-MARFI I JA, NOCU PUTUJEMO U PETKOVICU

Nije važan ni povod ni uzrok, ali, šta mislite kako biste se osecali da jednog jutra u pola pet (4,30) na Uskrs, krenete autom u manastir Petkovicu jer ste obecali divnoj ženi da ćete doći...itd.itd..
Da ne opisujem kud prodjoh, nije to daleko od Sapca, vozim, stizem tamo gde put kreće uzbrdo ka manastiru (svuda mrak, mestani spavaju snom pravednika), i pomislim: Dobro, ja se mraka ne bojim, znam put, ali nije bas prijatno...

Samo sto sam se uspela ni 200. m. nema čini mi se, vidim da se jedan auto odvojio od glavne (i u tom mestu jedina dugačka čini se do u beskraj- ulice) i krenuo za mnom. Majko mila, Hriste sveti, ko je ovo, je li ovo moj kraj ili šta?

Ubrzam, ubrza i auto, usporim spremna da ne stradam bez borbe, uspori i taj neko ali ne prilazi...Opet ubrzam, ubrza, pokusam malo da skrenem da mu dam prostora da prođe, noc je, ako se strmeknem niz, teško da će me u roku od dva dana pokupiti...

Ništa, ne zaobilazi, dodam gas koliko se može i kažem sebi: Pa, da vidimo, bez borbe se neću predati, doda gas!
Leleeeeeeeeee!
I tako se cerasmo nocu po Ceru do samog manastira, jedva uvezoh auto, noge i ruke ne osecam, srce preskace , vodeeeeeee, dajte mi vodeeeeeee...

Kad, atuo koji me pratio ulazi u dvoriste parkira kraj mene zamukle.

.IZALZI SVEŠTENIK!!!

Osmehnu se i kaže; Hristos Vaskrese

Pokusavam da makar mrndeknem prigodan otopzdrav, a onda pukoh:
Pa, Vi mene zamalo da ubijete na putu, pa ja ziva nisam, pa (majka Igumanija izlazi pomalo zapanjena), pa, pa...Valjda se pretvorih u patku, osim pa, pa, ne mogu ništa drugo ni da proslovim.

PA (ahaha) kaže on, ja sam isao za Vama, vidim da ste zensko, pa da Vam se nađem noc je, put nezgodan, nisam imao nameru da Vas preplasim, i ja sam dosao istim povodom, bez mene ne bi moglo, pa

Pa, pa, pa...more, oce, dzaba Vam bilo, pa vi, pa, pa, pa, pa.
Uplaših se da više nikad neću moći da progovorim išta drugo osim, pa, pa, pa...

(Biljana)

MARFI I JA BEREMO KUKURUZE U NEPOZNATOM SELU

Krenem put Loznice ali se odvajam na ulazu u Stitar - desno, a put razrovan, radovi u punom jeku, masine, pa nas saobracajac usmerava na sporedne puteve, ja jedva da znam i glavni kako treba. Vozim a jesen puna zlata, to kukuruzi kao dukati, voce... orasi kraj puta, kako divan prizor, ali,nemam vremena da se divim bogatoj Macvi, te nastavljam. Vozim i vozim, skrenuh desno na neki kolski put, sve mi se čini da moram ići desno. Ama,gde sam ja ovo?

Naidje neki covek (neka mi Bog oprosti) kao da je strasio vrane u kukruzu, ali, šta to mene briga, pitam ga kako da stignem tu i tu?

- Idite levo , a pokazje DESNOM rukom

Probam ponovo: Izvinite nisam Vas razumela?

Levo, levo i opet pokazuje DESNOM rukom

Vidim da od njega (a ni mena hleba nema) produžim PRAVO...Vozim, vozim, odavno sam trebala biti gde sam posla, ali ja ne znam ni gde sam u tom trenutku, ne znam

I, tako...

Prodjoh pored nekog dedice, trese ohahe, bebica u kolicima malo podalje (cuva deka unucicu) i samo okrznu pogledom auto (posle sam shvatila zašto) te nastavi da trese.

