Diskusije : Sve i svašta

Diskusija je deaktivirana na neodređeno vreme.
 Komentar
jedna prica bi trebala da bude ispricana
kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 10.34
I

U stara vremena čarobnjaci i vračevi su mnogo više voleli i umeli da pričaju priče. Najveći učitelji su se i maloj i velikoj deci obraćali istovremeno, istim magičnim pristupom – pričanjem priča. Danas…eh…danas kažu neki da su sve priče već ispričane.

Možda to nije ni toliko važno. Možda je važnije to što su mnogi one najvažnije priča zaboravili? Kažu da je jedan sve svoje priče ispričao iz jedne magične rečenice: „Kako seješ, tako ćeš i da žanješ” , ali to je bila jako stara priča. Istina je da nema više čarobnjaka, a ni priča kakvih je nekada bilo. Sve je to istina…osim laži da su nam i danas priče iste. Voleo bih da je to istina. A bojim se da samo nismo dovoljno veliki na pravi način da pogledamo svoje vreme. Da ne bismo videli da su one prave priče nestale i da nam nedostaju? Još uvek ih nismo prerasli – deca smo još uvek, ali razažena. Možda smo zaista pomešali moć sa veličinom…

Bože kako mi dugo niko nije ispričao priču! A i danas se lepo sećam kako je lepa bila baš svaka. Od mnogih sam se plašio, ali sam ih gutao. Dešavalo se da se otac uspava pre mene čitajući. Nikada mu to nisam dao. Celu hiljadu i jednu noć morao je da čita…sve od „bio jednom jedan” pa do kraja. Bog sam zna šta je sve bilo do onog starog „živeli srećno do kraja života”! Kako je mirisala na toplo mleko, na zagrljaj i onaj poluzasmetali poljubac pred spavanje, tada kad sam još bio mali a nisam to hteo da priznam. Sada sam star, a rado bih priznao da sam najmanji, ali zalud. Više ni ja ne verujem toliko u srećne krajeve. Možda baš to nedostaje – vera, nada…mašta, nevinost.

A ljudi su tako podlo nadmeni! Priča je za decu. Priča nije stvarnost. Bože kako ne vide – gledaju, a ne vide. Priča je toliko čarobna! Ali ne na onaj neozbiljno poetičan način. Nije zabava i maštovitost ono što je srž njene magije, mada je i to uključeno. Teško je razdvojiti. Kada govorim o magiji uvek mislim na priču. Evo i zašto – možda ću sada odati još jednu stranu priče o pričama; a ako i otkrije, ovo neće uništiti magiju – prava magija ne može se raščiniti, pogotovu ne ovako jaka i stara. Ovo sve stari čarobnjaci, od kojih po neki još žive među nama, dobro znaju. Priča je toliko čarobna, toliko je jaka njena magija, da se ni najstariji poznati majstori priča nisu usuivali da priznaju da su bilo koju baš oni izmislili, niti su igde ikom govorili zašto su je i kako baš takvom napravili. Čak i ako su je potpuno sami spravili! Tako se oduvek činilo da je priča bilo od kad je sveta – možda je i prvi majstor baš tako uradio. Posle su čak manji i slabiji majstori od njega, kad bi priču izmislili, lagali da su je od starijeg nekog čuli. Tako su snagu svojih reči nadovezivali na sve starije i starije, sve do izvora prvog pričanja. A moć priče je rasla…

„”Bio jednom jedan stari, prastari čarobnjak. Živeo je u svojoj kući, daleko od sela, uz samu šumu. Kažu da je to bio najveći čarobnjak koga je zemlja pamtila. Neki su čak pričali da poznaje tajnu besmrtnosti – toliko je star bio.

I tako jednog dana, kada je starac osetio da je sazrelo vreme, spustio se u selo iz kojega je davno nekada otišao. Iako ga ništa nije najavilo, još izdaleka, videvši ga, seoski domaćini i njihove žene počele su se žurno pripremati da ga, ko je s čim imao, dočekaju. Toliko je slavlje za njih bio njegov silazak u svet. Pustio ih je da slave, da ne znaju – tek pred veče im je rekao razlog svog dolaska. Do tada je samo o koje čemu razgovarao i gde je bilo potrebno šta – delao. Rekao je da za puno slavlja vremena nema, da će još sutra ujutru biti tu, i da će u podne otići, i da je došao da jedno dete povede, da ga uzme za učenika. „Sakupićete sutra u zoru svu decu. Izabraću sebi naslednika da ga podučim svemu, da me nasledi”, i samo otišao na počinak pozdravivši sakupljene blago.

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 10.36
II

Retko ko je te noći spavao. Većina su samo iščekivali. Šta će sutra biti? Koga li će izabrati? Kako se to uopšte bira? Svako je nešto pretpostavljao, na glas ili u sebi. Neki su savetovali svoju decu kako su znali, pokušavali da ih kojekako pripreme: te da budu dobra, te da budu poslušna, te da slušaju, te da koješta pitaju ili neki – da bolje mudro ćute. Možda neki i nisu ništa rekli, malo ih je bilo, a šta bi i rekli? Ovako se nešto nikada za njihovog veka nije desilo, niti su znali niti pamtili da se neko takve zgode seća. Lepo je te večeri starac govorio: „Mudrosti te može poučiti samo mudrac, zato kada ga i ako ga nađeš – primi njegovu poruku”. Ne brzim koracima vremena, jutro je došlo.

Stari čarobnjak se na trgu pojavio pre svih.Cele porodice, čak i one koje dece nisu imale, ili tek novorođenčad, pojavile su se da vide ovaj prizor. Deca su bila pobunjena, sama sebi i među sobom. A ko to ne bi i razumeo? Starac ih je pozvao da sednu oko njega, zamolio da mu donesu kakvo vedro vode, odrasli su ostali malo odaljivši se, i on je počeo da priča, tako glasno da su i oni mogu da ga čuju:

„Ispričaću vam svima jednu priču. Želite li da čujete? Slušajte onda!

Bio jednom jedan…ni sam se ne sećam kako mu je ime bilo, bila su to jako davna vremena. Elem, proveo je pola života u siromaštvu i slepilu, dok nije pronašao nešto. Neki kažu da je to bila lampa, neki da je bila knjiga, neki da je bila neka druga stvar ili predmet, a biće da je zaista bila lampa. Ono što se zna, među nama čarobnjacima, je da je u njoj bio duh, jako moćan duh koji je sve mogao i kome je onaj koji pronađe lampu zapovedao. Svaki put kada bi izašao iz te lampe, kad god bi ga pozvali, on bi govorio – Tvoja želja je za mene zapovest!”

Mnoge još čarobne reči ispričao je tog jutra čarobnjak do svog poslednjeg „srećno do kraja života”. Posle svake priče odmarao bi se i pio, hvaleći vodu. Deca su za to vreme mogla da pričaju. Neka su ćutala, neka strpljivo čekala sledeću priču, neka opet pričala šta misle. Starac bi ih uvek s milošću u očima gledao sklopljenih dlanova, mirno, kad da vremena nikada nisu ni počela da prolaze.

„Učitelju, da li zaista postoje duhovi?”

„Ne postoje, to je samo u priči, onako…zbog pričanja, nema duhova koliko ja znam”.

„A taj dečak, jel stvarno postojao? Gde je on? Gde je živeo? Jel bio bogat?”

„O, on bi rekao da je bio najbogatiji, a živeo je i živi posvuda – nema zemlje gde ga nema i gde ga neće biti. Možda je živ i dalje? Možda nije, ko to zna. Možda ni on nije postojao – možda je i to samo zbog priče, onako uzgred…”

„Pa čemu onda priča ako nije istinita?”

Onda se tek jedno stidljivo maleno pridiglo i upitalo:

„A šta, izvinite…šta ta priča znači?”

Starac je udahnuo duboko. U sebi je bio zahvalan što je doživeo ovaj dan. To mu je smrtnik samo po očima mogao videti, zato su i bile zatvorene. Svaka iskrena radost iz srca dolazi sa zatvorenim očima. Možda zato da je iz njih niko ne ukrade, zato što iz srca nikada nije ni trebalo dalje da izađe.

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 10.38
III

„Načinio sam izbor! Dete, pođi sa mnom. Ko su tvoji roditelji? Oprosti se doveče s njima, večeras krećemo – naučiću te svemu što ovaj svet krije”.

Muk koji se vio kao vrisak naokolo, sam od sebe, ili od neodgovorenog pitanja. Nije da se iko smeoda pobuni protiv starčevog izbora, niti da način biranja dovede u pitanje. To je naprosto donekle…bila njegova stvar. Do predvečerja sve je izgledalo kao odlučeno. Ipak, te večeri, na vrata kolibe koju su starešine dodelile čarobnjaku, zakucala je neka žena sa zavežljajem na leđima.

„Oprostite ako sam Vas uznemirila. Moj muž je nastradao, pa u moju kuću niste stigli, a i siromašni smo, nisam znala šta bih mogla da ponudim… Slušala sam danas ono što ste govorili i nadahnulo me je. Znate zanelo me je i poželela sam da nešto pitam, ali nisam pred svima imala hrabrosti…”

„Dobrodošla si. Samo reci, ja sam zarečen da uvek pomažem.” Tako je odgovorio. Ma koliko star i iskusan, ova reč mu se kasnije možda činila kao reč brža od pameti. Na kraju je ipak znao da je baš ta reč znak Duha koji je ovoj ženi otvorio put u njenu želju.

„Pa…rekli ste, ako sretnemo mudraca, da primimo njegovu pouku. Ja sam, eto, za svoga veka, srela samo vas. Imam dete… Ko zna,hoće li ono biti tako blagosloveno? Kako da ga podižem? Kao majka, razumete šta mu želim…”

„Pa istina, reci mi – šta mu želiš?”

„Ja nisam mudra, poučite me vi – vi ste mudri, čemu da ga učim? Kako? Šta da želim svom detetu?”

„Svima nam je za sve potrebna mudrost. Mudrost je razumevanje. Moramo naučiti da razumemo da sve na ovom svetu, pa čak i taj svet ceo, nije oko nas, nego nekako kroz nas. Na ovom svetu, posle tog razumevanja koje zovem mudrost, čoveku je potrebna samo jaka namera. Eto, tome ga možeš poučiti.”

„Hvala vam na pouci. Želim da nauči da bude veliki čovek, da bude dobar i mudar, da pomaže drugima, a jako ga volim, svim mlekom koje je iz mene oteklo za njega, i dala bih i više od svoje samoće za njega, ali to ne mogu da mu dam. Ja sam neuka, a to ne želim svome detetu, ja ga tome ne mogu poučiti.”

„Ali ja sam svoj izbor već napravio. Videla si. Šta sad mogu? Možda je bolje da kao i ostali i ti prihvatiš sudbinu. Znam da voliš svoje dete, tako je sa svim roditeljima, ali ja s tim ništa ne mogu.”

„Oprostite što protivrečim, ali možete. Lako je mudrome da mudroga savetuje, ali uludo, a isto je tako kada savetujete mene koja to nisam. Onaj koji zna svoj put, nema mu šta mnogo osim da ga prati. Ja svoj znam, ali za svoje dete ovaj želim i Vas slušam. Rekli ste da ste zarečeni da pomažete.”

Šta je mogao da učini? Gledao je u noć, u zvezde. Ništa nije nudilo pomoć, niodakle nije sledio odgovor. Cela vaseljena gledala je u njega šta će uraditi. Na kraju iako pogođenog ponosa, nije mogao da odbije. Slovo i znak čarobnjacima značili su više nego običnim ljudima. Ova majka možda i nije bila svesna šta je upravo učinila. Da je bila, svakako bi bila čarobnica, njemu ravna, i veća…

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 10.48
IV

„Možda si dobra, a možda samo podla, ženo. No, pamti ovaj dan, jer si upravo prizvala najveću magiju, veću od svih koje sam ikada izrekao. Gde je to dete?”

Žena ga je svukla torbu sa leđa, u kojoj je spavalo dete. Poljubila ga je i pružila. Bio je na tren zapanjen – na tren, na celu večnost svoga života. Nije se nadala, nije ni sumnjala; ona je dete ponela znajući nekako, samo retkima znano kako, da se po njega ne vraća, jer ono svoj put nastavlja bez nje. Ništa ne rekavši, stari čarobnjak je primio na ruke jedno odojče, drugo dete poveo sa sobom i pomalo postiđen, ranije otišao.

Namera kojom je te čudesne noći, iz sasvim obične sudbine jednog deteta, rođena sudbina čarobnjaka , bila je veća i od sudbine i od najvećih moći kojima je ikada upravljao ovaj, najveći od svih čarobnjaka koje su priče zapamtile. Iznenađenje je bila jedin pouka kojom je starac mogao na ovo da odgovori. Najviše uvek podučavamo, da bismo i sami dobili lekciju.„”

U pitanju uvek leži odgovor – za one koji znaju da ga (pitanje)postave, i da odgovor prime.

***

Isto tako pokupljeno sa nekog skitanja.

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 11.00
Još nešto, naizgled ništa novo(kao sto i nije), al'se veoma često na to zaboravi.
E onda nastaju problemi.

***

Na obali reke sedi covek i peca, ugleda ga slučajni prolaznik i pridje mu.
-Dobar dan prijatelju, ima li ulova?
-Nema još uvek, ali biće, nadam se, dug je dan-odgovori pecaros.
-A šta ćete uraditi sa ribom koju ulovite? -upita prolaznik.
-Odnecu je svojoj porodici za veceru.
-Zašto je ne prodate?
-A zašto bih je prodavao?
-Pa kad prodate tu ribu, mozete kupiti još jedan stap i onda uloviti dve ribe.
-Zašto još jedan stap i dve ribe, meni je sasvim dovoljna i jedna riba.
-Ali kada prodate dve ribe mozete kupiti i mrezu pa onda uloviti puno ribe.
-Šta će mi mreza, šta će mi puno ribe?
-Pa kad ulovite mnogo ribe sa mrezom mozete je prodati i za taj novac kupiti camac.
-Zašto camac, šta da radim sa njim?
-Kad imate camac, mozete svuda ploviti i upecati puno, puno ribe a prodajom te kolicine mozete kupiti još jedan camac, pa još jedan, pa još jedan.
-Ali šta će meni toliko camaca i toliko ribe?
-Pa tako razvijete posao, sa puno camaca i puno ribe,mozete zaraditi puno para, pa onda kupite i jedan brod.
-Brod? Šta će mi brod covece?
-Pa tek onda mozete ploviti kud želite i tek onda mozete imati velike ulove i zaraditi mnogo, mnogo para, pa onda kupite još jedan brod.
-Još jedan? Zašto još jedan brod?
-Zašto? Tako sirite posao, kupujete jedan po jedan brod, zaradjujete sve vise i vise para i postajete najveci i najbogatiji brodovlasnik.
-Ali šta će meni sve to, šta ću ja sa svim tim parama, šta da radim kad postanem toliko bogat?
-Pa kako covece, šta da radis? Kada imaš toliko para,možeš da radis šta hoćeš. Uzmes recimo, stap i pobegnes u prirodu, da u miru i tisini pecas.
-Ali, zbunjeno će pecaros, ja to već sada radim.

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 11.19

Bajke su nekad vise nego istinite; ne zato što nam kažu da postoje zmajevi, nego zato što nas podsecaju da isti mogu biti pobedjeni.

***

Kad ste bili mali, sigurno vam je netko ispričao glupavu pričicu o malom glupavom dječaku koji je vikao: vuk!
Taj mali glupavi dječak je, ako se sjećate, viknuo: vuk! Kad vuka nije bilo. I onda su glupavi seljaci mahnito trčali njemu da ga spase od straše zvijeri. Ubrzo su uvidjeli da je to samo njegova izmišljotina. I tako par puta. A onda je viknuo: vuk! kad nije bilo izmišljotina, glupavi seljaci nisu potrčali njemu jer su mislili da ih opet zeza.
I tako ga je vuk pojeo. The end.
Poruka ove priče je naravno da nikad ne živite negdje gdje vukovi slobodno šeću okolo.
Ali tkogod vam je ispričao ovu priču, vjerojatno je rekao da je poruka te priče da se nikad ne smije lagati. Ta poruka je apsurdna, jer svi mi znamo da je ponekad dobro lagati, i ne samo dobro nego i potrebno.

Postoji još jedna priča o vukovima koja je jednako apsurdna ali je barem, za razliku od ove prije, zanimljiva i smiješna.
Govorim o crvenkapici, užasno zbunjenoj djevojčici koja je, baš kao i dječak koji je stalno vikao: vuk!, voljela upadati na teritorije opasnih živina.
Sjećate se da je vuk, nakon što je crvenkapica bila bezobrazna prema njemu, pojeo njenu baku, obukao bakinu odjeću i tako legao u krevet i čekao crvenkapicu. Upravo ovaj dio priče je najnevjerojatniji jer svaki čovjek bi pomislio da i toliko zbunjena djevojčica kao što je crvenkapica uočila razliku između svoje bake i vuka obučenog u bakinu spavaćicu i šlape. I kad znate nekog jako dobro, jednostavno znate kad nešto izmišljaju, a kad ne.
I na kraju naravno sve završava happy endom. Lovac dolazi, ubija vuka :( i vadi baku iz njegove utrobe. Svi sretni. Možda se kasnije lovac i baka poseksaju, ali to nitko ne spominje.
Ta je priča mogla biti zanimljiva i bez nasilja i ubijanja životinja. Crvenkapica je u šumi mogla pripitomit vuka i povest ga sa sobom baki. I svi su mogli lijepo zajedno jest kolače u bakinom krevetu. A ne ovako... vuk prikazan kao transvestit, a crenkapica kao naivna žrtva.
Poruka ove priče je ista kao i poruka priče o malom glupavom dječaku koji je vikao: Vuk!

Nikad ne živite (ili nikad se ne krećite) negdje gdje vukovi slobodno šeću okolo.

Ako je to ikako moguće.

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 11.28
Jedan stari hodočasnik išao je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počeo padati sneg. Čuvar prelaza ga je pitao: „Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom vremenu?”

Starac mu je odgovorio:

„Moje srce je već stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati.”

Na vasem putu do vasih „Himalaja”, pustite naka vas srce vodi!

kokoro
(arcy farcy)
03. jul 2009. u 11.45
Voz

Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće po planski određenim parcelama. Sećam se zgrada bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, zaradio je po neki ožiljak.

Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.

Sa asfaltom smo nekako i porasli, verovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre”, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.

Koračajući tim asfaltom, na 200m od naših kuća, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje”. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se ljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli bezbrižnim životom.

Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bismo se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bismo stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bismo se okrenuli, videli bismo reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video, iako se prostirao svuda oko nas.

I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove”. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu, centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.

Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu”. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.

Na prelepom bazenu u obliku delfina, poker smo zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom, gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bismo, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.

Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta, jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.

Iz „Pazara” ka „Tijabari”, ostale su stare restaurirane građevine, pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi”, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Preko njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da, u jednom jedinom danu, čitav grad promeni stranu reke.

Na Tijabarskoj strani se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica” i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih – otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta te stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je i boja ona ista bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.

Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.

Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između tih kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona, na putu za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.

Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.

A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.

Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, a onda mu vrati kao bumerang, sve ono od čega želi da pobegne.

Zato uskocite u taj „voz” i zazmurite, otvorite oci...

kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 01.09


Zivot, saznanje, ili samo razmišljanje jednog od skoro 19 i frtalj.

Mada...

***

Zivot

Probudio sam se, bilo je jutro… Svako kao I drugo, ali ipak po nečemu drugacije. Osetio sam to, znao sam da je nešto drugacije, da nije sve isto, u sustini I ne može biti isto, sve je razlicito, sve je tako razlicito, da nismo ni svesni toga. Kao sto fizicari kažu da dve osobe ne mogu biti u isto vreme biti u istom prostoru,ili filozofi da se dva puta ne uci u istu vodu, tako se I dva identicna dogadjaja ne mogu ponoviti… Proslost se ne može popraviti, ma koliko god mi to želeli. Nekada zelja I trud jednostavno nisu dovoljni, nekada je potrebna I sreća, a I nešto više od toga…
Ponovo sam krenuo u skolu, umesto uobicajnim putem kojim idem, krenuo sam precicom, mislio sam da ću tako ustediti vreme I muke I brze doći do skole. Ipak nije bilo tako, nije uvek sve kako se čini, ne znam šta se krije iza maske, ne znamo šta nas ceka, da li je to svetlo, ili slepa ulica… Da, krenuo sam precicom, ali umesto precice naisao sam na prepreke, naisao sam na odbojnost, na stvari koje su mi otezale put, na stvari koje su sprečile da dodjem do skole. Umesto kraceg puta I ustedjenog vremena, dobio sam duzi put, pun muka,trnja,prepreka I potrosio dodatno vreme. Zbog čega? Zbog stalne zelje coveka da ide laksim, kracim putem, a ne sigurnijim. Ali koji je sigurniji put? Koji je pravi put? Nikada nisam znao, niti znam, možda nikada I neću znati… Stalno,redovno,celi zivot, biramo puteve, da li biramo prave, ili pogresne? Nekada je mrak,veliki mrak, kao u tenuelu, pa pravi put I ne vidimo, teško ga je pronaći… Jako ga je teško naći, koliko god se trudili, možda je u tome I problem što se trudimo, možda jednostavno trebamo živeti I ne razmišljati o tome,koji je pravi put. Možda ne trebamo slediti pravila, znakove, ne postovati ništa, osim sebe.. A ako nije tako? Ako se svega toga trebamo pridržavati! Da li ćemo onda bolje živeti? Ili će nam biti isto? Ne znam ni sam, a verujem da ne znate ni vi. Jedino znam da svoj pravi put, svoj auto-put, ja još nisam nasao, još idem makadamom, još nisam ni na asvalt izasao, još nisam video nikoga ko bi mi pomogao, ko bi mi rekao kako da izadjem na pravi put. Još nisam video znakove, putokaze… Da li pravi put uopste postoji? Možda je to samo plod naše maste, možda on I ne postoji? Možda postoje samo putevi koje mi sami gradimo, dok hodamo… Dok prolazimo kroz veliku travu, gazimo je, I na taj način pravimo put. Možda na taj način I pravimo svoje zivotne puteve.. Ali opet sve je to možda, kao I pitanje postoji li u kosmosu neko osim nas? Jesmo li jedini u svemiru? U tako velikom prostoru, tako velikoj galaktici, da li smo sami, ili ne… Sve je to možda… Da li nas neko voli ili ne? Ne znamo, nagadjamo… U sustini u zivotu ništa ne znamo sve je možda, sve je relativno…

Jer sto vise ucimo, vise vidimo koliko je naše ne znanje… Sve je to jedan veliki upitnik, jedno veliko možda… Verujte u sebe, živite srećno, ne razmišljajte o juče, niti o sutra, samo o danas, kao da vam je to jedini dan, kao da ste vi sami, samo o sebi razmišljajte, o tome kako danas želite provesti dan… Šta želite uraditi?

Ne zalite ni za čim iz proslosti, ne kajte se, ne želite ništa tajno, jednostavno uzmite šta želite, nemojte samo mastati o tome… Sto mi je rekla jednom jedna osoba, to ću ja vama reci, Ne patite za onim što nemate, nego ostavite druge da pate sto nemaju vas. Za svet ste samo neko, a za nekog ste ceo svet! Zivot?

***

Možda i Zivot...

Ali svakako jedno saznanje.:)
kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 01.27
Prica o Herkulesu ili...

Kada je nađen, bio je mlada životinja jedva težak 50 grama. Nekako je ispao iz gnezda i otkotrljao se niz padinu. „ Gde je samo mama! Pomalo mi postaje hladno! Gladan sam i žedan!” Veveričina beba gola i slepa, očigledno je molila za pomoć i pustila je da je polako uzmu dve tople ruke. Brzo je napravljeno gnezdo od lišća lešnika , suve mahovine, slame i, kako bi mirisalo na dom.

Jedna termos boca zamotana u krpu pobrinula se da održi potrebnu toplotu gnezda. Čime hranimo veveričine bebe? Mlekom kao što dajemo maloj deci, mineralima i vitaminima koje izmešamo u toploj vodi.

Prve su noći bile avanturističke. Beba je očigledno bila jedan snažan momčić, odatle i ime. Svaka tri sata Herkules je hteo imati svoje obroke. Svakog je dana bio meren, kako bi bili sigurni da se sa njim ispravno postupalo.

Najveće na Herkulesu bili su njegov nos i njegove šape kojima je pohlepno tražio mlečnu kapaljku. Obema šapicama ju je čvrsto držao i vukao snažno kako bi konačno pao u dubok san, ponekad čak i za vreme jela najradije u maloj, mekoj toploj ruci. Postajao je sve snažniji i rastao je brže od onog što je pisalo u svakom priručniku. Bio je potpuno zdrav. Nakon nekog vremena prespavao je noć; lagano se privikao na kašastu hranu.

Najradije bi sa sve četri stajao u kaši i kasnije bi samo jedna šestina bila pojedena, a ostatak je ravnomerno raspoređen na Herkulesa, njegove negovatelje i okolinu. Kratko nakon toga, uspelo mu je zadržati težinu, i počeo je njuškati i lizati prve lešnike u prednjim dvema šapama. Prošlo je neko vreme dok nije naučio upotrebljavati svoje zubiće. Još nespretan, pokušao je istražiti svoj maleni kavez uređen od granja i mladica.

Tada je počeo sam krckati semenke suncokreta, jesti lešnike i uživati u jabukama. Uskoro je sigurno skakao sa grane na granu i to tako brzo da ga se jedva moglo pratiti očima.

Njegova životna radost je zarazna. U međuvremenu, živi u velikom kavezu i krcka svaki sveži lešnik na koji ima apetit. Kada dovoljno naraste, otvoriće se vrata kaveza i Herkules će voditi svoj vlastiti život.

Iz nemačkog časopisa „Gabriele - Stiftung”

kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 01.56
„Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.”

*

„Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra.”

*

„Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.”

*

„Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.”

*

„Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.”

*

„Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.”

*

„Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga.”

*

TRENUCI

Kad bih svoj život mogao
Pokušao bih u sledećem da proživim.
Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista vrlo malo stvari
Bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao,na više planina popeo, više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
A manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
Svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Al' kad bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
Dobrim trenucima.
Jer ako znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo
I nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera
Termofora, kišobrana i padobrana;
Kad bih opet mogao da živim,
S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
Sa više dece igrao, kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.

„Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes.”

-Horhe Luis Borhes

Ima-nade
04. jul 2009. u 02.12
Uhhh,šta mi radis:(
Ja sutra putujem,ne stizem ovo sve procitati.
Za mjesec dana,prvo ću ovdje svratiti:))
Pozzzzzz.:)))
kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 02.38
Jedna prica ili jedan san...

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.

„Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom?” rece Bog.
„Ako imaš vremena” rekoh.
Bog se nasmesi.
„Moje je vreme vecnost.
Šta si me zeleo pitati?”
„Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?”
Bog odgovori:
„Sto im je detinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi želeli ponovo biti deca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmišljaju teskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj način ne žive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto žive kao da nikada neće umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu živeli.”

Bog me primi za ruku.
Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:
„Kao roditelj,
koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?”
Osmehujuci se, Bog odgovori:
„Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju,
nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima...
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najviše ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,
a potom su potrebne godine da se izleci.
Da nauce oprastati tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole,
ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce da se novcem može kupiti sve. Osim sreće.
Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi oprastati.”

Ljudi će zaboraviti sto si rekao.
Ljudi će zaboraviti sto si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio.

Skinuto sa:...Moj zivot-moja stvar...:)

kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 02.55

BODEZ

U jednoj fijoci nalazi se bodež. Izrađen je krajem prošlog veka u Toledu. Luis Melian Lafinur* dao ga je mom ocu koji ga je doneo iz Urugvaja. Evaristo Kariego** jednom ga je držao u ruci.
Oni koji ga ugledaju moraju na trenutak da se poigraju s njim. Upozorava da čini i više od onoga što su tražili od njega. Ruka se žuri da stegne žestinu koja je očekuje. Pokorno i moćno sečivo poigrava se u futroli.

Bodež želi nešto drugo. On je više od strukture napravljene od metala. Muškarci ga osmišljavaju i oblikuju za jednu veoma određenu svrhu. Na neki nepromenljiv način, nož je taj koji je sinoć usmrtio jednog čoveka u Takvarembou***, i noževi su ti koji su ubili Cezara. Nož želi da ubija, da prolije oporu krv.
U jednoj fijoci u radnoj sobi, među pismima i skicama, bodež večno spava, sanjajući svoj naivni san tigra, ruka se prene kada njime vlada jer oživljava metal, metal koji u svakom kontaktu sa ubicom predoseća za šta su ga ljudi stvorili.
Ponekad me ražalosti. Takva čvrstina, takva vera, tako ugodna i nevina oholost a godine, uzaludne, prolaze.

Horhe Luis Borhes

(prevod sa španskog – Ana Stjelja)

Fusnote:
* Luis Melián Lafinur, urugvajski esejist, profesor i političar, ujak Horhe Luisa Borhesa.
** Evaristo Carriego (1883-1912), argentinski novinar, uticao na istoriju tanga.
*** Tacuarembó, grad u severnom Urugvaju.

kuma-
(domacica)
04. jul 2009. u 12.20
KUMO, SrećAN TI PUT.
CUVACU TI DELIJU NEBRINI.
CMOK
kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 17.24
Prica iz autobusa

Sedeci nemo kraj mene, prilično pribijen, ispruzio je ruku, na trenutak dodirnuvsi moju nadlakticu, kako bi obrisao zamagljeno staklo u nadi da će uspeti da vidi. Nisam se ni najmanje obazirala na obrisan deo, jer nisam shvatala tu nedokucivu ljudski filozofiju vidjenja. Mnogo je bezbriznije bilo gledati kroz zamagljene nijanse, posmatrati kapi kako se slivaju i prave čitave male okeane. U krajnjem slučaju mogli ste onda zavarati trag nekoj nespokojnoj misli. Zar je zabavno gledati cisto, unapred dato, jasno? Treba tragati, nadati se, verovati, ponekad i pogresiti, ali nastaviti ispočetka. I svi se sjatise, oni, tako da se ovaj stranac još vise pribio uz mene, ne bi li gledali kroz to malo ociscene povrsine, tragajuci, ali za pogresnim stvarima.

kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 17.37
Već sam ti pricao to

Da li znaš, i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
nekada...
Prašnjava slika i česta od sna... curice...
drugova pjesma... u duši se budi djetinjstvo...
zamisli... miriše lipa... i ljeto je tu...
kasnije snijegovi...
Pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu...
Pricam ti... imao sam druga ko brata ja...
sada pustinja...
cežnjiva pisma... Pacifik od tuge i sjecanja...
kažu sudbina...
Ta kurva bol ime mora imati... i razlozi...
milion prica, al' svaka vodi samo do pustoši...
pitam da li znaš...
A znam da ne znaš niti ceš ikada shvatiti...
a i zašto bi...
Oprosti, to gorka tecnost iz mene gluposti govori...
nije nostalgija...
To je romanticno, nevino cedo, spram ovih stanja...
neću da spominjem, rat i užase,
politiku, i slična sranja...
Neću da ponavljam... pravda ne postoji...
ta to je jasno bar...
Hoću da dopustim suzu ljubavi,
sa njom sam divan par.
Kasno je, znam... curi noć..
svaka je mala vjecnost za mene.
da, znam, moraš poc,
o kako nervira kad zadnji autobusi se izgube...
pitam, ...da li znaš i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
ah, već sam ti pricao to.

-Rade Šerbedžija

kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 23.14
Pobeda s'bliznjim

Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.

Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:

- Ово ће помоћи да буде боље.

И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.

Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.

Зашто?

Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.

Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.

Ili...„Podmentni nogu” gde god i kome god možeš, jer mi smo ipak „normalni”.
kokoro
(arcy farcy)
04. jul 2009. u 23.49
Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.

Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-

даност циљевима вредним поштовања.

-Хелен Келер*

Светионик

Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

Autor: Pricalica

***

„Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад

говорите да видите, тако ваш грех остаје.” (Јов.9;41)

***

*Хелен Адамс Келер
(енгл. Helen Adams Keller), медицински феномен, једна од најзанимљивијих жена 19. века.
Рођена је у месту Таскумбији у Алабами, САД 27. јуна 1880. године. Са деветнаест месеци је прележала тежак енцефалитис и тада потпуно ослепела и оглувела. Док су друга деца учила да говоре, она је живела у сопственој тишини и тами, глувонемослепа.

Са седам година добила је неговатељицу, Ени Менсфилд Саливен, која је неописивом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима.

Хелен је у почетку била веома одбојна, неприступачна, па и злобна. Са Ени је живела у вртној кућици родитељског дома. Уз скоро непремостиве потешкоће, а неописивим стрпљењем, Ени је девојчицу најпре научила појединим словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усница и грла.

Све више је Хелен показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања, па је после месец дана научила двадесет једну реч, а након једне године деветсто речи у ручном алфабету. Ускоро је научила да чита Брајова слова и на тај начин писала чак и дужа писма.

Када је имала четрнаест година дотадашња обука је замењена систематском школском наставом, а са осамнаест година је примљена у редовну гимназију. Ени је ни тада није напустила, него јој је била од велике користи у њеном даљем образовању. Редовно је Хелен пратила у школу, седела поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Уз такву помоћ Хелен је могла одлично савладати градиво и са деветнаест година уписала је књижевност и историју.

Дипломирала на Радклиф Колеџу, 1904.Године 1904. Хелен Келер је завршила своје студије на академском ступњу - највише признање за њену упорну борбу и победу. Научила је да чита на четири језика и постала истакнута списатељица. Након тога је постала инспектор америчких завода за одгој глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведених и на стране језике: Историја мог живота (1902), Оптимизам (1903), Свет и живот (1908) и др. Тематика тих књига је, свакако, њена несвакидашња судбина.

Звучи невероватно, али Хелен је постала врсна јахачица, пливачица, једриличарка и бициклисткиња. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га врховима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас” на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент.

Хелен је умрла 1968. године у 87. години, и данас се спомиње у целом свету са највећим признањем и дивљењем. Цео живот је посветила помагању глувонемослепих за које је рекла да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они ти који буље у мрак у којем једино мрак буљи у њих.

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 00.14


Hodati sa prijateljem po mraku je bolje nego hodati sam po svetlu.
*
Dok god uspomene na moje voljene prijatelje žive u mom srcu, ja mogu da kažem da je zivot dobar.
*
Najbolje i najdivnije stvari na svetu ne mogu se videti niti čak dotaci - one se moraju osetiti srcem.
*
Ono sto ja tražim nije tamo negde, nego je u meni.

-Helen Keller
Uvek je puna optimizma, ljubavi, razumevanja i tolerancije.
I sve je to sirila i pruzala nesebično.

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 00.41
Život čine male stvari

Ovo je samo još jedan običan dan, obično radno jutro koje provodim za računarom, polubudan od hronične neispavanosti. Pisaću o svemu i svačemu, željama, ambicijama, snovima, nerviranjima, apstrakcijama, Salvadoru Daliju, Tom Henksu, Robertu Plantu, Beogradu, Parizu, Veneciji... i svemu ostalom sto mi padne na um. Ova mala slova čine male misli, to su male stvari, poput jutarnje šolje kafe i cigarete koje u meni bude entuzijazam za novim danom, male stvari poput sreće kad vidim da je plata uplaćena na moj tekući račun, kad pogledam zalazak sunca sa kalemegdanske terase, kad vidim njen osmeh, kad joj kažem da je volim i kad ona meni to kaže, kad vidim sjaj u njenom oku, kad je uhvatim za ruku i krenem u šetnju po kaldrmisanim ulicama Beograda, Padove, Verone, Barselone, Praga, Pariza ili već nekog drugog grada, nije važno kog i kada, važno je da je tu jer život čine male stvari.

-Ajkula
minkenka
(SLUZBENIK)
05. jul 2009. u 08.49
B R A V O!

Ovo je jedino sto me odusevilo dok sam citala. Stvarno sve pohvale i samo nastavi, ja nestrpljivo cekam da te čitam.
kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 12.51
Istok i zapad

Jednog dana hodaše dva filozofa, prvi s Istoka a drugi sa Zapada, niz čestu koja je prolazila preko zelenog proplanka u šumi. Da skrate vreme, diskutovaše oni o mnogim stvarima, kad najednom ugledaju posebno lep cvet kako raste tik uz put.
„Kakav prekrasan cvet!” - uskliknu obojica, diveći se lepoti njegovog cvata.
„Kakva li je tajna te lepote... šta je to što čini taj cvet tako lepim?” - pomisle obojica i odmah počeše diskusiju.
„Lepota nečega je u ukupnosti.” - reče filozof sa Istoka - „Zato lepotu možemo istinski spoznati tek kad spoznamo sve aspekte onog što je lepo.”
Nato on pažljivo osmotri cvet sa svih strana, spusti se na sve četiri da bi udahnuo njegov miris, te rukama lagano pređe preko latica i napokon okusi polen koji je zaostao na njegovim prstima.
„Sad spoznajem ovaj cvet.” - reče on, zadovoljno se smeškajući.
„Ne slažem se.” - odgovori filozof sa Zapada - „Spoznao si tek površnu istinu cveta, ali njegova konačna istina ti još uvek izmiče.”
Na to se sagne, ubere cvet i odnese ga svojoj kući.

Nakon par dana, sretnu se dva filozofa opet, i Istočnjak upita Zapadnjaka: „I? Jesi li otkrio konačnu istinu cveta?”
„Jesam!” - odgovori on zadovoljno - „Pomno sam proučio cvet i shvatio sve njegove misterije. Otopivši njegove latice, saznao sam tajnu njegove boje! Otvorivši njegovu steljku, saznah tajnu njegovog rasta! Raspršivši njegov polen, uvidjeh tajnu njegovog mirisa! Sad zbilja mogu reći da sam spoznao cvet.”
„Koji cvet?” - reče Istočnjak.


kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 13.08
„Neophodno je biti krajnje sebican i bezobziran, da se covek sav preda svom delu”.

