ZAROBLJEN

Sve posle tebe neće život biti,
samo puko preživljavanje,
disaću, ići u vc-e,
piću vode,
ići na posao,
ali neću biti živ.
Moj život je ostao,
zarobljen u hotelskim sobama,
grada pored Dunava,
kod prolaza, gde starica
prodaje cveće, sklupčana od zime.
U kafani „Čep”,
gde smo se napili
sa tvojim bratom,
i na pijaci iza koje je pošta,
u kojoj sam čekao red,
da uplatim neke račune bezvezne.
Sve je ustvari bezvezno,
bez ljubavi.
I mi smo bezveze.
A hteo sam još mnogo
toga da ti kažem.
Nisam stigao,
rastanak je bio brži od mene.
Ustvari svi su brži od mene.
Ja kasnim, užasno kasnim,
kasnim kao otac, kao sin i brat,
kasnim kao ljubavnik.
Ja svuda redovno kasnim.
A to se ne prašta,
i to mi se sveti.
Osveta.
Ali ja se osvete ne bojim.
Ni smrti se ne bojim.
Bojim se da ti neću danas čuti glas,
to je gore od smrti.
Jesam li ja to zaljubljen?
Ili samo oduševljen,
jednim originalom?
Jesam li ja uopšte ja?
Nestajem.