Nepunih 300. m. ja pred nekim kukurizistem, puklo polje u nedogled, a iza CER

Aaaaaaaaa, šta je ovo, Bogo moj?!!

Uzeh mobilni da se javim tati (nekako me i danas vuce da se njemu javim kad sam u skripcu) - tako i tako, kažem, kad: Dobro, sine, jesi li ti posla gde si posla, ILI DA BERES KUKURUZ POD CEROM

Znam da se sali da me ohrabri, kaže, pitaj tog dedu sto trese orahe i javi se...

Tako i uradim:
-Pa znate li vi gde ste?

Nemojte mi reci, samo mi recite KAKO DA STIGNEM TU I TU, a suze već pocinju da kipte.

-Nemojte plakati, okrenite i idite pravo ima s desne strane policijska stanica (a), udjite, oni će vam pomoći, ja bih, ali cuvam unuku!
I, ubaci dzacic oraha u auto, ma neću deko, hvala Vam do neba na pomoći!
Neka, neka,od njih se može svasta, kolaci, strudla SrećNO (zar)?

Ne mogu da opisijem kako sam zapanjila tri dzina koji su sedeli pol.ispostavi, dvojica igraju sah, jedan kuva kafu, dok sam ih objašnjavala onako unezvereno i nesuvislo,prođe pola sata, mada me jedan pitao je li mene ko napao? Što bi mene ko napao zapanjih, se, a što ne bi, zapanji se i on... More, vi mene sprovedite, stavite mi lisice, ukljucite sirene, radite šta hocete, ama šta god (smeh sam se pravila da ne čujem)

Kažem onom sto je seo na moje mesto i preuzeo volan (a peva: Gde si posla sa cvetom u kosi) Nije cvet, ovo je list od oraha, hocete li koji?

Ne,hvala, MENI TO JOS NIJE POTREBNO...Pa dobro, nego, pomislih šta bi bilo da sam okrivila Marfija, pitali bi (možda, malo da se našalim -njima hvala) - Kako je izgledao, koliko je visok, plav, crn, debeo:)))

(Biljana)

Čekam, sanče:)

Taman ja lepo pozdravih Anakondu na drugoj temi, kad ono- tras!!!

„ Često poželim nekim ljudima da tresnem šamarčinu!
Ali ne mogu,
NEMAJU OBRAZA”

IZ TOG RAZLOGA, LJUBIM TE U ČELO, ANAKONDA:) I priznajem, u pravu si, iz tvog i svačijeg ugla gledanja, ali imam ja pravo na svoj, osim toga- ako vidim da ne postoji šansa da izadjem na izlaz, ja ću na ulaz, pa sad - kom opanci kom obojci:)

Dok se ne uključim punom parom (i vidim ko se još javo da ga pozdravim) nekih, ne mogu da korigujem, nek ide kako ide, ni Marfi često ne koriguje sebe, moje korigovanje njega uvek iznova razveseli i inspiriše:)

Mislim da je ovo bilo, nadam se da ne smeta? :)

MARFI I JA NA OKOBARSKOM SAJMU LIKOVNE UMETNOSTI U ŠAPCU

Ovako je pocelo...

Lep jesenji dan, previse topao i suncan za kraj oktobra...
Volim slike, volim da ih gledam, da im se divim, valjda zato što ne umem ni da crtam ni da bojim...
Galerija je već tri dana otvorena za posetioce, vrvi od sveta, prosto da ne poveruješ...

Slike po zidovima, lepo rasporedjene, svaka pod odredjenim uglom i svetlom koje joj odgovara, istice je..

Setam od slike do slike, pred svakom zastanem, odgledam ,saberem utiske i onda sledeća...

Izlazu akademci, samouki, naivci...

Zastajem pred jednom (pred kojoj se tiska poveca gomila) i dah mi zastaje.
Predivno, oci ne mogu da poveruju!
Seoski motiv, negde iz nekog macvanskog sela, vidi se i po nosnji i svemu sto karakterise Macvu, ali ono na slici, ono nije slika, ono je prica.

Dvoje starih ljudi, sede zbijeni jedno uz drugo, malo uplasenih izraza lica (verovatno su prvi i poslednji put pozirali u zivotu) a bliskih jako, vidi se. Lica staracka, potamnela,svaka im bora godina, i svaka prica za sebe.