-Prust

***

Niče


Fridrih Niče, nemački filozof i prozni pisac važio je za ženomrsca. Ne bez razloga. Niče se nikada nije ženio, nije se znalo ni za neku njegovu ljubavnu avanturu,a u svojim delima je o ženama pisao sa potcenjivanjem tvrdeći da su žene nežna i dragocena, ali i opasna igračka ,da su predodređene za kućni, a ne za javni posao.
Pa ipak, 1882.godine, doživeo je svoju jedinu, veliku i nesrećnu ljubav.
Večere kod gospođe Melvide fon Majzenburg bile su čuvene zbog uvek novih specijaliteta koje je smišljala njena odlična kuvarica. Jednoj takvoj večeri, kad je poslužena „pečenica Majzenburg”, prisustvovao je i Fridrih Niče. Uživao je u ukusnom jelu koje je svesrdno hvalio, ali mu je zastao zalogaj u grlu kada se na vratima pojavila okasnela gošća, dvadesetogodišnja Lu Salome. Ova finska Jevrejka bila je ne samo veoma lepa već i obrazovana i načitana devojka. Upoznavši popularnog pisca kome je tada bilo 38 godina, sa divljenjem i poštovanjem govorila je o njegovom delu koje joj nije bilo nepoznato. Niče je bio očaran, razoružan, osvojen.
Mora se reći da se Lu Salome ipak držala uzdržano prema Ničeu, mada mu je ispevala i posvetila dve pesme, „Bol ” i „Molitva životu”. Zanesen i opijen ljubavlju Niče je napisao jednom prijatelju da „Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”
A gospođi Melvidi fon Majzenburg u pismu kaže da je ova godina ulepšana sjajem i radošću zbog mlade duše koju je upoznao u njenoj kući. Na žalost, sreća započeta u proleće ugasila se u jesen. Ničeova ljubav nije bila uzvraćena, Lu Salome mu je to jasno stavila do znanja. Ona mu je saopštila da se divi njegovom duhu i umu, ali da je svoje srce poklonila njegovom prijatelju Reu.
Očajan, Niče je tri puta bezuspešno pokušao da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje. Vremenom, strašan bol zbog neuzvraćene ljubavi postajao je sve slabiji i Niče se oštro suprostavljao majci i sestri koje su ružno govorile o devojci. Sa još većim žarom predao se radu i do kraja života ni jedna žena nije uspela da ga zainteresuje.
A u jednom pismu upućenom posle godinu dana gospođi Majzenburg, Niče je napisao: „Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, ”pečenicom Majzenburg„…



kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 13.27
Bljesak

Mora biti da sam zadremao, jer kada je njen glas zazvučao u sobi mene je neka sila brzo vratila na fotelju, istim putem kojim sam upravo prošao.
I u tom lebdenju unazad, dodirnuo me je delić moga bića i ja sam jasno video ceo svemir i moje mesto u njemu, shvatio sam ko sam i zašto postojim.
Samo na trenutak, a onda sam otvorio oči i da ne bih bio uhvaćen u svemu tome, mirno odgovorio:
Može jaču, bez šećera.

-Voja Antonić

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.16
Snezni covek

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.

„Došli ste ovamo da pišete”, rekao je,„ i sve ćemo učiniti da vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene”. Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
„Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?”
„Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?”

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći; po naglom budjenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina. I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je „daljina” samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam „daljinu” počeo da zamišljam kao „bekstvo”, a pošto sam o „bekstvu” uvek mislio kao u „utočistu”, „daljina” se pretvorila u neku vrstu „utočista”, koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju „gost”, ali ne u smislu „radost u kući”, nego u smislu „tuđinac” ili, još bolje, „čovek pod nepoznatim krovom”.

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem. Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje. U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.

-David Albahari

***

„U kratko vreme prelazis put od nekog do nikog”.

-Mira Furlan (o emigriranju)
kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.22

Biće' cudno

Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.

-Žan Pjer Dejvids

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.26
Svrha

Od praskozorja do sumraka, poslednjih godina XII veka, jedan leopard je gledao drvene daske i uspravne gvozdene šipke, žene i muškarce koji su se smenjivali, visok zid i, možda, mali popločani jarak pun suvog lišća. Nije znao, nije mogao znati da čezne za ljubavlju i surovošću i toplim uživanjem u komadanju i vetru s mirisom na divljač, ali nešto se u njemu gušilo i bunilo, te mu Bog progovori u snu: Živećeš i umrećeš u tom zatvoru, kako bi te čovek koga ja znam video određeni broj puta, da te ne bi zaboravio, i da bi tvoj lik stavio kao simbol u pesmu koja ima određeno mesto u potki vaseljene. Zatvoren si, ali najverovatnije ćeš dati jednu reč jednoj pesmi. Bog je, u snu, prosvetlio strašnu životinju, ona je shvatila njegove razloge i prihvatila taj usud, ali u njoj je ostalo samo nejasno mirenje sa sudbinom kada se probudila, odvažno neznanje, jer mašinerija sveta je veoma složena u odnosu na jednostavnost zveri.

Mnogo godina kasnije, Dante je umirao u Raveni, zanemaren i sam kao i bilo koji čovek. U snu, Bog mu je otkrio tajnu svrhu njegovog života i rada. Dante je, u čudu, napokon saznao ko i šta je bio, te blagoslovi svoje nevolje. Predanje kaže da je, probudivši se, osetio da je primio i izgubio nešto beskonačno, nešto što neće moći da povrati, pa čak ni da nazre, jer je mašinerija sveta suviše složena u odnosu na jednostavnost ljudi.

-Horhe Luis Borhes

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.30
Pravac

„Ah” reče miš, „svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tako širok da me je bilo strah, trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove, ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.”
„Treba samo da promeniš pravac trčanja.” Reče mačka i pojede ga.

-F.Kafka

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.37
Izadji...

Mnogo samuješ i dugo ćutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spustene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i
kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
- Ne, oče, idem da živim.

-Ivo Andrić


kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.42
Izvuci se ziv...

...A čovjek prema vasioni sitniji je nego mrav. I zašto bi postojao samo čovjek i njegov način mišljena? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojaće i bez nas. Hoće li svega nestati ako svi ljudi pomru? Neće. Sve će ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas neće biti. Mnogo je tajni kojima se ne možemo ni pribliziti, a kamoli ih razjasniti. A možda je najveća tajna smrt, tajna i užas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas. Sačekuje nas na nekom ćosku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije.

-Meša Selimović
kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 20.59
Lepota

Kada je Narcis umro, jezero njegovog užitka zamenilo je slatke vode slanim suzama; i rastužene orejade stigoše kroz šumu da mu pevaju i pesmom svojom donesu mu utehu.
I kad videše da je jezero svoje slatke vode zamenilo slanim suzama, orejade raspletoše zelene uvojke svojih kosa i glasno mu se obratiše:
„Ne čudimo se što na taj način oplakuješ Narcisa; bio je tako lep!”
„Narcis je stvarno bio lep? ” upita jezero.
„A ko bi to mogao bolje znati nego ti?” odgovoriše mu orejade. „Kraj nas je samo prolazio i jedino je tebe tražio; ležao je na tvojim obalama u tebe zagledan i u ogledalo tvojih voda ogledala se i njegova lepota”.
I jezero im kaza:
„A ja sam Narcisa voleo jer se, dok je ležao na mojim obalama u mene zagledan, u ogledalu njegovih očiju ogledala moja savršena lepota!”

-Oskar Vajld

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 21.39
Nada

Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost.Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato dopušta sve, i najoprečnije mogućnosti.
Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

-Ivo Andrić

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 21.54

Igra

Počeo sam da razmišljam o onome što niko nije domislio do kraja, a što niko, kad sazri, ne ispušta iz misli: Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnome putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

-Meša Selimović

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 22.48

Sila

Na jednom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi.Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar.Jaki je hteo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo, usmrćivalo.
Jedne noći jaki je bdio.Mislio je na svoja brda, gde je doskora hodio silan i svirep kao priroda; gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio i mlade krao; i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt; i gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.
Noć je bila tamna i stražari su spavali.Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh.Gvožđe se nape i pocepa.On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražara, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu.Iz njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec.
Njega je priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom.Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.

-Jovan Dučić

kokoro
(arcy farcy)
05. jul 2009. u 23.30
Izgled

Ako različito govorim o sebi, to je zato što se različito vidim...Svojoj duši dajem čas jedan čas drugi izgled, u zavisnosti od toga kako se okrenem.

-Montenj

kokoro
(arcy farcy)
06. jul 2009. u 22.49
Marsovci

Orson Vels je svojim znamenitim prenosom fiktivne invazije Marsovaca na Zemlju bacio Ameriku u paniku.To pored humorne ima i tamnu stranu, ni najveći pesimista ne bi mogao pretpostaviti koliko je ljudski rod ogrezao u glupost. Posle toga ni jedna, ma kako perverzna manipulacija, nije bila neizvodiva.

-S.Basara

kokoro
(arcy farcy)
06. jul 2009. u 22.53

Lica

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, čovjekovo lice je za mene najjače osvjetljeni i najprivlačniji djelić koji me okružuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko,
žive pored mene ili nestaju ćutljivo i trajno, da ih više nikakav napor sjecanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj doživljaj
i kao dio sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema
kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovjekove, sve što ga drži, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovjek mašta, a što rijetko biva ili nikad neće biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na riječ ili rečenicu koja ih prati.

-Ivo Andrić
kokoro
(arcy farcy)
06. jul 2009. u 23.02
Jastreb

Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je već kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa tad zapita zašto trpim jastreba. „Pa bespomoćan sam”, rekoh, „došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana”. „Ama zašto dopuštate da vas toliko muči”, reče gospodin; „jedan metak, i jastreb je gotov”. „Zaista?” upitah; „i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?” „Rado”, reče gospodin, „moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?” „Ne znam”, odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: „Molim vas, pokušajte, za svaki slučaj”. „Dobro”, odvrati gospodin, „pohitaću”. Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

-Franc Kafka

kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 01.41
I tako..

Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju. Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi. Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.

-Milan Kundera

kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 01.43
Ja i ti

Ja činim svoje.
Ti činiš svoje.
Ja nisam na ovom svetu da bih ispunio tvoja očekivanja, niti si ti na ovom svetu da bi ispunio moja.
Ti si ti, ja sam ja, ako uspemo da se nađemo biće lepo, a ako ne, ne može se ništa.

-Fric Perls
kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 01.59
Lutanja

Kud sam ja sve lutao?
Kud su padale moje težnje, koliko posrtao, koliko bludio u mislima i griješio u životu!
Kako da vam kažem kad to i rođeno moje sjećanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.
Na borbe svijeta ja sam gledao kao što se s'vedra visa gleda na magle koje se nadvijaju po dolinama.
Bio sam nijemi, oholi gost života.

-Ivo Andrić
kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 02.02

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

-Ivo Andrić
kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 02.13

MAĐIONIČAR

U dvadesetoj godini mađioničar je digao ruke od svog posla i prihvatio dobro nameštenje u industriji. Za dvadeset godina stekao je veliku belu kuću, tri plava klavira, jedno staro remek delo, dva francuska kuvara, psa, baštovana intelektualca, pet sijamskih mačaka, frigidnu ženu, dva crna mercedesa, počasnu titulu, dva pauna, zbirku pruskih sablji i jednog crvenog zeca.
Na svoj četrdeseti rođendan mađioničar je spakovao sve što je stekao u veliki kovčeg, i potom ga pretvorio u kutijicu koju je zavezao najlonskim koncem. Stavio je kutijicu u svoje staro englesko odelo i odneo je u zalagaonicu.Od novca koji je dobio kupio je staru maramicu.Sa njom, odlučio je, ponovo će početi da se bavi svojim starim poslom.

-Rudi Krausman

kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 02.16

Ptica

Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.

Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.

Nekad su me privlačle samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.

Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelichno sečivo umesto krila.

-Mika Antić

kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 02.20

Zelja


Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčju od svih ostalih.

-Mika Antić


kokoro
(arcy farcy)
10. jul 2009. u 02.28
Zelje

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

-Gibran
kokoro
(arcy farcy)
11. jul 2009. u 11.32
Gerila , tekila...

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

-Voja Antonić
kokoro
(arcy farcy)
11. jul 2009. u 11.37
Tela čarolija

Dok je balerina igrala, činila je čaroliju. Na pozornicu su, zabo­rav­lja­ju­ći sopstvenu čamotinju, gledali ljudi. Većina je, a najviše balerina sama, bila svesna koliko bola valja uložiti da bi se odigrali ti lepršavi po­kreti. Svi su ćutali, a balerina se smeškala. Tako je naučila: za sve što vredi trebalo je uložiti sebe. Valjalo je potiskivati gnev, biti dobra devojčica, kako se uostalom očekivalo, valjalo je vežbati iz da­na u dan. Pošto je odmalena naučila da se muči, sve ove obaveze nisu joj teško padale. Prihvatila je pravila društvenog života.
Zato balerina nikada nije zapala u depresiju, no nikada nije bila ni sre­ćna. Ona je samo izvodila očaravajuće pokrete koji se nisu menjali po­slednjih sto pedeset godina postojanja klasičnog baleta.

-Biljana Ćućko
kokoro
(arcy farcy)
11. jul 2009. u 11.44
Kad si mlad..

Može li se ljudsko biće zaljubiti u nekoga kad ga nikada svojim očima nije videlo? Pitala sam Mamu, a ona se zagonetno nasmešila i rekla:
„Može biti , ali to se događa samo zanesenjacima i od takve zaljubljenosti nikakve vajde...”
„Zašto?”, uvređeno sam promrljala.
„Objašnjenje je dugačko a nije važno”, mama je odmahnula rukom, pa nastavila: „Reci mi, Bukice, je li uživaš u toj ljubavi?” Kad sam klimnula glavom, Mama je rekla: „Onda uživaj, detence moje, jer život ne pruža mnogo uživanja... Sanjari, čitaj i, uvek kad možeš, a malo ćeš moći, čini što ti je srcu drago.”
Bila sam toliko zahvalna Mami da sam skočila i obasula je poljubcima.
Život je stvarno divan! Ponekad.

-Gordana Kuić

kokoro
(arcy farcy)
12. jul 2009. u 02.48
JOŠ JEDAN PROĐE DAN
(Đuza Stojiljković)

JOŠ JEDAN PROĐE DAN UZBURKAN K'O MORE

DUŽ PUSTIH ULICA SVETILJKE VEĆ GORE

NEK' SRCE UMORNO ŽELJNO MIRNIH SNOVA

SADA TIHO PLOVI KROZ OVU NOĆ

SA NOVIM JUTROM SVE ĆE ISTO BITI

JA TO DOBRO ZNAM

DO NOVOG SUSRETA SA VAMA

DO VIĐENJA

NEK ZVUCI PESME TE ISPUNJENI SETOM

SADA MIRNO PLOVE KROZ O -VU NOĆ...

A priča ide ovako..
Serija Pozorište u kuci bila je prva i poslednja građanska priča u istoriji jugoslovenskih televizija. Nastala je pre planetarne pojave sapunica, ali je trajala godinama i na neverovatno elastičan i prilagodljiv način pratila je život prosečne jugoslovenske urbane porodice. U dramaturgiju Pozorišta u kući uklapale su se sve društvene i političke promene, svi događaji, potresi i prevrati Svjetsko prvenstvo u Njemačkoj itd.
U to vrijeme mrak i noć su još uvijek imali direktne veze sa spavanjem. Većina nacije je radila od sedam do tri, a Englezi su nam delovali kao svetsko čudo i zadnje lijenčine jer su radili od devet do pet, tako da je i televiziska shema bila prilagodjena ranom spavanju, pa je Pozorište u kući dugo bilo emitovano u terminu pred televiziski dnevnik. Prebacivanje serije u vreme posle dnevnika smatralo se revolucionarnom promenom oko koje su u nedeljnim novinama bila provedena prava ispitivanja javnog mijenja i trajala je polemika oko toga da li je osam sati prekasno vreme za emitovanje serije koju je želeo videti svaki Jugosloven. Dan emitovanja menjan je od nedelje u četvrtak, a zatim i u subotu. Bile su to godine kada je televiziski program radnim danom završavao već oko deset, obično emisijom ozbiljne muzike, a radni od neradnih dana razlikovali su se samo po tome što neradnim nije prikazivan školski program. Tih godina još uvek su postojale škole u koje se išlo i subotom tako da se samo za nedelju moglo sa sigurnošću reći da je neradni dan.
Kako se živelo u domu Rodoljuba Petrovića? Ni bolje, ni lošije nego u domovima većine Jugoslovena. Naime, sedamdesete su bile poslednje naše godine u kojima se stvarno moglo govoriti o prosečnoj porodici jer se nismo bili podelili na bogate i siromašne i jer je kolor televizor bio simbol socijalnog statusa, ali su do njega mogli doći i oni koji su imali puno dece i koji su zapravo bili siromasi. Tek s' pojavom golfa podelili smo se na one koji su mogli kupiti golf i one koji do golfa nikad neće doći. Rodoljub Petrović vozio je fiću, sanjao je o fijatu 1300, a kućnu pomoćnicu Tinu mogao je držati jer mu je Tina u isto vrijeme bila i podstanarka, pa su se troškovi prebijali. Porodica je, uključujuci Vasu S. Tajčića, bila strašno bliska i prepoznatljiva, kakva nam više nikad, ali baš nikad, neće biti ni jedna jedina televiziska i filmska porodica. A kada bi Petrovićima u posjetu došla baka Vuka iz Pržogrnaca, pola se Jugoslavije sramilo kroz smijeh jer je pola Jugoslavije imalo neku baku seljanku koja je služila samo tome da donosi krompire, suvo meso i sir i da joj se otkida i prodaje komadić po komadić imanja kad god se želi kupiti novi auto.

Na odjavnoj špici tužnim je glasom pjevao Vlastimir Đuza Stojiljković: Duž pustih ulica svetiljke već gore, a srce umorno, puno mirnih snova, sad tiho plovi kroz ovu noć... Bio je to mali, skoro nevidljivi prelaz od televizije do života.
Pjesma „Još jedan prođe dan” je u originalu pjesma „Kroz prozor zamagljen” koji je tema filma „Pukotina raja” a glavnu žensku ulogu je igrala Ljubica Jović(kasnije poznata Laura iz tv serije „ U registrasturi.

***
A da li je Happy End...Eeeee, to je već jedna nova prica.

bakagaga
(buducnost)
10. avgust 2009. u 03.49
Koko sa zadovoljstvom ću procitati tvoje price, već sam pocela, iako sam u već poodmaklim godinama, volim da čitam takve price! Mada mi više ne bude mastu kao kad sam bila dete, samo uzivam u njima!
Nekada sam i ja svojoj deci citala tako price ko tebi tvoj otac svako vece, i isto tako su oni reagovali, nema prestajanja dok ne procitam celu. Danas nijedno od moje dece nevoli da cita knjige!
kokoro
(arcy farcy)
12. septembar 2009. u 11.16
VELIKI CAROBNJAK

Detinjstvo je za većinu ljudi najlepsi deo zivota. I kako im godine odmicu i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tricavih dogadjaja, bledih i izoblicenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

* * *
Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pricaju o socnim plodovima iz komsijskih basti (takve breskve više ne rastu...), vesto prepravljenim ocenama u dnevniku ili o „jadnom malom gusteru sakrivenom u kutiji za secer, a onda je mama htela da skuva kafu”. Uvek sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve price još premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a možda je sve to ipak zato što u mom detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povuceno dete. Živeo sam sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komsijske poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam bio najbolji ucenik. A što se tiče gustera i tih stvari, moja majka je bila zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih miseva ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i ko bi se setio čega još. I kako je onda uopste moglo da mi padne na pamet da donesem kuci običnog sivog gustera i da ga stavim u kutiju za secer! Uostalom, moja majka se gustera uopste ne bi uplasila, jednostavno bi ga iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak.
I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam casove klavira (valjda zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli i oni sto su krali breskve, samo da su ikada pokazali zelju da mi se pridruže.
* * *
Ipak, postoji nešto sto mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a sto do sada još nikome nisam ispricao. U ono vreme reč „tajna” još uvek je imala svoj smisao i ja sam cutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je taj dogadjaj izmenio i usmerio ceo moj zivot.
Imao sam tada nepunih sest godina. Bio sam visi od svojih vrsnjaka, bio sam mrsav i upravo su poceli da mi ispadaju prvi mlecnjaci. Secam se da me je bilo sramota zbog toga, pa sam najcesce cutao da mi se deca ne bi smejala.
Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade. Zapravo, tu je bilo malo decje igraliste koje je svakog dana do u kasno uvece vrvilo od decje graje, ali, ja sam se najcesce igrao sam u parku pored tog igralista. Tako je bilo i tog dana. Cucao sam u travi pored staze i pomno posmatrao jednu mravlju porodicu, kad sam iznenada osetio nečije prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muskarac obucen u crno i zaogrnut plastom napravljenim od sitnih raznobojnih kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili carobnjaci u mojim omiljenim bajkama.
- Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim.
Nisam se uopste uplasio. Covek mi je izgledao tako poznat i tako blizak, da mi se cinilo kao da je konacno stigao neko koga sam dugo, dugo cekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokusavajuci usput da sa par nespretnih pokreta skinem prasinu sa kolena.
- Umes li da cuvas tajne?
Secam se da smo seli na klupu. I secam se kako je nestvarno izgledao njegov sareni plast obasjan zalazezim suncem. I secam se kako sam bio ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je pricao sa mnom, ja sam je optuzio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA GA VIDI...
Covek mi je pricao... O maloj zutoj kuci u predgradju koju su cuvala dva mirisljava jorgovana... O decaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i koji je živeo u toj ku}i... O decakovoj majci koja je zelela da joj sin postane lekar poput nje... O Velikom Carobnjaku koji jedini može da kaže detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A taj decak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike istrazivacke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi svemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Carobnjak ga je posetio...
- Je li taj decak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki Carobnjak? Zato imaš sareni plast? Jesam li i ja „odabran”?
Covek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem glave. Onda mi je ispricao nešto sto tada nisam mogao da razumem i valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično secam da mi je rekao:
- Ti volis da ucis i da istrazujes i volis sve sto je novo. Zato je i tvoje mesto među zvezdama. A ovaj decak iz moje price, on te nestrpljivo iscekuje. Jednog dana, plovicete zajedno...
Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde vise nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za jednu tajnu...
* * *
Ovo sto mi se desilo do sada još nikome nisam ispricao. Cuvao sam tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila prisutna u meni. I odlucivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlucio za studij psihologije necovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno da subjekata mojih istrazivanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
Do pre godinu dana radio sam u „Svezemaljskom istrazivackom centru inteligentnih vrsta Univerzuma” kao jedan od vodecih projektanata. Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosecna, prijatelji su mi zavideli. Onda sam upoznao Selenu, ozenio se, kupio malu ali udobnu kucu u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopecenog oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu. Samo, ja sam oduvek zeleo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da povucem crtu i kažem: „Evo, postigao sam ono sto sam hteo, sada sam srećan”. Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve sto sam do tada postigao, bio sam nezadovoljan.
Iznenadni poziv Udruzenja aldebaranskih i algolskih strucnjaka da im se pridru`im na terenu prihvatio sam sa odusevljenjem. Znao sam samo da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili vazni. Konacno, predamnom je bilo nešto novo...
Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se mene kao putnika tiče, putovanje bi trajalo oko godinu dana. Secam se da je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i ruzna kada se ja vratim i da je to nas rastanak. (Zašto su žene uvek tako pateticne? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.)
- Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je.
Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
I tako sam otisao.
* * *
Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći ali i puno zadovoljstava. Ipak, vreme koje covek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka ceznja i čak i ono sto te je nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda cudno sto sam sate i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam napustao kucni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan mali zivot. Osim toga, mene ceka put do Oriona, pa do Vege, zatim do... Kada se budem konacno vratio na Zemlju nje vise neće biti! Možda je bolje da je uopste ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju.
A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li lici na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne smem da izgubim!
A znao sam i kako ću da ga zadržim...
Kao sumanut trcao sam od radnje do radnje trazeci sareni plast kojim ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred ocima mi je igrala slika Velikog Carobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je trebalo toliko vremena da shvatim?
* * *
Kad sam ga nasao, sedeo je na klupi i citao knjigu.
- Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim.
Mala kustrava glava se podigla i u bistrim crnim ocima ugledao sam bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog oca i mog dede imati dovljno vremena da ga tražim i da ga nađemnegde među zvezdama...


-Dragana Konstantinovic



kokoro
(arcy farcy)
13. septembar 2009. u 19.03
Jednom Jovici koji se kao mali igao sa komsijskom decom, zajedno su jeli hleba i masti, usput je slusao njihovu muziku, naucio i njihov jezik, ciganski.

Neka sad u miru plovi nebom.

*

Čega se to vas dvojica igrate?

Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice”, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?”
„ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga cuvati”, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?”
„Nemam ga , gospodine vojnice”, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.”
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noćiodveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja”, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete”. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas„.
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

-Miroslav Antic

kokoro
(arcy farcy)
13. septembar 2009. u 19.17
A kada je već „pricam”, red je da se isprica kako treba.

Miki i Jovici postovanje i hvala sto sam imao priliku da vas sretnem.

*

mama je, citajuci mi ovu pricu, plakala. slusajuci ju i ja sam. stvarno, kao nikada.
evo...za one koje nisu citali a i za one koji jesu da se prisjete

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukcije od svih ostalih.

Ubili su ga fasisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci kod Panceva, u veliku zajednicku grobnicu bezimenih zrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdasnjeg Panonskog mora, lice na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo juznog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem. a meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metezu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvecerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide cerga. A za njom, na pedeset koraka, providan ako staklo: Mile. Kad voz zadje za okuku, a on, kao da nadrasta krosnje, rasplinjuje se i pretvara u velik beli oblak. i tako usamljen, dugo još lebdi na juznom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi s djavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto sto niko ne razume, i bili vazni i tajanstveni.

Bio sam dosta nezan decak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one naj jače. Danima sam dolazio kuci raskrvavljen i pocepan. Sutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdrzao sam.

Mile me je obozavao. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke... i donosio mi sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo n eprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, da ga ne uvredim. A vracati je ponekad mnogo teze nego krasti.

Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detisnjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, preradjivao one stare koje je slusao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke cudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko, i seretski, i tuzno, i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: los djak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu mnozenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.

Onda je dosao rat. Doslo je to strasno Cohano, koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i, kad dete u kolevci place, dete koje ne zna još ni da govori, plasite ga djavlom, vilenjacima, vesticama, plasite ga babarogov, cime god hocete - vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci: mir, ide cohano - dete će okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.

U kucama Garavog sokaka tih prvih ratnih noćistalno su gorele svece. Kažu da se Cohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. „Cohano jede svece”, govorili su. „Palite zato jednu na drugu da se produzi svetlost”.

Moj Mile je morao da nosi na ruci zutu traku. Tkao su okupatori odredili. Zuta traka je znacila da on nije covek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vracajuci se tako, sreli nemackog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u divizuju „Princ Eugen”. Bio je u slemu, pod oruzjem, a jedva sest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah cinilo mi se čak dobrocudno. Uperio mi je pusku u grudi.

U vilici mu se caklio zlatan zub.

„Čega se to vas dvojica igrate?”
„Nicega”, rekao sam. „On se boji, a ja mu cuvam strah”:
„A šta je on tebi, kad mu cuvas strah?”
„Brat”, rekao sam.

I dalje se smeskao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.

„A koga se to bojis?” upitao je Mileta

Mile je cutao i gledao u zemlju.

„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice”, kazao sam dizuci se i dalje na prste koa da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.

„A ti se ne bojis?”
„Svako ko je mali mora da ima starijeg brata kojice ga cuvati”, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?”
„Nemam ga, gospodine vojn ice”, kazao sam. „Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom se smem.”

Ne prestajuci da se smeska, vojnik me je poveo ulicom. Isao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaces bez nosa.

Mileta su jedne noćiodveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao ziv. I kada god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sacuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gdje sviraju najbolje ciganske druzine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako, i još ponesto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao sto je Tugomirov ili Janike Blaza, Zarkova banda, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz postovanja”, kaže mi basista Steva iz Silbasa. „Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas”.

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi - to je isto sto i Cigani, samo sto na ciganskom Romalen znaci i : ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tisine, kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.
Uvek ga je tako mnogo zeleo.

-Mika Antic
kokoro
(arcy farcy)
13. septembar 2009. u 19.23

ĐELEM,ĐELEM

ĐELEM, ĐELEM LUNGOME DROMEJA,
MALA DILEM ČORORE ROMESA,
ĐELEM,ĐELEM LUNGOME DROMEJA,
MALA DILEM BAHT ALE ROMESA.
A, ROMALEN,
A, ČHAVALEN.
KINDEM LAKE LOLO DIKLO TURSKO,
NI VOLIV MA AČOL LATAR PUSTO,
ALA VOLIV LAKE KALE JAKA,
KAJ Sl GUDLJE SAR DUJ KALJE DRAKHA
AJ, ROMALEN,
AJ, ČHAVALEN.

http://www.youtube.com/watch?v=P5V07-LHOAs
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.18
1.

Ne, neću se vratiti. Otisao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog decaka tamo? Da, lici. I jeste Svedjanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde obicaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenovic. Jedva se naucio da izgovori celo svoje ime. Ucim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima cercicu i sincica - slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih saljem? Ovi blesavi Svedjani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad podjem, oni kažu: „On je otisao na svoje more. On ne može bez svog mora.” Meni je ovde lepo. Pre četiri godine žena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i poceli da dizemo kucicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dusanovackim kucercima, pa bih to hteo i tu. Kucica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato što se ja oko toga bas i ne lomim previse. Stalno nešto oko nje ili po bastici prckam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, već pocinje da se sprema drugi. Leta, onog našeg, tako reci i nema. I uvek se nadje nešto posla.
Moj klinac me obozava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio sampion. Novine su o njemu pisale.” A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam sluzio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: „Kad smo ono letos bili u nasoj Jugoslaviji...”
Kad smo se Inge i ja uzeli, zeleo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne rodis klinca, ostavicu te.” Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je presla tridesetu, nekako je pocela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je postedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojis da rodis?” Ona kaže: „Ne znam čega se vise bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri.” „Pa, u redu”, rekao sam. „Možda nam vise dece i nije potrebno. Dosta nam je nas Arne. Ako se ti slozis.” A ona pocela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pricamo mnogo o tome.
Na Dusanovcu sam isao s najlepsim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će vise da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi isle sa mnom. „Ona ide s Ljubom Sampionom”, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kracu nogu i vanbracno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraca, za tri santimetra. Nije ništa strasno, ali - primecuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će to tipa zadrzati. A tip sacekao da se on rodi, pa nestao. I, cudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i dzandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da zakera: „Opet si uneo blato u kucu! Zašto ne brises noge?” I: „Opet te tvoje blesave novine!” I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!” I uopste. Po tome su nam, kao sto vidite, obicaji isti. Ali kao sto sam ja naucio da postujem svedske, i ona se naucila da postuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da zvalavim. Ni oko čega. Otkako sam otisao, međutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam cutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije bas mnogo pricljiv. I kad dodjem kuci neraspolozen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i cutim, ona me ne dira. cuti i sama. Nije to za ženu bas mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko cinim - obično gledam da im pomognem na neki drugi način - kad neki nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaže tipu srpski: „Mi volimo nasa Jugoslavija.” I pere mu prljave gace, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po nasem vesu i odvaja mu moje stare kosulje: dok se malo ne snadje. I kad nas je prošle godine jedan takav bio pokrao - ništa strasno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaže: „Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo.”
Pre dve godine sam se opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On”, kažu, „ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako nasem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?” A ja, kažem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao bas nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: „Šta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakraci! Niti sam na more isao niti koji djavo. Bio sam se nazdrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.” „A ne”, kažu oni. „Svoje dousnike zato ne otpusaju. Otpustili su te zato što si sindikalista. A uz to ti si još bio i bolestan! Mi to možemo i da dokazemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.”
Glavu dajem ako je iko od njih ista od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prodju ovuda i cuju kako urlicemo naše pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo čitavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to možeš da budes, i imaš pravo na to, samo nemoj da napravis neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dodje, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobracajni prekrsaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije još i bolje sto je otisao?
I prilicna se guzva oko toga napravila. čak su i neke sindikalne novine pocele da me brane - izlazi ovde jedan takav listic: on je, kažu, bio bolestan. Dosao neki dasa iz tih novina. „Ma, jok”, kažem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopste potrebno da se oko toga pravi neka guzva. Naci ću drugi posao.” I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaže: „Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo da razumemo. Kako možeš da budes kriv? Ne možeš da budes kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi masinu, baci kombinezon i ode u fabricki klub i tamo za tri sata popije dvadeset flasa piva, i poslovodu, koji dodje da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gadja praznom flasom, a onda, onako u kosulji po hladnoci, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se ništa nije ni desilo, onda to stvarno niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I bas zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muskarci. I kad ih već imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadržavati.”
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put dosao na posao, samo sto mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabricki klub. A osim toga, radim i ono sto u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio - u sindikatu. Kad smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispricao, on se prosto upisao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za boks, dabome.

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.21
2.

Kod kuce, naravno, imam naše ploce. Ali tamo ne volim da ih slusam. Rastuzim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je pustao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim ovamo. Malo mi je lakse otkako ovde ima naših. Gotovo sest godina bio sam jedini Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo seststo. Kad su poceli da dolaze, ocima nisam mogao da verujem. I - ovde malo zvalavimo po naski, malo pevamo po naski i malo placemo po naski. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dodjem - kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su svedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba; ovaj klub, tu prostoriju, svedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za folklor obezbedjujem narodne nosnje: i to pozajmljujem od Svedjana; njihove su muske nosnje slične slovenackim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde. Cesto sam ovde, i sacekujem one koji dolaze, ispracam one koji odlaze. A oni dolaze, i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smracim, Inge i Arne hodaju oko mene na prstima. „Inge”, tada kažem mojoj ženi, „Inge, srce mi puca.” A ona kaže: „Vidim, Ljuba.” U početku je strahovala da ću otici; unastrahovala se, jadnica, pored mene. „Ti, ćeš, Ljuba”, kaže, „jednom otici od nas. Sesces na voz, i ostavices nam tvoja kola i tvoju kucu, i nećeš se vratiti. Ostavices nam kola i kucu umesto sebe. A šta će nama kola i kuca umesto tebe?” „Ne budi luda”, kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. „Ne budi luda, nikud ja neću otici. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći.” I, kažem, u početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proćiće me. I kad me vidi takvog, srpski mi kaže: i ona se uci da govori srpski: „Pa, Ljuba, idi malo u tvoja Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u nasa Jugoslavija.” - To nasa Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo dvojno državljanstvo, i svedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. - A ja joj kažem: „Ti, Inge, kao da si se na Dusanovcu rodila.”
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplacenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noćivozim kao lud. Ja sam, inače, pazljiv, oprezan vozac, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dodjem do austrijske i naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam - jedanput sam tako sesnaest sati prespavao - obrijem se, presvucem. I, polako, predjem preko granice.
Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - nize da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pricam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore, gledam oko sebe i - slusam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro zvalave po naski, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeci iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim rezervoar benzinom. Zatim predjem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda natocim po punu saku. Trljam ga, njusim: i on mi mirise na Jugoslaviju. Namazem se po licu, po kosi, po grudima...
Kuci se vratim umoran kao kuce. A moja žena mi kaže: „Ti si se, Ljuba, podmladio.”
A o tome kako sam dosao ovamo, o tome joj ne pricam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.22
3.

