Razgovor s prijateljem, naravno napisan, nije ga nikad pročitao...
----------------------
Da, da, ali, ulažem amandman, ipak!

Nisam ja odrasla na zrnu graska niti pod listom lokvanja, ali, nikad nisam bila magarac kojeg kad uzjasu ne daju ni da njace

Zmuriti i praviti se da je sve u redu? A, ne, bogami, mada...

Vezba zmurenja je vrlo praktican sport, ali ja nisam sportista u toj disciplini. Ja ne umem da zmurim ni najedno oko kamoli oba kad neko moj ili meni sličan tovari zlo drugome na grbacu, a da otvorim četvore kad to cine nekom mom ili men sličnon. Pride da neprikladnim upadicama još i pomazem prve da druge urnisu. Rekoh, taj sport nije moja disciplina. I sto bi mi uopste bilo potrebno da na svoju sramotu - podržavam tudju?
Kome to uopste treba?

Mnogima, no nisu oni premet mog razmišljanja, samo trag nekog jakog, prostog i jeftinog parfema koji ostaje u nozdravama po prolasku istih i tera na povracanje.

I, kad kažem, ma zazmuri idemo dalje, oni bi da ne daju dalje, da učine nemogućim dalje, da nema dalje, da dalje uopste ne postoji, ali postoji. Zapravo, sebe oslikavaju, oni su ti kojima je dalje nemoguće, jer morali bi iz sopstvene koze, sopstvene ucmale, mrziteljske, uske i moglo bi se reci- bolesne svesti, ako bi se za takvo šta svest uopste mogla tako nazvati.

Ali, ne odricu se lako te iluzije, zato ne treba verovati ni onda kad je privremeno dosegnu, jer je privremena i jer je cekati taj trenutak, cisto gubljenje vremena, snage i jer bi trebalo biti mazohista. Ono čega imaju previse su negativne emocije, njih mogu prodavati, mada ih ni na restlove ne treba kupovati, ma ni dzaba da nude, ni tad.

-To je samo strah?
Zar?! Od čega?

Da pogadjam?

Ono sto skrivaju iza ili ispod povrsine laznih lepih manira?

- Upravo!

Heh, damn that loneliness of today, and what makes of piple!

Parodija, i ništa vise.

Od mene traže da pevam, ili da kažem-danas jeste loše, ali, sutra ću pevati.
Odnosno da ću im otpevati, i onda kad vidim da falshuju?!
Čitave studije su napisane o uticaju lošeg pevanja na organizam.
Neka, hvala!

Neka i dalje sami hrane sopstvene sujete, njihova stvar!

Prošlo je vreme kad sam naivno mislila da startuju iz pozicije ne spasavanja, ne pomaganja prosto ne odmaganja, a o progonu ni sanjala nisam. Ne sanjam ni sad, to se golim okom može videti, jednim uhom cuti, zenice su im obojene tamom. Ili crnilom, svejedno, ja nisam slikar pa da mogu da pogadjam koliko nijansi tamne ili crne ima, ili da znam koje je boje sujeta pa još bez pokrica. Da sam ona stara, rekla bih nepodnosljive, ova nova ih ne primecuje, možda samo u tragovima kad nema pametnija posla.

(Biljana)