Ruke sklupcane u krilu...ruke tamne, navikle na tezacki zivot. Odeca iznosena, a opet se primecuje da je praznicna. Pricu pricaju to dvoje ljudi, pricu svog zivota koju je svaki zamah kicice otkrivao detalj po dealj.

Klupa na kojoj sede tako mili i isprepadani, ociju pitomih kao njihova Macva -drvena i bez boje,malo kriva...Iza njih zid stare seoske kuce, mali prozor, starinski,i na prozoru lonče za vodu...Svo obijeno, vidi se da je dugo, dugo zahvatalo vodu iz kofe, boja mu se jedva razaznaje .Kraj njega cvece u nekim malim loncima i oni obijeni, polupolupani, samo muskatla odvažno isturila svoje boje.

I, tako zagledana, ne mogu da se odvojim, slika GOVORI...samo što ne čujem glasove tih staraca, i skripu djerma, i zahvatanje vode iz kofe...poj petlova...mukanje krava... a na licima iako starackim, tragovi negdasnje lepote, a u svemu u njima i oko njih ima nečeg andjeoskog.

Jedva se nekako otkripih od slike i idem dalje...Zaista, da coveku omili i slikarstvo i čitav zivot bih mogla da provedem kraj tih slika, čini mi se. Nailazim na još dve-tri koje obradjuju neke druge motive, ali, na sličan način na koji sam opisala prvu sliku, ali, osecam da je ona jedinsvetna.

Vracam se poslednjeg dana da vidim koje su slike nagradjene, i s puno nade idem ka Slici koja govori (tako sam je nazvala čim sam je ugledala). Gotovo sam sigurna da je odnela bar jednu nagradu, ako ne i prvu. Ništa, ni prva ni druga ni treca...Ne mogu da verujem!!! Krecem dalje... Svi moji favoriti prosto zaboravljeni, osim što se svet i dalje tiska oko njih, a meni neka knedla u grlu.

Krenuh u potragu za nagradjenim slikama.

Sve tri, akademskih slikara (kasnije sam saznala)! Treca i druga i tako i tako (za moj ukus) ali ona koja je dobila prvu nagradu, engima za mene! Ja ne znam šta je na toj slici...Zaboravila sam da ponesem katalog koji sam dobila prvog dana, makar da vidim šta je na slci pod brojem tim i tim, kojoj je pripalo prvo mesto. Ne secam se da sam je uopste i primetila ranije.

Petoro-sestoro ljudi posmatra, pa se onda malo izmaknu, pa gledaju...hajd' da i ja probam. Izmaknem se malo- nishta..., malo levo...malo desno...nemam pojma kad mi je manje razumljiva. Prilaze tri poprilično zadrigla gospodina i jedna lepa dama (posle sam čula da je bila u ziriju) i hvale sliku:...„ pogledaj boje...linije...taj presek...te senke...”

Zapanjeno slusam, i osecam se kao da su mi dali neku knjigu a ja ne znam ni jedno slovo. Razaznajem konture nečega okruglastog, pa malo je u senci i usamljeno je...pa ima nekh krugova po tom „okruglastom”...iza neke nabacane tamne boje, lice pomalo na neke oblake (valjda) ima tu još ponesto...ali šta je centralna figura, pojma nemam.

Stojim tako, ko zna koliko dugo, vidim da ostah sama i jedan mladic stoji pored slike, verovatno neki posetilac...

Prilazim mu spontano i čujem sebe kako poverljivo govorim da ne mogu da shvatim, zar je ovo nagradjeno, pa ne znam ni šta je...pored onoliko predivnih slika...i verglam dalje...da ja razumem da je to slikao akademski slikar, skolovan, da ima verovatno veliku umetnicku vrednost, ali „ ja bih svakog naterala da ispod slike napise šta je slikao...”