Kao klinca, mene su mangupi na Dusanovcu zvali Ljuba Vrapce. To je zato što je keva htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me naucila da kitu zovem vrapce. I u skolu sam već isao, a tako sam je zvao. Mangupi čuli - i eto ti.
Za vreme rata, moj burazer Vlada, koji je pet godina stariji od mene, radio je ilegalno. A mi - ja, Jova Jolpaz, Misa Cvrcak, Pera Patak - mi ništa, zezali smo maglu. Ponekad smo burazeru ponesto i preneli. Ali ko te za to pita - niti smo znali šta nosimo niti nam je to bilo važno. Uglavnom, moj matori, koji je stalno bio napolju, morao da sljaka da zaradi za klopu, ostavljao me na miru; keva me takođe nije dirala: iako mi je sveca bila punih sedam godina mladja od mene, ja sam bio kevin ljubimac, njena maza; jedino mi burazer nije dao oci da otvorim: lesio me kako stigne i kako me dohvati.
A onda, cetrdeset druge, on ode u sumu: jedne noćiGermanci dodjose po njega, a on im djalnu gotovo na oci, još mu je krevet bio topao kad su usli. Oni zbog nečega ne drpise ni caleta ni kevu. I tako i ostade.
E, tada nastade raj za mene: naokolo već pocelo bombardovanje, skola ne radi: vratim se s posla - ucio sam zanat - pa noga: niko te ne pita ni gde si ni šta radis.
U leto cetrdeset četvrte je meni, Patku i Jolpazu jedna kurva kelnerica što se sevila s nekim Germancem istog dana skinula junfer.
Stojimo nas trojica kod bioskopa kad naidje Stole Apas.
„Klinci”, kaže - a on vrsnjak mog burazera - „je l' biste vi veceras nešto uboli?”
Mi mislimo - zeza se. Gledamo ga belo.
„Kroz pola sata”, kaže, „budite kod kupatila.”
Skupimo se mi tamo još pre vremena. A pantalonice nam ovako trepere.
Malo zatim dodje i Stole. Vodi još neke.
„Tu ste?” kaže. „Dobro. Da krenemo.”
Ukupno nas osmorica.
Podjemo pored kupatila, izbljemo na sumicu. Zatim, ivicom - oko nje - sve do njene druge strane, tamo, prema Zvezdari.
Stole kaže:
„De sad, posakrivajte se.”
Zavucemo se u neki susmusljak, ni nos nam se ne vidi. Cekamo.
Već polako poce da pada sumrak.
Cutimo tako petnaest minuta.
Pitam Jolpaza:
„Šta je, bre, ovo?”
„Ne znam”, kaže.
„More, da mi idemo. Prebice me matori kad vidi da nisam kod kuce.” A Stole već sikce:
„Cuti tu, majku ti balavu!”
Uto se na ivici pred nama, dosta daleko napred, pojavi neki Germanac. Ne vidimo ga dobro. Vidis samo kako se ljulja u sirokim cizmama i kako mu se na opasacu klati bajonet. U rukama nešto nosi: kao nekakve konzerve.
Dodje tako na tridesetak metara do nas, pa sede na travu. Upola se i on sakrio. I pusi.
Sad se vise nema kud. cekamo i dalje.
Malo zatim evo i nje.
Ide istim putem kuda i on, i osvrce se.
Ni nju dobro ne vidimo. Vidimo samo da nije bas mlada i da ima malo krive noge. U ruci nosi neku torbicu.
Germanac, kad ona pridje, ustane, zagrli je i oboje se vuku u sumicu. I sad više ne znamo gde su. Unutra već mrak.
Stole malo priceka, pa cetvoronoske odbaulja napred. Mi i dalje onde cucimo.
Tako potraje, bogami, pola sata.
Najzad evo Stoleta. Zove nas rukom.
„Pazi sad”. kaže. „Germanac će sad da ode. Ona će još malo da posedi unutra. čim on izadje, mi ćemo da joj se privucemo. Kad dam znak, skaci. Vas dvojica držite joj noge. Vas dvojica ruke. Ja joj neću dati da vice.”
Podjemo za Stoletom cetvoronoske. Uvucemo se u sumicu.
Uto, tamo negde pred nama, Germanac odnekud ustane kao da izraste iz onog susmusljaka, obuce bluzu, sagne se, valjda da je poljubi, i podje napolje. Ona ostane sedeci. Vidimo joj, sasvim nejasno, samo glavu. Pusi.
Pocnemo da joj se primicemo.
I - Germanac već zamace za ivicu. Promice pored drveca.
Kad on odmakne, Stole polako ustane i, još pognut, mahne nam rukom.
Pred nama, tamo, žena ustaje. Još pusi, ali polako prikuplja prnje oko sebe. Stavlja u torbicu one konzerve.
Na prstima, krijuci se iza zbunja, sasvim joj se primaknemo. Onako otpozadi, Stole joj odjednom skoci pravo na glavu i obori je na zemlju. Sakama joj pritisne usta i potmulo vice:
„Drzi je! Drzi joj ruke!”
Pritrcimo i mi - i napravi se čitava guzva. Ne zna se ko koga drzi.
Ona se rita, brani i u toj zbrci odjedanput nam se nekako izmigolji. I vukuci se naguz, izmace se metar-dva.
Sa crvenim flekama na bledom licu, gotovo zagusena, nemajuci vremena ni da ustane, sa zadignutom suknjom nad belim, pomalo debelim butinama, otuda psuje:
„Ma, šta 'ocete, majku vam slinavu! 'Ocete mindzu? A? 'Ocete mindzu? Pa evo vam! De da vas vidim šta mozete!”
Mi se zbunismo. Gotovo da se pokupimo.
Ali Stole, kao da je samo to cekao, skoci kao zec i već joj uskoci između nogu. Zgrabi je za butine i zavali na ledja. Nervozno poce da se otkopcava.
„A ti?” kaže. „A ti šta 'oćeš? 'Oćeš da kažemo četnicima, pa da te osisaju? Je l' to 'oćeš?”
Pa onda nama:
„Drz' joj ruke! Drzi joj ruke, šta blenes!...”
Kad smo se svi izredjali, ona se, onako rascepljena, znojava, jadna, polako uspravi na laktove.
„Je l' vas ima još koji? Je l' vas ima još, majku vam nistacku? Svu ste mi bluzu iscepali, majku vam usranu! Necete valjda da mi je kupite. Bolje da je iscepate. Kako ću, ovakva, kuci? Je l' vas ima još takvih, mrtvu vam majku!”
I psujuci, zmuri od besa...


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.25
4.

Posle smo Patak, Jolpaz i ja poceli da služimo Apasu kao skakavci. Trcali smo onako kud bi nam rekao da idemo - da prenesemo neku poruku nekoj solji ili nekome drugom, da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega, ili nešto slično. Ne, ništa nismo drpisali; samo dva-tri puta nešto Germancima, i to pred sami kraj. Apas nije voleo takve stvari. Hteo je da otme, recimo; hteo je da prevari na kartama; ali da ukrade nije voleo niti je to uopste radio. Uopste, on nije voleo ništa da radi za šta ne bi imao publiku. I - nekoliko puta smo mu asistirali u nekoj tuci: voleo je, na primer, da prebije nekog dzulova na pijaci. - I to je uglavnom bilo sve.
Onda je doslo i oslobodjenje. Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom jedinicom koja je u njega usla, a prvi posao koji je u njemu imao da obavi bio je da mene olesi. Kako je on za to s Apasem saznao, veze nemam, tek već je sve znao i odrao me na mrtvo ime i prezime. A odmah zatim su Apasa i druge starije među nama pokupili u vojsku i oterali na front. I tako se prvo Stoletovo drustvo raspalo.
Nekako, međutim, još za vreme rata, a pogotovu posle njega, kod nas je odjednom postao vrlo popularan boks. Moj burazer se za vreme rata, zajedno s ilegalom, a možda i koristeci ga kao zaklon za nju, time bavio; Apas je to takođe radio; a posle njega, već, gotovo da nije bilo klinca sa Dusanovca koji to nije pokusao: Mita Majmun, Ivica Lepi, Steva Dzambas, svi. Samo nas nekolicina smo u tome bili umalo uporniji i nešto ipak postigli, svi ostali su pre ili kasnije otpali. A to znači da u to vreme na Dusanovcu gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja. Stole, razume se, bas među njima i skuplja svoje novo drustvo.
A boks ti je takav: može te nauciti dobrim stvarima - da osetis da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrasivim ili čak i mudrim, da više ne primas sve tako kako izgleda - a može te i za ceo zivot preplasiti ili ti i dusu zatrovati. tako da pocnes da uzivas u tome sto u coveka možeš da udaras kao u dzak. Stole je stvarno bio neustrasiv. Jer, ako se to ne može reci za Majmuna, a pogotovu za Dzambasa, od Apasa je zaista mogao da postane dobar bokser, samo da ga je to interesovalo.
Pri tom, svi smo mi bili u Radnickom: a Radnicki - zna se ciji je bio klub. Tako, jedno vreme, dok još nije bio potpuno prestao da trenira a već je oko sebe imao i Ivicu, i Majmuna i još nekolicinu, iako mu se radnja tek razvijala, cajkosi su bili ti koji su njega i njegove, s jedne strane, jurili i, opet, upravo cajkosi ti koji su ga, sa druge strane, kao svoga stitili.
Ipak, cetrdeset peta i cetrdeset sesta još su bile isuvise vruce za takve stvari. Ni cetrdeset sedma još nije bila sasvim dobra. cetrdeset i osme, tek, pocelo je da se priprema ono zlatno doba Apasevo, koje će zatim trajati gotovo nekoliko godina.
A ja u to vreme - nekako sam se bio otkinuo. Stvarno sam se već bio zagrejao za boks. Cetrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zauzeo sam drugo mesto u velter-kategoriji.
Sve dotle, iako sam pomalo poceo da treniram još cetrdeset pete, bio sam ne samo potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se uglavnom možeš dobro zezati. Redovno trenirao, naravno, nisam. Međutim, bio sam ono što se zove darovit. Mada dugih ruku i visok, gotovo mrsav, bio sam dosta brz, pa čak, za početnika, imao sam i dobru tehniku. Već tada, umeo sam da udarim zustro i jako, i levom i desnom, dosta sam dobro radio nogama, i kako sam imao i odlične reflekse, teško me je bilo pogoditi. Dosta sam bio i srcan - nije me bilo lako uplasiti. I, pri tom, sto za boksera takođe nije nimalo nevažno, imao sam i prilično simpaticnu njusku; već tada sam poceo du sticem svoju publiku. Još posle ovoga, posle omladinskog prvenstva, tako reci kao klinac, postao sam bokser s kojim se ubuduce mora racunati.
Tada, u finalu - nekako sam do njega dospeo - sreo sam se s Jovicom Causevicem, kasnijim državnim reprezentativcem, koji je bio godinu dana stariji od mene i imao duzi staz u boksu nego ja. On nije bio nikakva klasa; bar je takav utisak ostavljao. Bio je levak i imao desni gard, koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan problem. Uz to, saginjao se, hvatao rukama, nije bio nesklon da u guzvi udari glavom. Kažem, nije ostavljao bogzna kakav utisak, i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se danas iko seca, ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim boljima od sebe. Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zamke i da ga procitaju; samo njima u stvari nije bilo potrebno mnogo da ga čitaju. Ja tada to ni izbliza nisam bio.
Nastupio sam samosvesno - bio sam, u stvari, srećan sto sam njega dobio - i, u početku, gotovo sam uspeo da ga zbunim. Uspeo sam da mu nametnem svoj stil: ne pustam ga blizu, stalno ga presrecem direktima, i kad god mi se ukaze prilika, bombardujem ga kroseima; nekoliko puta sam ga bas dobro odalamio. Pred kraj, već imam dobijenu rundu.
Publika navija za mene. A oko ringa - gomila dusanovackih mangupa. „Napred, Vrapce”, vicu.
Tada, gotovo pred sam gong, on mi se nekako uvuce u klinc i, nizi od mene, prosto mi iskida pleksus. Pokusavam ja da mu se izvucem, izmicem mu se, gledam da ga tako pogodim da ga odgurnem i - u tom izmicanju - on me potkaci aperkatom. Učini mi se da ću da progutam svoj sopstveni jezik; prosto, kao da mi zapade u grlo. Ipak, nekako ostadoh na nogama, pruzih odozgo dva-tri direkta - i on se malo odmace. I - iako mi se dobro mutilo u glavi, još dva-tri udarca, dve-tri eskivaže - udari gong.
Publika - da poludi.
Odem u svoj ugao - a malo se, kao, povodim - sednem. „Je l' te dobro potkacio?” pita me trener, neki Mica Stefanovic. „Kao maljem”. kažem. „Nisam to znao.” „Pa govorio sam ti”, veli on i ljuti se. I stvarno mi je, covek, govorio. „Ne pustaj ga”, kaže, ,„blizu”, kao da ja to ne znam, „bezi od klinca. Gledaj da ga sateras u cosak. To ga, izgleda, zbunjuje.”
U drugoj rundi sam oprezniji. Pimplam nešto direktima, pretim mu kroseima. Ali sad vise nisam siguran da sam prvu dobio: moram da krenem. Podjem polako, kljucnem ga dva-tri puta direktom u celo - a on je tu osetljiv koliko i bizon - nacinim fintu desnom i - nekako mi se zgodi - dobro ga odalamim desnim kroseom. On to izdrza i pobeze u ugao. Sad si, mislim se, moj. Pocnem iz daljine da radim kao masina, direktima, da ga ne bih promasio, pa da izgubim ravnotezu, i cekam ga da mi se namesti za krose. Ali nikako da ga dobro potkacim: bezi mi, levo, desno, saginje se, i sitnim, mrkim ocicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oci. Najzad, odjedanput se saze kao jez, opet mi se uvuce u pleksus, tu me valjda samo dva puta opali, dok me ne otvori, i duf! - opet onaj aperkat. Ja ovako, raširenih i ruku i nogu - na leda!
U publici, čini mi se, tajac.
Odmah skocim na noge. Sudija mi broji.
Tresem glavom, okrecem se oko sebe, skakucem. I tek sada čujem da publika urla: svi stoje.
Na „sedam” zauzmem gard; još ne čujem sasvim dobro, još mi sve izgleda kao da je u jastuke umotano. Opet pocnemo. On me sada prosto juri. Ja uzmicem, a levu stalno držim ispred sebe. I tako nekako izdržim do gonga.
U pauzi sedim u uglu mrtav preplasen. Dotle sam imao već oko trideset meceva, a posle ovoga sam izasao na ring još oko sto trideset-cetrdeset puta, ali nikad se ni pre ni posle toga nisam osecao tako smrvljen. Sedim onako i mislim: „Bezi ti, lafe, iz ovih konopaca dok još imaš vremena.”
U trecoj rundi samo sto nisam bezao. Pokusavam da držim strvinu na odstojanju, tražim ga odozgo, kvrcam ga u celo. Ali on me napipao, pa me juri kao mrtvog konja. U zivotu sam doziveo svega dva klasicna nokauta, a svega sam osam puta u borbi uopste bio oboren: on me je tada naceo. I u trecoj me je oborio.
Tada je, još iz rata, nekako pomalo bio u modi jedan udarac koji se zvao sfing: to je bio krvnicki udarac, nalik na krose, ali malo odozgo, poluopruzenom rukom, koji je nekako ubrzo bio i zabranjen. Ja ga nisam koristio: to mi je pomalo već licilo na ubijanje, ne na boks. Tri puta mi je u trecoj rundi opet ulazio u pleksus, otuda me otvarao, zatim je dolazio levi aperkat, pa kratki desni krose i onda bi levom odozgo ispovio sfing. Dva puta sam mu izmakao, tako da umalo sam nije pao; drustvo se naokolo smejalo. Treci put me je ipak nasao. U uvo. Odleteo sam na pod kao da me je sutnuo nogom.
Izgubio sam, naravno. Istina, opet sam ustao, ali jedva sam izdrzao do kraja. U to vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi bas nije bila jača strana. cudim se sto nas sudija nije prekinuo ranije.
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.27
5.

Posle toga sam, kažem, boksovao još sto cetrdeset puta i za sve to vreme izgubio sam svega devet borbi. četiri puta od toga - on me je tukao! Nikako nisam uspevao da mu nađemslabu tacku. - Laz je to da ima boksera koji nemaju slabu tacku. Svi ih imaju! Oni za ciju se nije saznalo bili su, svakako, i veoma dobri, ali imali su i sreće da ne sretnu dasu koji bi umeo da im je napipa. Ja sam, na primer, vazio za cvrstog boksera, umeo sam i dobro da udarim i da podnesem velike batine, i nisam imao staklenu bradu, ali od aperkata sam se cuvao kao od žive vatre. Ako me neko tako zgodi u bradu malo jače, teško sam ostajao na nogama; to je valjda od sklopa vilica: moji zubi zaista nisu bas najpravilniji. Isto tako, u eskivazi sam se cuvao od saginjanja; na kraju sam se od toga gotovo bio i odviknuo. Jer ako me neko tako, dok sam sagnut, pogodi kroseom u uvo, ja padam kao sveca, ni svi sveci ne mogu da mi pomognu.
Tako sam ja mome prijatelju Causevicu vremenom postao stalna musterija.
O tom prvenstvu, a i o ovom mecu i meni novine su dosta opsirno pisale i, mada sam u finalu izgubio, čak me proglasile za nekakvu malu boksersku nadu. Posle toga sam najzad stvarno poceo ozbiljno da treniram. Nekako upravo tada, preuzeo me je trener Misa Poparsic, covek koji je podigao nekoliko odličnih boksera. On mi je poboljsao rad nogu, usavrsio mi udarac, tako da sam vremenom poceo da udaram kratko i zustro, gotovu nevidljivo, i pri tom razorno, nabijao mi kondiciju. To je bio covek koji me je odlično poznavao i koji je, znajuci koliko volim da se zezam i da jurim ribe, umeo da uvece navrati i mojoj kuci da prokontrolise da li sam na vreme legao. A i ja sam se, moram da kažem, najzad ipak bio naucio na disciplinu; retko sam kasno isao u krevet, a pusio ni pio, recimo, nisam nikad.
Pa ipak, mada sam iduce godine kao junior lako postao prvak Beograda i Srbije u velter-kategoriji - Causevic je već bio senior - a pedesete i pedeset prve kao senior prvak Srbije u polusrednjoj, za sve vreme, sa Causevicem sam svega jedanput uspeo da izvucem nereseno, a tek u nasem poslednjem susretu, kad sam bio u vojsci i kad sam stvarno bio pun kondicije, uspeo sam i da ga pobedim. I to mi je bio prvi i poslednji put.
Uloge su nam se za to vreme menjale. Ja sam postao tezi i dospeo u polusrednju, a on je ostao u velteru; kad je on dospeo do polusrednje, ja sam već bio u vojsci i odavno u srednjoj. Ali toliko je na mene kao na musteriju bio navikao da me je redovno jurio i u tezoj kategoriji. Znate li kako se covek oseca kad pred sam mec mora da popije tri litra vode? Ni toga se on nije plasio. Uz to, ja sam već postajao poznat - poceo sam da dobijam i nokautom, od četiri međunarodna meca jedanput sam boksovao nereseno, a tri puta pobedio - pa je na meni sada već sebi pravio reklamu. Cetrdeset devete na prvenstvu Srbije u velter-kategoriji bio sam veliki favorit, ali sam eliminisan još u predtakmicenju: on me je to bio presreo. I nikad to nije bila lepa borba, ali je uvek bila veoma uzbudljiva. A ja bih u njoj redovno bio taj koji je dobio batine.
Nikad to neću razumeti. Izlazio sam na kraj s ljudima s kojima on ne bi mogao ni da sparinguje. S takvima, pruzao sam partije o kojima bi se mesecima pricalo: nekoliko puta su me na rukama u svlacionicu odneli. A onda bi mi dosao on - prosto bih video kako mu je skembe od popijene vode naduveno kao fudbal - i tukao bi me. Zatim je bilo doslo vreme kad sam i ja njega poceo da obaram. On bi pao i, kao da je tamo casu vode popio, skocio bi i odmah bi opet poceo da me maze. Tek poslednji put, kažem, kad sam u vojsci dobio nagradno odsustvo bas u vreme otvorenog Zvezdinog prvenstva, tek tada sam uspeo da ga, jedan jedini put, najzad pobedim. Tada je on zaista već bio isuvise mali da bi mogao da mi naskodi.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.29
6.

A onako, inače, koliko sam među konopcima postajao bolji, i koliko sam boks ozbiljnije shvatao, toliko sam bio sve veci trubac. Moj matori je radio, burazer je u komitetu radio, ja sam radio: s lovom - nikakvih problema. Snabdevao sam se - u diplomatskom magacinu. U preduzecu, Janku Lisjaku, bio sam ljubimac. Iako među najmladjima, u radionici sam najpre bio brigadir, a onda - zamenik sefa. I umeli smo da zasucemo rukave. Mangupi su me slusali kao matorog. Umeo sam da kažem: „Mangupi, ovo ima da se svrsi, nema da se ide kuci dok ne bude gotovo.” I ostali bi, nemas da brines. Moj disa nije propustao moj mec. Kaže: „Ljubo, je l' ti treba neki dan za trening? Je l' ti treba da izadjes? Samo kaži.” I ja bih u pola radnog vremena uzeo torbicu na rame: „Idem na trening”, pa - s nekom soljom - na Savu ili u bioskop.
Voleo sam ribu, brate! Pošto sam uvece morao ranije da legnem, obično sam ih, danju, vodio u sumicu. S trolejbusa bih svratio kuci po mantil; imao sam jedan svetli, specijalni mantil, jedino za to. Nju bih ostavio na ulici da me saceka. I dok bismo polako prolazili Dusanovcem, mangupi se kikocu: „Vrapce uz'o beli mantil!”
I trcale su, djavo bi ih znao zašto, kao mutave. Obično bih s jednom isao ozbiljno. Nju bih cuvao, a naokolo sam klao sve sto bi mi palo pod ruku. Ali posle dva-tri meseca i to bi mi dosadilo, probusio bih i nju, i 'ajd dalje: nasao bih drugu ozbiljnu. Sedam junfera sam tako odneo. Ni sam ne znam na šta su te slepice trcale.
S tipovima na Dusanovcu živeo sam dobro: ne diram ja njih, ne diraju oni mene. Dosta njih su mi bili i navijaci. Ali mnogi su me i mrzeli. Bas zbog riba. Oni jesu bili dasovani, nema zbora, i svi su imali svoje cure. Ali dok je moj bio čitav Beograd, oni su imali relativno uzan teren: Dusanovac, Auto-komanda, Vozdovac, dve-tri ribe sa Zvezdare, koje bi ubrzo prestale da budu interesantne, dve-tri sa Kalenica - i to je sve. Sa Karaburcima su ratovali i tamo nisu imali pristupa, Slavija je za njih bila nekako velika, rastrkana, nije imala svoje zboriste i tu se nisu snalazili, Crveni krst, opet, bio je pomalo gospodski. Oni su uglavnom mogli samo da ih menjaju između sebe, a to već nije dobro: kakav je to stos ako su ti curu s kojom ides sevila trojica mangupa iz ulice?
Negde oko pedesete Stole Apas je bio na vrhuncu.
To je bio crn, ne bas mnogo lep momak. Imao je gustu, pravu crnu kosu, koja mu je uvek dosta lepo stojala, iako mu je nekako pocinjala gotovo sa polovine cela. Retko je coveka gledao u oci: uvek je pogledom nešto tražio naokolo, kao da se na sve sto mu pricas pravi lud. Bio je i dosta nizak, i, u odelu, cinilo ti se, ništa naročito. Ali kad se svuce, na Savi, nisi mogao da mu se ne divis. Na njemu je lezao misic na misicu, svaki tanak i svaki na svom mestu. I - elegantan kao cura: koliko je u ramenima bio sirok i jak, toliko si ga u pasu gotovo sakama mogao obuhvatiti. Ruke - nadlanice, podlaktice, nadlaktice - istetovirane. Najviše riba je na Savi i uhvatio. Umeo je iz stosa, za opkladu, iz cuga po tri puta gore-dole da je prepliva.
Tada je imao, valjda, dvadeset i sest. Kao i ostali mangupi, negde je radio, kao masinbravar, ali je i tamo, izgleda, umeo da se posvadja i da udari; često je menjao preduzeca. Nije se u stvari tačno ni znalo gde radi. Živeo je s kevom, koja je primala neku penzijicu; lovu od plate joj valjda nije ni davao. Na desnoj potkolenici, na specijalnom kaisu, u koznoj kaniji, stalno je nosio sjajnu, kao brijac ostru utoku. Ali retko je upotrebljavao. Jer, sem iz boksa, negde je bio pokupio i neke stosove iz dzuda: dirnes li u njega, isto ti se hvata kao da si se nasalio sa zmijom, budi siguran da te sutra ni rođena majka neće poznati. A to se zaista moglo desiti samo frajeru: u njega obično niko nije smeo ni da darne, obično je on bio taj koji je nasrtao. Mislim da u to vreme nije olesio samo onoga koga nije hteo.
Glavni stos u to vreme na Dusanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave.
Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi zapoceo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, drustvo bi bez veze zvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: „'Ajde da nekog olesimo.” „'Ajde”, rekli bi. Ako do bioskopa ne bi sreli nikoga nepoznatog, iz nekog drugog kraja, ili ako odnekud ne bi naisao neki tip s ribom koga bi pred njom mogli da odelju ili bar da orezile, obično bi se nadzonjali kod trolejbuske stanice.
Dva-tri klinca skakavca bi se nacrtala uz samu banderu. Kad bi trola stala i drustvo pocelo da se istovaruje, oni bi se zakacili za nekog cilagera; gurnuli bi ga, ili bi mu opsovali majku ili nešto slično. Dusanovcani su znali za stos: progutali bi i gledali da sto pre ispare. Onaj koji nije bio verziran, međutim, klinca bi pojurio, dohvatio bi ga za uvo ili bi mu opalio sljagu. Tada bi drustvo doslo fol u zastitu. Ako bi to bio neki cilager penzioner ili neki mekani tip, Stole Apas bi ostao kraj zida. Gledao bi šta se radi i grickao bi sibicu. Ako bi, pak, musterija bila oficir ili neki mladji zvalavko koji se ne bi dao, umesao bi se i sam. covek bi zatim ostao da lezi, a oni bi se zezajuci se pokupili dalje. Posle bi Stole rekao: „'Ajd sad na sovanje, sutra treba da se sljaka.” I razisli bi se na spavanje.
Negde oko pedesete na Dusanovcu se osetio deficit u ribama. Oskudevali bas, dabome, nisu. Ali u početku su s mangupima htele da podju i gimnazijalke, uhvatila bi se i poneka studentkinja - iako to već retko - a onda je doslo vreme kad je sve sto je nekad vredelo postalo kvarno i kad se oko njih nasla samo gola fufa.
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.32
7.

Tad su poceli da izvode drugi stos iz tog vremena. Po cetvorica-petorica bi se pokupila i otisla na Zvezdaru ili u Hajd-park; sumica iznad Dusanovca je odavno postala mrtva, tu niko osim njih nije smeo ni da prdne. Tamo bi malo sacovali i kad bi osacovali neku lepu ribu koja je s nekim tipom malo zavrljala u neki susmusljak, zvalavka bi najurili, a na curi bi se izredjali. Ako bi tip bio uporan i hteo da se maklja, oni bi ga prebili i dok bi ga dvojica drzala, na njegove oci bi se na njoj redjali. A cure bi bile toliko preplasene da bi se obično same poturale. Kad bi sve bilo gotovo, rekli bi lafu: „Ti si, bre, daso, bas neka stipsa. Evo ti tvoja gerla, kad si bas toliko navalio. I - fina ti je gerla. cuvaj je.” I ostavili bi ih.
Ali oni su hteli da imaju i svoje, stalne cure; da lice na nešto, ne kao one sto su se vukle za njima. I, opet u grupama, poceli su da obilaze djuskavce po gradu - Lolu, Indeks, Bozidarac kod Kalenica, Zvezdino kosarkasko igraliste na Kalisu.
U Loli i Indeksu, međutim, klima im bas nije mnogo prijala. Nekako je bilo jako mnogo tipova, a vrlo malo cura. Ono sto je bilo slobodno nije mnogo ni vredelo, a i drzalo se na ceni: neće sa garavcima. A ono sto je nešto vredelo već je bilo zauzeto; studenti nisu toliko naivni da bi ih olako pustili. Tamo su mangupi nekoliko puta napravili guzvu, dva-tri puta su nekoga na brzinu izmasakrirali i izgubili se. Ali, posle, ciketani ih uocili i čim se Stole Apas ili Mita Majmun pojave, oni vicu: „Evo ih!” I jurnu po desetorica. I koliko god da su i Stole i Majmun i ostali bili dobri, dva-tri puta se nimalo lepo nisu proveli. Nisu to bile bas velike batine, kao sto su oni umeli nekoga da oderu, ali su svaki put ipak dobro dobili i na kraju su još morali i da kidaju. Pa čak, posle toga, nikome ne bi mogli ni da se osvete: gde ćeš da uhvatis nekog kilavog studenta koga ni ne znaš, sem da ga cekas pred nekim domom? A tamo - već nimalo nije bilo zgodno. Uopste, mangupi su se dosta cuvali velikih guzvi; u vojsku, recimo, takođe nisu dirali.
Kod Bozidarca isto tako nisu bili u velikoj formi; Dusanovac ipak nije tako daleko, cuje se šta se tamo radi. Međutim, tu su još ponesto i mogli da uhvate; tu su se, uostalom, i cuvali da se ne iskompromituju previse. I - još su ponesto mogli da urade na Zvezdinom.
Tamo smo se Apas i ja i sudarili.

Ja sam tada bas bio teslimio jednu svoju curu. Pocela da mi bari kevu, folira mi matorog, svecu mi vodi u bioskop. A i sam sam s njom malo bio neoprezan, dovodio sam je kuci. Andra, moj matori, već poceo da me zapitkuje: „Šta ti mislis s ovom devojkom što ne izbija iz naše kuce?”
A, to li je, mislim se. cekaj, nanu ti tvoju.
lmao sam jednog drugara, zgodnog lafa, nekog Laleta, cinkografa iz Borbe. Ali - koliko lep toliko kvaran; strasno drcan neki tip. „Lale”, kažem ja njemu, „učini mi uslugu. Ja veceras treba da se nađems jednom ribom, a sa Desom sam se dogovorio da je vodim u bioskop. Idi vodi je ti. Evo ti karata. Kaži da sam ja zauzet u klubu. I budi fin s njom, to je fina cura. I - još je cela.” - Ekser, cela! Bilo to. Nekad! „Ne brini, burazeru”, kaže on, „sve će bitl u redu.”
Ja nisam voleo da se tako oslobadjam od svojih cura, i čak bi mi bilo krivo ako bi me kod neke nasledio neki bezvezan tip, ali s ovom sam bas bio zaglavio; neću valjda da se ozenim? Tip je, dakle, to vece odveo u bioskop, pa sam ja još jedanput satro bio zauzet, a treci put su već sami zakazali. Tad on navali na nju kao nezdrav. Ona pobegne placuci.
Sutradan mi slini: „Takve mi drugove saljes!” Ja se fol zabezeknem. „Kakve drugove? Veze ja nemam! 'Vatas se s tipovima naokolo, pa još imaš obraza da dodjes da mi se zalis! Is, bre, od mene!” Onda joj i kod moje keve i caleta potkujem kopita. „A vi mi”, kažem im, satro strasno ljut, „nadjite još neku ovakvu curu kao sto je Desa. Za mene hoće da se uda, a uz put ide još sa dvojicom-trojicom.” „Sto smo ti je mi nasli?” pita me Andra. „Sto dizes maglu? S kim to ide?” „Nikakvu ja maglu ne dizem”, kažem. „A ona ide s najvecim beogradskim mangupoum, cinkografom Laletom iz Borbe, eto s kim. Sam sam ih sinoć video.” - Dodje moja Desanka još dva-tri puta. Matori se odmah izgubi, keva se pravi da ima posla. Pocne ona nešto da se zali mojoj kevi. A keva joj kaže: „E, cerko, devojka mora da vodi racun šta radi.” I 'ajd zdravo. vise se nije pojavila.
To vece, dakle, dosao sam na Zvezdino s mojim starim drugarom iz kluba i partnerom, s kojim sam mnoge ribe uhvatio, Dragancetom Stojiljkovicem jednim velikim lafom i velikim bokserom. - On je, kasnije, godinama bio reprezentativac u velter-kategoriji i stvarno je bio veliki majstor, ali tek je pred samo povlacenje prvi i jedini put uspeo da postane prvak i Srbije i Jugoslavije tek kad su se one ajkule Sovljanski i Toma Hladni povukli. Jer pored njih nisi mogao da prođes nikako drukcije, sem da letis avionom. - I uz put nam se prikljucio i neki Mica iz mog preduzeca, jedan tip bez veze.
Osacujem ja tamo jednu ribu lepu kao san - visoka, duga plava kosa, lepa glava, siljate siskice, noga kao salivena. „Dragance, bog te maz'o”, vicem, „zdrakni onu tamo.” „Video sam je već”, kaže Dragance, „strasna.” „Daj”, velim, „da je maznemo.” „Mislis”, kaže on, „ti da je maznes?” „Pa, naravno”, smejem se, „ja. Visoka je za tebe.”

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.33
8.

A on stvarno nije bio visok. „A šta bi ti falilo da gepis onu s njom? Pogledaj je, nije ni ona losa.” Dogovaramo se mi tako - „Nanu ti kvarnu”, kaže on, „dokle ću da ti sparingujem, uvek 'vatam losije ribe od tebe” - kad zapoce igra i odnekud se ka njoj stuli - Stole Apas! Stize na vreme i dize je. S njim se pojavi i Mita Majmun i uze onu drugu. Bacim oko malo naokolo i vidim - nešto dalje sede i druga dva dusanovacka krvnika, Ivica Lepi i Steva Dzambas.
Au, to ne valja! Odakle se oni stvorise?
„Ljubo”, pita me Dragance, „vide li ti to?”
„Vidim”, kažem. Mislim se šta ćemo. „Znaš šta”, odmah menjam taktiku, „'ajdmo mi da uzmemo one tri sto su ostale.”
Uzmemo neka tri gabora - a ona u nekoj guzvi, ima ih valjda sedam-osam - sve drugo već odneseno, kao na hipodromu. Odigramo tu igru.
Vratimo se na svoja mesta.
„Sad ćemo ovako”, kažem. „Primaci ćemo se blize, da opet ne izvisimo. I - ti uzmi moju, a ja ću tvoju.” „Uh, bre, ti već podeli!” „'Ajde, 'ajde, drugi put ću ja tebi da sparingujem. A i ti, Mico, sad gledaj kuda ćeš, i ti uzmi jednu odande.” Sad ja hoću i njega da uvucem. Ako dodje do neke guzve, bar ćemo biti trojica, iako on s makljanjem nema veze. Ali - neka pravi brojno stanje.
Primaknemo se i koliko onaj dune u saksofon, mi smo već kod njih: „Molim.”
Igram ja s onom malom, Dragancetovom: stvarno nije losa. Pogledam Draganceta: on nešto zvalavi, sav se isfronclao, ali, izgleda, nema veze - ona gotovo visa od njega i još pomalo dize nos. Krisom sacnem Apasa i drustvo: sede sva cetvorica i mere nas ispod oka. - Biće ovde nocas krvi do kolena.
„Znaš šta, Dragance”, kažem posle. „Sad ćemo da ih preskocimo. Opet idemo tamo, ali njih dve nećemo da diramo.” „Dobro”, kaže Dragance. „Ja kod ove tvoje, izgleda, ništa ne bih ni uradio.”
Uzmemo sada neke druge tri. Ove dve odmah zgrabe Apas i Majmun. I, vidim, situacija se, kao, popravlja. Ivica i Dzambas sacekase da vide kako će se stvar zavrsiti, pa i oni nešto uhvatise.
Kad to bi gotovo, kažem: „E, sad pazi. Sad ne smeju da nam izmaknu. I ako primetis da nam Apas i Majmun i ona dvojica prilaze ili da idu oko nas, tu vise sale nema, kolji prvog koji ti padne pod ruku, ne cekaj da oni zapocnu. I ne razdvajajte se. Budite oko mene.”
Tako i bude. Za dlaku izmaknemo Apasu i Majmunu. Oni, da se ne orezile, uzmu neke dve bez veze. Ivica i Dzambas se malo povrtese na klupi, pa kad videse da Stole i Majmun igraju, odose i oni.
Vidim da će ova igra da prođe bez guzve. Sad hvataj na brzinu.
Pocnem nešto da zvalavim - kao, nisam je dosad ovde video, ja obično zapazim svaku lepu curu, dolazi li često ovamo? - sve u tom stilu. Ona me, kao, malo pogledne - a ima krupne, pametne zelene oci - ali nešto se bas ne lomi. Iz Kragujevca je, kaže, ove godine je dosla u Beograd, brucoskinja. Opet ja nešto pocinjem, i opet nema mnogo vajde. Da l' je Apas, mislim se, već obario? A to je bio opak svaler: gde on trzne, ona mora da padne ili zemlja da se prevrne. Ako još nije, sad moram na brzinu da je uhvatim - ili neću nikad.
A ja i Dragance smo imali jedan mrtav stos, koji smo sto puta isprobali i sto puta je upalio; mnogo su blesave te žene. Tako sam valjda i ovaj nadimak dobio.
Onako u igri, primaknem se Dragancetu. „Dragance, burazeru”, kažem, „kako napredujes? Ja bas nikako.” „E, moj Sampione”, kaže on, „ne znam kako ti, ali ja bih i sa Sovljanskim lakse na kraj izis'o. Postuje me kao mrtvog konja.” One se, kao, malo nasmeju. Mi se jedan drugome, onda, još malo fol jadamo, i one se - evo ih - otkravise! Njegova gleda u mene, moja gleda u njega: još moraju da budu fine, ali sad se već - interesuju.
Odmaknem se ja sada i - klima je već druga. Posle onog zaleta, još malo se zezam na svoj racun. Ona me sve cesce pogleda; a ima trepavice kao zavese. Onda pita: „Kako vas je ono vas kolega nazvao, kakav ste vi to sampion?” Evo je! A ja se lomim od skromnosti. Ma jok, nema veze, nisam bas neki sampion, samo sam prvak Srbije, nisam jugoslovenski, ali Dragance je stvarno veliki bokser, iako ni on dosad nije postao prvi, ali taj će to sigurno postati, to je i sjajan bokser i veliki laf - i sad Dragancetu udarim strasnu reklamu. Stare smo mi kurve: on to isto dotle radi meni kod one druge. A posle igre one će odmah da se ispreslisavaju.
Zavrsi se igra. Podjem da je otpratim do njenog mesta i, skroman i fin kakav sam, kažem: „Izvinite, vi jako lepo igrate, nisam skoro sreo devojku s kojom bih se tako lepo slagao, i rado bih dosao opet da vas zamolim. Ali primetio sam da često igrate s onim crnim mladicem tamo” - to za Apasa - „pa ako je to vas mladic, ili imate neke obaveze, molim vas, recite mi, ja se neću naljutiti.” „Ma ne”, kaže ona, „nema veze. Ja sam samo dve-tri igre s njim odigrala. A osim toga, pomalo me gnjavi. I oseca se na duvan.”
Drugi put smo ih takođe u poslednji cas pretekli - Apas nije bio navikao da se utrkuje, obično su gerle jurile njega - a treci put su, čim je pocela muzika, same krenule ka nama.
I tada - nas trojica se bas dogovaramo da ih preselimo kod nas; čak je i Mica kod one treće nešto bio uradio - kad evo otud Majmuna.
„Zdravo, Vrapce”, kaže. „Zdravo, Majmune. Kojim dobrom?” „E, Vrapce”, kaže, „ne drpisu se ribe lako kako ti to radis.” „Ne znam, Majmune”, kažem, „na šta mislis. Kad sam ja tebi drpio neku ribu?” „Nisi meni, Vrapce, ne pravi se naivan. Apasu. On me salje. Ono je njegova riba.” „Kaži mi, Majmune”, velim ja, „je li to stvarno njegova riba ili on samo misli da je njegova. Je li je već obario?” Još ja pomalo sumnjam. „Pa, možda već jeste”, kaže Majmun, „a možda još nije. Ali - hoće. On kaže - njegova je. I porucuje ti da odustanes. Već tri nedelje se ja s njim ovde guzim. Već tri nedelje je on ovde bari. Moja cura zbog toga sedi kod kuce. A ti, Vrapce, znaš koliko nije zdravo otimati Apasu ribe.” „Znam, Majmune”, kažem. „Ali i ja tebi nešto da kažem: stari smo mi drugari, ali i za tebe može da ispadne vrlo nezdravo sto mi donosis ruzne abrove. A kad već spominjes svoju curu, tebi, znaci, nije stalo do one s kojom je drugi stari moj drugar, koga ovde vidis, Dragance?” „Ne”, veli, „ne insistiram.” „Dobro je što ne insistiras. A Stoletu poruci da kavgu s njim ne želim i da ja nikad nisam zalazio u njegov atar. Ova cura, kaži mu, ne samo da nije njegova nego je - moja. I, kaži mu, ona trza na mene. I još mu poruci da ja na nju ne trzam tri nedelje, kao on, nego već tri meseca; samo sto sam je zbog one moje ranije cure malo bio zabatalio. I kao poslednje mu poruci: ne prilici jednom Apasu da nekoga moli da s neke gerle ustane da bi dosao na njegovo mesto. Apas uzima ili ostavlja. Neka se ne bruka. A ja nešto nemam utisak da je ovo takva riba da bismo zbog nje morali da se krvimo. Tako pozdravi Apasa, mog starog drugara.” „Dobro, Vrapce, kad tako kažeš”, veli Majmun. „Ali nije zdravo nama otimati ribe.”
Majmun ode, i već poce muzika. Sve tri podjose prema nama, čak i ona Micina. Pocnemo da igramo i odmah se izmaknemo u suprotni ugao: ako pocne guzva, bar da možemo na vreme da ih vidimo.
A tamo - Majmun referise. Stole gricka sibicu. Onda nešto misli, misli, pa ustade.
Podje prema meni. Smeska se, a, vidim, bled.
Ovako digao ruku.
„Ljubo”, vice izdaleka. „Ljubo, burazeru! Sve je u redu!”
Odmahnem i ja.
„Sve je u redu, Stole, burazeru.”
I oni odose.
Ništa nije u redu, mislim se, Stole, burazeru. Zapamtices ti meni. - I jeste mi zapamtio. - Sacekaces ti mene na mesecini, Stole, burazeru. Sacekaces ti mene u nekoj 'ladovini, kad se ne nadam. Ali, ne boj se, Stole, ni ja nisam naivan, stari moj drugaru.
Posle smo sva trojica sa gerlama zajedno izasli, dobro smo gledali kuda svaki korak pruzamo i sva trojica smo jednu po jednu curu kuci ispratili. A zatim su Dragance i Mica sa mnom dosli do moje kuce, pa su se vratili u grad i tek onda se rastali svako na svoju stranu.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.34
9.

