који су ме створили. Отац је брзо нашао везу са посла , радио је као полицајац. Закачила сам се за кишне облаке и вратила преко седам гпора и седам мора. У село. У кући у којој ја и ти сањамо. Имаш лепу косу војниче.
-Успављује ме твој глас и твоји нежни дугачки прсти жено тужних очију. Не брини , страх је пролазан. Један песник је написао да стах расте са човеком, он је његов најближи, одговара му његово срце, одговара му његов мозак, љуби његову љубав, носи његово одело, облачи његов капут и ставља његову кравату.Страх расте са човеком али и човек расте са страхом. Тако некако. Од сада ћу ја пазити на твој страх. Не бој се жено. Од страха се лечи.
Како?
Љубављу.
MC_
(Bihilist)
28. mart 2017. u 04.36
veoma lepo napisano. toliko mnogo osecaja i informacija. po meni bi trebalo sloziti u kratke tekstove, po jednu stranu, da se citalac odmori od intenziteta teksta.
bravo! zreo tekst.
dzoinjegovasenka
28. mart 2017. u 05.28
ljubav je precenjena, a zadovoljstvo (bilo čulno bilo mentalno) potcenjeno.
Tanjuska-c
(na)
28. mart 2017. u 09.21
MC, hvala na citanju. Tvoj komentar ima smisla i s obzirom da je ovo radna verzija sigurno ću imati u vidu to razredjivanje teksta . Hvala
Tanjuska-c
(na)
28. mart 2017. u 09.23
Dzoin, možda si u pravu, ipak ne vredi raspravjati o nečemu čega nema u tekstu.
DarkBlue
(istrazivac)
31. mart 2017. u 10.40
Zbog riba koje ulecu kroz prozor
napasce te da si prepisala sto godina
samoce.
Tanjuska-c
(na)
31. mart 2017. u 11.12
Kroz ceo roman provejavaju scenski motivi Markesovih sto godina samoce, nije problem izbaciti tu jednu recenicu. Naime junaci spominju Makondo, glavni junak citira scenu sa prvim susretom i ledom. Mislim da je to dopusteno, zar ne?
Tanjuska-c
(na)
31. mart 2017. u 11.16
I sam Markes je Sto godina bazirao na motivima romana poznatog meksickog pisca Huana Rulfa, pa opet dobio Nobelovu nagradu
Anakonda
(GonDolla)
31. mart 2017. u 15.18
dzoinjegovasenka
04. april 2017. u 09.26

Smrt i libido - opevani. To je „Sto godina samoce”. Otkuda takva inspiracija? I te ribe..Jesu li prave ili...?

Kada je zreliji o starji covek treba da piše o manastrima, o preventivnoj zatiti zdarvlja itd...

Salim se...Valjda.
Tanjuska-c
(na)
04. april 2017. u 17.22
Znaci, ne svidja ti se :(. Pa nije smao riba bitma u ovom podugackom tekstu. Evo stavicu da su kokoske ulayile kroy prozor
Derksen
05. april 2017. u 03.47
meni je dobar stil i dobra prica.I ribe upadaju dje trebaju :-) Bravo Tanjuska.
dzoinjegovasenka
05. april 2017. u 05.28
Ribe imaju viseslojno znacenje. Na vise nivoa. Stari romanopisni lididoman Markes ga koristi uvek u jednom smislu. Ali, mogu i žene da imaju isti pogled na to - zašto da ne.Kod antičara, i starogrka, to je opet jedna sasvim druga prica. Nisam čuo za vase radove do sada Tanjuska. Možda procitam nešto od vas.

Tanjuska-c
(na)
05. april 2017. u 11.55
Draknes, hvala na citanju i komentaru. Ipak dolaze ucesnici od ranije. Drago mi je zbog toga, imam osecaj da pišem u „prazno” , ovde na SC-u
Tanjuska-c
(na)
05. april 2017. u 11.57
Dzo, nisam poznata, vise sam ljubitelj isane reci . Piskaam tako nešto. Da ostane iza mene , kada me ne bude vise bilo. Sve u zivotu je pitanje libida i smrti, i ne vidim zašto žene ne bi pisale o njima.
dzoinjegovasenka
07. april 2017. u 09.05
Rado bih procitao nesro od libidu i smrti od vas Tanja.Retko zeen o tome pišu. Vise sam na filmsko delu diskusije, pa se ovde bas i ne snalazim.
Tanjuska-c
(na)
07. april 2017. u 12.58
Naravno, javi se na emaijl [email protected], pa ću ti dati informacije u vezi knjige

Pozdrav
dzoinjegovasenka
21. april 2017. u 05.18
Neobicano stivo. Da li je sve fantazmagorija autora ili ste imali mentore? Pošto se mešaju fikcija i, tako mi izgleda, biografski podaci? Dnevnik sredovecne žene koji ne otkriva uzroke..Možda u narednom romanu?
Tanjuska-c
(na)
21. april 2017. u 11.04
Prica je uvek autorova, pa makar bila SF. naravno da je dosta toga deo moje price ali ima dosta i izmišljenog. To znam jedino ja a i oni koji me poznaju mogu da pokupe delice kojih se oni secaju.

Priliko pisanja konsultovala sam se sa nekoliko ljudi a i pisanjem na ovom sajtu dosla sam do zeljeno zracenja onoga sto želim napisati. Prvobitno je bilo zamišljeno da pišem u trecem licu ali ovde je jedna osoba zainteresovana pisanjem guralaideju da se piše u prvom licu. I tek tada je pocelo pravo pisanje. Nekada je piscu potrebna osoba koja će istisnuti iz njega ono sto lezi a ne sme napolje.
dzoinjegovasenka
22. april 2017. u 05.29
Mislite na piscevu muzu? Pa to je normalno. Neki pisci tvrde da su muze zasluznije za ono sto su napisali/napisale čak i od njih samih.
Imali ste sreće...Volim eskpresivnost.
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?
.