Ne primecujem da mi momak koji stoji ne odgovara. Podigoh oci, zacudjena...a onda...Dva crna oka gledaju me strogo, a opet u magnovenju naslucejem neki osmeh, pomalo seretski.Tek tad spazih da momak ima i bradicu, i kunem svoj zivot i prokleti katalog koji zaboravih...i želim da se zemlja otvori da nestanem i da me vise nema...

Osecam da mi lice gori, a ni reč ne mogu da izustim.
Stid me obara s nogu, ali, nekim cudom me još drže.a ona slika se pomera levo-desno, biće da se meni malo manta?

Onda čujem glas slikara: Ništa, gospodjice ili gospodjo, nije sramota, možda ja ne bih neke druge stvari razumeo, a vidite, mi slikari to vidimo na svoj način..Ovo je panj jedan običan panj na proplanku...suma...vidite...

Ja ne vidim nikakav panj, ja znam kako izgleda panj kad se drvo posece, ama mogu ga i ja čak nacrtati i obojiti, čak i ja...i zar su one cudne senke bilo kakvo drvo?

Momak se sad smesi s razumevanjem, a ja bih nekako da pobegnem, ne znam kako, ni da li će me noge izneti, ni na koja se vrata izlazi. Kako je krenulo da ne odem u neki podrum, u vrazju mater - kud god,samo da negde nestanem.

Vidim svoju pruzenu ruku (valjda je moja, prepoznajem dzemer) i osecam cvrst stisak ruke nagradjenog slikara, gledam mimo njega, ipak onaj osmeh seretski i zagonetan naslucujem, a zamišljam kako mene „skicira” onako unezverenu, i na šta bi to tek liclilo...Ipak, taj mi osmeh pomaze da ozivim, da hodam kako-tako i da pronadjem izlaz koji ne vodi u podrum...
Sledeće dve godine, nisam ni privirila u Galeriju...(Nije ni Marfi, ne sa mnom)!!!

MARFI NIJE MOGAO DA PREVARI DEDu, PA NIJE MU SVAKI DAN...BILJANA TU:)

Vrbas voda nosila jabalana, i još ponesto...

Prica mi deda tako šta je i kako je nekad bilo, kako je on bio dobar lovac (i sad je iako je preturio 80-tu preko glave )kako su ga svud zvali i postovali, i tako se nekako domogosmo Bosne, i poce prica šta i kako je nekad bilo, i tuzno konstatova: Nekad je to bilo drugacije, eh... Muslimanske i sprske kuce- jedna do druge, ljudi se druzili, postovali, pomagali i tako...a sad

Elem, moj deda (tada mlad covek) je imao u Bratuncu kucnog prijatelja Muslimana, u Srebrenici vise njih, ali ovaj iz Bratunca zaista je bio nešto posebno. Ja imam sliku gde smo sestra i ja male, on s nama u sredini- cucnuo, zagrlio nas, i osmeh od uha do uha, kako on tako ii nas dve...

Mama ga je znala bolje(naravno, i kasnije kao devojka, udata žena)- uvek kad je deda odlazio kod njega kao gost, vodio je nju, posto je i on imao kcerku njenih godina (7-8)...i Srbin čika Veljko...

Pozvan deda od (daću mu drugo ime) Mehe da dodje u nedelju u lov, imaju jednog gosta koji će dedu oduseviti, da povede malu, a da oboje dodju u subotu, da orni krenu put brda i suma...

I, tako...

Gost:Safet Isovic!

Upozna dedin prijatelj dedu i njega: A, ti si taj cuveni Čivijas, je li?

Taj sam, kaže deda, ali nisam cuven, ali ti jesi (lovci to odmah predju na ti) ...

Nadju se oni u nekoj lovackoj kafani (ili tako nešto) uvece da se malo upoznaju, puno lovaca, Safet se ne odvaja od dede niti ovaj od njega, malo price malo pesme: Bogo mili kad zapeva i bez mikrofona, to se ori Bosna, to je cudo od glasa, pa onu „Vrbas voda nosila jablana”, izmesani, bilo je i Muslimana i Srba...

Razidju se, svako svome konacistu i da se zorom nadju ispred, pa da krenu na divlje svinje..