A u to vreme u najvecem tece ona volovodnica s Rusima. cuje se: drpili ovoga, drpili onoga...
Nemam ja vremena za to. Malo sam kod kuce, ali, kao, vidim, moj matori nešto suska s mojim burazerom. Muvaju se oko radija. Ne zarezujem ja to: ko, bre, smirgla usi Rulovcima dok na ovom svetu ima toliko riba!
Odjedanput, jedne noći dva tipa upala u nasu kucu - kod nas se, hvala bogu, nikad i nije zakljucavalo - upalila svetlo i neko me vuce za pidzamu: „Diz' se!” „Šta je, bre?” velim. A kroz prozor vidim, treci tip stoji u dvoristu, pazi na kucu otpozadi. „Diz' se. Jesi li ti Vladimir Sretenovic?” „Ma jok, bre!” Još ja ne kopcam. „Idi odavde! Ugasi tu sijalicu, 'ocu da spavam!”
Drpise mog burazera! On bled, a veli: „Pustice me, to je neka greška.”
Ekser sto je greška! Prođe desetak dana, prođe mesec - njega nema. Posle mesec i po, umesto da puste njega, dodjose i po Andru. Krk! Ode još neko vreme i ja to još nekako ne shvatam sasvim dobro. Vucem kevi neke pakete u Djusinu ulicu, cekamo tamo u redu. Moja keva cisto posizila. Vratimo se kuci, a ona im pregleda ves parce po parce, ljubi ga i zapomaze: „Jao, mili moji! Jao, Andro, muzu moj! Jao, Vlado, dete moje! Jao, koga ću pre da oplacem!”
Sveca, koliko je vidi takvu, isto tako pocne da slini. Ludnica.
„Šta ti je, bre, kevo?” vicem. „Jesi l' ti posizila! Pa, ista su to govna! Oni se, bre, zezaju, šta ti je? Pustice ih!”
A ona odgovara:
„Jao, neće! Jao, nije to isto! Jao, neće se oni meni vise vratiti! Jao, jadna, šta ću i kako ću! Jao meni, sinjoj kukavici!”
Digoh ja ruke i od cura i od svega, pravo s posla trcim kuci. I na treninge prestadoh da idem.
Ne prođe mnogo, evo Poparsica, mog trenera. „Gde si ti?” pita me. A vidim, ljut. „Opet si poceo da se zezas.” „Ma, jok”, velim, „kakvo zezanje. caleta i burazera mi corkirali. Ne mogu da ostavim ove dve same kod kuce. Poludese.” „Sto?” pita on. „Ne znam”, velim, „zašto. Valjda nešto zbog Rulovaca.” On ovako učini rukama: „Uh, ne pipaj u to! To je opasno! Ti se ne mesaj!” „Ma, ne bih se ja ni mesao”, kažem, „ali pogledaj ove dve kukavice. Šta ću s njima?” On opet: „Nikako se ti u to ne mesaj! A na treninge, molim te, gledaj da nekako ipak dolazis.” „Dobro”, velim, „gledaću. Doci ću.”
Sutradan stvarno odem.
Tamo vidim jednog iz uprave.
„Molim te”, kažem mu, „poruci Starome Perisicu da hoću da ga vidim. Hteo bih da nešto razgovaramo.” A Stari Perisic, narodni heroj i pukovnik - nas je predsednik. Nema levu ruku do lakta.
Ode, tako, još nekoliko dana; opet ja redovno treniram.
Ponovo vidim onoga.
„Šta je bilo?” pitam ga. „Jesi video Staroga?.”
„Kaže”, odgovara on meni, „zauzet je, ne može sada. Bolje, potrazi ga u kancelariji.”
Meni nešto, ovako, iz stomaka navrnu na usta.
„Kaži Starome da dodje! Ovamo! Ovde se pravi boks, a ne u njegovoj policajskoj kancelariji! Nisam ja policajac nego bokser! I još mu kaži: ja sam sampion, a on je seronja! On neka dodje! Neka dodje ako hoće još da me vidi.” - A mene u klubu cuvaju kao malo vode na dlanu.
Kroz dva-tri dana evo Staroga.
„Zdravo, Sampione”, kaže. „Jedan seronja te pozdravlja. Jedan stari seronja, koji je na govnarenju i ruku izgubio.” Narogusio se matori, ali, vidim, vise me folira nego sto je stvarno ljut.
„Dobro”, velim, „Stari, dobro. Ne 'vataj odmah na to. Treba li zbog toga malo da otplacem? Kaži samo, odmah ću da prolijem neku suzicu. Ribe, čujem, dobro 'vatas i tom jednom.”
On se malo trze.
„U redu je, Sampione. Ne treba da places.”
„Ja tebe”, kažem mu, „nikad dosad nisam zvao. Niti sam ti ikad nešto tražio. Jesam li?”
„Ne”, veli. „Nisi.”
„E, pa kad nisam i kad te sad zovem, znaci, imam neku debelu muku. A ti ne dolazis. Zašto?”
„Sampione”, veli on, „znam za tvoju muku. A ne dolazim zato što ne mogu da ti pomognem, eto zašto.”
„Kako”, kažem, „ne možeš?”
„Tako, lepo. Nije to moj sektor. A i da jeste: jače je to od mene, Sampione. Sitan sam ja tu.”
„Pa onda mi bar objasni. Šta je ovo?”
„Ne znam”, kaže. „Mislis da ja znam. Ništa više ne znam.”
„Kako”, velim, „ne znaš? Ko će onda da zna?”
„Dobro”, kaže on. „Onda znam.”
„Ne”, velim. I već vidim da više ne mogu da se kontrolisem. „Ne znaš. Ali onda - znam ja! Ja ću tebi da objasnim. Ista ste vi, Stari, govna! Pomiricete se vi! Opet ćete vi jedni drugima da lizete dupe! A ako uz put neko odapne - nema veze, sevac vas za to boli! Posle mozete spomenik da mu podignete. U to se bar razumete.”
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.36
10.

On me gleda.
„Mnogo si se, Sampione, nazlio.”
„Ne”, velim, „nisam se nazlio! Kita mene boli za vas, i za jedne i za druge! Eto vam vasa politika! I za one dve budale me kita boli! Ali - keva će da mi odapne. Poludela već. A ciji će to onda, Stari, biti sektor? To ti meni, molim te, kaži.”
On, prosto, ne trepce.
„Ti si, Sampione”, kaže, „dobar momak, i još si bolji bokser. I ne zezam te ja kad te zovem Sampione. Stvarno si, pravi si sampion. Ali mnogo si se nazlio i vidim da veceras ne mogu da izadjem na kraj s tobom. Kako veceras ja da ti objasnim da sam sitan za te stvari? Ipak, pokusacu nešto. Ne nadaj se mnogo. Ali bar ćemo znati šta je. Pritrpi se još nekoliko dana. Javicu ti.”
I rastadosmo se.
Prođe u iscekivanju i tih nekoliko dana. Ja - kao na trnju. Ne mogu vise da gledam one dve slepice kod kuce.
Evo, najzad, Staroga.
„Dosao sam”, veli, „samo da ti kažem da sam se raspitao kod drugova.”
„I?”
„Oca će ti pustiti. Neće možda bas odmah, ali će ga sigurno uskoro pustiti.”
„A šta će biti sa burazerom?”
„Za njega ništa ne mogu da ti kažem. cekaj malo, videcemo.”
Otrcim kuci. Ispricam kevi.
A ona smakla maramu sa glave, rasplela se i odnekud izvlaci svetog Nikolu; to je nekad bila nasa slava. Namesta ga na krevet i onako kleci pred njim. „Fala ti, Sveti, sto si me uslisio. Fala ti sto mi ih vracas. Fala ti, do kraja zivota ću ti sluziti.”
„Šta ti je, bre, kevo”, vicem. „Idi umij se, priberi se malo! Kakve te sad ikone spopale, kakav sveti Nikola! Zahvali se Starome Perisicu, on ti je to učinio!”
A ona vice:
„I njemu, Boze, vrati. Posvetila mu se ona sakata ruka. O, dace Bog da će tako i biti.”
„Ma ti, kevo”, kažem joj, „mene ne slusas. Pustice samo caleta.” A malo mi, kao, strasno: ona za Vladimira, izgleda, ni pet para ne baca. Samo joj je do matorog stalo. „I sto si se pomamila s tom ikonom? Ne brukaj ni sebe ni njih. Šta će da kažu kad dodju, pa cuju da si postala bogomoljka?” - A i Andru poslednjih godina bilo nešto uhvatilo, i on joj to vise nije dao.
„Neka kažu”, veli ona, „šta hoće, samo neka dodju kuci. A Vlada je mlad, on će sve izdrzati.”
Nekako bas tada, čini mi se, otpoce i ekipno prvenstvo. Ja - potpuno van forme. Tri puta sam izasao - dva puta jedva izvukoh nereseno, jedanput cisto izgubih. A i te neresene ne znam da li sam bas bio zasluzio ili su mi onako, na slavu, dali.
Opet pocnem ozbiljnije da treniram. Jok, more, nikako mi ne ide. Nikako da se sredim.
Najzad se još i povredih. Ništa strasno - malo sam uganuo prst - ali ne mogu ni na posao ni da boksujem. Jednog jutra, nešto se s onim zavojem muvam po kuci, kad - evo ti moga Andre. Vuce nekakve prnje.
I ranije je bio sed, a sad, čini mi se, beo kao ovca. I lice mu nekako belo, kao okreceno, i podnadulo.
Koliko dodje do praga, poce da place. „Mislio sam”, kaže, „da ovaj prag vise neću prekoraciti.”
Zagrlio nas sve troje i svi sline. A on - mene i svecu i gleda i ne gleda; ali matoru stegao i ne pusta. Ljubi on nju, ljubi ona njega, bez zazora: brise suze on njoj, brise ih ona njemu. Vode matori ljubav.
Sledećih nekoliko dana cale i ja sedimo kod kuce.
On, vidim, uplasen na mrtvo. Duse u njemu nema. Drugi ili treci dan po dolasku otisao do preduzeca. I, bogami, otpustili moga matoroga! „Neće”, veli, „ni da razgovaraju.”
„Pa, dobro”, pitam ga najzad, „šta to bi?” Hoću da ga pitam: šta su ti učinili kad su uspeli da te ovako probuse?
Moj cale odgovara: „Ništa me ne pitaj.” „Jesi li video Vladu?” „Ne.” „Šta će biti s njim, ne znaš?” „Nlsta”, veli, „ne znam i ništa me ne pitaj.
A i ti se u to ne mesaj.” Ja se nasmejem: „Ne mislis valjda da i mene mogu da upetljaju s Rulovcima?” „Svasta oni”, veli, „mogu.” Odjedanput, jedno poslepodne, ne primise nam paket za Vladu. „Zašto?” pitamo. „Nije”, kaže, „tu.” „Kako nije? Pa gde je onda?” „Javice vam se.”
'Javice vam se.'
Potrcim ja Starome Perisicu. Jedva ga pronadjem, jedva dodjem do njega.
On se zdravi sa mnom a, vidim, nešto se ukrutio. 'Ladan.
„Šta je ovo, Stari? Burazer mi vise nije u Djusinoj. Ne primise nam ni paket.”
„On je”, veli, „otisao dalje.” I ovako učini rukom. Nasmeja se valjda.
„Kuda to dalje?” pitam.
„Zna se”, veli „kuda. Imamo mi jedno lepo mesto za njih.”
„Kakvo lepo mesto?” A već pomalo poce da vri u meni.
On to valjda primeti.
„Ne boj se ti, Sampione, za njega. Tamo će malo da radi. Malo će da tuca kamen.” I opet ne izdrza nego se nasmeja. „Dobijace knjige, novine.”
„Kakve knjige, kakve novine? Šta će mu to kad je na robiji?”
„Nije to robija, Sampione. Nismo mi kapitalisti. To je - popravni rad. Mi ćemo da ga prevaspitamo. Kad se popravi, pusticemo ga.”
„Kako”, velim, „da ga prevaspitate? Onako kao oca? Šta ste mu to učinili kad ste uspeli onako da ga probusite? I otpustili ste ga s posla: ej, bre!”
A on mi kaže:
„Pa nego šta! Nema za takve mesta kod nas! Mora da plati!”
„Nema za takve mesta”, kažem; a još se uzdržavam. „A za kakve onda ima mesta? Pa, bre, Stari, moj cale je još dvajes' četvrte strajkovao u ovom Beogradu! On se borio za ovu zemlju, kao i ti! A moj burazer, on je - ti to znaš! - za vreme rata pola Dusanovca zapalio. A od rata tako reci u komitetu je i spavao. Ni sa devojkama zbog komiteta nije stigao da ide.”
A Stari mi odgovara:
„Ti meni pre neki dan rece da te ne 'vatam na moju ruku. A na šta sad ti mene 'vatas, Sampione? I da znaš: to je bilo! Nema to veze! Za takve kao sto su tvoj otac i tvoj brat - nema mesta u ovoj zemlji!”
„Pa u kojoj onda, Stari, molim te, ima? To mi kaži. I zašto, bre? Zar zato što su slusali radio?”
„Nisu oni samo slusali radio, ne pravi se lud! Pricali su svasta, i bila je to cela banda! Tvoj otac je izlapela budala, i zato smo ga pustili. Ali tvoj brat je znao šta čini! On je - banda! Tako se i u istrazi drzao. I ne pitaj me ništa vise.”
Ja uzdrhtah valjda onako kao sto sam samo prvi put kad sam na ring izisao uzdrhtao.
„Banda, velis? Znaš šta, Stari: stariji si covek, i voleo sam te i postovao kao moga calca. Ali sad ću ti reci: ti si banda, Stari. Ništa nisi bolji od njih. Još si gori!”
On preblede kao smrt. Ustade.
„Sampione”, polako mi veli, „to mi je poslednji put rekao još Becarevic.”
Ali mene sad samo sekirom možeš zaustaviti.
„Kita me za to boli, Stari. Kita me boli i za tebe i za Becarevica. Ništa i nisi bolji od njega! I opet ću ti reci: ti si banda, Stari! I svi ste vi banda! Ne zna se ko je od koga gori! Poludeli ste, svrake su vam popile mozak, eto šta ste vi, eto šta si ti.”

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.38
11.
On još stoji.
„Dobro je sad, Sampione. Sad idi. Rekao si sve sto si imao da mi kažeš, i idi. I odsad da vodis racuna o tome šta govoris! Dosta sam te branio. Odsad vise neću. Imamo mi podatke i za tebe!”
„I za mene?” velim. „E, bas me za to zabole ovaj moj zaguljeni sevac! Mozete malo da me uhvatite, pa da me pomuzete, tako poruci tvojim policajcima! A što se odlaska tiče, otici ću, i to ću vrlo dobro otici. Ispisnicu da mi das. U Radnickom sam se ja gotovo i rodio i nisam mogao ni da zamislim da ću jednog dana otici. Ali sad više ne mogu da boksujem za vas. Postaraj se da ovo bude naše poslednje vidjenje.”
I izidjem.
Kad se nadjoh napolju, bogami, svasta mi dodje u glavu. Ispisnicu mi, mislim se, sigurno neće dati, mogu da budem zadovoljan ako me još i ne drpe...
Ništa o tome kod kuce ne pricam. Međutim, ne prođe ni nekoliko dana - ja u međuvremenu ne treniram - kad, u preduzecu, zovnuse me telefonom. „Dodi”, vele, „posle podne u upravu.”
Dadose mi ispisnicu! Bez problema! Kažu, „Stari je rekao da ti napisemo ispisnicu, i on je već i potpisao, ali opet da te pitamo: što ne ostanes? Ovde si ti i ponikao.” „Znam to”, velim. „Vase brosurke čitajte sami.”
Odem pravo u Zvezdu. Oni ovako - raširenih ruku. „Odavno mi mislimo na tebe.” Boli me sevac, mislim se, i za vas sto mislite na mene. Ja se vas ne bih ni setio.
Odmah pocnem da treniram - i sve onako traljavo. Ne ide mi, pa bog! Posle petnaest dana već sam imao pravo da nastupim za njih i oni me odmah naguraju u ekipu. Susretnem se s nekim deckicem Petrovicem iz BSK-a; dobar momcic, i srcan, fer bokser, samo - bez iskustva. Gledam ga pred borbu: ako ne pobedim nokautom, mislim se, još u prvoj ili najkasnije do sredine druge, dobicu batine kao vo.
Koliko onaj kucne, ja navalim. Na početku druge runde nekako ga potkacim i on odlete na daske. Sudija mu broji, a ja se mislim: ako se sad ne preda, kako sam se nazlio, tako ću ga izmasakrirati da ga ni rođena majka neće poznati. Uto mali zauze stav i ja već podjoh prema njemu, kad - ulete peskir. Dobro je.
Navijaci me, posle, na rukama odnese u svlacionicu.
A kod kuce - pomor. Burazer se ne javlja. Matori nešto prcka po basti: a kad smo mi to radili? Mi smo svi metalci, još deda mi je to bio! Poceo da obilazi ulice, da se raspituje da l' negde ima neka brava da se popravi; popravlja cunkove: ej, bre! A i ja sam ufitiljio. U Radnickom nikakvih problema nisam imao. A sad?...
I uto već stize i jesen: jednog dana kod kuce me saceka poziv za vojsku!
Ja sam se k'o bajagi upisao u neki tehnikum; ispite, hvala bogu, nisam ni pomišljao da dajem. Ali da sam u Radnickom, na to bih je lako odlozio.
Potrcim po potvrdu, pa s njom - u vojni odsek.
„Ja ucim skolu”, kažem. „Kako ću sad u vojsku?” Sav sam se uprepodobio.
A onaj vojak me gleda, pa moju potvrdu - fik-fik! - na cetvoro! „Drugome ti to”, veli. „U iducu sredu da budes ovde sa stvarima.”
„Dobro”, kažem; vidim da moram da se pomirim. „A kud idem? Ja sam bio određen za skolu rezervnih oficira. Na godinu dana.”
„Dobio si drugi raspored”, kaže. „Ides u specijalne, desantne jedinice.”
„Na koliko?” pitam.
„Na tri godine.”
Na tri godine! Resi mi Stari Perisic problem.
E, nanu ti policajsku, mislim se, bas da te molim.
Potrcim Dragancetovoj kuci.
Sacekam ga dok se ne vrati s posla. „Dragance”, kažem, „mene pozvase u vojsku. I to na tri godine. Pomagaj ako boga znaš. Zaposli mi matorog. Kako da ih ostavim bez hleba?” A on u bravarskom Partizan nekakva markica; opet preko boksa, kao i ja. „Znaš šta, Ljubo”, kaže. „Kod nas takve isto tako otpustaju. Prekjuce su bas trojicu otpustili. I to nisu bili u corci. I još se uz to drže govori.” „Ma, niko neće da zna! Ko tamo zna moga Andru!” „Znaju ga oni koji treba da ga znaju. Provalice se stvar.”
Ej, majku mu! Ne valja.
„Ništa”, kažem. „Šta možeš.” Pocnem da se spremam da idem.
„Znaš šta”, kaže Dragance. „Možemo ovo da probamo. Mi radimo neke objekte u Zajecaru i Mladenovcu, i trazimo ljude za teren; akordase. Daj tamo da ga posaljemo. Ako bas i saznaju, mogu da kažem da nisam znao. Boli me sevac za politiku, ja se s tim ne zezam.” „Dobro”, velim, „bolje ista nego ništa. Iako on za teren bas vise nije. Ne znam šta će tamo, na akord, i da zaradi. Ali makar to.” „Dobro”, kaže i Dragance, „daj da probamo. Neka on podnese molbu. I neka tamo ništa o corci ne zvalavi.”
Tako i bude. Prođe voz s mojim Androm i on ode u Mladenovac. A mene posalju bogu iza ledja, u Divulje.
Ali bilo to bogu iza ledja ili ne, svejedno, glavno je da nisam bio tu kad je bilo najpotrebnije.



kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.40
12.

A u to vreme, Stole Apas - caruje na Dusanovcu. Kao i on, momci iz njegovog drustva, kad se svuku, svi po telu isarani kao detlici, svi nose boksere, svi imaju specijalne utoke u dzepu; sami su ih pravili. I svi ga slusaju kao malog boga.
I - nekad se još i znalo koga će da potkace: sad delju sve redom. Ništa se više ne zna. Nekad su na Dusanovcu hvatali samo dzulove ili ljude sa strane; sad vise niko ni u šta ne može da bude siguran; da li ćeš, sisavsi sa trole, do kuce stici čitav ili sa polomljenim rebrima, to je sve vise stvar sreće ili nesrece, to ti je svakodnevna lutrija. Kad uhvate nekog caleta samog, zna mu se; zatim nekoliko noćine spavaju kod kuce, a onda opet sve po starom. Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju; sad ih jure i po Dusanovcu. I, znalo se, neke neće da diraju: one s kojima su sami isli u skolu, ili mladje, koje su isle s njihovom bracom i sestrama. Sad se ni to više ne ferma.
A cajkosi u to vreme - valjda imaju vaznija posla. Nigde ih nema. Kad se i desi da dodju na Dusanovac, idu sve po trojica. I onda, malo provrljaju po pijaci, kao da su im dzulovi najveci problem, kroz vrata prigvire u kafane i bioskop, pa 'ajd natrag. Sve mirno, i svi zadovoljni; oni valjda još i ponajzadovoljniji.
Ali na dva-tri meseca pre nego sto ću ja da podjem u vojsku, na Dusanovcu se pojavio i neki cale Sulja. Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo dosao sitan, a ovaj je bio pravo brdo od coveka. U početku je i on na Dusanovac isto tako zalazio samo u drustvu i, kao i ostali, ponasao se mirno: kad već ništa ne možeš da učinis, onda bar cuti. A onda, mic po mic, vremenom, malo-malo, pa se cuje: Sulja nocas uhvatio na mesecini toga i namestio mu koske; Sulja jutros sredio toga; Sulja namestio rebra tome ...
Kakav je on bio ranije, ne znam, tek - doslo vreme kad je Sulja postao za Dusanovcane prava kaznena ekspedicija: ništa bolji od Apasa i njegovog drustva. Ne znaš od koga pre da se branis. Izvan Dusanovca on je bio miran i uredan. Ovde, koliko krene od Rejona, razdrlji se kao raspop, zasuce rukave i uzme pendrek u ruku. Vise se ni s kim od svojih u drustvu nije ni pojavljivao: uvek sam. I dok stigne do kupatila - dvojicu-trojicu je sredio!
I, kao i Apas, više ne bira. Kad uhvati nekog iz Stoletovog drustva samog, odelje ga pre nego sto ovaj uspe i da zine. Tako prebio Ivicu Lepog, tako udesio Mitu Majmuna, tako prosao Dzambas. A onda naidje na celu grupu, zajedno s Apasem - i nikoga i ne pipne. Prođe između njih, poglednu se, ali kavgu ne zamecu. Jedino sto one koje je nasamo već bio dohvatio uz put zezne: „Šta je, Mito, jes' to ispao iz trole?”
Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince, a i mnoge druge, potpuno neduzne ljude, pa čak i Peru Manojlovica, invalida bez noge do kuka, koji nikad nikakve veze s Apasem nije imao. Pera mu vice: „Ma ja sam, bre, invalid, zar ne vidis!” A ovaj mu odgovara: „A jes' to sa četnicima zaradio?” „Ma, jok, bre, kakvi četnici! Na frontu sam bio!” „Jesi, jesi, sa četnicima, kad ja ka'em!” I udri još bolje. - Jednostavno je znao, kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao, da udje u kafanu i čim ugleda dvojicu kako sede zajedno, bez pitanja i reci pocne da ih delje. „A sto ti”, veli, „lajes na narodnu vlast?” A ljudi nemaju veze, piju pivo.
U početku, po neko je još i pokusavao da se zali. A tamo da li bi mu nešto uradili ili ne bi, ja ne znam, tek, posle, Sulja dasu potrazi, pa ga namesti još bolje. - Umuknuo svet. Ispraznise se dusanovacke kafane.
Stole - da pukne od besa. „Majku vam pedersku”, vice na svoje alamane, „zar ona vreca govana da vas udesi! Ni za šta niste!” I preti mu: „Namestice se on meni.” Sulja, opet, ceka njega. Kad bi ga negde nocu sreo samog, on bi mu već resio problem. Danju, međutim, tu je uvek cela banda ...
I tako, porucuju oni ponesto jedan drugome, vrebaju se, ali kad se sretnu na ulici, poglednu se dobro - i prodju jedan pored drugog.
Odjedanput, jedne veceri tog leta, prvog otkako sam otisao u vojsku, Sulja se, prvi put uopste, na Dusanovcu pojavio u civilu.
Kod bioskopa, samo sto su se vratili sa Save, celo drustvo: Stole, Majmun, Ivica, Dzambas, Milance Goli, svi, vise od deset njih valjda.
Prođe Sulja pravo kroz njih. Svakoga gleda pravo u njusku i smeska se. Oko njega - tajac.
Kad on već malo odmace, Stole povuce još dim, pa nagazi kokavac.
„O Suljo!”
„E?” kaže ovaj.
„Je l' te to, Suljo, najurise iz milicije? I njima si, izgleda, dojadio.”
„Jes', vala”, kaže Sulja. Okrenuo samo glavu i smeska se.
„Pa, Suljo, odavno ja tebe cekam. Kad je već tako, mogli bismo mi malo da se promarisemo.”
„Vala, Apasu, cekam i ja tebe. Nikako da mi se zgodis. Ali, more i ovako.”
„Dobro, Suljo”, kaže Stole. „Al' da nemas ti tamo negde neku malu pucu? Posteno, a?”
„A šta, Apasu, s tobom more bit' posteno? Al' kad ka'es, evo. Dje b' je?” I ovako razrgne kaput.
„Kad je posteno, nek je posteno”, kaže Stole.
„Evo, i ja ću moju utoku da ostavim.” I zadigne nogavicu, pa otkopca kais.
I tako je pocelo.
Veca mara kod nas ni pre ni posle toga verovatno nije vidjena.
Kažu da na Dusanovcu niko dotle nije popio vece batine nego Sulja tog dana. Ali - kljusina je to. Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri, pa i četiri takva komada od kojih bi i konj crk'o. A on se zaljulja kao zrela kruska, ukrsti ocima - i ostane na nogama. Onda u onoj guzvi ispruzi ruku, i Apas odleti tri-četiri metra dalje u prasinu. Zurno bi sada Sulja potrcao da ga dovrsi. Ipak, on je za Stoleta bio i trom i nevest: ovaj bi ga već cekao stojeci. Opet bi poceli da se ciljaju: Apas bi ga gotovo svaki put pogodio, Sulja bi se sit iznapromasivao. Najzad bi ga opet samo jedanput pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prasini. I onda opet sve iznova...
Tako su se vitlali od bioskopa do pijace. Ali snaga je snaga. Kad su stigli do pijace, Stole vise nije licio na sebe; sva su mu već i ledja bila oljustena od kaldrme. I mada grogi obojica, cale, koji je i dalje ostajao na nogama, sad je sve vise nadjacavao. Najzad, na samoj pijaci je još jedanput uspeo da ga pogodi. Stole odleti, i to nekako tako nezgodno da padne čak pod tezgu. I dok je, ionako već polumrtav, ovamo-onamo, pokusavao da se izvuce, evo već Sulje nad njim.
Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoće da mu otkine glavu: Stole je zaleprsao rukama kao dzivdzan i odleteo. Drugi put mu je Sulja prisao još dok je ustajao i opet mu nacinio hirurski zahvat na glavi: opet se Stole besplatno provozao po prasini. Onda mu je cale, kao radnik koji je zavrsio neki tezak posao, već sporije, ali i samouvereniji, prisao da ga zaista dovrsi. Sad ga vise nije cekao da ustane. Sagao se da ga podigne: Stole je već cucao. Uhvatio ga za kosu, podigao do sebe i, onako polupijan, nanisanio. I to mu je bila druga greška tog dana.
Kako se Apas, onako polumrtav, kad vijuge coveku vise uopste nisu u stanju da rade, toga u stvari jevtinog stosa u tom trenutku setio, ne znam, ali on mu je odjedanput već obema rukama pritisnuo saku na svojoj glavi, samo je opustio kolena u cucanj - i onome ligamenti pucaju kao da su od stakla. Sulja je stigao samo da urlikne.
Sad je za Stoleta već preostao lak posao. Predahnuo je, pa ga je gadjao nogom u jaja, pesnicom ispod pojasa u zeludac, a sakom u oci, u grkljan, zavrat. Sve dok se cale nije strovalio. A onda, za svaki slučaj - još nekoliko puta nogom u bubrege...
Zatim se nekako nekud odbatrgao, a Sulja je ostao da lezi nasred dusanovacke pijace kao vreca trulog paradajza. Kolima za hitnu pomoć su ga odneli.



kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.41
13.

Naravno, nije se na tome zavrsilo.
U ranu jesen te godine dosao sam na prvo odsustvo. Za tu godinu rukavice nisam ni video; odmah odem u Zvezdu malo da treniram: uzeleo sam se. Kod kuce - sve kao sto sam ostavio. Burazer poceo da se javlja iz nekakvog Bakra, sveca se još vise razvila i, još i ranije lepa, sad postala prava lepotica. I - Dragance se muva oko nje! Fol dolazi mene da vidi, a, ovamo, stalno bleji u nju. Keva i cale mi bas ostareli. cale se još lomata po terenu, ali nekako bas oronuo, tuzno ti i da ga pogledas. Kubure s parama.
A na Dusanovcu - mir! Posle one makljaze cajkosi najzad posizili, pa odjedanput dosli sa tri marice i sve sto su nasli, i krivo i neduzno, odvukli. Dabome, radili su oni slične stvari i ranije. A dasovani bi negde posedeli mesec-dva, pa kad se vrate - sve po starom. Sad ih, međutim, i ne pustaju tako brzo, a osim toga, sto je glavno, vise im nema Apasa.
Ne zna se gde je Apas. Traže ga cajkosi, traže ga drugari, a on se samo ponekad kasno uvece za trenutak pojavi i, kao hajduk, odmah nekud nestane. Nema ga ni u ranijem preduzecu. Ko zna gde radi i da li uopste radi. Malo ga je ko odonda i video.
I - trazi ga još jedan. Sulja.
Dobra dva meseca je Sulja oduvao u bolnio slomljena ruka, slomljeno nekoliko rebara, slomljen nos. Sav iskrpljen. Lecili ga, izlecili, otpustili iz bolnice, a onda mu i njegovi drugari rekli zdravo. Najurili Sulju iz milicije! A on se zaposlio negde kao portir, doselio nekud na Karaburmu i otuda porucuje: „Javite Apasu da ga cekam.”
I još se nešto zucka po Dusanovcu; samo najbolji njegovi pajtasi to znaju: „Sulja ipak sredio Apasa. Apas prokasljao.” Teško je u to poverovati, jer je Stole kao macka, ali sve upornije se govorka: „Sulja probusio Stoletu skrge. Apas propljuvao crveno.”
Ne zna se tačno šta je. Ali da nešto ima - sigurno je...
Odsustvo kao odsustvo - brzo prođe. Za tih petnaestak dana malo sam trenirao, pojurio neku curu - i gotovo, mora se natrag. Pozdravim se s mojima: niti mogu ja njima da pomognem niti mogu oni meni.
U jedinici, koliko stignem, evo nekog kapetana Zorica; znam da negde pomalo trenira boksere. „Ti si Sretenovic?” „Jesam, druže kapetane.” „Ti si bio prvak Srbije u polusrednjoj?” „Jesam”, kažem. „Dobro”, veli on. „Sutra ćemo da pocnemo da treniramo.”
Sutradan - ja još malo mogu da vitlam rukama - malo sparingujem s nekim tipom, malo, ovako, pimplamo, a on usjajio ocima u mene, pa ne trepce. Sledećih dana stalno je oko mene, ali još ništa ne govori: gleda i cuti. Tek posle, valjda, desetak dana malo poceo da me popravlja.
Zakaze se mec s nekom jedinicom. Ja glatko dobijem. Još dva takva meca - opet ja glatko dobijem. On mi kaže: „Ja sam te, decko, dosad posmatrao. I sad ti kažem: slusaj ti mene i nacinicu te velikim bokserom.”
Negde u novembru zakaze se jedan veliki mec. Nekako se desilo da je u Divuljama i naokolo bilo vise dobrih momaka i Zoric, zajedno sa drugim trenerima, namisli da nas pokupi u jednu ekipu i da nacini mec s reprezentacijom zagrebackog garnizona; javni mec. Zakaze se to negde za drugu polovinu novembra. I, čak, za ono vreme, dobije dosta veliki publicitet. Novine donesu sva imena, s nekim malim bokserskim biografijama, Zoricu i zagrebackom treneru objave i slike.
U to vreme u Zagrebu je vojsku sluzio i neki buzdovan Ognjanovic iz niskog Radnickog, s kojim sam se ja već tri puta sreo.
To je bio takav bokser kakvog je svako ko je imalo veze sa boksom imao morao da mrzi. On se ovako podboci, pokrije njusku do ociju i, s levom nogom ispred sebe, polako se primice. Udaraj ga koliko hoćeš, podnosi on batine kao svinja. I pri tom te nisani desnom: ako te pogodi, glavu će ti odsrafiti, kroz konopce će te izbaciti. Mnoge je tako osakatio i ljudi su ga se bojali kao djavola.
Ali to je stil koji je ko zna otkad procitan: bilo je bar deset boksera u Jugoslaviji koji su nekako s njim mogli da izadju na kraj, a nas trojica-cetvorica smo ga u svakoj prilici mogli cisto dobiti. Kažem, tri puta sam se već s njim sretao i sva tri puta sam ga dobio.
Zašto su se u tom zagrebackom listicu bas za njega toliko zainteresovali, ne znam, tek, tamo mu je izisla i slika i opsirno su citirane njegove prognoze o mecu, pri cemu sam, kao njegov protivnik, naravno, na dnevni red morao da dodjem i ja. Uglavnom, sada, ta cepanica preko tog lista meni porucuje: „Sredicu dusanovackog lepotana. U formi sam”, veli, „kao nikad dosad i nokautiracu ga u prvoj rundi. Možda ću ga zbog publike pustiti malo duže. Ono pre, sudije su maminoj mazi pomagale.” Nije to tamo možda bas tako pisalo, ali - to je znacilo.
E, nanu ti repatu, ti ćeš mene da sredis!
Dodje neki momak iz tog lista. „Poruci ti njemu”, kažem mu ja, „da će dobiti batine kao nikad u zivotu.”
Moj Zoric vrti glavom: „Decko, takve stvari ne smeju da te nerviraju. Ti moras da živis svojim zivotom i da boksujes svojim stilom.” Ja ga blazim: „Ma, jok, nisam se iznervirao. Ništa se vi ne brinite.” A u sebi sav ceptim od besa. Ja mamina maza! cekaj, dzibronjo, namesticu ja tebe. Pamtices ti mene dok si ziv.
Treniram ja kao sumanut. I nocu bih gotovo cucao u sali.
Najzad otputujemo u Zagreb. Boksujemo na otvorenom, na Tresnjevci; desila se topla ta jesen.
Naokolo - sve krcato.
Odmah ja jurnem. Samo seva, ne znaš ko vise mlatara. Raja ne može da se snadje, pola minuta valjda oko ringa muvu da cujes. Onda, odjednom, urlik, koji ni za vreme pauze ne prestaje.
Mislim da sam ga u prvoj i drugoj rundi pogodio najmanje po dvadeset puta. Sva mu je njuska crvena, kao majmunsko dupe. Usne mu ovako natekle. Ali - izdržava svinja. To coveka uvek pomalo deprimira: udaras u njega kao u dzak, dok te ruke ne zabole, dok ti jezik iz usta ne ispadne, a stoka stoji i mlatara ti rukama oko glave kao maljevima. Pa ima li, mislis se, nešto sto vazi za tebe osim sekire?
Grdi me Zoric u pauzi na sva usta. „Ne tuci se! Ne navikavaj se na to! Ne dozvoli da te isprovocira. Iz daljine hvataj poene direktima. Ne možeš ti da izdržiš takve batine kao on.” „Mogu, mogu”, velim ja njemu. Usla mi voda u usi, pa ga vise i ne zarezujem. „Videcete da mogu, bar onoliko koliko on. Naucicu ja njega boksu. Najuricu ja njega s ringa.”
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.42
14.

