Diskusije : Književnost

 Komentar
Одломак. . из новог романа
Tanjuska-c
(na)
21. decembar 2016. u 11.36
Вито се пробудио у својој белој соби. Дугоња, Трбоња и Видоња су спавали као заклани. Сети се да бајку није довршио до краја, Принцезу су звали преко разгласа. Одвели су је у пратњи две сестрице и доктора. Доктор је узео Надежду М. За подлактицу, објаснио да мора на разговор. Принцези се није ишло, хтела је нешто да каже али је он стиснуо тако јако да је скоро скочила са столице. Вито је био бесан као рис, доктору је дао до знања да његов стисак није у складу са његовим звањем. Сестрице су скочиле на Вита. Дугоња, Трбоња и Видоња скочише да га бране. Настаде невиђена збрка, аларм се укључи и у собу утрчаше десетак рмпалија са знаком Обезбеђења. Дадоше им нешто за смирење а Надежду М. одведоше.

Вито осети благу вртоглавицу, с муком је отворио очи. Ко зна колико дуго је спавао. Ипак скочи из кревета, отрча у ходник и на малом шалтеру закуца. У средини ходника као мало острво од неколико спојених соба носило је особље које је надгледало ходнике и собе у кругу. Жена са подваљком и дебелим ногама погледа га преко наочара незаинтересовано , исто као да гледа муву на прозору. Вито покуца љутито неколико пута. Она намести наочаре на нос, па бесно помери отвор на шалтеру.

-Шта хоћеш?
-Хоћу да знам где је Надежда М.
-Не знам где је а и да знам тебе то не интересује
-Хоћу да разговарам са доктором
-Не можеш, није ту
-Како није ту?
-Отишао је да обиђе пацијенте на другим одељењима болнице
-Јавите ми када дође

Сестрица га ни не погледа, затвори шалтер, дохвати папирну чашу од литре и сасу у грло кафу.

Вито нервозно хода у круг, са рукама на леђима. У ходнику има два телефона. -- -Кога да зове? Мисли, па мисли. Не зна ни један број. Пацијенте које среће ни не види а они њега гледају као чудовиште. После десетог круга уђе у своју собу.

Баца се на кревет, покушава да се сети како је доспео овде. Жмури.

Појављују се слике, као у филму са прекидима. Види себе испред високог и огромног небодера. Толико је велики да се чини да нема ни Сунца ни Неба, јер је окружен стотинама сличних зградурина од гвожђа и стакла. Срце му лупа као лудо, има осећај да ће искочити на сиви асфалт. Зуји му ушима а неки глас му шапуће да не улази на она врата која се врте увлачећи и бљујући људе. Зна да не сме а зна да мора тамо. Врата га усисавају као пчелу у кошници.

Прекид.

Он у металном лифту са таблом од 72 спрата. Нема тринаестог. А ипак лифт стаје и лепо се види на табли свелтећи број13.

Прекид

Седи за ограђеним столом. Око њега је стотине и стотине истих кјубикла. Буљи у екран компјутера. Пред собом види текст Мајстора и Маргарите, понеке речи су написане великим задебљалим словима. Труди се да чита брзо, што брже може али мозак успева да региструје само те велике задебљане речи. Декодира нешто, као машина. Врти му се у глави, има осећај да му се лево око помера према врху носа. Ноге му трну, и као да неко улази полако у његово тело. Осећа панични страх, срце брзо куца има осећај да умире. Одједном поред њега створи се огроман човек, риђ, риђих обрва и косе, Риђих бркова, пегав по лицу, ушима и капцима. Испод бркова разлеже се претећи осмех а онда зарика као дивља животиња. Жели да зна шта је то прочитао. Вито зна али не сме да каже, јер ако каже десиће се нешто страшно. У другим кјубиклима сви се тресу од рике риђокосог. Сви буље у своје мониторе, а неки јецају од страха. Вито зна да може да устане али нека сила му не да. Зна да може одшетати звиждућући и зна да не мора ту да седи. Али зна да ће се у том моменту срушити сви они силни небодери. Као куле од карата.

Прекид.

Вито седи на дрвеној клупи окупаној сунчевим зрацима који се пробијају између два висока небодера. Глас му шапће нешто о некаквом селу и некаквој баби, спојених обрва, намргођеној и љутитој. Људи пролазе испред њега невероватном брзином, попут пчела зује час на једну, час на другу страну. Гладан је, стомак му завија као гладан вук. Сунце залази. Не сме да устане са клупе, страх га, зна да ће сићи степеницама у подземну железницу и зна да ће га неко гурнути на шине. Дрхти од хладноће. Снег почиње да провејава. Устаје и трчи а мрак попут дима обавија врхове сивих небодера.
agaton
21. decembar 2016. u 12.29
Lepo Pomalo lici na neke Dzojsova snovidjenja. Tanjuska se vraca sebi. To je najvaznije. Plus.
MC_
(Bihilist)
23. decembar 2016. u 05.28
ima dinamiku.
kao neki psih roman
borisaR
(gutac plamena)
24. decembar 2016. u 06.45
Zanimljiv koncept. MC je u pravu, nešto kao psiholoski roman. Ja bih izmjenio par rijeci.Recimo u druoj recenicie „spavali kao zaklani”. Ja sam se sledio odmah na startu.Znam da je to uobicjena postapalica u nasem jeziku ali može se to reci i drugacije.Možda malo da pojednostavis, malo vise slokovitog pripovjedanja(kao na kraju ovog odlomka)jer tu si ti svoj na svome(slikar price).

Pozdrav
Tanjuska-c
(na)
24. decembar 2016. u 11.12
Hvala na citanju i komentarima. Borisa uvazavam tvoje primedbe , ovo je iz prev ruke napisano, verujem da će biti najmanje četiri revizije :). Jeste psiholoski roman ali nije samo to , biće dosta razlicit po konceptu ,ovo su delovi sna koji sanja glavni junak i komunicira sa glavnom junakinjom u snovima . Veliki pozdrav
borisaR
(gutac plamena)
24. decembar 2016. u 11.45
Cao Tanja,
Samo male korekcije. Ponekad se sa strane vidi bolje. Već i sama znaš da uvijek može bolje. Ja mislim da uvijek ima mjesta za popravku i korekciju. Samo nastavi.
Pozdrav
Tanjuska-c
(na)
16. januar 2017. u 12.28
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Lava Rock Bracelets?
.