Dosao deda i cika Meha, skupili se lovci, pukla zora, vidici pucaju, snezni, zovu...
-Ti, Sajo i ja bićemo zajedno kao „trojka” (u lov se tad a i sad ide utroje, tri lovca u svakoj grupi), samo da vidim gde je Sajo, ne vidim ga?!

Nema ga nigde! Ode cika Meho u kafanu da se raspita, ne bi zadugo, izlazi sav zabezeknut i kaže: Sajo nije ni isao da spava, mrtav pijan, sedi i klati se za stolom!!!

U, sunce ti zareno, šta ćemo sad? Pa zar on pije, u cudu će deda?!
Ne, voli ponekad dobru kapljicu, ali ne pije, ne znam šta mu bi

Udje deda u kafanu - sedi Sajo („lep k'o lutka, omanji, ali kao lutka”) i kad ugleda dedu, onako pijano mahnu: Zdravo Civijas, hoćemo li?

Gde, bre? Covece ako Boga znaš, pa neću te ja nositi na ledjima,nije da ne bih mogao, ali...

Prilazi jedan konobar i kaže dedi: Dodjite da vidite nešto, pa ga odvuce da vidi to nešto, a tamo srche do kolena: Sajo porazbijao!

O, šta me snadje, i deda se sav i jadan i besan okrece ka Safetu... Stolica prazna
Šta je ovo, ljudi moji?

-Hej, Civijas, evo mene kraj auta, kreni, i smeje se! Na njemu lovacko odelo (kaže deda, zbacio „anteriju” dok sam ja gledao „srchu”)ni traga pijanstvu, ma kakvi, k'o jelen mladi, a dedi mrkne svest, ali ocuta. Zna i zašto, ali, neka krene samo, sve mu prasta Civijas...
------
Idu tako razvijeni u trojke, ali Sajo stalno iza dede. Malo levo pa desno, pa iza, nekad deda iza njega, ali, uglavnom deda je vodio.

Okolo brdasca, sume, penju se., s...i već kako to u lovu biva, kad izbise na neku cistinu, sama bujad (paprat) viri ispod snega, pukla cistina(kako se penju sneg pocinje da biva deblji, a deda dreknu: Koja ovo bre marva postavi ovde zicu, Bog te video, o, Boze, šta je ovde pregradjivao?!

Kako dreknu tako preskoci!

Iza njega - na istom mesto poskoci i preskoci i Safet!

-Vidis, čivijas i ja od prve,hehe!

Šta to, pita deda?

Pa, Žicu!

GDE TI VIDIS ŽICU?

-----------------------------

Te veceri pevao je samo za dedu, koji se od meraka i derta nacisto opio. Samo bi s vremena na vreme pitao: Gde mi je dete, ja sam dosao s detetom?!

Spava, Čovece, uzivaj!
Aaaaaa, daj onda opet onu Vrabas voda nosila jablaaaanaaaa,,,

(BILJANA)

MARFI, BAZA PODATAKA I JA

Radih jednom nešto za sebe na kompu skoro do 3. ujutru (potpuna sama, svi su otputovali u selo...) petli poje, krenuh da popijem casu soka, ozedneh, na glad nisam smela ni da mislim, potrajala bi ta rabota, jedva da na oci vidim. skro da padnem. Kad se vratim da iskljucim komp pa u horizontalu!

Neka mi muzika svirala (u srce me dirala, u srce me dirala...) i zavrsilo se...

Nisam odmakla tri-četiri koraka (koliko mi treba do vrata) kad neki muškarac progovori iza mene, u sobi, u kući gde nikoga osim mene nema već rekoh!

Ukopah se u mestu, ukocih, gotova da padnem ali ne padam!

„... BAZA VIRUSA JE OSVEZENA”!!!

Proklet bio, pa kud nadje sad da je osevzavas pa me još glasno obavestis, prokleta i baza virusa, i MARFI i ja, crko dabogda!!!

Ne mrdam, ne mogu! Paraliza nema druge.

Boze, pa ljudi kad se paralisu leze ili sede, ja kao spomenik, ni napred ni nazad, ni levo ni desno.