U trecoj rundi osetim da sam malo posustao. Bio sam pun snage, ali ko će da izdrzi takvu tucu? Ipak, i dalje ne uzmicem: samo puca!
Odjednom, negde sredinom runde - ja sam se uvek u eskivažu jako uzdao - on nacini jednu veoma jevtinu fintu levom, a ja se nekako i prerano i previse trgnem - koliko covek od batina otupi toliko mu zivci postanu prenapregnuti - i prosto mu natrcim na desnu. Još samo stignem da pomislim da sam pogresio - i ring se poda mnom slomi na četiri komada i polako mi se spusti na glavu.
I gotovo - osecam se kao da lezim u perini. Samo mi gore, malo u stranu, svetli tacka reflektora kao zuto zrnce bisera.
Tek u svlacionici su me probudili. Sudija mi nije ni brojao, odmah je utrcao lekar.
Zoric da poludi, samo sto kosu ne cupa. „Pa, jesam li ti govorio! Pa, to je vo, nije covek! Ko s njim u batinama može da se meri? Jao, budalo, unakazio si se, jao, budalo blesava!”
Ja se na onom lezaju samo ljuljuskam, kao na ringispilu. Lekar mi pod nos gura kiseonik, lupka me, pipka.
Ipak nekako sednem. A u glavi mi sve nešto nije jasno. Najzad otvorim usta: „Ako”, kažem, „bar sam ga izudarao.”
„Vraga si ga izudarao!” vristi Zoric. „Pogledaj se kakav si! Još jedan ovakav nokaut - i možeš da okacis rukavice o klin! Sem ako ti se ne svidja da potrazis stan u ludnici.”
Jedva se odbranim od lekara da me ne posalje u bolnicu. Ali odlezim tu, bogami, valjda cela dva sata. Onda nas, kao sto je red i obicaj, malo provodaju po gradu kao konje, odvedu u neki bioskop. Ja bioskop volim, ali sad samo zevam, ziv sam zaspao.
Ostanemo u Zagrebu i da prenocimo. A izjutra - 'ajd natrag. U Divulje stignemo u subotu, negde posle podne.
Tamo me ceka neki telegram.
Otvorim ga. Ništa ne razumem.
„Daj, molim te”, kažem mladjem dezurnom, „procitaj mi ovo. Nešto sam umoran.”
On otvori. cita:
„Dusica juče umrla nesrecnim slučajem. Sahrana u subotu. Mama i tata.”
Ja kažem:
„Dobro je.” Dezurni me gleda:
„Ko ti je to?”
„Svesterka”, kažem. „Sestra.”
„Rođena?”
„Najrođenija”, kažem. „Jedina.”
„Pa šta je tu onda dobro?”
„Pa to”, kažem, „stici ću na sahranu.”
„Kako ćeš da stignes”, veli on meni, „kad je sahrana danas? Osim toga, sad tu nema ni komandira da ti da odsustvo. I - sestra ti, bre, umrla, shvatas li ti to! Kakvo dobro!”
Velim:
„Ne znam šta mi je, nešto sam umoran. Idem da legnem. A ti, molim te, ako slučajno naidje komandir, sredi mi za odsustvo.”
Sutradan krenem za Beograd. Sve vreme sam u vozu prespavao. Mogli su ne da me pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu.
Stignem najzad.
Na kuci crn barjak. Keva u crnini: zgrcila se i cuti na samlici. cale, neobrijan, ispijen, tumara po dvoristu.
Pitam ga:
„Pa kako to bi?”
„Ne znam”, kaže. „U četvrtak uvece otisla na igranku. I cele noćinije dosla. Nikad ranije to nije učinila. Ujutru, u petak, neka deca je nasla u sumici. Obesila se o svoj kais. Nije ni visila. Tako, kleci.”
Ja izvalim:
„I sto joj je to, budali, trebalo?”
Cale sagnuo glavu.
„Bila je gotovo gola. Sva joj haljina iskidana.”
„Jeste li zvali miliciju?”
„Ne”, veli. „Dolazili su sami. Mi ništa nismo hteli da govorimo.”
Ipak ja ne kopcam bogzna šta.
Posle podne dodje Dragance. cale me probudi, ja sam opet spavao.
„Jesi čuo, Sampione?” pita me Dragance; a sav nekako izbecen.
Šta mu je, pomislim; je li bolestan?
„Čuo sam”, kažem. „Sto joj je to trebalo?”
Njemu oci kao da malo podjose na celo.
„Ti, Sampione, izgleda, ne shvatas? Nezgodno mi je o tome da ti govorim, brat si joj, ali nju su - silovali.”
Ja ga gledam mrtvacki.
„Nemoj da mi pricas, Dragance, ti bar te stvari znaš. Koju zensku možeš da silujes ako ti se ona ne pusti? Nisu to vratnice.”
Njemu preko lica kao da prođe neki grc.
„Sampione, šta je s tobom, jesu li ti svrake popile pamet? Kako ne kopcas? Shvatas li ti, silovali je! I - ne mogu da ti govorim o tome - nije se pustila! Sva je bila”, i ovako pokazuje rukom, „ranjava.”
„Pa šta?” kažem. „Zar zato da se ubije?”
On me sad bas ozbiljno zagleda.
„Ti, Ljubo, izgleda, nisi čitav?”
Ja se najzad malo, valjda, probudim.
„U petak sam imao tezak nokaut. Sav mi je mozak pomerio. Ništa ne kopcam. Samo mi se spava.”
„Pa idi onda spavaj! Kad ti se sad spava!”
„Ne vici ti na mene, budalo”, velim ja. „Gde si ti bio kad je nju svaki ciketan mogao da odvede u sumicu?” - On preblede, valjda, još vise. Prosto mi dodje neprijatno. - „Mislio sam da si nešto petljao s njom.”
Dragance se stusti.
„Hteo sam”, kaže. „Nisam znao kako ćeš ti na to da gledaš.”
„Šta ja tu imam da gledam? Nema to veze. I sestra je zensko. Zar one zbog toga ne treba da se udaju?”
„U tome i jeste stvar, Sampione. Ja nisam mogao da nasrcem na nju kao na druge. A nisam mogao ni ovako, iz neba pa u rebra, da joj kažem: 'Udaj se za mene.' Njoj sedamnaest, meni dvadeset i jedna: ko se u to vreme ženi? Probao sam dva-tri puta da je povedem u bioskop. Njoj se to, čini mi se, dopadalo, ali se malo pravila važna. I nije ništa ispalo. Nadao sam se, biće neka bolja prilika.”
„Dobro, kilavko, kad si se nadao”, velim. - A to je stvarno licilo na njega. On nije bio ni visok, a ni neki nalickan lepotan, ali je zaista bio veoma simpatican i prijatan momak. Međutim, nekako je bio odvise fin: neka mu neka makar samo dezurno pokaze zube, on se odmah povlaci i bezi. Uvek sam morao da ga vucem. A i kao bokser je bio takav. Bio je, mislim, bolji i od mene, jedan od onih prefinjenih tehnicara, ali od tuce je bezao toliko da je to coveka prosto nerviralo. - „Idi sad”, kažem, „pa se nadaj i dalje.”
Dragance ode kao popisan...
Tri dana sam proveo kod kuce malo šta shvatajuci i samo gledajuci gde je najblizi krevet. Jedino sto sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva potpuno izbezumila. Po ceo dan sedi zgrcena na samlici. Ništa ne jede, nocu ne spava...

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.44
15.

Tek sam se u jedinici malo opasuljio.
Srajbujem otuda mome prijatelju Dragancetu:
'Dragance, molim te, obilazi mi kucu. Kad sam posao, kevi mi je bilo zlo, sva se bila izbezumila. I još, Dragance, nekako saznaj gde je onog četvrtka bio Stole Apas. Dusica je obično isla u Bozidarac: saznaj da li je to vece tamo vidjen i Apas. Gde je on sada? Mita Majmun to sigurno zna.'
Dragance mi odgovara:
'Ništa dobro, Ljubo, nemam da ti javim. Tetka Milinka' - to je moja keva - 'isto je onako kao sto si je ostavio. Po ceo bozji dan cuti; a kad progovori, prica o tome kako je uvek sve cinila za tebe i Vladu, a za Dusicu ništa. Burazer ti se i dalje javlja. Ništa ne prica kad će kuci. A Majmuna sam za ono pitao. Kaže, Apas je negde u sanatorijumu, ne zna u kom. Veli da je on onda već bio otisao.'
Opet pišem Dragancetu:
'To, Dragance, ne može da bude. Apas je u to vreme, mora biti, ipak bio u Beogradu. Ako je to uradio jedan covek, to je mogao samo on. Saznaj je li ona to vece bila kod Bozidarca i s kim je tamo bila. Kako se nasla u sumici? Možda su je sacekali kad je isla kuci, možda ih je bilo vise? Ali i ako je to učinio sam Apas i ako ih je bilo vise, Majmun je sigurno umesan, on sigurno sve zna. Saznaj to, Dragance, molim te, i ne teraj me da ti nadugacko objašnjavam šta treba da cinis. Ne budi mnogo fin sa njim. On samo izgleda strasno, u stvari je plasljiv; tri puta si bolji od njega. Nekad je imao jednu curu iz onog kraja oko drvare na Vozdovcu. Možda se i sada uvece tamo kreće.'
Mesec dana Dragance cuti. Onda mi javlja:
'Sampione, bio si u pravu. Dusica je ono vece bila kod Bozidarca s nekom svojom drugaricom Jelicom iz gimnazije. Igrale su celo vece. Pred kraj, kad su već htele da podju, pojavili su se Apas i Majmun. Uzeli su ih obe - i Jelica vise nije videla ni Dusicu ni Apasa. Stole je tvoju sestru izveo napolje, k'o bajagi hteo da joj isprica nešto o tebi, svom starom drugaru: kao, ti si joj nešto porucio. Stos je upalio, ona je izisla. Napolju je levom uhvatio za misicu, a desnom izvukao utoku, prekrio je svojom bluzom i namestio joj je na slabinu. Tako su, malo iznad Kikevca, presekli Tolbuhinovu i Juzni bulevar - ona je isla, valjda se nadala da će mu negde uz put umaci - i pored gimnazije Petar Drapsin Strumickom izbili na sumicu. - Nije uspela da mu pobegne.
Sutradan, čim se na Dusanovcu saznalo, Majmun je Jelicu potražio kod kuce. „Ti se ne sali”, rekao joj je, „nemoj slučajno nekome nešto da pricas. To nema veze sa Stoletom. On je bolestan i njih dvoje su se odmah napolju rastali. Ako slučajno nešto ispricas, proćićeš gore nego ona, ja ti za to stojim dobar.” Ona se uplasila i cutala.
Sve sam to saznao od Majmuna. Ne pitaj me kako. A Apas se sada nalazi na Golniku.'
'Hvala ti, Dragance,' odgovaram mu ja, 'sto si mi to saznao. I još samo nešto, pa si svoj posao zavrsio: kaži Majmunu, neka se glavom ne sali, neka te redovno obavestava gde se Stole nalazi; jer ovaj sad može nekud da pobegne. Neka se ne sali, jer ću mu siju prekinuti kad dodjem; a mogao bih i Stoleta da obavestim, pa bi on tu stvar umesto mene zavrsio: neka bira. A Apasu neka javi da ne znam gde se nalazi, ali da mu porucujem: bilo gde da se sakrije, kad-tad ću ga pronaći. Neka mi se nada.'


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.46
16.

Međutim, smrt se već bila naselila u mojoj kuci.
Krajem zime kevi je toliko postalo zlo da su morali da je presele u bolnicu. Tamo je gledali, okretali - mesec dana. Onda kažu mome Andri: „Znate šta, ona nije za nas. Ona nema nikakvo fizicko oboljenje. Sve smo joj ispitali. Vasa žena je u nekoj teskoj depresiji. Biće bolje da je uputimo na Psihijatrijsku.” Otac se uzasne: „Ona nije luda. Nikad niko iz naše kuce nije bio u ludnici. Nama se cerka pre nekoliko meseci ubila. Još to nije prezivela. Vodicu je kuci.” „Nemojte”, kaže mu lekar, „to tako da shvatite. Ne idu tamo samo ludi. Ona vise sama sebi ne može da pomogne. Vidite da vise neće ni da jede.” „Ne”, kaže otac. „Vodicu je kuci. Ako treba da umre, neka umre kod kuce.”
Dovede je moj Andra kuci. Posedi ona tamo još mesec - i sve gore.
Pišem iz vojske mome calcu: 'Nemoj da se salis, vodi je u bolnicu dok još ima vremena. Tamo će malo da je razdrmaju.'
Odvedu moju majku na Guberevac.
I - to je već proleće.
Udesim, nekako, da me te godine ranije puste na odsustvo, dodjem u Beograd. Pitam oca: „Kako joj je?” „Ne pitaj”, veli. „Ništa me ne pitaj.”
Odemo joj u posetu. Sednemo na neku klupu. Oko nas se muvaju ludaci; samo nešto sapucu. Nje nema.
Zamolimo nekog bolnicara da joj javi da smo tu. „Neka izadje”, porucujemo.
Malo zatim, evo njega, vraca se. „Kaže, neće. Podjite unutra.”
Udjemo u neku sobicu: srce da ti pukne, kakva je. Ona sedi, sama, na nekom krevetu. Bela u licu, vene joj se na slepoocnicama i obrazima plave. Oci joj nekako usle u glavu, a nos postao ogroman. Kosa joj ispod marame potpuno bela i - čak, čini mi se, pod maramom, vidim - retka. Umotala se u neku veliku kosulju, sedi na tom krevetu, a noge kao stapovi, ruke - kao trske. Ni polovina od one žene.
Obesila glavu, ispreplela prste na rukama i gleda nekud sebi u papuce.
Otac pocne pored nje da spusta one drangulije sto smo joj doneli.
Ona podigne glavu na njega:
„Sto si mi dos'o?”
I opet se sagne.
Cale se zbunjeno osmehne:
„Dobro, ako nećeš mene da vidis, pogledaj bar da vidls koga sam ti doveo. Ljuba nam je dosao.”
Ona za trenutak usredsredi ocima u jednu tacku kao da nešto osluskuje, pa samo nakrene lice ka meni - ja stojim kraj vrata i uzdržavam se da ne zaplacem - i čak se, čini mi se, malo namrsti.
„I ti si tu?” 'ladno pita.
Pridjem, pa kleknem kraj nje. Raspletem joj prste, pocnem da joj ljubim hladnu saku.
„Dosao sam”, kažem. „Javili mi da ti nije dobro.” Ona izvuce ruku od mene. Pomiluje me po kosi, pa opet sagne glavu i uplete prste.
„Šta ćete mi vi sad?” kaže!
Otac stoji vise mene i place kao dete.
„Ne kaznjavaj me tako, Milinka. Trideset i četiri godine smo u slozi živeli. Decu smo izrodili: vidi kakve smo sokole podigli. Šta to sad cinis? Ne ostavljaj me ovako, Milinka.”
Ona ne dize glavu. Pocuti, pa tiho, tako da se jedva i cuje, govori:
„Trideset i četiri godine, kažeš, Andro. A ne kažeš - trideset i četiri godine na muci. Celog veka - strajkovi, otpustanja, zatvori. Nikad nisam mogla da budem sigurna da ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete. A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala. Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom, druga dva ludaka s politikom: objasni im nešto. Niste hteli da mi pomognete, eto.”
„U pravu si ti, mama”, kažem. „Mi smo krivi. Mi smo za sve krivi.”
Ona kaže, kao da se sama sa sobom nešto preslisava:
„Imala sam jedno dobro dete: i njega sam izgubila. I to sve zato što sam bila glupa. Moja zenska pamet mi kaže: Gledaj muske, oni su prvi. Muske gledaj: oni su budale, pameti nemaju, slabi su, ali su ipak glavni. Kako ćeš bez njih u kuci? I samo blenem u vas i u ovoga matoroga. Mislim, ono je zensko, lepo, pametno, izvuci će se samo. Zato sam i htela da izuci skolu: niste valjda vi, budale, bili za to? Zavrsice, mislim se, skolu, naći će sebi muza. I eto ti. Muski mi je i pokvarili. Nisam pazila.”
Ja samo što ne zapomazem:
„Mama, zašto tako govoris? Zašto nas ovako kaznjavas? Jesi li videla, kad si polazila, kakva nam je kuca? Ko još može u njoj da živi? Mama, molim te, bori se malo. Ja ću već iduce godine doći, Vlada će možda još i pre: opet ćemo biti zajedno.”
Ona klima sebi u nedra:
„Kasno je sad za to.”
„Kako možeš”, pitam, „ovako?”
„Mogu”, kaže, „tako, jer više ne mogu nikako. Istrosilo se. Doceralo cara do duvara.”
Izadjemo, posle, ja i otac, pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skicimo kao prebijeni kucici, ne zna se ko vise. I okrecemo glavu jedan od drugoga: da jedan drugoga i ne vidimo i ne čujemo...
Umrla je samo sto sam se izmakao. Samo sto sam stigao u jedinicu, već posle desetak dana sustize me telegram.
Otac je poslednjih dana bio preneo kuci. Nikoga vise k'njoj nije pustao. Sam je dvorio i pazio, sam je i prao.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.47
17.
U to vreme ja sam stvarno tek pocinjao da dolazim u punu snagu.
Zoric, danju-nocu, sa mnom. Krusku, dzak i ostale osnovne stvari oni su imali već kad sam bio dosao, ali onda on trcao u komandu vojne oblasti da nam se negde nabave stitnici za glavu: „Ne znate vi”, kaže, „kakvog ja asa imam u jedinici.” I, bogami, dali mu. Otad, gotovo svaki dan, sparingovao sam bar po pet rundi. Punim tempom. Pazi mi na svaku sitnicu, gleda me sa svih strana. Tera me da boksujem na prazno: on legne na pod, pa gleda kako radim nogama. Tera me da trcim kao atleticar, tera me da dizem tegove. Doneo u salu ovakvu grudvu plastelina. „Na”, veli, „ovo. Nema sedenja na prazno. Gnjeci to rukama. Uzmi parcence i mesi sakama. Prebacuj iz jedne u drugu.” Posle, sedimo, cekamo na rucak, i ja to premecem iz sake u saku i mesim. Naucio sam, pa vise i ne primecujem.
Najzad, nekako bas pred kevinu smrt, uspe da nas prekomanduje u Zagreb; mene s njim, i još dvojicu. Tamo, pri komandi vojne oblasti, ništa drugo i ne radimo, samo boks.
Do kevine smrti, posle onog nokauta, još sam jedanput bio porazen. I to, čini mi se, zbog sudija; to se može desiti. Posle toga - vise nijedanput. Četiri puta su me uzeli u armijsku reprezentaciju: sva četiri puta sam pobedio. Postao sam i prvak vojne oblasti, ali zbog kevine smrti te godine nisam stigao da nastupim na svearmijskom prvenstvu. Iduce, pred pustanje iz vojske, postao sam i svearmijski prvak u srednjoj kategoriji.
Te godine na jednoj rang-listi bio sam treci u srednjoj kategoriji u Jugoslaviji, iako još nijednom nisam bio dospeo do prvenstva Jugoslavije. Drugi je bio neki Peric iz Borova, koga bih ja, čini mi se, sasvim lako preskocio, a prvi Pavlic iz Partizana, jedan tipican nokauter, koji je tako udarao da ti je, prosto, iverke odvaljivao. Jednog Italijana je tako zveknuo da se ovaj vise nije ni probudio.
To je bilo pomalo smesno: ja i Dragance Stojiljkovic nikad nismo izasli jedan protiv drugoga - ni kategorija nismo bili ista - ali kad bismo se zezali i navukli rukavice - da li zato što sam bio tezi i sto sam imao duže ruke - cuknuo bih ga malo jače i on bi odmah smicao rukavice: „Ne mogu”, veli, „s tobom.” Isti taj Dragance je, recimo, onog Causevica, koji je mene deljao kako volis, svaki put bez napora i problema sređivao. Tri puta sam, pre vojske još, u klupskim susretima, u poslednji cas, posto bi me Causevic pojurio u polusrednjoj, nabio tezinu i pobegao u srednju, nikome drugom nego Pavlicu. A Pavlic je stvarno bio pravi sampion, takvome Causevic nije bio ni do kolena. Prvi put sam izgubio, ali se sampion namucio sa mnom; a poslednja dva puta - bilo je, bogami, nereseno. Da sam ostao još godinu-dve, ili da me Stari Perisic nije onako zeznuo sa vojskom, ne znam da li bi on i dalje ostao takav siguran sef u srednjoj.
Ali, kad pocinjes - mlad si, umes malo da mlataras rukama, imaš srca i pogotovu ako si uz to fer, cist bokser i imaš simpaticnu njusku - svi te podržavaju, svi su uz tebe. Onda ti nastavis, pocnes da pobedjujes, probijas se, i odjedanput, nisi se još ni osvrnuo, a već moras vise da se branis nego da napadas. Te godine kad su me demobilisali, ja sam već bio napunio dvadeset i četiri; tada su takve smatrali veteranima. Pa, i jesam to bio: nastupao sam još od sesnaeste. I, odjedanput, ja vidim: publika sve cesce protiv mene! Pojavi se neki malisan, još musav, trti se nešto kao petlic, ni do kolena mi nije, ali - publika gotovo vise uz njega nego uz mene! Pobedim ga: ne zvizde, aplaudiraju, ali vise njemu nego meni!
A i covek se nekako iskvari; sam po sebi postane kvaran. Jeste to, brate, sport, ali onog trenutka kad si usao među konopce, racunaj s tim da ti je glava u torbi: nema tu sale, nema milosti; zakacice te malo nezgodnije, a onda samo možeš da se kajes sto na vreme nisi sebi zakupio parcelu na Novom groblju.
U početku, bio sam izrazit tehnicar. U Beogradu sam jedanput čak bio diskvalifikovan zato što nisam bio borben. - Izisao neki momak: koliko se pipnemo, ja vidim: slab. cuknem ga malo, on pade! Sudija mu odbroja, on zauze stav: opet ga kucnem, on opet pade. Opet uze sudija da mu broji; odbroja i vice: „Boks!” Ja gledam u sudiju: cekam da prekine. On opet vice: „Boks!” Pocnem da skakucem naokolo: ja više ne nasrcem, onaj ne sme. Sudija nas prekide: „Hocete li vi da se borite ili necete?” Opet pocnemo, opet ja ne nasrcem. Tek, on: „Stop!” Pa pokaza jednom ugao, pokaza ga drugome: obojica diskvalifikovani! - Zoric me, međutim, naucio da budem agresivniji, da udaram raznovrsnije i cvrsce. I polako, od tehnicara, ja postanem gotovo fajter, gotovo nokauter. Malo-malo, pa - nokaut. Publici se to svidja, ali Zoric, koji me je tome i naucio, sve cesce me nešto zagleda. Kao da mu se to ne svidja.
I, vremenom, to ti tako postane kao neko ludilo: ne smes da izgubis! Zar sam se ja sve ove godine zezao da bih sad pustio da mi neki klipan tako olako naguzi majku: moram da pobedim! I kad te neki tip prikljesti, kad vidis da nema druge, zaigras na sve ili ništa. Kad bi mi prigustilo, umeo sam da radim svih devet minuta bez prekida, kao masina. Posle bih, u svlacionici, od umora gotovo u nesvest pao. To, na primer, kako sam causevica, pred demobilizaciju, prvi i jedini put, pobedio na otvorenom Zvezdinom prvenstvu, to je, mislim, zaista bilo da se covek zgrozi. Tri puta sam ga oborio. Prosto sam ga samleo. To već vise nije licilo ni na šta.
I - nekako sam se ostrvio, sve cesce udaram jednim muckim udarcem, nekim skracenim aperkatom pod sisu u srce. To je teško izvesti, jer je srce obično dobro zasticeno, ali ako ga levom gadjas u levu stranu lica - sto takođe nimalo nije lako - onda on podize levu ruku i ti ga ispod nje možeš pogoditi pod sisu. Danas ja mojim momcima ovde izricito zabranjujem taj udarac; onda sam ga, međutim, ne samo koristio nego i uvezbavao.
To je stvarno strasan udarac. Najmanje sto ti se posle njega može desiti jeste da ti se cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme; za to vreme onaj može s tobom da radi šta hoće. Ali od njega možeš biti i nokautiran - i to klasicnim nokautom: rad srca se odjednom poremeti, dolazi do jake aritmije i padas, polako i nepovratno, ravno odozgo kao da si bez kostiju, kao kad se otkaci odelo sa civiluka - a, bogami, može se i umreti. U trenutku. A ja sam ga, kažem, još i uvezbavao.
Tim udarcem sam, secam se, na svearmijskom prvenstvu pobedio nekog Mariborcanina Slamniga.
Gledam tog lafa pre meca; pred borbu sam uvek dobro gledao dasu s kojim ću se susresti. Neki simpatican, belomusast momak; visok, mrsav kao dugoprugas, lice dugacko. Mislim se: ovaj će me drzati na odstojanju i iz daljine će me gadjati direktima: ima duže ruke od mene; i, verovatno, ima osetljiviju bradu.
Pocnemo: ma kakvi! Kakvo odstojanje, kakva osetljiva brada! Udara kao maljem, gde me potkaci, tu mi, čini mi se, meso otkine. I brz kao vatra! Ja njega zakacim jedanput, on mene stigne dva puta; ja njega dva puta, on mene stigne i treci put. Skakucem naokolo kao jarac: ne vredi. Odjedanput ispaljuje cele rafale, valjda od po sedam-osam komada! Svaki put me potkaci bar po dva puta!
Au! Ovo ništa ne valja! U pauzi ne mogu da se snadjem: šta je ovo? Još ovakvo cudo nisam sreo.
Pocne druga. Sad idem opreznije, sad ja njega pustam da nasrce. Ide sad on, i situacija se, kao, malo menja: sad ja njega sacekujem i pomalo mu vracam. Ali ne vredi mi to mnogo. Treba mi bar još pet ovakvih rundi, pa da dostignem ono sto je on u prvoj sakupio. I nikako da mu napipam slabu tacku. Tek krajem druge runde nekako mi se samo za tren zgodno namesti i ja ga tim poluaperkatom malko kvrcnem. On izdrza, nije to ni bio jak udarac, ali preko lica kao da mu prelete neki mali grc i neko bledilo. - A, tu li si, lafe!
U trecoj ga isto tako pustam da napada i, negde sredinom, levom uspem da ga otvorim i desnom da ga punom snagom pogodim onde gde treba. On pobele kao krec i klece na kolena. I tako, s otvorenim ustima, brekce kao kuce na vrucini. Onda ustade, ali sad ja njega jurim, sad ja njega zasipam serijama. - Mislim da sam ga na kraju pobedio ne za jedan nego za frtalj boda.

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.48
17.

Svearmijsko prvenstvo se odrzi u Beogradu. Dodjemo Zoric i ja i tu, kažem, budem prvi u srednjoj kategoriji. Zbog toga dobijem deset dana nagradnog odsustva.
Kod kuce, gledam moga Andru. Mrtav starac! Još pre nekoliko godina mi je corisao majice koje sam dobijao u klubu i pravio se važan u njima, prav kao mladic. Nisam siguran, ali čini mi se da je i žene pomalo jurio. A sad, odjedanput, ispred moje kuce sedi na pragu neki starac, podbocio se dlanovima o kolena kao da se plasi da će glava da mu se omakne među noge i cuti. Povazdan tako.
Meni to, iskreno da kažem, nije pravo. Nagazio sam na neku solju i hoću da je dovedem kuci - malo sam valjda ispao iz stosa, pa mi nekako vise nije zgodno da je vodim u sumicu - i nikako da udesim.
On stalno na pragu, pribogu kao neko kuce.
„Dobro, bre, cale”, kažem, „sto stalno tu sedis? ldi malo, prosetaj se.” - A njega penzionisali nekako bas oko kevine smrti: nema ni kuda da ide.
On me pogledne preko ramena.
„Ne ide mi se”, kaže.
„Ma”, velim, „stalno tu sedis! Idi nekud malo! Zaposli se necim. Gde to valja, toliko sedenje!”
On kaže:
„Ništa mi se ne radi. A i ne mogu. Noge me izdale. Ne mogu da stojim.”
Ja ga gledam. Ruke mu nekako dosle bele, mrtvacke, kao da gvozdje nikad nisu ni videle.
„Dobro”, kažem. „Kad nećeš, onda sedi. Ali što se bar ne umijes? Lice si necim isprskao.”
On se pipne prstima: a oni se nekako ukocili i samo mu igraju.
„Nisam se”, kaže, „isprskao. To meni tako otkako umre Milinka. I nikako da se skine. Ne znam šta.
Meni ga odjedanput dodje zao.
Sednem pored njega, zagrlim ga.
”More, matori„, kažem, ”ne pravi se lud. Do juče si žene po Dusanovcu jurio. Sto si se smrz'o?„
Njemu preko usta lizne osmejak, a onda se odmah opet uozbilji, kao da se nešto zamislio.
”Bi mu to, sinko„, kaže. ”Sad se svačemu treba nadati.„
”Bre, cale„, fol zezam se, ”da ti mene ne iznenadis? Da ti meni ne spremas neku podvalu?„
”Svacemu se„, veli, ”nadaj.„
”Ajde„, kažem, ”drzi se još malo. Nemam vise od tri meseca do skidanja. A i Vlada će sigurno uskoro. Šta ti piše?„
”Ništa„, veli, ”ne piše. Isto onako. Ne govori kad će. Dolazio jedan otuda, od njegovih. Ni ime mi ne rece. Samo kaže: 'Vlada je dobro i pozdravlja vas.' 'Pa, dobro,' kažem, 'kako vam je tamo?' 'Dobro nam je', kaže, 'ništa se za njega ne brinite.' 'A kad će kuci? Sto ništa o tome ne piše?' 'Ništa vise', veli, 'ne mogu da vam kažem, zbogom.' 'Dobro', velim, 'kaži mi bar kako se zoves.' 'Nije', veli, 'važno moje ime.' I ode.„
”More, dobro„, kažem. ”Važno je da je ziv i zdrav. Doci će.„
Za vreme tog odsustva sam, za tri dana, osvojio i prvo mesto na otvorenom Zvezdinom prvenstvu. Zaista sam bio pun snage; nikad tako dobar nisam bio. Onda sam, u polufinalu, i Causevica pobedio. Nisam ni slutio da tih dana stvarno, u pravom takmicenju, poslednji put navlacim rukavice na ruke.
Zoric ne ode u Zagreb, ostade da me gleda. Stalno je negde blizu mene, ali - ništa ne govori. Ni ne pokusava da udesi da mi sekundira.
Kad se sve zavrsi - proglasise mene za pobednika - on me zagrli, čestita mi, ali, vidim, kao da nije bas presrecan zbog toga. ”Ti„, kaže mi, ”iskoristi još ta dva-tri dana sto su ti preostala, pa dodji. Ja idem nocas.„ ”Zašto nocas, druže kapetane? Ostanite sa mnom. Knjavacemo kod mene.„ - A mi smo nekad zaista živeli drugarski. - ”Ne„, veli, ”moram da idem. Zdravo.„ ”Zdravo, druže kapetane.„
Ta dva dana sam proveo muvajuci se među dusanovackim mangupima. - Dragance takođe otisao u vojsku, nema nikoga da mi pomogne. - Gde je Mita Majmun, raspitujem se. Nema Mite Majmuna; nekud se odselio, izvan Beograda; i ne piše nikome čak. Pobegao, znaci. - Gde je Stole Apas? Niko ne zna da mi kaže, svi slezu ramenima. I ne insistiram mnogo: čini mi se, stvarno ne znaju.
Najzad, nekako uoci samog polaska, jedan klinac mi provali stvar; Stoletovoj kevi je nekoliko puta nosio pisma na postu. U Surdulici je Apas; promenio je dva-tri sanatorijuma, a otpre mesec i po dana je tamo.
Dobro je, bar sam to obavio.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.49
18.

Vratim se u Zagreb.
Prvih nekoliko dana se bas i ne lomim da idem na trening. Ali tako prođe i cela nedelja, a Zoric se niti pojavljuje niti me poziva. Najzad podjem sam.
„Hoćeš da treniras?” pita me on. - 'Hoćeš da treniras!' - „Možda bih malo.” „Dobro”, kaže. „Radi sam; izaberi šta hoćeš.” Ja pocnem nešto da kilavim; nekako mi se i ne radi. I stalno mislim: šta je s ovim covekom?
Prođe tako, bogami, svih desetak dana. Ja - kao gost: dolazim kad hoću, radim šta hoću, odlazim kad hoću. Niko me ništa ne pita, niko me ni za šta ne kontrolise. Zoric se nekako stalno odmice od mene. Nikako da ga uhvatim da ga pripitam šta je.
Odjednom, jedno vece kad sam se vratio na spavanje, susrete me dezurni.
„Ljubo”, kaže, „ima jedno naredjenje za tebe. U roku od cetrdeset i osam sati imaš da se javis vojnoj posti petnaest trideset i devet u Nisu.” „Zašto to?” pitam. „Je l' to prekomanda?” „Prekomanda”, kaže. „Zašto?” kažem. „Ko ide u prekomandu na dva meseca pred skidanje?” „Ništa”, veli, „ne znam. Takvo je naredenje.”
Sutradan ja sabajle potražim Zorica.
„Šta je ovo, druže kapetane? Je l' idemo zajedno?”
„Ne”, kaže. „Ides sam.”
„Zašto to, druže kapetane? Zar nismo svugde dosad bili zajedno? Je l', to po kazni?”
„Zašto po kazni?” kaže on. A ocima lazljivo vrlja naokolo.
„Ne znam”, kažem. „Možda zato što sam pobedio. Ili je vama samo bilo stalo da vam donesem pehar, a posle - mozete i da me najurite! Zar na dva meseca pred demobilizaciju - prekomanda?”
„Tamo ćeš se ti”, kaže on meni, „isto tako lepo snaci kao i ovde. Ne ides kao makar ko nego kao sampion. I tamo ćeš trenirati. To sam ti već sredio.”
„Sredili ste mi da treniram? Znaci, vi ste mi sredili i da idem? Dobili ste trofej, i sad vam vise nisam važan!”
„U redu, Ljubo, kad već hoćeš da znaš: ja sam ti”, kaže, „namestio da te prekomanduju. Priznajem ti to. I - ljuti se na mene, ako smatras da treba da se ljutis.”
„Ali, druže kapetane, zašto? Pa vi ste me i nacinili bokserom!”
„Nisam, Ljubo, ne budi toliko skroman, kad to i nisi. Ti si već dosao kao dobar bokser. Ali onda sam ja još i imao cemu da te naucim. Sad vise nemam. Idi trazi boljeg trenera od mene.”
„To, druže kapetane, nije razlog. Ni vi bas niste tako skromni kao sto hocete da se nacinite. Niti sam vam ja ikad rekao da želim boljeg trenera od vas.”
„Pa, u redu, Sampione, kad bas hoćeš da ti kažem. Znaš, možda sam ja takav covek. Možda ja ne želim da imam takve boksere kao sto si ti. Ja sam te i ono poslednji put ovde, a i sad u Beogradu gledao. I divio sam ti se, veruj mi. Kao strucnjak sam ti se divio. Ali - vise te nisam voleo. Sad se tebi vise niko ne može suprotstaviti. Niko ti pred pesnicu ne može izaci. A ja to - možda ne volim. Kad smo ono pre dve godine poceli, ti si još rastao. I ja sam uzivao gledajuci te. A evo, sada, ti si možda već postao veliki bokser, a možda ćeš to tek postati - ali ja više ne uzivam. Mislim da si se iskvario. Mislim da si postao isuvise sujetan. Nekad si, bar se meni tako cinilo, ulazio u borbu s namerom da pobedis ako si bolji i da izgubis ako si slabiji. Poslednjih meseci ti vise ni ne pomišljas da bi iko od tebe mogao da bude bolji. Takva pretpostavka za tebe više ne postoji. A to se meni ne svidja.”
„Kako bih, druže kapetane, pobedio ako u to ne bih bio ubeđen? I može li se uopste postati sampion bez sujete?”
„Ne znam”, kaže, „možda i ne može. Ali ja u tome neću da ucestvujem. Danas ti ulazis u borbu s namerom da pobedis po svaku cenu, a to vise nije sport, to vise, Ljubo, nije boks. Gledao sam te kako si sad u Beogradu pobedio Causevica: neko drugi bi od onih batina umro; on je izdrzao. Gledao sam te kako si ovde, pre toga, pobedio onog Slovenca Slamniga. On, Ljubo, gotovo nimalo nije bio slabiji od tebe. Možda je čak bio i bolji.”
„Ako je, druže kapetane, bio bolji, sto me nije pobedio?”
„Pa eto, takav si ti. Tako je, u pravu si, on nije bio bolji od tebe. Ali to možda samo zato što nije zeleo da pobedi po svaku cenu. Ti si možda inteligentniji i lukaviji bokser od njega, ali ti si ga pobedio, moj Sampione, i zato što ti se dusa malo usmrdela. Cemu onaj udarac u srce kad znaš da se od njega može umreti? Cemu uopste na ringu takvi podmukli udarci? Sluzi li to sportu, sluzi li boksu? - Opet ću ti reci: ja se tebi kao bokseru divim. Ti imaš brzinu kao bantamas, eskivažu kao velteras, a udarac ti je kao u teskasa; i pri tom si u srednjoj! Ko ti se može suprotstaviti? Ali, poslednjih meseci ja intenzivno imam utisak da ćeš nekog usmrtiti. Strahujem od toga! Ja, Ljubo, ne želim da budem trener niti nekome ko bi mogao da bude ubijen niti, pak, nekome ko bi mogao da ubije. Ne zato što se bojim takvog rizika u boksu; jer u njemu takav rizik svakako postoji. Nego zato što ne želim da ucestvujem u pripremama za nešto takvo. Ti, recimo, poslednjih meseci tako reci ne silazis sa dzaka. Možda gresim, ali nikako ne bih hteo da sebi ikada prebacujem da sam bilo na koji način tome pomogao.”
„U redu, druže kapetane”, rekoh, „kad je već tako.”
On me zagrli.
„Ne ljuti se, Sampione, ti na mene. Možda ja zaista gresim. Ali, kažem ti, poceo sam da strahujem. Nije to potrebno ni tebi ni meni. Ionako bismo se, uostalom, uskoro rastali. A ja ti zaista želim da se moja strahovanja ne ostvare i da postanes ono sto po svojoj vrednosti i zasluzujes. Ja sam u stvari ponosan sto sam radio sa takvim sjajnim bokserom kao sto si ti. Nemoj to da zaboravis.”


