Tuga belog čoveka

poždro si
srce tame,
pojeo Inke i Maje
na Himalaje se peo,
so nam belu sipo na rane
i
svud sadio
plantaže
robova i
gume.

Iskopao si planine
uglja i zlata,
otimao zemlju
i pesmu,
život
gasio leševima,
svuda.

Ah, kako mrzim
tvoju Evropu
i tvoju kulturu
tvoje proklete
univerzitete i kazamate
i operske kuče
tvoje knjige,
renesansu
i tvoje slike.

Sada,
tvoje su muževi
žene postali,
na Alksanderplacu viču
Turci i Arapi,
a Amsterdam
je srce crnih Antila,
kurvo Evropo,
kurvo Evropo
kuda si pošla
i gde si bila?

Možda ćeš svoje bombe
izbacit još jednom,
u grču zaludnom
al
to če labudov biti pev.
Tvoje su beli, ženke grube i jalove.
jalove
jalove.
Sede u snovima,
čekaju mrtve
život da im prođe.

I tvoja rasa
je mrtva, umrla.
Pseto kulturno,
lešu smrdljivi.
Osveta naša
dolazi vremenom,
vremenom
što ti ističe
vremenom tvog straha
i tvoga stida.

Porušićemo
crkve i katedrale,
trn akacije,
nek zauvek
probije srce
tmurnog Isusa.
Nek kiše zaliju
nove prašume.
Na kraju znaj,
kada vas ne bude.
Samo če kiše plakati
za svetom belog čoveka.

MC