Otkud mi par minuta kasnije flaša soka u ruci a ja na podu sedim ne znam? Marfi se smilovao pošto je situacija bila kritična? Ne nadajte se, nisam ni ja:(

Pa, kako onda?

MARFI JE BIO DEŽURNI U BAZI VIRUSA!!!

DAN KAD JE BILO BOLJE DA JE SA MNOM BIO MARFI A NE SUDBINA (tek da vidimo svi razliku, MARFIJU SE SMEJEMO ČESTO, SUDBINI _ PA JOŠ ZLOJ, NIKADA!

TO BAŠ I NIJE LAKO ZAMISLITI

Ko beše rekao da je strah motivacija za uspeh?
Mene je paralisao, u neku ruku osakatio.

Sve je počelo tako bezazleno...
Ona iza, ja ispred šaltera.
Šta želite?!!
Taj i taj dokument...
Ne može, preseče me i rečima i pogledom! Morate to i to, to i to!
Kako, gde?
Doviđenja!
Molim?
Doviđenja!

*
Sledeći susret:

Opet nemate sve, procedi.
Ne verujem, ovo je ruzan san! Pokušavam ponovo...
Već sam vam rekla, otrese se!
Znači, novi susreti sa damom Salto Morale?
Što reče onaj nesrećni profesor u onom nesrećnom filmu: Ovo nije očaj, očaj bi se mogao podneti, ovo je beznađe!
Ključam i nisam jedina! Ko god da ima kontakt s njom, ili proključa ili se zaledi.
„Strah čoveku kalja obraz često”, ako ustreba, svoj ću ukaljati, njen ću zaparati!

*
Konačno! Imam sve!
Ipak cvokoćem? Fobija? Autofobija?
Boze, pomozi, neka je dobila kijavicu, grip, neka je uganula nogu, malo posekla prst, ništa strašno, ali, neka je danas nema tu.
Oćutah čudno stanje teskobe, neopisivo, neobjašnijivo? Bolesni strah i strah me tog straha!
Nerazuman strah - govori mi razum! Valjda je on ono što nas izdvaja među svim živim oblicima postojanja, ili ja ne postojim više?

Na samom ulazu - čitulja!

„... Jedinoj, voljenoj, najdražoj i najboljoj...”

Skljokah se na prvu klupu.

Stid, kajanje, strah? Sve zajedno?

Doslo mi da vičem: Ja OVO nisam poželela, smrt ne!

Koja je razlika između stida i kajanja?
Od stida se u zemlju propada.
Kajanje je najčešće olakšavajuća okolnost, ali nema snagu da išta promeni.

Ne skidam dlanove s lica. Danas nisu suvi.

Nije vam dobro?
U redu je. Ta žena... otkud...?

Eto, iznenada.. Ako ste pošli kod nje, ima zamena!
Za „Jedinu, voljenu, najdrazu... ” postoji ZAMENA?

„Stideti se”, ima povratni oblik, ni pesnica ne bi jače vratila..

Sa „zamenom” i dokumentima je sve u redu, sa mnom - ništa!

*
Lica na ulici se rasplinjuju. Cvilim u sebi: Bog mi je svedok da tako nešto ne bih poželela ni guji pod kamenom, kamoli ljudskom biću!
Samozaštita se uključuje u proces: Iracionalna paranoja, postaješ sujeverna, prihvati stid ako misliš da treba, on ti je nametnut kao oblik iskupljenja!
Šta mi drugo preostaje? Da je bar cankarevski, ovog ili onog, ovaj je kafkijanski!

*
U čemu je moj greh?

„U mržnji je strah”! Nisam je mrzela, bojala sam je se!
„Želja je uzrok ljudske patnje”!
Zar? Onda bi ceo svet patio i niko ništa ne bi želeo?

Podsvest: Ne takve misli, svaka može biti uzrok!

Svest: Nije svaki događaj posledica misli! Smrt bi došla po nju i da je nikad u životu nisi videla.

Podsvest: Ne trebaju ti želje, ni molitve, ništa ti ne treba, sve što dobiješ - biće premija.

Svest: Nikad ne stavljaj tačku na odričnu rečenicu, nikad.