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.51
18.
Od Zorica odmah svratim u postu. Posaljem ocu telegram da me izjutra saceka na beogradskoj stanici.
Zatim se izoprastam sa drugarima. Uvece krenem.
Suturadan, na stanici, moj stari stoji na peronu ustogljen kao da je posao u pozoriste. Napolju od ranog jutra vrucina, a on u sesiru, u nekom tamnom kaputu, pa čak i masnu vezao. I nešto ovako, kao na tiganju, drzi u ruci.
„Šta je, bre, cale”, malo ga zezam, „sto si se tako ustogljio kao da si posao na neku sahranu? Zar ti nije vrucina?”
„Nije mi”, veli, „vrucina. Uopste mi nije vruciua. Ovih dana mi je čak nekako pomalo hladno.”
„Kako”, velim, „hladno? Zar na ovoj pripeci?”
On mi pruzi onaj zamotuljak.
„Bolje što ne znaš. Na ovo.”
„Šta je to?” pitam.
„Burek”, kaže. „Ako nisi doruckovao. Da ti je majka ziva, bilo bi nešto drugo. Ovako, ja nemam šta drugo da ti iznesem.”
Meni gotovo udarise suze na oci.
„Hvala ti”, kažem, „sto si se setio.”
„Takav je”, veli, „kod nas obicaj.”
Podjemo malo po peronu. Sad ja držim onaj burek ispred sebe kao vruc tiganj.
„I tako”, kaže, „ides u Nis? Bićeš blize.”
„Jeste”, kažem. „Biću blize.”
I još malo tako zvalavimo bez veze.
Odjedanput, on mi veli:
„Ja sam bio kod advokata i u sudu. Sve sam svoje stvari sredio.” „Kakve stvari?” pitam. A nešto mi ovakvo, kao jaje, kao pesnica, prođe kroz grkljan i leze na srce.
„Kucu sam preneo na tebe i na Vladu. I one takse sam isplatio. Da se vi s tim ne gnjavite. Prodao sam svoje vencano odelo i moj alat, i neke Milinkine i Dusicine prnje. Vi ćete sebi, posle, da kupite ono sto vam bude trebalo.”
„Aman, cale”, kažem, „šta ti bi? Šta mi to pricas?”
„Covek na to mora da bude pripravan.”
„Pa, još ti nije ni sezdeset! I zašto mi to uopste govoris?”
„Jeste, jeste”, veli, „sezdeset i jedna. Ali nisu tu, sinko, godine najvaznije. Srce mi je sasvim propalo. To mi je i doktor proletos kazao. Onda sam ga još malo i obilazio; sad sam i to prestao. A u poslednje vreme - nekako ruzno sanjam. Sanjam sve nešto - kad sam bio mlad. I - Milinka me zove.”
Meni se malo razvedri.
„Pa ti to zato! Ej, bre, cale: pa ti bar u te stvari nikad nisi verovao!”
„Nisam verovao. I ne verujem ni sad. Ali to mene nocu gusi. I - osecam. Tome covek stalno mora da se nada.”
„Ma, 'ajde”, velim, „ne pricaj svasta. Šta ti je sad to doslo u glavu?”
„Osecam ja to”, kaže on meni. „Možda će me stegnuti kroz mesec, a možda kroz godinu dana, ali - tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. - Sve sam, dakle, glavne stvari svrsio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dodje, nemojte po starom.
Dosta je bilo svadja. Vise nikoga necete imati: ti samo njega, on samo tebe. Sto je bilo - bilo je. I ozenite se. Covek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim bas mnogo da pozurite, da ne pogresite. Ali nemojte mnogo ni da cekate. Želim vam da imate takvu sreću kao sto sam je ja imao: da sebi nađetetakve žene kakva je meni vasa majka bila.”
Ja zamuknuo, pa ne mogu ni da zinem.
„Iznenadi ti mene, tata”, najzad kažem.
„Ne znam”, kaže, „da li sam te iznenadio. Kod poste sam na tvoje ime otvorio stednu knjizicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa'ranu; a i da ti se nadje za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi pravis neku veliku sa'ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa'rani me prvo, pa onda radi šta znaš.
Dovedi, posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš.”
„Dobro, cale”, rekoh. „Lepo ti meni isprica.”
„To, da znaš”, kaže on. „Ako te sacekam, i sve posle toga, to će biti cist car. Ako te ne sacekam, uradi tako kao sto sam ti rekao. 'Ajd sad, idem. Želim ti srećan put.”
„Hvala ti, tata. Nisi me bas mnogo obradovao.”
Zagrlismo se, poljubismo.
„Bilo je za mene, sinko”, kaže, „i radovanja.”
I ode. Poguren, s onim crnim sesirom na glavi, u tamnom kaputu - tako se, klimajuci glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde drzeci ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast...
Mesec dana docnije, nekako posle nekog nevremena - cas kisa i hladno cas sunce i vrucina, pa onda opet neka kisurina sa grmljavinom - moj stari jedne noćiumre. Nadjose ga tek sutradan. Komsiji se učinilo cudno što ne izlazi.
Javise mi.
Ja dodjoh i sahranih ga onako kako je zeleo. Zatim ostavih kljuc iznad vrata, onde gde smo ga uvek ostavljali, za slučaj da dodje Vlada, pa iza kuce nadjoh neke tarabe i unakrst ih ukucah preko vrata i prozora. Imadoh tog leta mnogo posla...
U Nis sobom ponesoh civilno odelo. Ni mesec dana mi nije bilo preostalo do demobilizacije.
Pred polazak samo još jedanput potražih onog klinca: moj prijatelj je još u Surdulici...


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.52
19.
U Nisu sam se zaista dobro snasao. Valjda, onako pred demobilizaciju, nikome vise nije ni bilo važno da me zbog nečega zeza. Trenirao sam, izisao sam čak i na dva egzibiciona meca.
I koliko dan skidanja blizi - ja toliko nervozniji.
Dobar deo svojih stvari bio sam poneo u Beograd i tamo ih ostavio kad mi umre calac. Malo šta mi je bilo i ostalo: cetke za odelo i cipele, cetkica za zube, jedna sveska, nešto pisama i pribor za pisanje. I veliki vojnicki kofer. Odelo - jedne letnje pantalone, kosulju i majicu s kratkim rukavima - bio sam doneo u sportskoj torbici.
Nekako se desi da treba da se svucemo bas u ponedeljak.
Ja se tamo sprijateljio sa četnim catom, nekim rocnim podoficirom Stanicem.
„Zašto, bogamu”, pitam ga, „bas u ponedeljak? Zar to ne može da se svrsi u subotu?”
„Ne može”, kaže. „Tada vam istice rok.”
U subotu pre podne, međutim, mi predamo oruzje. Vojska se nekako odjednom raspusti, razdrlji. Niti vise ko koga gleda niti ko koga zarezuje. Po neko već i pijan.
Uvece potražim dozvolu samo na dva sata, da nešto kupim. Donesem nešto za klopu i flasu konjaka. Zatim se nas trojica-cetvorica skupimo u Stanicevoj kancelariji: sedimo i pijemo. Stanic se, bogami, malo nacirisa. Ja se cuvam. A i nisam voleo. Navika.
Sutradan, u nedelju ujutro, pitam ga:
„Hoće li se danas davati dozvole za grad?”
„Hoće”, kaže.
„Zar se ne plasite da bi neko mogao i da se ne vrati?”
„Može”, veli, „i da se ne vrati ako hoće da produzi boravak u armiji.”
„Spremi je ti meni”, kažem mu. „A jesu li”, kao uzgred pitam, „popunjene bukvice?”
„I bukvice i objave”, kaže. „I potpisane već. Samo da sutra predate uniforme i cebad - i voljno.”
„Jesu li kod tebe?”
„Kod mene”, veli. „Malocas sam ih dovrsio.”
Ja odem u spavaonicu. Poslednji put iscetkam uniformu, izglancam cokule. Zatim cetke i onu torbicu u kojoj sam doneo odelo zavijem u novine i bacim u djubre. Iscepam pisma i hartije koje sam imao. Onda na drvljaniku kod kuhinje u sitne parcice iscepkam drveni vojnicki kofer.
Niko mene i ne gleda. Svi bazaju naokolo kao coravi. Samo sto me neki kuvar upita:
„Šta to, bre, radis?”
„Kad joj ti”, velim mu, „budes odsluzio tri godine kao ja, verovatno isto tako nećeš hteti da te na nju ni kofer podseca.”
U spavaonici gurnem staru uniformu pod jastuk, pa krevet lepo poravnam, da nikome ništa na njemu ne bude sumnjivo. Bacim suferice i obujem carape. Zatim u klozetu ispod uniforme obucem civilno odelo. Kragnu kosulje zavrnem unutra da mi ne viri iznad bluze.
Najzad svoje civilne cipele zavijem u hartiju i stavim u vojnicku torbicu.
Na krug izadjem bez opasaca i gleznjaka, sa raskopcanim gornjim dugmetom na bluzi, sa sajkacom u dzepu. Torbicom mlataram u ruci.
U Stanicevoj kancelariji se nešto vrzma neki soldat. Sacekam da ode.
Kad on izadje, stanem mirno, pa se proderem:
„Druže vodnice, spreman sam za izlazak!”
On me pogleda:
„Zar nećeš da rucas? Posle podne je izlazak.”
„Rucacu u gradu. Pisi mi dozvolu. Do jedanaest uvece.”
On zavrte glavom - dozvole se izdaju do osam - ali napisa.
Uzmem hartijicu. Zatim iz dzepa izvucem soma. Dlanom ga ispeglam na stolu ispred njega.
„Ovo”, kažem. „da popijes sa drugarima.” A on voli cujku, majku bi za nju prodao.
„Zar tolike pare?” pita on; to je petomesecna vojnicka plata. Ali mora malo da tvrdi pazar.
„Nema veze.”
„Pa, hvala, burazeru”, kaže. „Zar ti posle podne nećeš s nama?”
A soma već smota u dzep.
„Neću”, kažem. „Neću biti tu. A sad, daj mi bukvicu i objavu.”
Kad to ću, on se prestravi.
„Jesi ti lud! 'Di smem!”
„Burazeru”, velim, „molim te, izvadi me. Ovde imam jednu gerlu. Nocas mogu da budem s njom. Nocas i vise nikad. Sutra me vise nema.”
„Dobro, ali zašto bukvicu? Sutra budi s njom.”
„Sutra joj dolazi muž.”
„Ne, ne. Ne smem. Zato se ide na vojni sud. Budi s njom do jedanaest.”
„Molim te, burazeru, shvati me. Šta mi je to, do jedanaest? To nam je poslednje. I vise nikad.”
On se malo pokoleba. A i onaj som mu u dzepu suska.
„Kako ćeš kad ni stvari nisi predao? Šta ćeš s uniformom?”
„Predaces ih ti. Poturi ih cetnom staresini. A kad bude prozivka, mene preskoci. Ko će to u ovoj guzvi da vidi. Svima se zuri. I vama i nama.”
Kakav je bio strasljivac, naterao me je da podjemo u spavaonicu - srećom, u njoj nije bilo nikoga - da proveri da li su mi zaista sve stvari tamo.
Ali - još uvek ne pristaje.
„Jok”, veli. „Ne smem. Bolje, ostani do jutra, pa izjutra dodji. Ja ću ti pomoći da udes.”
„Nemoj, burazeru, molim te. Treba svu noc da gledam na sat i da drhtim da li neću da zakasnim i da li ću moći da udjem. Bud drhtim od njenog muza, treba da drhtim još i od vojske. Nemoj da mi pokvaris.”
Jedva najzad nekako uspem da ga namolim. A i nije to sitna stvar.
Izvucem opasac ispod bluze, opasem se; namestim sajkacu, zakopcam se. Torbicu s onim cipelama dam njemu.
Izadjemo na kapiju. On kaže strazaru:
„Sad ću ja da se vratim.”
Ali moja bukvica - još kod njega u dzepu!
Koliko malo odmaknemo - znam ja šta njemu fali - svratimo u neki bife. Popijemo po neku; ja opet - oranzadu.
Platim somom. „Uzmi taj kusur”, kažem mu - vise nema problema.
Uz put svratimo u neki susmusljak i tamo ja smaknem uniformu. Nekako je naguramo u torbicu. Cokule ne mogadnu da stanu, pa ih zavijemo u novine. On ih uzme ispod miske.
„Veceras će mangupi”, kažem mu, „sigurno da zakasne. Ko zna dokle će da dolaze. Ti udji u moju spavaonicu, pa krevet tako nacini kao da u njemu već neko spava. A izjutra ga pokvari. Biće sve u redu.”
On se sad više ne plasi.
„More, biće! Niko sad vise nikoga ne gleda. Idi ti samo! I lepo se provedi. Pozdravi svoju curu.”
I dade mi bukvicu i objavu.
Poljubismo se...
U jedan sam već bio u vozu za Vladicin Han.


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.54
20.

U Vladicinom Hanu me saceka neki izdrndan autobus. Natovarim se na njega.
U Surdulicu stignem negde kasno posle podne. U glavnoj ulici - već uveliko setnja.
Koliko sidjem, odmah izmaknem izvan centra. Osmotrim malo naokolo.
„Kakva je to guzva?” pitam nekog cicu. „Jesu li to tuberani?”
Cica kaže:
„Ima i njih.”
„Oni to danas imaju izlazak?”
„Jes'”, kaže.
„A gde im je taj sanatorijum?”
„Pa, ima kilometar-dva odavde. Eno, vidis gde se zavrsava glavna ulica? Pa, odatle, levo, izbices na put za bolnicu.”
Dobro. Zahvalim se cici.
Okrenem se levo-desno. Negde mora da postoji zaobilazan put.
Zaputim se kroz neke sokake pored reke, pa stalno drzeci levo, izbijem na pijacu. Još malo napred - i ugledam kolonu na korzu. Gore, preda mnom, kao neka ulica.
Stavim ruke u dzepove kao da se setkam. Onako u kosulji, bez stvari, tako valjda i izgledam.
„Onamo se”, pitam nekoga da proverim, „ide za sanatorijum?”
„Jes'”, kaže.
Dobro. Sad još samo da saznam je li moj prijatelj još uopste ovde.
Pri kraju sokaka, već gotovo na korzu, ugledam neku prcvarnicu. Iznutra mirisu cevapi. Od jutros nisam ništa jeo, a nekako nisam ni gladan. Ali ako bih se tu zgodno namestio, možda bih mogao da vidim svakoga koji prođe glavnom ulicom.
Tako i resim. Osmotrim kafanicu - a ona ništa veca od jedne malo vece sobe: niska, s malecnim zelenim prozorima - i, učini mi se, sve cisto. Nema ni mnogo ljudi. Zakoracim unutra i krenem ka sanku, kad, odjednom, u uglu, vidim, sede njih nekolicina s jednom jedinom curom, piju valjda pivo, i među njima - Apas! Okrenut mi gotovo ledjima. Ne vidi me; nešto zvalavi onoj ribi.
Mene, kao da me neko iznenada udari ispod pojasa, odjedanput uhvati grc. Misici na stomaku mi se prosto skupise u guzvu i zamrsise, čini mi se, pokidace se. I odmah mi se prisora. - To je moja stara boljka: ja nisam bio ni strasljiv ni tremist, ali pred svaki mec u nepoznatom gradu najpre se raspitujem gde je pisaonica; koliko mi je nastup blize, toliko me cesce juri. - Svega me obli znoj. Prosto mi se bulja preznoji.
Još mene Apas ne vidi.
Okrenem se levo-desno, pa kao da mi se nešto ne svidja, polako, toliko polako da mi se čini da mi za svaki korak treba po ceo sat, iskoracim napolje.
Odmaknem se korak-dva od vrata, samo toliko da iznutra ne mognu da me vide. Je li me primetio?
Okrenem se kao da gledam preko ulice. Ako jeste, poći će za mnom; da proveri.
Stojim i blejim preko puta, fol nešto me tamo strasno interesuje. cekam.
Ništa. Niko ne izlazi.
Za svaki slučaj postojim još malo, pa uza zidove, ne zureci previse, presecem glavnu ulicu. Ne mogadnem vise da izdržim - obrisem se od znoja i odmah se iza nekog kucerka, ne hajuci za to da li me neko možda gleda, isoram. A onda, onom ulicom, napred.
Stignem, tako, i do sanatorijuma. Osmotrim kako to izgleda. Zatim - natrag.
Negde oko pola puta jedno mesto mi se učini zgodno. Sa strane je neko trnje, ali takvo da se iz njega put može videti. Dosta dobro mesto, čini mi se.
Sednem tu i sakrijem se. I cekam, svaki cas sorajuci.
I, evo, ne prođe mnogo, pa tuberani pocese da se vracaju. Idu u grupama. Pricaju, sale se. Gledam ih onako izbliza. Ljudi kao ljudi: ne vidis šta ih iznutra grize.
Oko mene, kao neka plavkasta skramica, polako se hvata suton. Još dosta toplo. Prijatno čak. A negde daleko, tiho, lelujavo, opojno pevaju zabe i meni se ponekad čini da to neko naokolo vuce nekakvu zavesu.
Može li u ovakvo vece iko ikoga da ubije?


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.56
21.

Vratise se tuberani. Nema ih vise. Nikoga vise oko mene.
Sumrak se unaokolo već dobro uhvati. Put se između trnja i drveca beli kao da su ga brasnom posuli.
Cekam, sve nervozniji. Sa dlanova mi prosto pljusti neka ledena voda. Sedim, otirem ruke o pantalone i sve cesce me nešto kopka: da ipak odem? Da možda ipak dignem ruke? I - jesam li uopste ovo ja? Jesam li ja to ovaj covek koji veceras ovde ceka da nekoga ubije?
Odjednom, negde na putu pred sobom, iza nekakve okukice, zacujem neke glasove. Muski i zenski. Govore dosta tiho, ali - naokolo tisina, sve odzvanja.
Oslusnem bolje i, učini mi se, poznam ga. Poslusam još malo - govore s prekidima, cas sasvim tiho cas nešto glasnije, pokatkad se nasmeju - i sad sam gotovo siguran. On je.
Vise se nema kud. Šta je - tu je.
Kleknem iscekujuci i zureci kroz siblje pred sebe - i odjednom osetim da mi butine i listovi podrhtavaju kao da mi je neko kroz noge pustio struju. Uplasim se od toga. Još jednom bacim oko na put - glasovi su mi sve blizi - pa brzo nekoliko puta duboko udahnem i opet sednem. Udarajuci se sakama, zustro, snažno pocnem da radim masazu. Odmah kao da me malo popusti. Onda ustanem i, sakriven onde, pocnem da poskakujem. Otresam nogama. I već - mnogo bolje.
Uto se na putu preda mnom pojavise dve prilike. Idu zagrljene. Odmah ga po hodu poznam. Onako sirokih ramena a uzana struka, odande mi izgleda vrlo visok. Ali taj dugi, mekani, elegantni korak - ne može me prevariti.
Duboko udisuci, sacekam da mi se primaknu. Sad ga već sasvim jasno raspoznajem.
Još jednom udahnem, pa viknem:
„Stole!” Glas - kao da mi malo prozukao.
Oni stadose.
Susteci kroz siblje, iskocim na put.
„Stole”, reknem, sad već dosta mirno, gotovo obično. „Dosao sam, Stole.”
Apas me gleda, čini mi se, iznenadjen. Smace ruku sa cure i odmace se korak u stranu.
Najzad kao da jedva prevali:
„Zdravo, Sampione.”
To me potpuno umiri.
„Stole”, opet kažem, „dosao sam. Zar mi se nisi nadao?”
Njemu kao da preko lica predje neka senka. Pocuta trenutak.
„Nadao sam ti se, Sampione”, progovori, već valjda 'ladan. „Znao sam da ćeš da dodjes. Ali nisam mislio - ovako rano.” I uspe i da se osmehne.
„Zar je rano, Stole?” upitam. I upadljivo pogledam u devojku. Šta će ona tu?
Ne vidim je sasvim dobro, ali, čini mi se, neka mlada, nezna cura. I lepa. Nikad Apas nije hvatao gabore.
On shvati.
„'Ajde ti”, kaže joj, „idi. Ja ću doći kasnije.”
Ona se kanda malo iznenadi, kao da zausti i nešto da kaže, ali onda valjda oseti da to nije bas sasvim zdravo. Pazljivo me pogleda, pogleda u Apasa, pa podje. I nestade nam iza ledja. Odlupka po putu.
Stole i ja ostanemo sami.
Gledamo se.
Nije se mnogo promenio. Samo sto je, koliko mogu da vidim, malo bledji. čak nekako izgleda i mladji.
„Pa”, kaže on, „čujem da si postao odličan. Bio si prvi i na otvorenom Zvezdinom.”
„Desilo se”, kažem.
On se podsmehnu :
„Finoca ti je oduvek bila jaka strana.”
„Ni ti”, kažem, „što se toga tiče nisi sasvim slab. A - kad si već tako dobro obavesten - sigurno si čuo i za ostale stvari. Znaš šta se sve desilo?”
On kaže:
„Znam.” Ocutnem trenutak.
„I ništa vise nemas da mi kažeš?”
On me pogleda kao da nisam sasvim cist.
„A šta hoćeš da ti kažem?”
„Ništa. I ne treba. Majmun je meni za to bio sasvim dobar.”
Stole se osmehne.
„Mislio sam već da je to bio taj peder. Pa ništa, videcemo se mi.”
„Sumnjam”, kažem. „Majmun je nekud zbrisao, ne zna se kud. A ionako.”
„Šta, Vrapce, ionako?”
„Ništa naročito, Apasu. Dosao sam, samo, malo da ti otkinem glavu.
Pa, mislim, nećeš imati prilike da trazis Majmuna. Mada to bas ne bi bila neka steta.”
On se smeska:
„Tako, znaci?”
„Bas tako. Možeš da zapalis ako pusis.”
„Dozvoljavas?”
„Aha.”
„To, ovako”, a i dalje se smeska, „kao poslednja zelja?”
„Otprilike”, kažem.
„Pa, bas ti hvala. Strasno bi mi pistala jajca bez toga.”
„Ne znam to. Ipak ti zapali.”
On usitni ocima.
„Zapalicu ja, Vrapce, posle. Kad budem gotov s tobom. I sad da ti nešto kažem: mislio sam da ćemo se sresti, ali ti si me ipak iznenadio. Još niko, Vrapce, Apasu nije pretio. Ni neko bolji od tebe. Još si ti sitan za mene. Zaboravio si da sam ti ja prvu ribu namestio; zaboravio si da sam te ja i ucio kako se marise. Sad mi te je već pun sevac. Sad te neću pustiti olako.”
Nasmejem se.
„Nisam, Apasu, ni dosao da bi me pustio. Ja tebe neću pustiti. Zapali ti duvan kad ti kažem, bojim se, biće ti poslednji.”
„Vrapce”, kaže on, i vidim da se nervira, „stvarno mi te je pun sevac. Niko meni tako dosad nije pretio.”
„Boli me, Apasu”, odgovorim, „kita za to. Niko ti tako nije pretio, jer niko nije ni mogao. I nikome nisi kucu zacrnio. Kao meni. Zapali ti duvan kad ti ja kažem, dok još imaš vremena. Neću te dugo cekati.”
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.57
22.

On se pesnicom udari po butini.
„Tako me je i tvoja sestra nervirala!”
I - sto ti je prokleti covek. Već dve godine znao sam to. I da mi Majmun nije priznao, znao bih! Samo je on to mogao da bude! A, evo, sada, kad mi sam rece, kad to cuh iz njegovih usta, meni prosto mozak otkaza, kao da me neko maljem udari u slepoocnicu. Pa ipak je, znaci, bilo! Ipak je moguće!
Jedva nekako uspem da se malo oslobodim.
„Sigurno se”, najzad progovorim, „zato i ubila, od jada sto te nervirala.”
Besan, on me gotovo i ne primecuje. - Da me je tada udario, bio bih njegov; s tolikim zlom se ne možeš tuci.
„Ona je”, kaže moj Apas, „bila budala, zato se i ubila! Da je nisam probusio ja, učinio bi to neko drugi! Vrlo važno! Bolje ja nego neka budala.”
„Ona, izgleda, nije tako mislila.”
„Zato je tako i prošla! Ona je, Vrapce, reci ću ti, bila zgodna cura, nema šta. Ali zar ih je malo takvih? Riba - riba. Pa, možda bih je ja i pustio. Ali ona - samo sto mi oci ne iskopa! Posle sam gotovo u gacama otisao kuci: svega me je iscepala. E pa, cekaj, nanu ti upisanu, nisi ti jača od Apasa. Iz inata je nisam pustio! Tri sata me je mucila, ali je nisam pustio.”
Meni pred ocima titra nešto crno.
„U redu je, Stole. A sad mi još samo kaži šta je to trebalo da učini da bi je pustio. Kad bi je, Stole, pustio?”
On se od toga prosto zbuni. Prosto se nekako izbeci na mene.
To potraja trenutak, pa se zasmeja.
„Pa, pustio bih je”, veli kikocuci se, „kad bih je probusio!” Bio je to beskrajno smesan vic. „Nisam je valjda od Bozidarca vukao da bih je pustio!”
Pocutah pokusavajuci da se sredim. Razmišljao sam o tome šta još da mu kažem. Ali, vredi li to? Negde daleko opet zacuh zabe.
„Pa, Stole, sad vise ništa ne treba da mi kažeš. Sad tri glave da imaš, sve tri bih ti otkinuo. Vise nemas vremena za pusenje.”
On se nakezi.
„Mislis? E, to, Vrapce, nimalo nije lepo od tebe. Tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve. Sad nije leto, Vrapce.”
„Ponekad se, Apasu, desi da i tikve zakasne. Tvoje su, ocigledno, zakasnile.”
„U redu, Vrapce. Pa onda, vadi šta imaš. Šta imaš? Pucu? Utoku?”
„Ništa ja od toga nemam. Ne zasluzujes ti da neko zbog tebe robija. A i tebi ne preporucujem da nešto vadis. Svakakvim djavolima sam se u poslednje vreme naucio.”
On steže pesnicu. Pocuta malo.
„Ni ja ništa nemam, Vrapce. Steta! Steta sto sam bio toliko glup! Steta sto te već nisam ocekivao. Mislio sam da te neću videti bar još nekoliko meseci. A toliko bi mi bilo sasvim dovoljno.”
„Nije, Apasu, bas nikakva steta.”
„I mislis - nemam nikakvu sansu?”
„Bas nikakvu.”
„Pazi, Vrapce, da se nisi prevario.”
I odmah me udari.

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 19.59
23.

I nadao sam se, i nisam se nadao. Malo me ipak iznenadi.
Zamuti mi se pred ocima, umalo što ne padoh.
Odskocih unazad, odvratim levim, pa desnim direktom, i oba puta promasih, ali on se povuce, a meni poce da se bistri.
„Pa, Vrapce”, smeje se moj prijatelj Apas, „nisi bas tako tvrd kao sto mislis.”
Cuteci, polako podjoh.
Sevnuse pesnice obojici oko glave, obojica dobismo po dva-tri komada. Odmakoh se korak, pa pocucnuh i kljucnuh ga levom u pleksus, a desnom u bradu. On mi opet uzvrati; još jedanput me dobro uzdrma. Ja - opet korak nazad, opet cucanj, i, sad levom, opet ga pogodih najpre u pleksus, a zatim pod bradu, ali tako da ga, samo malo, pipnuh i u grkljan. Moj prijatelj Stole odmah kasljucnu.
Pobeze od mene korak-dva i zastade. Zacudi se, pobele.
„Stole”, kažem, „ni ti nisi tako tvrd kao sto si nekad bio.”
On stoji, ovolikih, osvetljenih ociju. Preplasen. Grudi mu, čujem, pomalo siste.
„Ah, kurvo!” kaže. „To znaš!”
Sad mu je spas bio još jedino u tome da me brzo, sto pre obori.
Poleteo je jedanput - i ja sam mu se izvukao. Poleteo je drugi put - ja sam mu se opet izmigoljio. Već malo zaduvan, poleteo je i treci put. Izvukoh mu se opet i tada - duf! - iz sve snage ga pogodim u grudi.
On zastade kao da ga neko podupre motkom za ves, izduzi se u visinu i zakaslja. Unutra kao da mu nešto prepuce. Saze glavu kao da nešto u sebi osluskuje, a lice mu u onom mraku nabreknu. Zatim pred sebe pljunu u prasinu nešto crno. Brzo cucnu zatim na zemlju i masi se maramice. Obrisa usta.
„Zar opet?” tiho kaže gledajuci u maramicu.
Onda kao nehotice krete nekud pored mene. U bolnicu valjda.
Stanem pred njega.
„Stole, još nismo gotovi.”
I sad pamtim njegove oci tog trenutka.
Cutke se vrati korak-dva unazad. Zatim rukavom obrisa usta, pa se spremi da me doceka.
Opet polako podjem.
Nacinim fintu, pa ga levom dvaput, jednim za drugim, potkacim u glavu. Ništa strasno; ali on mi se refleksno otvori i ja opet - duf! - još jače nego malocas, u prsa.
On se povede unazad, i ostade na nogama. Ali tada iz njega provali.
Jeste li kad videli kako umiru tuberani?
Kao da mu je nešto zastalo u grlu, Stole se najpre dugo i ostro zakaslja. Već mi se učini da će od toga početi da povraca, toliko ga je napinjalo, kad odjednom bljunu iz njega u sirokom, crnom, cinilo mi se, penusavom, kapljicastom mlazu nalik na levak. Prskalo mu je valjda i noge. Udisao je kratko, kao da stuca, hripajuci, gotovo urlicuci, bececi oci kao govece. A iznutra bi ga već opet teralo.
U kratkim pauzama, izmenjenim, tihim glasom Stole psuje udarajuci se pesnicom sa zacrnjenom maramicom u njoj po butini:
„Ah, majku ti usranu! Ah, mamicu ti gladnu, sto i nju nisam dohvatio!” Posle nekog vremena kao da ga malo popusti. Malo se smiri.
Sagnute glave kao da ga boli gusa, lica koje mu se u mraku beli kao u glupog avgusta, odozdo me gleda.
„Sad bi”, kaže, „mogao da me pustis.” A glas mu krotak kao u devojke. „Još mi imamo vremena ovo da resimo.”
Mrdnem glavom.
„Kad to, Apasu? Mislis li da sam dolazio da bih te pustio? Jesi li ti moju Dusicu pustio? I njoj nije bilo zgodno vreme.”
On cutke još jedanput, polako, pazljivo obrisa usta, pa gurnu maramicu u dzep.
Još jedanput podem k njemu.
Uletim mu pravo među pesnice. Više ne mareci za to što me po licu prosto kida, u toj pravoj klanici od valjda pola minuta u kojoj od pesnica ništa nisam ni video, dok kasalj već opet poce da mu nadolazi, ja ga pogodih i levom i desnom još nekoliko puta, kao da hoću da mu izvadim srce.
On najzad pade. I onde, okrenuvsi se na lakat, tim visokim kasljem koji ponekad izgleda kao da cepas hartiju, od koga bi se i zdrav covek razboleo, probijajuci mi usi, poce da toci iz sebe.
Ja stojim malo dalje. I cekam.
Naokolo već polako postaje svezije. Mrak i tisina. Nigde nikoga i nigde na svetu ništa drugo osim tog kaslja koji mi probija usi.
Između dva napona, on se najzad osvrte.
„Cekas, nanicu ti geliptersku?”
„Cekam”, kažem.
„Dobro”, kaže. „Da ne cekas mnogo.”
I nekako ustade.
I dalje kasljuci, i izbacujuci one crne vodoskoke pred sebe, steže sake u pesnice i posrcuci krete prema meni.
Odmakoh se malo.
On podje za mnom. Nanisani i zamahnu: ja se izmakoh. On promasi i pade licem prema zemlji, kao da zabode usta u prasinu.
Tu ga spopade još jače. Napinjuci se, klecao je na kolenima i, sa glavom u prasini, uvijao se kao macka kojoj se u grlu zaglavila kost. Guseci se, cinilo mi se, grizao je zemlju.
Opet dugo cekah.
On najzad podize glavu. Lice mu je bilo izmazano necim crnim, ciju sam pravu boju danju poznavao, i siljato i bledo kao u mrtvaca.
„Još cekas? Pa, zavrsio si posao.”
Bi mi ga gotovo zao.
„Nije do ovoga”, rekoh, „moralo da dodje.”
On se opet zakaslja. Saceka da ga to prođe, pa se nasmeja crnim ustima.
„Mislis? A meni, vidis, nije zao. Da mogu, opet bih isto učinio. Sad pogotovu.”
„Onda je sve u redu”, kažem. „Ja idem.”
I podjem.
Tada on viknu za mnom:
„Cekaj! Cekaj još malo!”
Zastadoh.
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.02
24.

Njega opet spopade, dugo, tako da mi se učini da će se sada zaista zagusiti. Ipak, negde na vrhuncu, hraknuvsi, opet iskaslja. Zatim se nekako uspravi na kolena i još jednom zacuh njegov tihi, isprekidani, mrtvacki glas:
„Boga mu”, iznenada rece sasvim prijateljski, „vide li ti nekad te ...ene tikvine cvetove?”
Malo se zacudih.
„Ne znam”, rekoh. „Ne secam se.”
On se osmehnu.
Ja jesam. Bilo ih je onde, iza sumice. U onim kukuruzima.„
Bi mi neprijatno. Šta će mu to?
”Sad idem„, rekoh.
Njega uto već opet steže. Zakasljavajuci se i urlicuci, uvijajuci se ka zemlji, on odozdo zaklima glavom.
”Idi.„
Pogledah ga još jedanput i podjoh ka varosi. On ostade na putu urlicuci iscepanom utrobom i ogledajuci se za mnom belim, iskolacenim ocima.
Kad se malo odmakoh, odnekud iz siblja, kao da se istrze iz nečije ruke, odjednom izlete neka ptica. Zaleprsa u mraku krilima i leteci nisko kao avion, prporeci, polete putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac. Zatim iznenada svrati u stranu i odjedanput potonu u mrak kao da se utopi.


Dva dana posle toga Stoleta u Beogradu sahranise.
Ja sedim u kuci i ne izlazim. Muvam se unutra kao bolestan. Ne znam u stvari dobro ni šta sam radio: nije mi se islo u preduzece, nije mi se izlazilo na ulicu, još manje mi se islo u klub, nije mi se čak ni kod kuce sedelo. Prosto, kažem, muvam se levo-desno: iz kreveta u sobu, iz sobe u kuhinju, iz kuhinje u dvoriste iza kuce, iz dvorista u krevet. Polezim malo - pa opet isto. Ne znam šta sam tih dana i jeo.
Valjda se čak ni plasio nisam. Na to nekako nisam ni mislio, kao da se sve ono sa Stoletom nije meni dogodilo. I o njegovoj sahrani saznadoh u stvari tek sutradan, kad sam isao u vojni odsek da se prijavim.
Odjednom, petog valjda dana posto sam dosao, nekako oko podne - a dan prijatan, topao: ja cucim na pragu kao ono nekad moj otac - kad, evo, idu neka dva tipa iz policije. Poznajem ih obojicu, iz kluba.
Mene nešto kao da strecnu. Ali, mislim se: šta je - tu je, boli me sevac.
Oni se, otud, slatko smeskaju.
Jedan od njih, neki Rakic - malo već stariji, dosta pristojan covek - veli:
”Zdravo, Sampione. Kad si stigao?„
”Zdravo„, velim. ”Kojim dobrom?„ Ne odgovaram kad sam dosao. Ti to, mislim se, već sigurno znaš.
”Stari Perisic te pozdravlja. Poziva te da se vratis u klub.„
Već zinem da odgovorim kad primetim da je onaj drugi prosao pored mene i nešto se muva oko kuce. Posle onolikog cutanja, u meni nešto prosto zalaja.
”A šta ti tu njusis kao pas? Jesam li te pozvao unutra?„
Dasa se, kao, uvredi, odmah hoće da se bije. Ovako rukom na mene.
Velim:
”Nemoj salom da se salis da me slučajno dotaknes. Otkinucu ti glavu dok trepnes! Stani onde, kod kapije!„
Ne bi on tako lako popustio, svasta bi tu bilo; ali i Rakic viknu:
”Ostavi to! I stvarno, što se muvas? Stani ovde.„
Podvi dasa rep. Ode kod kapije.
”I, Sampione„, kaže mi Rakic, ”šta velis?„
”Kažem„, odgovaram mu ja, ”mnogo tezak taj pozdrav kad ste vas dvojica morala da mi ga donesete.„
On se nasmeja.
”Ma'ni to. Ti znaš, tebe Stari voli. Hoće da opet budes kod nas.„
Ja kažem:
”Dobro.„
On me pogleda.
”Znaci, dolazis?„
”Kažem dobro„, odgovorim, ”zato što sam čuo šta si mi rekao. A to ne znači da dolazim.„
”Dobro„, kaže sad on. ”I šta da prenesem Starome?„
Najzad i na mene dodje red da se nasmejem.
”Prenesi mu„, velim, ”otkucaj i kaži da se ja u Radnicki neću vratiti čak i ako budem nastavio da boksujem. A mislim da neću ni to.„
”Tako?„ veli.
”Tako.„
”Dobro„, kaže. ”Reci ću mu. Pa, zdravo.„

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.03
25.

