ПОМПЕЈА

Можда си нашла у мом осмијеху
што зна када узри и шећер да буде
неке што ће вјечно у теби да бјеху
неке недостижне романтичне луде
којих се присјетиш тек кад се све сруши
када сви громови виде те ко мету
кад имаш мучнину и понор у души
када губиш чујност у вражјем дуету.

Можда си пронашла у моме стрпљењу
оно што ти никад други дали нису
невољна да схватиш да у сваком трењу
има неке ватре судећ' по мирису
који заголица машту под пепелом
Помпеје што каткад из тебе извири
кад се у очају сусретнеш са пчелом
што твоје немире на махове мири.

Можда си стога поклањала муње
(...које си чувала за свог фаворита..)
мени чијом водом пливало је труње
ритеру мегдана без копља и штита
мени с туђом маском никада сањаном
успутном путнику са успутног воза
мени што те неће оставити с раном
ког се нећеш сјећат кад пусти наркоза.

И у том бјежању од сна и од јаве
да ли бар пожелиш да подвучеш црту
или све те сјене ко мравојед мраве
гледаш к'о залогај к'о воће у врту
стога тек када схватиш да нисам из снова
да једва да личим на тог за ким мариш
личићеш на кућу која нема крова
још моћна да себе покаткад превариш.

М. Б. Р.