ЈУТРО
(...пред зору кад мјесец купи праменове...)

Понекад тако навратим у њене снове
пред зору кад мјесец купи праменове.

Да у јутру што се спрема да забијели
препозна и оно у ком смо се срели.

Јутро што под кожом чека своје тренутак
кад ће да оживи ко Ђепетов лутак

Јутро што не личи на остала јутра
што нас и сад грије покаткад изнутра.

Знам да се упита кад снови одјезде
с које сам те ноћи долетио звијезде.

И зашто баш сада кад смо на маслачку
што се зове љубав затачкали тачку.

Не бих кад усањам до твојих одаја
да почетак тражим да домаку краја.

Можда само желим да још увијек памтиш
оно јутро од кад сва у мени пламтиш.

И да бар још једном стидљиво ко тада
чујеш ријечи љубве пуне врелог слада.

Сад када смо странци ил' глумимо странце
ближи смо што жешће играмо незнанце...

Да ли ће се икад наше цесте срести
зна онај ког' слуте божје благовијести.

Стога желим само кад све одрвени
да и ти у снове јутром дођеш мени.

И да наше сјенке у слаткост отплове
пред зору кад мјесец купи праменове.

М. Б. Р.