On podje napolje, pa se u kapiji zaustavi; fol nešto se setio.
„A je li, boga ti, ću li ti da nam je neko našeg prijatelja Stoleta Apasa ubio?”
E, evo ti ga, mislim se, sto ćeš da me uhvatis. Znam za jadac. I - bas da ne robijam za Apasa.
„Ja nisam čuo”, kažem, „da ga je neko ubio. Čuo sam da je umro. U sanatorijumu.”
A on, jadnik, naivan, pa se zbuni:
„Zar sam tako rekao - ubio? Nisam primetio. Umro, znaci?”
„Umro, kako sam čuo. Od tuberkuloze. Možda za to treba Sulji da zahvali.”
„Kome Sulji? Onom milicioneru? A sto njemu?”
„Mnogo si”, kažem, „naivan. Prosto mi te je zao. Siguran sam da ne znaš da ga je on probusio.”
„A, jes'”, kaže, „zaboravio sam. A ti, Sampione, gde ti u to vreme bese?”
„Kad?” velim.
„Pa sad”, kaže, „kad ovo umre Apas. Jedanaestog septembra.”
„U armiji. Vojna posta petnaest trideset devet, Nis.”
„U armiji. A taj Nis - to nije daleko od Surdulice?”
„Nije”, velim. „Pogotovu kad se leti avionom.”
„A kad si se, kažeš, svukao?”
„Dvanaestog. Dvanaestog septembra.”
„Dvanaestog. Znaci, zakasnio si svega za jedan dan?”
„Sumnjam”, velim, „da sam ikud zakasnio. Izasao sam tačno na vreme. Ni dan ranije ni dan kasnije.”
„Ja”, kaže. „Sigurno imaš i neku cagu o tome?”
„Imam”, kažem. Udjem u kucu, pa izvadim iz dzepa. „Evo bukvice, evo objave.”
On uze. Poce da ih okrece, prelistava, i nešto pri tom mumla. Zatim mi ih vrati.
„Kao vrata”, kaže.
Ja držim ono u ruci.
„Kaži mi, Rakicu”, velim, „je li to neka istraga? Imate li vi nešto konkretno ili samo, ovako, tabanate na prazno i cekate da se ulovi neki som bilo koji?”
On ovako rukom.
„Ma, jok, kakva istraga! Nema veze. Nema veze s tim. Još se za to nismo odlucili. A ionako: možda nam je neko u stvari učinio uslugu. Možda je nećemo ni otvarati. A ja te pitam zato što mislim da si i ti možda zainteresovan. I tebe je on, mislim, dosta zaduzio.”
„Mene je on”, kažem, i vodim racuna o svakoj reci, „stvarno dosta zaduzio, ali za to da li ćete vi otvarati istragu ja se ne brinem. Sto bih se ja za to interesovao? Sulja je, možda, takođe bio jako zainteresovan za njega. Pitajte Sulju. Umesto da ispitujes mene.”
„Ih, ispitujem! Samo onako, prijateljski razgovaramo. A interesantno je tu - znaš šta? To sto je Apas bio izubijan. Bio ga neko to vece, izgleda. I, zamisli, s njim je to vece bila jedna devojka, bolesnica, neka... Zorica... Zorica” - pa izvadi ceduljicu iz malog dzepa - „Zorica Alcin. Ona je sutradan dala izjavu našim terencima u Surdulici da su se njih dvoje rastali to vece na putu, i to zato što ih je presreo neki mladic - tako, lepuskast, ovisok, s kratkom kosom - možda takvom kao da je tek izisao iz armije - koga je Apas nazvao nekim nadimkom, nešto kao: Majstore ili slično. Možda Sampione?...”
Ne bese mi bas prijatno, ali slegnem ramenima:
„Apas je svakome davao neki nadimak. On je poznavao mnogo majstora, velemajstora i sampiona.”
„Ja”, kaže Rakic, „sigurno je tako. A on sam, zamisli, ništa nije hteo da kaže.”
„Ko sam?” upitah. A kosa kao da mi se malo uspravi na glavi.
„Pa, Apas. Naisao neki seljak iz okoline s kolima i nasao ga. Ja ga, veli, pitam 'Šta si to radio, crni nesretnice? Je l' te to neki bio?' A on kaže 'Ma, jok, pao sam sa drveta.' 'Pa šta si tamo tražio?' 'Zezao sam se', veli. I uzeo ga covek na kola, ali on mu tu, u kolima, i umro, bas pred samom bolnicom. Zagusio se.”
Kažem Rakicu:
„Pa, možda Apas nije ništa rekao zato što ništa nije ni imao da kaže.”
On veli:
„Možda, možda, ništa ne tvrdim. Sve bi to tek trebalo ispitati. Ali nešto se mislim: onaj visok momak s kratkom kosom - kao da je tek izisao iz vojske - da nisi možda to bio ti? A osim toga, jedan je Sampion na Dusanovcu.”
„Pre svega, Rakicu”, odgovaram, „to, koliko čujem, nije bilo na Dusanovcu nego u Surdulici; i nije bio u pitanju nikakav sampion nego majstor. A drugo, je li taj momak s kratkom kosom, kao da je tek izisao iz vojske, možda bio u uniformi, kao da još nije izisao iz vojske, ili u civilnom odelu?”
„Ne”, kaže. „Bio je u civilnom odelu.”
„E”, velim, „ja u to vreme nisam bio u civilnom odelu nego u uniformi Es-Em-Be, kad već toliko razmišljas o meni. A ako bas mislis da je bio neko iz vojske, onda će to verovatno biti neki general. Oni, čujem, svukud mogu i u civilnom odelu i u uniformi, kako im je volja.”
„Ja”, kaže Rakic, „sigurno je bio general. Sem, naravno, ako možda nisi dobio neko - odsustvo.”
„O, sigurno!” kažem. „Budi siguran u to. Prica se o tome. U vojsci su veliki kavaljeri, pa kad im kažeš: 'Molim vas, pustite me na odsustvo, imam jednog prijatelja koga bih hteo malo da ubijem', oni te odmah puste.”
„Takva ti je vojska”, veli on. „A mi, u svakom slučaju, možemo i da proverimo da li si dvanaestog još bio tamo.”
„Sigurno da mozete.”
„Dobro”, kaže on. „Ne ljuti se ti na mene. Ja sam uvek bio tvoj navijac. I opet bih hteo da budem.”
„Ne ljutim se”, kažem. „Ti samo moras da radis svoj posao.”
„Jeste”, kaže. „I dosao sam stvarno radi onoga. Vrati se, bre! A istragu, ne znam, možda zaista nećemo da pokrecemo.”
„Nema to, Rakicu, opet ti kažem, nikakve veze sa mnom. A u Radnicki se verovatno ipak neću vratiti.”
„Ipak”, kaže on, „razmisli. Zdravo.”
I odose.

kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.05
26.
Posle podne ja opet sedim na onom pragu.
Nekako se i nisam mnogo uplasio. Mislim se: onaj seronja Stanic, ako ga budu pritisli, sigurno će priznati; međutim, bar u prvo vreme, branice me i nogama i rukama; zbog toga sto bi i sam zaglavio vojni sud; sem, ako me nisu ukebali odmah. Ali to ipak nisu; da jesu, dosad bi stigla poternica, a i u vojnom odseku bi već sigurno znali. Ona cura iz Surdulice, iako je bio mrak i videli smo se na brzinu, takođe bi možda mogla da me prepozna. Pa, nekako me, kažem, i nije strah. U najgorem slučaju, mogao bih da kažem da smo se pobili: osudili bi me za ubistvo iz nehata; i nešto bih dobio za bekstvo iz vojske. Ali, zar zbog Apasa da idem na robiju? Malo li je sto mi je kucu ionako zacrnio?
I tako, premecem ja to po glavi, kad, odjednom, kapija: kvrc!
Pogledam. Udje neka žena - mala, stara, u crnini. Stoletova majka!
„Dobar dan, Ljubo, sine”, kaže.
Ustanem s onog praga.
„Dobar dan, tetka-Ruzo.”
Ona zastade preda mnom. Drzi se, ovako, za laktove kao da joj je zima.
„Pa, Ljubo, sine, jesi čuo, ja sa'ranih moga Stoleta.” I gleda me pravo u oci. „Sad, eto, bas nikog vise nemam.”
Zaklimah glavom.
„Čuo sam, tetka-Ruzo.”
Ona mrdnu ramenom.
„Pa sam dosla da te vidim. Vi ste bili drugovi.”
I opet me sitnim, vlaznim ocima gleda ravno u lice.
Kažem:
„Mi, tetka-Ruzo, bas i nismo mnogo drugovali; on je bio dosta stariji. Ali, ako si dosla. Cekaj da ti iznesem stolicu.”
Utrcim unutra i stavim joj da sedne ispred vrata. Međutim, ona ostade stojeci.
„Neću”, veli, „da sedim. Samo sam dosla da te vidim. Nešto se, Ljubo, sine, prica po Dusanovcu.”
„Šta se prica, tetka-Ruzo?”
„Prica se, Ljubo”, kaže ona, „da si to ti učinio.”
Poda mnom kao da se otvori neka rupa.
„A ko to prica, tetka-Ruzo?”
„Eh, ko prica? Ljudi pricaju.”
Ja rekoh, kao ono jutros policajcima:
„Ja sam u to vreme, tetka-Ruzo, bio u vojsci. I da sam hteo, kako bih?”
„Ne znam”, veli ona, „kako bi. Ti to bolje znaš. Ja samo kažem šta ljudi pricaju. I dosla sam da te pitam: jesi li mi ti to, Ljubo, učinio?”
„Tetka-Ruzo”, kažem, „ljudi svasta pricaju.”
„Ljudi, Ljubo”, kaže ona, „pricaju da si to učinio zbog tvoje sestre Dusice. Kažu, moj Stole je ono sa Dusicom napravio, pa si mu se ti osvetio. Dusu si ogresio, Ljubo, sine, ako si to učinio. Ne bi moj Stole to mogao.”
Ja ocutah.
„On je bio dobro dete. On je meni, svaki put, sve dok se ne razbole, kotaricu na Zadusnice na groblje nosio. A u skolu dok je isao, takav je rukopis imao da mu se i ucitelj cudio. Posle, uhvati ga loše drustvo, ostavi skolu...”
„Ne znam šta, tetka-Ruzo, da ti kažem. Možda je on stvarno prema tebi bio dobar. Ali ono s mojom Dusicom - on je napravio.”
„Gresis dusu, Ljubo. Ne bi on to mogao. Ne veruj u to. Ja sam ga od litre mesa podigla i znam sve šta je on mogao a šta nije.”
Postade mi prosto neizdrzljivo.
„Ne znam, tetka-Ruzo. Možda i nije. Ne znam vise šta znam a šta ne znam.”
Ona ne skida oci s mene.
„Pa, Ljubo, sine, tako, samo sam dosla da te vidim. Ti vise gotovo nikog nemas, samo još Vladu, ne znaš ni da li je uopste ziv; ja sad vise ama bas nikog nemam. Ako si mi ti to, Ljubo, učinio, dobro si znao šta cinis.”
Opet ocutah. Nemam šta ni da kažem.
„I još da ti kažem: ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da se lepo ozenis, da imaš samo jedno dete, kao ja, da ga podignes - i da ne dozivis ovo sto sam ja dozivela.”
I okrete se ka kapiji.
„Zbogom, sine.”
„Zbogom, tetka-Ruzo.”


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.06
27.
To me prosto sahrani. Ta žena mi prosto glavu otkide.
Udjem u kucu, pa zatvorim vrata za sobom da me niko ne gleda. Sednem.
I tako sedim, sedim, pa onda ne mogu ni to. Ne mogu vise tu da ostanem.
Ustanem, pogledam se u ogledalo: tih dana se nisam ni brijao, zarastao sam kao majmun; izgledam kao ludak. Treba da se obrijem, a toliko sam bezvoljan i lenj da ni ruku ne mogu da podignem.
Ipak se nekako i obrijem i umijem, obucem. Da mi je da odem nekome s kim bih mogao da popricam. Ili, još bolje, gde bih samo mogao da sednem i da cutim.
Setim se tetka-Lenke, Dragancetove majke; s njom sam se ja uvek salio, ona me je volela.
Sednem na trolejbus, odem do njihove kuce. Nje tamo, međutim, nema. Kao da je neko namerno udesio. Povrtim se levo-desno, pa - šta ću? - podjem.
Izadjem u varos.
Da mi je sad bar neku curu da sretnem. Nekad se toliko njih vrtelo oko mene. Gde su sada? Gde ćeš uvece da ih nadjes?
Setim se jedne. - DJavo bi ga znao zašto sam se bas nje setio; bolje da nisam.
To je stvarno bila jedna fina, pametna cura, iako ni izbliza nije bila neka lepotica; verovatno najbolja cura s kojom sam isao. Razume se, ja sam se već bio postarao da se ponesem prema njoj najgore što se moglo.
Setim se da je nekad imala telefon kod kuce. Potražim u imeniku. Okrenem broj. Javi se neki stariji zenski glas. „Molim vas, je li tu Smiljka? Pozovite je ako je kod kuce.” „Odmah”, kaže žena. „Sad ću je pozvati.”
Malo zatim, evo nje. „Alo, Smiljka”, velim. „Zdravo, ovde Ljuba.” Dasa misli - samo treba da kaže Ljuba i svi će od sreće odmah da ispopadaju u nesvest. „Koji Ljuba?” veli ona. „Pa, Ljuba”, kažem. „Sretenovic. Onaj bokser.” „A, ti si?” kaže. „Sto li si se ti mene u ovo nevreme setio?” „Zar je nevreme?” pitam. „Jedva je sest.” Ona kaže: „Nema ni sest godina, mislis? Koliko ima otkako se nisi javio?” „Ne znam”, kažem, „koliko bas ima. Sigurno dosta. Tri godine sam bio u vojsci. Sad sam dosao.” „Četiri pune godine, moj Ljubo” veli ona. „I nigde te za to vreme nije bilo.” „Znam”, kažem, „ali objasnicu ti. Vojska je to, nisam mogao da se javljam. A osim toga, svasta mi se za to vreme ispodesavalo. Svi mi po kuci pomrli. Umrla mi sveca, umrli mi keva i cale: burazer mi u corci. 'Ajde, ako možeš, izadji da se vidimo, pa ću ti sve objasniti.” „Ljubo”, veli ona, „stvarno mi je zao sto ti se sve to desilo, ali ti nisi obavesten: ja sam se pre dve i po godine udala i već imam cercicu od osamnaest meseci. Sad se bas spremam da joj dam da jede.” „O, izvini”, kažem, „to stvarno nisam znao. Izvini ako sam te uznemirio.” „Ništa”, kaže ona, „nema veze.”
Vidim da sam se ugruvao.
„Pa, Smiljka”, kažem tek da nešto kažem, „nema veze sto si se udala. Ako si raspoložena, 'ajde ipak neki put da se vidimo. Da malo prozvalavimo.” Ona kaže: „Hvala ti, Ljubo, sto si me se setio. Ali stvarno nema smisla da se o tome unapred dogovaramo. Srescemo se mi nekad i bez dogovaranja.” „Dobro”, velim. „Sigurno ćemo se sresti. Zdravo, Smiljka.”
Izadjem iz govornice - i ništa. Malo me je zeznula: pa šta? Podjem malo i odjednom mi sve postade nepodnosljivo. Ne mogu vise ovde da izdržim. Šta ću ja još ovde?
Pipnem se po dzepu. Tu mi je stedna knjizica. Svratim u postu, podignem sve sto sam na njoj imao.
Najpre sam mislio samo malo da se nekud maknem, na nekoliko dana; da odem, recimo, do Zagreba ili do Splita. Tek posle, kod kuce, drukcije sam odlucio.
Obucem se kao da idem na neki mec: dzemper, trenerka. Nešto sitnica i par vesa strpam u neku torbicu...
Sutradan nu noc neki cilager Slovenac iz nekog sela iznad Maribora za deset somova me je preveo preko granice. Tada se na granicu strogo pazilo, a ja sam bio suvise utucen da bih se dovoljno krio: uopste mi nije jasno kako me nisu uhvatili.
Da bar jesu...


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.07
28.

Eto, tako vam je to bilo. To vam je gotovo sve.
Secam se kako je to prvih dana izgledalo; secam se kako je izgledao sam taj moj prelazak.
Taj cica Slovenac, kome ja svakako nisam bio prva musterija, bio je uzasno uplasen; svaki cas me opominje da ne pravim buku. A meni to gotovo smesno. čega se, matori, mislim se, plasis? Ne bezis ti preko granice nego ja.
Nekako, nije mi se cinilo da radim nešto sto će udluciti o čitavom mom zivotu. Bezim preko granice: pa šta? Ako je ovako mogu preci s ove strane, isto je tako mogu pregaziti i s one. Nisam razmišljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuvise očajan da bih u tom trenutku za to mogao da budem sposoban - ali negde u meni je cucala nada u takvu mogućnost; nisam razmišljao, ali negde u meni je postojala vera u to da jedan takav cin kao sto je ovaj odlazak mora da ima i svoj drugi, zavrsni deo, a on, naravno, može da bude samo povratak. Imao sam utisak da svi ljudi na svetu moraju to da razumeju. Ljudi, ja sam očajan! Ja sam zbog nekih stvari kriv, to je sigurno, i hoću i da platim za to. Ali ja vama ne mogu da kažem da se kajem sto sam ubio Apasa. Nije on vredan icijeg kajanja. Ne mogu ja to, ne trazite to od mene! Ja bezim zato što ne znam šta bih učinio pametnije. To, sigurno, i nije pametno. Ali, ne trazite vi od mene da sada budem pametan! Nisam sposeban za to. Uhvatite me, zadržite me, i ja ću vam biti zahvalan. Ali ne ocekujte da ću vam sam doći i da ću još reći da se kajem...
Razume se, prva stvar koju su od mene u Austriji tražili bilo je da izjavim da sam pobegao zbog politike. - Ja - zbog politike! „Može li to, ljudi”, kažem im, „da prođe nekako bez politike? Ja nemam veze s tim.” Ali gde su to dosad policajci bili ljudi? „Može”, kažu oni meni, „ako hoćeš da te vratimo.” - Dam im izjavu.
Naguraju me u logor. Tamo oko mene odmah pocnu da se smucaju neki ljudi od kojih je i bog digao ruke. Dodje čak i neki novinar iz nekih novina; krila da imaš, ne možeš da im pobegnes. A oni već nekako saznali i to da sam bokser. Objave mi, tamo, i sliku, i svasta natrtljaju. „Pobegao cuveni jugoslovenski bokserski sampion”, kažu: a kad sam ja to bio bas toliko cuven? On me pita: „Kako se živi u Jugoslaviji?” A ja sam, kažem, sav bio gorak, i tako mu i odgovaram. Ali ja mu kažem: „Živi se dosta teško”, a on, hvala bogu, napisao: „U Jugoslaviji je teror, uopste se ne može živeti.” Kako ćeš to posle da ispravis? Šta jedan emigrant, u tudjoj zemlji, uopste može da ispravi? Ja, uostalom, ni jezik nisam znao.
Četiri-pet godina valjda nisam mogao da se pomirim s tim da sam emigrant i da je ta stvar definitivno svrsena. Neprestano mi se cinilo da će se jednog dana, možda već, evo, izjutra, pojaviti neko ko će me uhvatiti za misku, opaliti mi sljagu i reci: „Mali, dosta si se zezao, 'ajde sad kuci.” I ja ću mirno poći. - Niko se, naravno, nije pojavio. A ja sam zbog toga čak nekako bio i pomalo uvredjen.
Umesto toga, stalno se oko tebe muvaju neki mracni tipovi, koji te tapsu po ramenu - zbog čega me vi to, ljudi, hvalite? - i koji te za nešto neprestano zapitkuju. Ja sam za taj jadac ubrzo saznao, i bezao sam i branio se, ali kad kola ovako krenu nizbrdo, teško ih vise možeš zadrzati; gotovo se nikako ni ne možeš odbraniti.
Branio sam se, kažem, i iz Austrije sam samo zbog toga pobegao u Francusku, i u Francuskoj sam čak jednog tipa zbog toga isprebijao, pa sam onda morao da odem još dalje - ovamo, u Svedsku - ali kad sve to prođe, covek vise nikako ne može da bude siguran da zna šta je stvarno radio. I sto je vreme vise odmicalo, sve vise mi se cinilo da sam ja tim ljudima tamo, i hotimice i nehotice, svasta trtljao, da mi je sve to negde zapisano, i zbog toga sam se osecao sve gadnije i gadnije. Moja je to, bre, zemlja, kakva god da je! I ako ona u nečemu ne valja, ti ljudi odavde sigurno je neće popraviti. - Tek poslednjih godina, ovde, malo sam se iz tih govana izvukao. Moja Inge mi je u tome mnogo pomogla.
I tako, sve to zajedno, u coveku i ostane. Natalozi se kao neko trulo, mrtvo djubre: neka se u tebi bilo šta pokrene, pokrenuce se i ono. I, vremenom, to što si otisao prestane da te boli onako jako kao u početku, ali da te tisti - ne prestaje. Lezes uvece s tim u krevet, budis se izjutra s tim. Ja sam bio bokser, a celog veka sam masinbravar, zanatlija; ruke su mi sve sto imam. To ti je otprilike kao da sam izgubio ruku. Tako te i boli, kao kad je nemas i mada je nemas. Poslednje sto vidis lezuci u krevet, to je taj prazni rukav, prvo sto vidis budeci se izjutra, opet je isti taj prazni rukav. I tako će ostati dok si ziv. Navikavaj se ako ipak hoćeš da ostanes ziv, makar koliko ti srce pri tom pucalo...
A rukavice vise nisam navukao. Kad si bez ruke, to vise ni ne možeš.
Pre četiri godine, ovde, u meni se opet bese probudila nada...
Kad sam se ozenio, postao sam svedski državljanin. A onda sam saznao za mogućnost da i za sebe i za ženu i dete dobijem još i jugoslovensko, takozvano dvojno državljanstvo. Svasta mi tada dodje u glavu, opece me ta nada. Podnesoh molbu, dokumenta. A procedura je takva: to se posalje u zemlju, pa ako tamo ne pronadju nikakvu smetnju - recimo, nekakvu istragu - upisuju te kao dvojnog državljanina.
Dva meseca je trajalo cekanje. A onda me pozvase u Stokholm: dadose mi dokumenta, čestitase. Prihvaceno! I behu ljubazni ti ljudi, ne mogu da kažem. Ali niko mi tada ne rece: „Ti si nama potreban, vrati se u zemlju.” Razume se, bilo je smesno to i ocekivatl, i možda ja čak to i nisam ocekivao, ali kuci se odatle vratih prazan.
A onda, bas te godine, nadjoh se, valjda već drugi put, sa burazerom Vladom u Milanu. Sedimo pred nekim bistroom i zvalavimo. Kad, odjedanput, on mi kaže: „A tvoj prijatelj Stari Perisic ti je tu, u Rimu.” Iznenadih se. „Kako u Rimu?” velim. „Nije mogućno!” „mogućno je”, veli burazer. „Odavno je presao u diplomatiju. Već je valjda godinu-dve tu ambasador.”
Posedimo još malo - već smo se ionako rastajali - pa natovarim ženu i dete u kola. Pojurim.
Sutradan pre podne potražim ambasadu.
Obratim se nekom coveku tamo.
„Druže”, kažem, „ja živim u Svedskoj i ovde sam na proputovanju, a stari sam prijatelj sa drugom ambasadorom Perisicem. Molim vas, hteo bih k njemu.”
Tip me gleda.
„Vrlo bih vas rado”, veli, „prijavio, ali drug ambasador je bas juče otputovao u Jugoslaviju.”
„U Jugoslaviju! A kad se vraca?”
„Pa”, veli, „neće skoro. I on ima odmor.”
Ih, majku mu!
Ništa, šta ću? Podjem. Tip me pita:
„Sto mi bar ne ostavite ime? Da prenesemo drugu ambasadoru ko ga je tražio.”
„Neka”, kažem, „doći ću ja drugi put. A možda ću se javiti i pismom.”
Vratim se u Svedsku - i stalno se mislim kako da se nađems tim covekom. Nekako mi je drag. On mi je naneo možda isto toliko zla koliko i Stole, ali - opet - i nije! Sve sam u stvari zaboravio. Ne znam, zapravo, ni šta bih razgovarao s njim.
I tako, kolebam se - da li da mu pišem: hoće li da me se seti? Ili će možda ipak biti bolje da odem? Nekako nisam mogao da odmah posle odmora tražim novo odsustvo. I tako prodjose, valjda, tri-četiri meseca. Odjednom, jedno vece kad sam se vratio s posla, zatece me Vladino pismo: 'Stari Perisic je', veli, 'ovih dana umro u Rimu. Prekjuce je sahranjen u Beogradu...'
Te noćiInge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja. A onda nekako ruzno posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se posekoh, krv samo lije. Preplasih ženu i dete, jedva sam ih posle smirio...
I tako mi i to propade. I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopste bila otvarana.
I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mracna nada: da će najzad izbiti neki mali, pametan rat. Jer dodje li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, cist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupom svetu vise nema ni pametnih ratova...
Eto, vise nema ništa. Sve smo ispricali.
Sad idem. Brinuce mi se žena. Ovde ima svakakvih zivotinja, kao u nekom rezervatu; čak i četnika i ustaša. Pretukli su već nekolicinu naših. Zasad na boksere još ne nasrcu, ali ona se ipak plasi.
Arne! Arne! Polazimo.
A vi, ako nekad odete na Dusanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - place za njim; jedan covek koji još može da se uzda - jedino u rat.



kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.11
Za sve one koji se pitaju...

„KAD SU CVETALE TIKVE”

Dragoslav Mihailovic


kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 20.39

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

može li da se rodi pet miliona nečega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega
u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite šta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta.

-Mika Antic

*

http://www.youtube.com/watch?v=aW4GYaJHSD8&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
23. septembar 2009. u 21.30
Svugde se čuju cvrčci -
nigde da prospem
prljavu vodu

*

Naidje jedan jedini svitac -
i u čitavom vrtu
zablista rosa.

*

Kad svane dan
svitac
postaje buba.

*

U mojoj kolibi u proleće,
istina, ničeg nema -
a ima svega.

*

Koraci uz stepeniste
govore
o godinama.

*

Prošlost:
Gde prodjoše brzo
prespori dani?

*

U mome zavičaju
i korov cveta
kao višnja

*

Cvetaju, pa ih onda
gledamo, pa onda
opadaju, pa onda...

*

Moja ljubav ne zna
ni kud bi,
ni šta bi.
Misli mi dosežu do susreta, ne dalje.

*

Verujući da će biti
sutrašnjeg dana,
svi idu na počinak.

*

http://www.youtube.com/watch?v=pYrC8GQvqAQ
kokoro
(arcy farcy)
26. septembar 2009. u 09.23
Konobar: „Dobro veče, šta smo imali ovde? Predjelo?”

Ona: „Slatkasta čorba, mislim da se zove Dobro veče. Slabo se snalazim sa tim nazivima u jelovniku.”

Konobar: „Ništa zato… Glavno jelo?”

Ona: „Musaka, čini mi se da se kuvar malo zaneo, preterao je sa biberom…”

Konobar: „Salata?”

Ona: „Neka zimska salata. Ah, da Kisele paprike… veoma kisele. Ne znam šta se to desava sa vašim kuvarom?”

Konobar: „On je veoma dobar kuvar, možda ima loše veče, u svakom slučaju javiću to šefu kuhinje… Piće?”

Ona: „Ne, nemojte, ne želim praviti probleme! Piće – Pelinkovac!”

Konobar: „Desert?”

Ona: „Oh, da desert… Kolač Vrata; zalupljena vrata ispred nosa.”

Konobar: „Gospođo,Vi ste baš imali loše veče!”

Ona: „Ništa zato, dešava se…”

Konobar: „A gde je Gospodin? Oprostite mi na pitanju.”

Ona: „Otišao je naglo, loše protumačivši moje reči, raspoloženje ili… ili mu se negde mnogo žurilo!? A sve je mirisalo na krasno veče. Šteta… Ponekad zaista ne razumem… Koliko dugujem?”

Konobar: „ Ništa gospođo, ništa. Kuća časti! Laku noć i dođite nam opet.”

Ona: „Hvala. To je verovatno zbog lošeg kuvara? Mislim na ovaj gest Vaše kuće..”

Konobar: „ Da, da…”

Ona: „Laku noć!

Konobar pomisli: „Ne zna Gospođa, kako da joj kažem da je večera bila odlična. Da je sa našim kuvarom i njegovim umećem sve u redu i da je sav njen ukus ove večere ostao Slatkast. Ljut, Kiseo, Gorak, zalepljen na
Zalupljena vrata ispred nosa.
A Gospodin?
On nikad neće saznati kako je izgledala Gospođa, ove večeri, pre deserta. Šteta…
A posle deserta, nije šteta, možda bi njena tuga bacila na njegove oči… I šta onda? Dva oka Tuge više na ovom svetu. Ne, ne.. ovako je manja šteta.”

-Jelena St. Mirić

*

http://www.youtube.com/watch?v=6F-LwIuEe38

kokoro
(arcy farcy)
26. septembar 2009. u 13.01

KAMEN

Zaboravila je da se zove Marfina – uvek je padala na onu stranu sebe gde je najmekanija.
Zaboravila je da je život balončić sapunice, da su balončići snovi, da su snovi, snovi duše.
Zaboravila je da odredjenim površinama unutrašnjosti treba postaviti granice; da je nemoguće moguće.
Da može lako o zemlju tresnuti, ne otvori li padobran na vreme u njenim brojnom letovima dana, zato joj nos krvari, a sa lica joj se sliva blato.
Zaboravila je koliko je teško poleteti kad na kičmi nosi pršljenove od stena;
da će bilo ko teško shvatiti kako joj je to poletanje uspevalo – veoma retko, ali je ipak uspevalo. Zaboravila je da je i ona sama, tu svoju čudnu moć, s mukom uspevala razlučiti.
Zaboravila je da dubina nečijeg pogleda,
može oslepeti; po koži ogrebotine ili jezu ostaviti; da se u njoj može lako zalutati. Da reč može kratere praviti; da će iz kratera lava poteći i sve pred sobom spržiti.
Zaboravila je ledene zadahe rečica, jer ih je naivno, dečije pokušavala preskočiti, ne verujući da je kamenje u njima oblo i klizavo.
Zaboravila je da se unutrašnja sazveždja drugih, teško mogu protumačiti, pravilno shvatiti.
Zaboravila je sebi skratiti krila, da ih drugi ne bi skraćivali;
da je iz drugog veka; da je nekim čudom dospela u ovaj, zato često gleda filmove sa scenografijom XVII, XVIII veka.
Zaboravila je da od ljudi ne treba ništa očekivati, da bi se možda dobilo nešto – toplo i ljudsko, a sve zbog – moguće opijenosti srećom.
Zaboravila je da u grlu nosi velike mozaike, koje je njen život grubo, nepažljivo u njega ubacivao.
Zaboravila je da oduzima, ali je znala sabirati: Ona plus Vreme plus Neko, jednako je Nemoguće, jer vreme je vreme, a ljudi su samo ljudi; imaće vremena za nju kad ona ne bude imala ni mogućnost vremena za njih i obrnuto.
Zaboravila je mnogo, mnogo bitnih stvari.
Jedino nije zaboravila sačuvati u srcu one titrave, svetlucave trenutke, kad sati nisu kamenje, a čovek nije Kamen.

-Jelena St. Miric

*

http://www.youtube.com/watch?v=8twYCFACPjY&feature=fvw
kokoro
(arcy farcy)
27. septembar 2009. u 22.59
Karma

Ovo nije moderna priča. U njoj nema psovki, ni žargona. Ovo je poslednji uzdah, možda poslednjeg romantika, možda zaluđenika, možda budale. Ovo je priča jednog duha, a ne tela. Ovo je misteriozno putovanje duše niz hodnike iluzija, niz sobe snova i potkrovlje imaginacije. Stvarni događaji su samo u naznakama, samo kao potpora. Oni koji su željni stvarnosti, neka je žive, ja sam je sit i želim da pobegnem negde dalje, negde više, u sfere večne harmonije duha, harmonije duše, tamo gde nikad neću stići, ali čemu želim da težim.

Sećanje pletući reči pokušava da istka osećanja koja su neopisiva, pokušava da naslika ono što je nemoguće naslikati, pokušava da sačuva od zaborava ono čemu je suđeno da zauvek nestane sa česticama postojanja, ono što je vredno jer ga više nema, ono što je veliko zato što je neponovljivo. Mi sećanjem glačamo neravnine, brišemo prašinu činjenica sa iluzija, dotičemo se savršenstva koje nikada nije postojalo i zbog kojeg ćemo uzalud tražiti isto u sadašnjosti, zauvek gubeći budućnost. Ali, osećanje je uvek jače od razuma, ono nagoni razum da hoda njegovim stazama, da traži logiku tamo gde se ona ne može nalaziti, da voli ono što mu je strano, da beži od onoga što mu je potrebno, da kuša ono što će ga otrovati, da zapisuje ono čime će sebe još više povrediti.

Svuda su me pratile njene prelepe, velike, izražajne oči, čiji sjaj je zasenjivao hiljade drugih. Njen nežni, blistavi pogled, pun nade i očekivanja. Pune izazovne usane, male šake sa malim, okruglastim prstima. Dodirivala me je nežno, požudno, strasno, kao da grli prvi i poslednji put, kao da predoseća da ako prestane da me grli, da će me neki nejasni životni vihor oteti iz njenog naručja, da će se sve srušiti kao kula od peska, od karata, od iluzija. Kao nebeska Izis, spajala je deo po deo moga tela, moje duše, moga bića. Ljubila mi je usne, ljubila obrve, ljubila obraze, ljubila vrat, ljubila grudi... U njenoj duši, u njenom telu nalazilo se vrelo kosmičke energije, one koja pokreće svet i bez koje ne bi bilo života na zemlji.

I onda je sve nestalo. Odjednom. Preko noći. Iznenada i bez traga. Kraj je, kao i obično, počeo mnogo ranije, ali ga ja nisam video, nisam ni slutio, zaslepljen sobom, zaslepljen planovima, možda ljubavlju. Tek kad me je napustila delići slagalice su počeli da se uklapaju i svako zašto pronalazilo je svoje zato. I onaj čudan sjaj u očima, i povremena odsutnost, nagle promene raspoloženja, i kasni pozivi, i misteriozni nestanci novca. Živela je na crtu, za crtu, od crte. Na kraju se udala za svog dilera, verovatno da bi imala redovne zalihe.

Ležala je sklupčana na pločniku, leđima naslonjena na zid apoteke. Njena garderoba bila je prljava. Jedna patika joj je spala s noge i neki klinci su je šutirali niz ulicu. Pokušavala je da skrije lice od prolaznika i zime unutar kragne isflekanog kaputa. Nisam je prepoznao i ne bih ni obratio pažnju na nju, da nisam osetio nešto čudno dok sam prelazio preko njene senke, zadubljen u misli, zadubljen u sebe, u snove, u zablude, dok je hladan sneg pucketao pod mojim nogama, dok su je puritanci psovali, dok su čedne trijumfovale.

Stari Grci su verovali da je fizička lepota znak duhovne i da lepa osoba već svojom pojavom dokazuje svoju plemenitost. Možda nesvesno vođen ovim osećanjem, zamišljao sam u njoj sve visoke ideale koji mogu biti u jednoj smrtnici. Taj prvi susret, susret u neobičnim okolnostima, zbio se na neobičnom mestu, u neobičnom okruženju. Razgovarali smo mislima, tada, nadali se, tada, kovali velike snove, tada. Glupirali smo se, lagali jedno drugo, krili poglede i uzdahe jedno od drugog, od samih sebe, od ljudi. Nije bez razloga Kupidon predstavljen kao dete.

Nikada se dva bića nisu toliko približila, nikada toliko vezala za tako kratko vreme, sa tako malo dodira, sa tako malo reči. Krotili smo osećanja kao da su u pitanju najstrašnije zveri koje pokušavaju da nam razderu grudi i sudare se u međuprostoru. Nažalost, patetika je ubila ljubav i sve reči kojima bih pokušao da dodirnem ono što smo osećali, delovale bi lažno i izlizano. Ljudi nesposobni za duboka osećanja oteli su nam pravo da se iskažemo, da sačuvamo deliće nečega što je nestalo, što se ugasilo, što smo ubili ili što se ubilo samo, možda po kazni, možda slučajno, možda sudbinski, možda zauvek.

Sada je ležala tu, pod mojim nogama, kao senka one koju sam znao, koju sam zavoleo za ceo život, o kojoj sam sanjao u samoću, u tišini, u patnji, u tajnosti, u usamljenosti, daleko od ljudi, od stvarnosti, od svega što bi moglo da ugrozi moje iluzije, moje snove, moje nerealne nade, moje velike želje, moje mučne sumnje.

Pogledala me je. Odmah me je prepoznala iako se nismo videli godinama. Želeo sam da govorim, ali nisam. Tišina nas je obavijala. Jedna suza, topla, slana, nestvarna, jača od svega, skliznula je niz njeno lice. Kleknuo sam kraj nje, bez reči, bez utehe, bez nade, bez želje, bez volje, bez saučešća, bez sažaljenja. Kleknuo sam pored nje i zagrlio je, kao prvi put, svom snagom, svom ljubavlju kojoj je trebala samo varnica da bi ponovo buknula.

Tu, na snegu, na dnu društvene lestvice, na dnu ljudskih poimanja, na dnu narodnog prezira, ponovo smo otkrili jedno drugo. Neka nit, jača od svega, od nas, od naših želja, od ljudskih očekivanja, od sujete i od dostojanstva, nastavila je sa svojim tkanjem iz nekog prošlog života, tačno na mestu na kojem je nekada stala, gde se prekinula. Karmička veza nas je spojila da bismo dovršili ono za šta nas je večna sila namenila. Nisam mislio o tome šta nas čeka, nije mislila ni ona. Naše aure prepoznale su se same, dotakle same, spojile same; mi smo bili samo pioni, samo marionete u rukama karme, u rukama sudbine, u rukama neizbežnog, u središtu kosmičkih namera, ko zna zbog čega, sa kojim ciljem, sa kakvim krajem.