(BILJANA)

Hvala puno, sanak:) Vidiš da sam nešto samo prenosila gde sam ostavljala, nešto tek napisala, nisam imala vremena, praštaj(te) i neka, nebitno za bilo šta osim malo nekulture i nečeg što će moderator nadam se istolerisati, pozdravče

OVDE SE NE ZNA KO JE MARFI A KO...

Mama: Halo, sine, jeste li dobro (ooommm), utopljavajte se , nigde bez kape (ooommm) i ove kiše, vodite računa i pazi na.. (ooommm) i šal ako treba (nema šanse da dodjem do reči ), nego je li kod tebe moj EGOIST?

Ako je tata egoist (kad već ugrabih pauzu) ja ne znam...i nije dolazo- on uglavnom dodje s tobom osim ako...

- Koji tata, pa nije ti Dzordz Meredit tata a on ne bi mogao ni mojoj mami biti tata. valjda

Bogo moj!!!

Pa, tu knjigu sam čitala ima tome (ima, ima, plovi kroz slušalicu) strogo si naredila da vratim, aaaa, paaaa...

Šta ovo moje dete maše rukama neće valjda da poleti- tako da ja nisam taj idiot koji ne vraća knjige!

Jesi - šapnu Potencijalni Leteći Objekat!

Mama, izvini rekoh, neko zvoni na vratima, nazvaču te (PLO, stižem)!

Ponovi, naredih joj!!!

Pa, kad si me ono NATERALA da brišem prašinu s knjiga a nije je ni bilo MNOGO ,sećam se da sam videla neku debelu knjižurinu s tim naslovom, i pitala se ko to uopšte čita („i kakvo je to IME”)- osim tebe..
Ja ću reći baki da sam je greškom sklonila, pa..

Učiš da lažeš, a?!

PLO: KO je maločas bio na vratima kad NIKO nije zvonio?!

OMMMMM:(

MARFI, ALEKASANADAR (NAŠ) i JA

Ima ovome, ali se uvek smejem, i čuvam:)

Kako je tekao „razgovor” na četu (gmail) u pisanoj formi, greške sam izbacila(bar sam pokušala)- to bi tek bilo „dumres”

Ja- Sale, šta je ono tamo, kako posaljem komentar, vrati se, a piše nekih stotinu engleskih reci, znam da prevedem, no ne znam šta će mi?!

Sale - I kod mene isto...

Ja - Pa, kako drugi mogu, ti i ja ne možemo?

Sale: Pa, vidis li ti otkad stoje oni komentari tamo, ima nekoliko sati

Ja- Nisam primetila!

Sale: Ne čudim se.

Ja- Sram te bilo1

Sale- Pa, pukao server, već drugi dan...

Ja- Aaaaaaaaaa(pukla im glava)

Ja - Kad god pokusam moram iznova da registrujem novi nick:shock:

Sale - Jesi li ukucala da te zapamti?!

Ja - Jesam...

Sale - Koji nick, stari ili novi?!

Ja- Stari je izbrisan...

Sale - Ne može da bude izbrisan...

Ja - 'Leb ti se ne ogadio, pa kažem ti da jeste...

Sale - Cekaj, koji nick sad trazis?!

Ja - Pa onaj...

Sale - Koji onaj...

Ja - Pobogu Sale, pa lepo ti kažem..

Sale - Cekaj, znaš li lozinku...

Ja - Za koji nick, stari ili novi?!

Sale - Objasni koji trazis?!

Ja - ???

Sale - Na dobrom smo putu(:shock) hajmo sad ispočetka, jesi li tražila da ti posalju...

Ja - Za koji nick?

Sale - Pa koji hoćeš?!

Ja - Pa onaj

Sale: Koji onaj, bre!!!

Sale - Vidi, ako si poslala onu adresu...

Ja - Koju?!

Sale - Jesi li bila Bilja plava na onoj adresi?

Ja - Jok ja, nikad...

Sale - Odlično(?)- na dobrom smo putu, hajmo iznova...

...

Sale - Sad sam ukopcao gde je „kvar” i zašto ti posalju drugi pasvord za nick koji nisi nikad koristila..

