Umesto života san

Postoji san o sebi. „Ja u Parizu”, „Ja u Finskoj”, „Ja u Njujorku”, „Ja na bilo kom mestu koji če zagolicati maptu nemih posmatrača spektakla”. Sve drugo je obično, puko postojanje bet plana i programa, bez ideje, bez smisla.

„Ja” je glumac. Glumac koji pokušava da ostavi utisak na druga, ista takva, probušena i nesrećna „ja”. Samo ne bilo čim svojim, ne ni svojom glumom, verbalnom ili neverbalnm, nego samo svojom pojavom, negde u kulisima Spektakla .

Utisak nije posledica intarakcije jedne žive na drugu ili više živih osoba. Nema osoba, nema ljudi. Utisak je posledica interakcije simbola koje jedna osoba nosi na procesor simbola koji su drugi ljudi.

Ljudi su svedeni na simboličke procesore. Njihove majce, njihova odeća. Njihovo do simbola oblikovano meso. Sve je simbol. Simbol za sreću, ljubav ili seks. Kao što je crnina simbol žalosti.

Boja tona, način izgovora odlsikavaju umešnost u izvodjenju uloge. „Ja” uklopljeno u nekoliko mogućih i dovoljnih uloga. Uloga majke, oca, tinejdžera, poslovne žene, čoveka, umetnice i umetnika.

Ništa nije moje. Ništa nije tvoje. Mi smo lutke manekeni za sopstvenu garderobu.

Kulisi su nam sasvim dovoljni, kulisima spoznajemo sve, mi koji nismo ništa. Dovoljan je i odlazak u tržni centar, slikanje pred izlogom. Selfie, Selfie. Mi postojim samo kao naša slika, predstava nas. Mi plačemo iza tamnih naočara.

I kao što u zrelijim godinama ljubavno ushićenje telom zameni mrtav simbol, perverzna snaga zamene i predstave, tako i život postaje zamenjen, odvojen, sklonjen u ostavu. Život na odmoru, na popravci. Umesto života san.

San olakšava život. Dovoljno se uključiti u jednu od emisija o bilo čemu. Dovoljno je maštati o bilo čemu što se da videti na daskama pozornice Spektakla. „Moj BMW”, „Moj produženi p.enis”, „Moja poezija”, „Moje spektakularno letovanje”

Povezati se sa bilo kojim elementom spektakla, materijalnim ili ideološkim znači predati se. Svi su se predali. Doživljaj sebe je doživljaj ne-sebe. Doživljaj ja naučen kao pesmica. Sebe se ima doživljavati preko posrednika, naređuju centralni komiteti Tržišnih nauka. O tome trube ekonomske ubice.

„Budi ne-ti, ali budi kreativan-a u tome!”, poručuju portali, modne piste, okrugli stolovi, spikeri i političari.

Milijarde suvišnih ne moraju biti eliminisane. Ukoliko je moguće svi ćemo dati svoje meso, svoju penziju, svoj dečiji dodatak, imperijalnim gospodarima. Jer takvo je naše ushićenje predstavom, tolika je cena ulaznice za show u kojemu i sami dajemo sebe.

Mi smo oblici, proste forme, kao na papiru. Prostitutke se žale, klijenti ne mogu da nas prepoznaju, sve žene su sada prostitutke. Sve se prodaje i tržište je totalno i totalitarno.

Ali gde su prijatelji i ima li koga?

Samoća stvara nelagodan osećaj u grudima. Dresirana deca kašlju na časovima tenisa. Usavršavanje je potpuno, usavršavanje do umiranja.

Sam čovek ništa ne može, ali sposobnost da se doživi drugi davno je izgubljena, poražena. Mašina je pobedila, banke su pobedile, televizija je pobedila.

Čitam pesnike. „Pesnici su duša vremena i savest svakog prostora”. Oni trube o menstruacijama i sutonu, oni trtljaju o doživljaju sebe kao glumca apstraktne predstave spektakla, nebi li ih tamo prepoznali kao pesnike glumce. Jer tamo je sve, a ovde je ništa.

„Oh kakvo ime da ti dam? Krivo srastanje, krivo srastanje gospodine”

Ima li koga?

MC