Ja - ?!!

Sale - Hej, upisi stari nick i ukucaj ovaj broj...

Ja - Cekaj malo, nisam ja masina, koj nick?!

Sale- Jeeeeeeeee, radiiiiiiiiiii, jeeeeeeeeeeeeeee

Ja - Cek' da vidim...

Ja - NECEEEEEEEE

Ja (opet) - Koji nick, bre?!

Sale - Stani... kud si navrla?!!

(Dramska pauza gde sanjam neki ogroman čekić i Salovu glavu, malo samo, malčice...)

Sale - Radiiiiiiiiiiiiii

Ja - Cek' malo, biće da si pogresio i ne znaš koji nick...

Sale - Pa koliko ih imaš, oduvek si bila BILJA, Biljana, samo cas plava a cas nisi?!

Pauza (čekić, čekić Bilji dajte)!

Petljam (ipak)- Jeeeeeeeeee, radiiiiiii...Bolji si od svih njihovih programera, haha

Sale - Heh, ZNAŠ ME („skromnost” odzvanja celom sobomi) :)

------------

Sanak, hvala, biće ovde:)

Pozajmljeno...

SVEGA I SVAČEGA NA OVOM SVETU

„”Jednom je jedna engleska porodica provela svoj letnji odmor u Nemačkoj. Za vreme čestih izleta u okolinu, članovi porodice primetili su kućicu koja im se činila pogodnom za provodjenje letnjeg odmora.Kada su se raspitali za vlasnika, saznali su da je vlasnik protestantski pastor i pitali su ga da im pokaze kućicu. S obzirom da im se kućica svidela, tražili su od pastora da im je iznajmi za sledeću sezonu.Kada su se vratili u Englesku, kod pregleda plana i rasporeda prostorija, gospodja se setila da nije videla WC u toj kućici i odlučili su da odmah napišu pismo vlasniku radi objašnjenja.
„Poštovani gospodine Pastore, naša porodica je posetila vašu kućicu pre nekoliko dana i sklopili smo ugovor o najamnini. Međutim, zaboravili smo da vas pitamo za jedan sitan detalj. Molimo vas da nam javite gde se u kućici nalazi WC.”
Pastor nije shvatio tačno značenje skraćenice WC i smatrajući da se klijenti raspituju za crkvu anglikanske sekte „Wladez Chapel” odgovorio je sledeće:

„Poštovana gospodo, cenim vaše interesovanje i drago mi je obavestiti vas da mesto o kome govorite nalazi se 12 km daleko od kućice. Naravno, ovo je malo nezgodno, pogotovo ako imate običaj da ga češće posećujete. U tom slučaju najbolje je da ponesete sa sobom suvu hranu i tamo ostanete ceo dan. Neki idu pešice, a ostali biciklom. Mesta za sedenje ima 400 plus 100 mesta za stajanje. Prostorije imaju er-kondišn radi prijatnije atmosfere i obezbedjenja svežeg vazduha. Sedišta su tapacirana velurom. Preporučuje se da se dodje što ranije radi rezervisanja mesta za sedenje. Odrasli i deca sede zajedno i pevaju u horu pesme za spasenje duše i tela. Na ulazu svako dobija po jedan list koji se na izlazu mora vratiti, kako bi se mogao upotrebljavati ceo mesec. Lokalni fotografi slikaju svakog posetioca za gradske novine, tako da svako može videti ljude na vršenju svete i uzvišene dužnosti.”

-----------

:)

Doduše, nije to bilo prvi put, drugi...Jednom sam sedela napolju i čitala- kad ono-bap!!!

Dok sam bogoradila i čistila rekoše mi (i oni kojima sam kasnije pričala)- da je to dobro, ako mi se desi i treći put „imaću veeeeliki dobitak”!

AHa, pa neka se to vama desi tri puta pa vi uzmite taj „veeeeeliki dobitak”, ja odsad čitam u kući, doduše nikako ispod lustera, šta znam. Jeste da ga je onaj veseli „elktričar” nameštao tri sata (brže su ga u fabrici napravili) ali, to me ne teši, naprotiv! Što je sigurno- sigurno!