- Dragan Matić

*

http://www.youtube.com/watch?v=jBEYyHGbwto
kokoro
(arcy farcy)
27. septembar 2009. u 23.14
Oko на небу


Често причам ову причу! Пријатељима, познаницима и свима које срећем. Увек је у питању исти израз лица код људи. Избечене очи, благо отворена уста и неверица. Само моји душевни парњаци верују без сумње. Остали, или не верују у потпуности, већ догађај приписују последицама прележаног менингитиса, или се питају.
Али нико није остао равнодушан.
То се збило у Врњачкој бањи, рају на планети Земљи. Имао сам тамо кућу, направљену по узору на моје снове, одисала је мирноћом и благошћу. Била је право уточиште за моја бежања од живота.
Налазила се на новом путу за планину Гоч, на месту где ливада прераста у шуму. Била је саздана из два спрата. Доле се налазила само једна велика просторија, а горе две спаваће собе. Сав намештај, украси, прозори, резбарије и скулптуре су били од дрвета. То је давало топлину и утапало се у околну природу.
Већину својих песама сам тамо изнедрио. Тамо су настајале, расле као ембрион, рађале се уз моје болове и сазревале. После су и оне бежале од живота у живот. Био сам срећан у свом уточишту. Можда и сувише срећан!?
Те вечери је месец био пун. Дах природе је освежавао, а ноћ је била топла. Права летња. Машта ми је радила без грешке, музе ме нису штеделе у инспирацији, а ја сам писао, смејао се и плакао.
Поноћ је прошла, седео сам поред прозора и размишљао. Куцање ме је пробудило из поетског сновиђења. Устао сам и пришао вратима.
Напољу је стајао старији човек, црне пути и гараве боје косе. Само су беоњаче и зуби одударали од његове комплетне таме. Рекао је да ме познаје већ дуго и да би желео да се одмори од дугог пута. Нисам га препознао!
Али, ја сам васпитаван да никога не одбијам. „Увек прими, сине, онога ко ти тражи конак.” – одзвањале су ми мајчине речи. – „Никада не можеш знати ко је путник, можда баш наш светац.”
Знао сам да овај човек сигурно није светац, али сам му пожелео добродошлицу. Ушао је и сео за сто. Приметио сам да му је лева нога краћа, чудно ју је вукао. Скувао сам кафу, сипао сам му домаћу ракију и насекао пршуте. Исекао сам велики сомун, био је месечевог облика, укуса амброзије, хране Богова. Правила га је баба Грозда и свако јутро ми је доносила два комада.
„Рекли сте да ме знате, али ја...”
„Ти мене не можеш знати, био си беба када сам те даривао.” – рекао је човек, а очи су му биле чудног сјаја. Боја ватре је шибала из њих. Мало сам се тргнуо.
„Ви сте значи, познаник мојих покојних родитеља?”
„Да. Тада сам ти рекао да у животу постоји велики број путева и раскрсница. Али сви воде из истог извора. Извора живота и смрти. Смрт је онај најлепши део живота, или је живот најлепши део смрти. Зависи како ко гледа...”
„Ха, ха, ха, ја то сигурно нисам упамтио.” – насмејао сам се да одледим гробну атмосферу.
„Јеси, како ниси?! Дао сам ти нешто што ти много значи, а рећи ћу ти ускоро шта је то.”
Осетио сам језу и талас ''мрава'' кроз кичму. Није ми било пријатно. Погледао сам кроз прозор и видео округли месец, личио је на Гроздин сомун, како шаље светлост ка мени. Мој гост је седео у мраку.
Устао је и кренуо ка вратима. Пошао сам да га испратим.
„Хвала ти на гостопримству.”
„Нема на чему.” – рекао сам, а лакнуло ми је кад је кренуо.
„Али ти ипак морам узети оно што сам ти поклонио, ја увек долазим по своје.”
„Ја немам тај поклон, можда је остао у родитељској кући?” – бивао сам све узнемиренији.
Стајали смо испред куће и гледали у месец. Човек се окренуо ка мени и језиво је искривио лице у нешто што је требало бити осмех.
„Видиш оно светлеће тело на небу?” – упитао ме је.
„Мислите на месец?”
„Можеш га и тако звати. Преко њега ја све видим, то је моје око. Када је пун, тада су ми очи широм отворене и пун сам снаге, а после их полако затварам и спавам.”
Заледио сам се од ужаса, улетео сам у кућу и залупио врата. Човек је арлаукнуо, насмејао се и пропао у земљу. Осетио сам да губим свест, срце ми се ритало, убрзо је наступила спасоносна тама.
Нашла ме је Грозда у грозници. Одвезли су ме у болницу где су поставили дијагнозу менингитиса, непознате етиологије. Месецима сам лежао. Размишљао сам како сам био глуп и нисам одмах препознао Хромог. А моји родитељи су ме често упозоравали на њега. „Црн је, гарав.” – викала је мајка. – „Сакат у једну ногу, ма лако ћеш га препознати.”
Од тада више нисам написао ни једну песму. Мој дар је ишчилео, одлетео са оним који ми га је поклонио. Кућу у бањи сам продао и побегао у велики град. Сада предајем књижевност у једној београдској гимназији. Покушао сам да пишем прозу, ова прича је моје прво чедо, срце ми лупа као код узбуђеног младића, почињем испочетка.
Можда ћу и успети?!

-Đuro Kosanović

*

http://www.youtube.com/watch?v=kGNxKnLmOH4

kokoro
(arcy farcy)
27. septembar 2009. u 23.43
1.

Закаснели плам


Наиђе то са кишама, у јесен, па се сâмо разлије по души као густи репови новембарске магле по пустој улици у хладну ноћ. Не знам ни откуд ни како стигне, то мутно нешто чему не знам име, тек наједном, кроз трепавице још троме од сна, осетим: опет је ту! Док плутам час-два на рубу јаве, кратко се понадам да би могло проћи; можда бар једном, што не овог пута? У маху будан, већ извесно знам да му наново не видим крај. Дође то, кажем, уз кишу и јесен...
Данас је недеља и сипљиво добује по олуцима као да никада неће стати. Налик фосилном остатку давно изумрлог света, на прозор сапаваће собе, слетео опали лист. Клизи низ влажно окно у сиву помрчину безвољног јутра, да ме још боље, ваљда, подсети на онај дан.
Откад је отишла, живим сам. То стање суштински не мењају повремене ноћи проведене са неком Маријом, Вером или Сањом. Не хулим, биле су пристојне, и те ноћи и те жене, хвала им; пристојне – ни мање ни више од тога, покоји трун вредан памћања, обострано, слутим.
Не замерам јој што је отишла. И ја бих отишао од мене да сам био на њеном месту. Отерали би ме сати заптивени дугим ћутањима. Отишао бих да нас не гледам онакве. Она је била мало бржа или нешто храбрија, неважно, то ионако није пресудило. Не заваравам се, није она најбоља жена на свету, нити сам ја мушкарац каквог никада није било. Ми смо обични људи, мане нам нису стране, понеки безазлени порок такође. Али, били смо једном пар, годинама чак добар пар. То и није тако мало у овом свету свиклом на пораз.
Напустила ме је у недељу, у јесењу недељу налик овој. Кишило је сву ноћ, баш као у оној песми. Отишла је без суза и тешких речи; мало их је међу нама претекло. Касапећи испошћене дане мучним пребацивањима кривице, све смо их већ били исукали, педантније него да извршавамо ђаволов налог. Остала је само тишина.
Као после оплаканог покојника, те кишне недеље, мирно је паковала своју половину скрханог брака, не грешећи ни у ситници који бих остатак нашег живота ја радије задржао за себе. Једнако мирно, посматрао сам је са узглавља постеље у којој смо провели последњу ноћ, из заборава дозваном страшћу водећи љубав за збогом. На одласку, „збогом” ми није рекла, нисам ни ја њој, подразумевало се одавно.
Сад знам, подразумевање је најдубља замка за двоје. Ми је нисмо избегли. Неосетно, почели смо да подразумевамо оно што се небригом најбрже тањи. И данас одгонетам како нам је то промакло. Не постоји тачан час ни трен у којем то крене. Трула клица се узгред зачне, можда онда када се прореди детиња игра између двоје, или када из разговора стану да чиле немуште лозинке које нико други не уме да прочита. Очигледно, ми смо превидели прве знаке, не успевши да разазнамо како се гасе ти мали стубови наше блискости. Дозволили смо рутини да се ушуња у нашу нежност.
Грешка се лако лепи на грешку. И на то нисмо били имуни. Не разабирући да нам таштина куца на врата, пропусте смо тражили у оном другом. У сукобу као да је лакше оптужити него признати; извини постаје најтежа реч. Наши дани су се трошно крунили у беспућу све већег јаза. Изморени препиркама које не доносе излаз, напослетку смо се заглибили у сопствену немоћ да одбранимо оно што нас веже. Поред нас живих, живот нам је хлапио у ћутњи. Она је увече улазила у стан у којем је нисам чекао, или је мене у касне сате затицала кућа у мраку, све мање дом. Децу нисмо имали да нас својим трпљењем опомену куда срљамо. Сад помишљам: на срећу, нисмо их имали, број губитника зауставио се на двоје.
Мудрост накнадне памети не умањује исход пораза. То што га боље објасни, губитницима није нарочита утеха. Над неким грешкама наук постаје излишни ламент. Учињено занавек падне између људи, неучињено још јаче гризе... Све то ја сада знам; у самоћи човек бистрије види. Но, због мог освешћења време неће променити смер. А ја све више живим у сећањима. Није ми тешко, овај стан је изложба минуле прошлости. На полици и даље стоји шкатула од ружиног дрвета и бели облутак у њој; можда и она негде једнако чува малу кристалну чашу са стопом. Љубав је најкрупнији завет, а одржавају га саме ситнице.
После развода, преселила се у други град. Ипак, виђао сам је понекад; њени и даље станују у згради на средини Његошеве – непарна страна, четврти спрат десно, двособни стан са погледом на двориште. Кад бих је срео, најчешће недељом, попричали бисмо као стари познаници. Све бих је питао, и она мене. Али шта год да смо рекли једно другом, увек је остајало много што сам имао да јој кажем, што сам прижељкивао да би ми она могла рећи. Након десетак минута обично, разменили бисмо овлашан пољубац у образ и наставили савко својим путем, опхрвани прошлошћу и жаљењем, знам.
Због тога, кад заредају јесење кише и немир први стане у поглед, недељом не пијем кафу код куће, нарочито не ону јутарњу којом смо се некада лењо будили у постељи топлој од нашег „ми”. Изјутра излазим у дугу шетњу и, куд год да кренем, пут ме одведе на исто место, у тај обичан кафић надомак Његошеве.
Простор је невелик и често пун. Кад могу да бирам, радије се сместим за један од два стола уз стаклено прочеље него за неки од она три у средини или на високе столице уз шанк. Ускоро стиже продужени еспресо и кисела вода, па кроз неко време још једном исто. Мада, на сат не гледам, никуда не журим у недељу кад киша пада.
Данас сам, признајем помало дрско, уграбио право место. Момак што служи госте ми је помогао, зна да често долазим. Кратко сам прелиставао новине, губећи стрпљење већ на половини сваког чланка. Биле су једнако досадно препуне наше стварности. Уз други еспресо поглед ми је увелико лутао по улици, онако, без неког циља.
Киша је упорно цедила оловну мрклину над градом. Посматрао сам њен одраз у локви насред коловоза. На супротном тротоару, под клобуком огромног кишобрана, једна жена спремала се да пређе на ову страну. Уз гласно трубљење, од града, прилично брзо, приближавао се џип. Да избегне талас којим би је сигурно засуо, жена је пожурила преко улице. Кишобран се њихао тамо-амо, заклањајући јој готово читаво тело. Извиривали су само њени витки листови и салонске ципеле у трку.
Са таквом обућом по овој киши! – стигао сам да се зачудим пре него што је ступила на плочник. Докопавши се сигурности, довикнула је нешто бахатом возачу и усправила кишобран изнад главе. Раздвојени стаклом, били смо удаљени непун метар; јасно сам јој видео лице. У следећем трену стајао сам испред ње.
– Здраво!




kokoro
(arcy farcy)
28. septembar 2009. u 00.14
2.

– То си стварно ти! – изговорила је, отресајући кишу са косе, уз радостан осмех који одагнава сваку сумњу. – Шта радиш у мом крају?
– Свратио сам успут. Нема галаме и служе добар еспресо. И даље пијеш кратки са млеком, зар не?
Погледала је на ручни сат, онда према оближњем скверу, па опет у мене, и коначно рекла: – Може један, брзински.
– Да није превише влажно за елеганцију? – задиркивао сам је док смо седали за сто на којем су чекале и моје новине и цигарете.
– Правићу се да је то комплимент.
– Знаш да не умем да их дајем.
– Ја умем. Ето, ти си се подмладио.
– Не претеруј, имам огледало.
– Озбиљно мислим, много боље изгледаш него прошли пут кад смо се срели. Колико има од тада?
– Шест месеци, веороватно и година...
– А ја бих се заклела да је било пролеће. Сећам се, носио си лагану јакну... – замишљено се двоумила приносећи шољицу устима.
Одлично сам знао и где и када је то било, а још боље шта је она имала на себи. Међутим, рекао сам само: – Кафа без цигарете!? Зар си престала да пушиш?
– Камо среће да јесам. Управо сам кренула до трафике, кад ме онај дрипац престравио. Онда сам те спазила, и... Могу ли?
– Наравно, само се послужи. Надам се да ти одговара.
– Хвала. И даље пушиш исте, видим.
– Тешко мењам навике, сећаш се...
– Пусти прошлост... Како си сад?
– Преживећу... Шта има ново код тебе?
– Е, ја се враћам у Београд!
– Заиста?! Откуд то?
– Добила сам посао у представништву стране фирме. Потпуно неочекивано, преко једног пријатеља. Малочас сам се вратила са састанка. Уговор је на годину дана, за почетак.
– Пуна си изненађења. Некад ти је сметало кад недељом и поменем посао.
– Немој, пусти...
– Сада бих знао боље...
– Молим те, немој... – очи су јој зацаклиле.
– Извини, не знам шта ми би. Изгледа да киша чудно утиче на мене... Него, јеси ли гладна? Ту ниже има један добар ресторан.
– Хвала, већ имам договор за ручак... – остало је подразумевала.
Ћутећи над њеним подразумевањем, приметио сам тамни аутомобил који се зауставио на почетку сквера. Возач је укључио трепћућа светла, угасио мотор и изашао на тротоар. У исти мах зазвонио је мобилни телефон из њене ташне. Не одговарајући на позив, рекла је тихо: – Чувај се... – стегла ме за шаку и отишла.
Овлашни пољубац је изостао овог пута. Човека који је њу чекао, тамо на скверу, није пољубила овлаш. Стајали су неподношљиво дуго испод кишобрана. А умела је да се љуби, још како памтим и то.

-cvrcak07

*

http://www.youtube.com/watch?v=q8tRTZIx298

kokoro
(arcy farcy)
28. septembar 2009. u 00.42
Nepostojeća tamnica


„Uzmi cigaretu.”, obratila mi se crnokosa žena držeći otvorenu paklicu meni nepoznatih cigareta.
„Hvala, ne pušim.”, odgovorila sam.
„Svejedno uzmi. Trebaće ti.”
Pogledala sam je. Imala je crnu kosu slepljenu prljavštinom i umotanu u nešto što je podsećalo na punđu. U potpunosti je popunila majcu bez rukava koja bi svakoj ženi bila i više nego široka i omogućila mi da vidim istetoviranog Vini Pua na desnoj mišici.
„Šta radi na ovakvom mestu žena sa takvom tetovažom?”, upitala sam.
„Uzmi cigaretu.”, prozborila je umesto odgovora.
Uzela sam i stavila je u džep. Pažljivo je posmatrala svaki pokret koji sam načinila. Obrve su joj se skupile kada je videla da ću cigaretu staviti u džep. Slomiće se, neće biti od koristi ni meni, ni njoj. Neće koristiti nikome. Nije joj se dopadala pomisao da će propasti jedna od poslednjih pet cigareta koje je do pre nekoliko trenutaka čuvala u poaklici. Najzad je sklonila pogled sa mene i izvukla novu cigaretu. Upalila je i prvi dim izbacila direktno u moje lice. U paklici su ostale još tri cigarete.
Sela je. Nastavila je da me posmatra kao radoznala deca koja prvi put vide cirkus koji je došao u njihov grad. Posmatrala je moju smeđu kosu i tanke ruke, duge prste, a najviše su joj se dopale moje široke pantalone.
„Daj mi te pantalone u zamenu za cigaretu.”, naredila mi je.
„Dobila sam već jednu, hvala.”, uljudno sam odgovorila na njenu ponudu.
„Ali, uništila si je. Trebaće ti nova.”
„Ne pušim. Zašto bih menjala nešto što mi je potrebno za nešto što nije?”
Slegla je ramenima. Nije odgovorila. Odahnula sam. Nije mi se sviđala pomisao da ostanem bez pantalona na ovakvom hladnom mestu.
Sela sam na drvenu klupu naspram žene sa cigaretama. Nije me više posmatrala. Iskoristila sam priliku da posmatram ja nju. Videla sam svađu i bol, nesnosne batine i ožiljke pogrešno izabranih puteva. Oči su joj odisale umorom iako je prigušen, ali ipak gromki glas, govorio drugačije. Sitne bore oko očiju su odavale pregršt godina patnje i nesreće. Tvrdi prsti, crni što od rada, što od cigareta, pretpostavljam, preplitali su se trežeći izlaz iz bezizlaza, tražeći toplinu u sivoj hladnoći, tražeći mekoću u tvrdoći mračnog kamena. Podigla sam pogled i susrela se s njenim. Zbunila sam se. Ova žena mi je ulivala strah. Možda takve ljude ne treba promatrati, studirati, tumačiti. Možda ljudi kao što sam je ni ne mogu da shvate sav teret koji oni nose sa sobom. Možda je to razlog što ih ne treba posmatrati. Trebalo je da se skoncentrišem na sopstvene prste koji su i sami igrali neki čudan ples u barama znoja koje su se stvarale u udubljenjima mojih dlanova. Nisam imala hrabrosti da nastavim da je posmatram, a nisam smela da skrenem pogled. Našla sam se u bezizlazu.
„Ne znaš ti šta znači bezizlaz.”, progovorila je odjednom kao da mi je pročitala misli.
Zbunjeno sam nastavila da je gledam, nesvesna onoga što činim.
„Bezizlaz je nalaziti se na ovom mestu znajući da ne možeš izaći, da ne možeš pobeći. Bezizlaz je kada se nalaziš na ovakvom mestu i oni te puste, a ti nemaš kuda da odeš. Bezizlaz je kada ih moliš da te vrate na ovo mesto, samo da ne budeš tamo.”
„Gde?”, upitala sam refleksno.
„Bilogde. Svugde. Negde. Tamo. Razumeš?”
Nisam odgovorila.
„Naravno da ne razumeš. Toliko dugo sam okovana lancima da ne mogu da živim bez njih. Ne umem da se nosim sa svetom kada nisam okovana. Ruke su mi vezane, srce mi je okovano. Misli su mi sputane. Ne mogu da letim. Ne mogu ni da pogledam u nebo. Usne su mi ušivene zlatnim koncem ćutanja, ne smem da govorim. I kad bih smela, više ne bih znala. Ne bih mogla da sklapam samoglasnike i suglasnike u te prelepe forme. Ne, moje oči su navikle na tamu, moja koža je navikla na grubost. Više ne osećam hladnoću. Mislim da bih oslepela ako bih ugledala zrak sunčeve svetlosti. Ne bih mogla da se smejem deci u parku. Osećaj sreće bi me ubio.”
Nisam mogla da odvojim pogled od nje. Nisam imala predstavu o čemu govori, ali sam osećala težinu njenih reči. I to je bilo dovoljno.
„Daj mi onu cigaretu.”, rekla je ne gledajući me.
Spustila sam ruku u džep i izvukla slomljenu cigaretu. Pogledala sam u svoju ruku, punu duvana, a zatim u nju.
„Znala sam da će se to desiti. Nije trebalo da je stavljaš u džep. Evo, uzmi novu.”
Bacila mi je paklicu sa svega dve cigarete. Pogledala sam je.
„Ja ne pušim. Bacate cigaretu uzalud. Bolje neka ostane vama.”
„Uzmi cigaretu. Ti ćeš otići, tada mi neće biti potrebne.”
„Ne razumem, kako neće..”
„Ne brini za mene. Samo uzmi cigaretu. I nemoj da je staviš u džep.”
„Neću.”
Uzela sam cigaretu, a skoro praznu paklicu vratila istim putem kojim sam je i dobila. Poslednju cigaretu je izvadila i zgužvala paklicu. Zgužvana paklica je pala na pod. U njoj nije bilo ni jedne cigarete. Bila je prazna.Stavila je cigaretu u usta i zapalila.
Vreme je prolazilo, žena nije govorila. Nije me posmatrale. Gledala je u ledeni pod, probijala ga pogledom težim od najtvrđeg kamena. Odjednom, posle duge tišine koja mora da nalikuje onome što se čuje posle nečije smrti, progovorila je. Istim onim glasom, istim tonom.
„Vreme je da kreneš.”
„Kuda?”, upitala sam zbunjeno.
„Tvoje vreme je isteklo.”
„Šta ćeš ti?”
„Modelovaću ove zidove u najnežnije oblake. Tavanicu ću pretvarati u beskrajna nebesa obasjana suncem. Od kamena ću načiniti meku travu i mirisno cveće. Spakovaću svoju dušu u kofer i moliti se da osetim sreću, samo na trenutak. Voleću vreme i ono će voleti mene. Idi sad.”
Ustala sam i pošla prema njoj. Stavila sam cigaretu u usta i čekala. Podigla je tešku glavu i beskrajno bolne oči uperila u mene. Nasmejala se.
„Rekla sam ti.”
Izvukla je upaljač i upalila mi cigaretu.
„Idi.”, rekla je poslednji put.
Otišla sam.

*

Ceo moj život se nalazio u dva kofera. Spustila sam ih na pod hodnika zgrade koja je odisala jadom i neimaštinom, nečistotom duše i okrenula se da zatvorim vrata. Poslednji put sam pogledala stan koji je bio dom toliko dugo. Bio je prazan, nikoga nije bilo u njemu. On je otišao. Moje srce je bilo ispunjeno rečima koje sam davno čula od žene sa cigaretama. Zatvorila sam vrata.
Još jednom, otišla sam.

-ada_vl

*

http://www.youtube.com/watch?v=QFye75k7j_w



kokoro
(arcy farcy)
28. septembar 2009. u 00.50
Trenuci


Koračali smo. Ćutali smo, i ja i on. Obišli smo već polovinu grada a nismo progovorili ni reč. Mučila me je želja da znam o čemu razmišlja sada. Mučila me je činjenica što to više ne mogu da znam. Hodali smo nemo i zajedno pogledali u nebo u trenutku kada je prva kap kiše dotakla moj obraz. Dotakla je njegovo čelo. Ne znam koja je pala prva, ali smo mi u isto vreme pogledali u nebo. Nadala sam se da će ova kiša koja počinje da pada moći da spere naše korake koje smo ostavljali za sobom.
Pogledala sam ga. Nije izgledao ni malo zabrinut. Pogledao me je i nasmejao se, ali nije sklonio pogled.
- Kako možeš da se smeješ u ovakvom trenutku? – upitala sam ga udarajući ga u rame.
- Kakvom trenutku? – odgovorio je pitanjem pokušavajući da odglumi moju ozbiljnost.
- Pa, znaš. – odgovorila sam.
- Kada ćeš da shvatiš da nepostoje ’ovakvi’ i ’onakvi’ trenuci. Trenutak je trenutak. Samo to i ništa više. Od toga ne treba da praviš fiziku.
- Ne možeš da govoriš tako. I sam znaš da nije tako. I sam znaš da ne misliš tako.
Nisam znala šta misli. Više ga nisam poznavala. Ovo je bio samo jedan očajan pokušaj očajnog čoveka da povrati svoje misli koje su ležale zarobljene u umu drugog čoveka, sada, nepostojećeg čoveka.
- Život je sačinjen od trenutaka, ako su svi samo trenuci, šta je život? – nastavila sam kada mi nije odgovorio, - Ako samo nižemo iste trenutke, šta će nam ostati na kraju?
- Niz trenutaka. – odgovorio je jednostavno.
Pogledala sam ga i videla da više nije onako nasmejan. Bila sam u pravu! Još uvek mogu da prodrem u njegove misli. To me je ispunilo nadom i odrazilo se osmehom na mom licu koga nisam bila svesna.
- Vidiš, - rekao je – smešiš se. Ovo ipak nije jedan ’ovakav’ trenutak, zar ne?
Uspeo je da izbriše osmeh sa moga lica u sekundi, kao i uvek. Ipak je bio onaj isti. Moje misli su još uvek bile nastanjene u njegovom umu. Bila sam sigurna. Nisam odgovorila. Nastavila sam da koračam po već mokrom asfaltu izbegavajući bare. Nadala sam se da će kiša sprati naše korake.
- Nemoj da se ljutiš, - nastavio je - samo želim da ti pokažem da sama komplikuješ svoj život.
- Život je sam po sebi komplikovan. – prekinula sam ga.
- Život je ono što sam učiniš za sebe. Ti sam stvaraš svoj život. Ako želiš da on bude komplikovan, onda će to i biti. Postoje ljudi koji žive jednostavnim životom i zato ne razmišljaju o ovim i onim trenucima. Jednostavno ih žive i trude se da to rade što bolje umeju. Ne ume svako da živi. To je umetnost. Umeće življenja je dar koji svako od nas nosi u sebi. Samo neki umeju taj dar da prepoznaju i da ga iskoriste, a drugi ga nose u sebi celog života i ne učine sa njim ništa. Protraće ga, a to je najvrednija stvar koju svako od nas ima u sebi. Zašto se ne potrudiš da ga pronađeš?
Gledala sam u njega širom otvorenih očiju. Nisam mogla da verujem o čemu on razmišlja i kakve sve ideje su počele da se nastanjuju u njegovom umu. Najgore od svega je što su moje misli još uvek bile izmešane sa njegovima, a sada su gubile na prostoru. On se trudio da ih istisne iz sebe. Znala sam da je tako. Znala sam da on nikada ne bi razmišljao ovako da ga nešto ne prisiljava. Prisiljavale su ga moje misli koje su se nastanile u njegovom umu i zauzimale prostor. Ipak, možda, samo možda su moje misli i bile inspiracija za sve ovo. Možda su se nastanile duboko u njemu, toliko duboko da ih nikada neću moći povratiti. Možda će deo mene ostati sa njim zauvek.
- Da li si ikada razmišljao o tome zašto sami komplikujemo svoj život? – upitala sam kada smo nastavili da koračamo.
- Pogrešnim izborima, rečima, ljudima. Svako od nas čini greške koje od života mogu da naprave komplikovanu zbrku. Na nama je da tu zbrku posle raščistimo i od nje opet napravimo glatku svilu. To je onaj dar o kome sam ti govorio. Ne postoji bezgrešan čovek, a malo je ljudi koji umeju da raspletu sopstveni čvor.
Seli smo na klupu iza velike desetospratnice u jednoj od sporednih ulica. Bila je mokra, mada sada to nije bilo toliko važno. Važan je bio samo on i samo ja, i moje misli zarobljene u njegovim račima. Sklapao je rečenice na čudan način. Nikada ranije to nije činio tako. Ranije je govorio jednostavno, koristeći malo reči. Nikada nije govorio mnogo. Nije govorio ni kao ja. Ja nikada nisam znala da slažem tako lepe rečenice prijatne za uvo. Nešto se dogodilo za ovih nekoliko godina koliko ga nisam videla. Znala sam da je morao da se promeni, ali nisam verovala da će početi da liči na mene. Sada je bio neko novi. Neka nova ličnost sačinjena od mene i njega samog. Kao da je kombinovao moje zarobljene misli sa svojima koje je otkrivao samo meni. Kao da je proširio vidike i uravnotežio svaki deo sebe. Bio je drugačiji, ali me je posmatrao još uvek na onaj isti, poznati način. Njegove oči su odavale da je to ipak još uvek on.
- Zašto me tako pomno posmatraš? – upitao me je posle duže pauze.
- Nisam ni svesna da to činim. Izvini.
- Ne, naprotiv. Uvek sam voleo da osećam tvoj pogled na sebi.
- Još uvek možeš da ga osetiš?
- Ne, ali nemoj to da shvatiš pogrešno. Još uvek to volim.
Bila sam razočarana. Ja sam njega još uvek osećala celim svojim telom, vrhovima prstiju, očnim kapcima, drhtavim kolenima. Kako je moguće da više ne može da oseti? Zašto više ne može da oseti?
- Kako možeš da voliš, ako ne možeš da osećaš? – pitala sam iznervirano.
- Ne mogu da osetim, ali se još uvek sećam kako sam osećao.
- Zašto želiš da se sećaš, ako više ne osećaš ništa?
- Sećanje je sve što me čini sada. Ja više nemam ništa osim sećanja, a sećanje na tebe je najlepše sećanje koje posedujem. Zato volim da se sećam.
- Da li osećaš ta sećanja?
- Negde duboko, da. U najcrnjim trenucima sam se sećao svih osećaja koje su proizvodili tvoji dodiri nego samog tvog lika.
- U kakvim najcrnjim trenucima?
Umesto odgovora spustio je glavu. Toliko sam želela da znam zašto ne želi da govori o vremenu koje je prošlo od kad smo se zadnji put videli. Ja sam njemu ispričala svaku pojedinost svakog trenutka koji nismo proveli zajedno, a on o svojim nije progovorio ni reč. Nešto skriva. Možda nije ni želeo da se vrati, nego su ga moje zarobljene misli naterale na to. Možda je skrojio sebi nov život i vratio se samo da mi vrati ono što je moje. Zašto ne želi da govori o sebi? Nisam imala hrabrosti da ga pitam. Otvorila sam usta i odmah ih zatvorila. Neka nevidljiva sila nije mi dala da progovorim ni reč.
- Nemoj da misliš o tome. – napokon je progovorio – Nije vredno razmišljanja. Želeo sam da znam da si dobro, zato sam se vratio.
- Da li ostaješ?
- Ne. Nemoj da se ljutiš – primetio je razočarenje na mom licu – nema to veze sa tobom. Jednostavno je tako. I nemoj, molim te, ništa da me pitaš. Dovoljno je da znaš da ću jedan deo tebe uvek nositi sa sobom. Deliće različitih trenutaka.
- Znači ipak priznaješ da su trenuci nešto više no samo trenuci! – nasmejala sam se.
- Da, izgleda da sam priznao, ali nemoj to da shvatiš tako bukvalno. Trenuci provedeni sa tobom su više nego obični trenuci.
- Ali ipak su trenuci?
- Da, ipak su trenuci.
- Zašto si rekao da su sećanja sve što imaš? Ne razumem baš sve što govoriš.
- Znam da ne razumeš. Ne mogu da se pomirim sa odlaskom baš zbog toga, zbog toga što me više ne razumeš.
Opet je spustio glavu. Na licu sam mu čitala tugu i bol. Nisam mogla da podnesem njegovu patnju. Osećala sam je i ja.
- Ne, nije tako. Izgleda kao da ne razumem reči, ali da sve što se krije iza njih već znam. Ne mogu to da objasnim
Podigao je glavu i iskreno se nasmejao.
- Drago mi je da je tako.
- Sećanja?
- Ti baš ne odustaješ sa svojim pitanjima! Ne želim da te zamaram svojim sećanjima. Dovoljno je da znaš da su ona sve što imam. Ponavljaju se u mojoj glavi i ne bih mogao da ih odstranim i kad bih hteo, mada ni ne želim. Sećanja su moja hrana, moja energija, moj ceo svet.
- Ceo život?
- Pa... Ona me čine. Ona su moji prsti i moje oči. Ne vidim ništa drugo, samo bezbrojne nizove prošlih vremena, događaja i naravno tebe. Ti si mi najlepše sećanje od svih. Volim da se sećam i onih ružnih trenutaka koji razbijaju monotoniju, mada kada sve sagledam u celini, shvatim da nikada nisu postojali ružni trenuci, samo trenuci koji čine život. Ne postoje ružna sećanja, zapamti to. Sva sećanja su prelepa zato što odražavaju tebe samog i zato što čine život, a život je lep.
- Život nije uvek lep.
- Zivot je uvek lep.
Napravila sam zbunjen izraz lica, ali nisam rekla ništa. Iako toga nisam ni bila svesna, nastavili smo da hodamo. Kiša je opet počela da pada, a moje misli su i dalje bile zarobljene u njegovom umu. Sada, više ih ni nisam želela nazad. Neka one budu moj poklon njemu, deo mene koji će ostati njegov zauvek.
Pogledala sam oko sebe. Daha mi je nestalo, a srce mi je u trenutku zastalo. Nisam imala snage da se pomerim sa mesta na kome sam se nalazila. Toliko vremena je prošlo od kad sam poslednji put bila ovde, a bol je i dalje bila isto jaka. Osetila sam suze koje su se stapale sa kapima kiše koje su mi se slivale niz lice. Celo telo mi se ispunilo dobro poznatim bolom, bolom od koga srce prestaje da kuca. Podigla sam glavu da ga potražim, ali on više nije stajao pored mene. Suze su tekle sve brže niz moje obraze kao što su kapi kiše sve brže padale sa neba.
Spustila sam usne na beživotan kamen i spustila na njega cvet koji mi se našao u rukama. Tiho sam progovorila:
- Uvek ću se sećati, sećanja su sve što sada imam.

-ada_vl

*

http://www.youtube.com/watch?v=4e_a8xXtb6Y



kokoro
(arcy farcy)
28. septembar 2009. u 01.18
Imao je uzbudljivo belu kosu i monokl sa zlatnim ramom. Kosa je bila kratka i uredno podšišana što se i uklapalo u njegovu ležernost pokreta i pogleda. Seo je i naručio
kafu. Nije me ni pogledao, uljudno je poželeo dobro jutro i rekavši svoju želju zabacio se da pričeka.
Kleo sam ga sve do šanka pljujući i gutajući u sebi tu njegovu kamenu nadmenost i miran glas, ujedno žaleći sebe i moju netrpeljivost prema svetu.
Skuvao sam je i namršten odneo porudžbinu. Rekao sam „ Izvol'te” tupim varoškim naglaskom i okrenuo mu leđa. To je bio prvi utisak.
On se još udobnije namesti i zapali cigaretu. Izvadio je malu džepnu knjižicu odnekle i otvorio je nasumice. Listao je i listao skakajući mi po vrhovima živaca kao drvena palica po bunju. Okrenuo je jednu stranu i ofrlje bacio pogled na njenu sadržinu i zatim opet okrenuo. Ponekad bi se samo obrva iznad monokla malo pridigla kao da odaje priznanje nekoj reči ili slovu, i tupi snobovski osmeh zatitrao bi na licu, da bi se posle sekund-dva opet smirio i i nastavio sa listanjem.
- e ... .. gde svet ide... psovao sam u sebi ... Pa ovaj ni priču ne može da pročita ..
Ubrzo sam se smirio i brojao mu bore oko čela.
Piće je popio i pozvao me pokretom ruke.
- Koliko ?
upita gledajući u moju košulju.
- Sve ili ništa - pomislio sam.
Naplatih mu i on letimično prebroja novac pre nego ga strpa u džep. To prebrojavanje me pomeri i ja zamalo ne uzviknuh „LOOPOV!!! Ja lopov!” ali ništa od toga.
- Sedi - reče, i pomeri stolicu da mi napravi mesta.
Tako pomeren ja sedoh uljuljkan u sopstveni bes i nemoć da se oduprem njegovoj naredbi, ne razmišljajuću uopšte, kao što sam običavao „Šta sad ovaj 'oće?”
Opet je zapalio cigaretu ne ponudivši me iako mi je pena išla na usta od želje za dimom i gareži, za pravljenjem kolutova koje je on izazivački slao pred moje oči. Uzdržah se i čvrsto sttegnuh prste da me ne bi izdali.
- Imaš jednu želju ... poče On i povuče dim.
Ja sam se končetirisao na drvo i list u padu, jer beše jesen ne obazirući se više na njega.
- ... ali samo jednu, nastavi on. Možeš reći i poželeti što ti drago ali samo ako te čini srećnim. Ne možeš želeti drugom propast i li bilo šta izvan tvoje sreće. Znači imaš jednu želju i biraj je pametno ...
Na reč pametno ja se trgnuh kao opečen i načuljih uši ...
- A sad biraj ...
Rekao je to prosto i očigledno da bih ja razumeo, ali ta jednostavnost me samo zbuni ...
- Šta bre sreća, koja sreća, čija sreća .. kakva jedna, kome propast? Sve sam mu to sručio u lice dok on trepnu i nastavi da puši.
- Biraj, ponovi i poče lupkati prstima po stolu.

- Sreća, kakva sreća? Šta znam ja šta je sreća, kad ni sam ne znam ništa. Kakva sreća? ŠTa da tražim? Devojku?Ženu? Udovicu? Zmiju? Dobru ribu da joj svašta radim, da se iživim i napsujem dokle god mogu? I šta ona, da umrem.
- Upravo tako .. promumla ...
- ...eš devojku, pun mi je ku ... Šta da tražim, šta da želim?Vazduh, sreću, život ... PAre? Da budem najbogatiji na svetu, da mogu sve da kupim i žene i sreću? I šta onda kad sve kupim? Kad ne bude ostalo ništa više što ne mogu imati? Da se ubijem? Da nestanem?
- Baš tako ...ponovi on ... ali prvo duša ...
- Želim ... Šta da želim? Znanje? Da sve saznam i otkrijem, da sve razgolim i spoznam. DA sve naučim i recitujem. Šta onda? Kad upoznam tajnu života? Šta onda sa njim, sa životom? Da shvatim da ništa ne znam?Da ne znam da smv pre sve znao .. Da se ubijem ? Da kažem svima ...

- Ljubav? reče on ..i slegnu ramenima...

- Ljubav? Šta da želim? To da želim ... da volim i da me vole ...da dajem i uzimam, da varama i opraštam ... da me mrzi i proklinju.. da me voli bez razloga... Šta ću sa tim ... Šta ću sa ljubavlju ... Kome da je dam? Kome da je uzmem, bez opomene i upozorenja, da je prevarim i vežem, da je zarobim ... i da me zarobe ...da umrem živ ..

- Da, ali ... duša prvo, reče on .. sve to možeš dobiti samo u zamenu za dušu ...

Za dušu? Tako malo za dušu?Za parče neba .. Ceo jedan svet? Pih. I ti si mi kao neki trgovac .. Odahnuo sam razočarano ...
- Pa dobro, moram kad si već tu ... da ne ideš praznih ruku, da te drugi ne ismevaju ...

- Jednu kafu, rekoh i zabacih se...

On se nasmeja, podiže obrvu i monokl sa njom i otvorivši malu knjigu otkači nešto.
Zatim ustade i odgega ležerno do šanka, da mi spremi jednu domaću.
„I šećera”.. htedoh mu reći, ali imam samo jednu dušu i on je već je zamakao za šank.
Čekajući uzeh malu crnu knjigu i nasumice je otvorih. Listao sam i prevrtao, smejuću se ponekad nekoj reči ili slovu, odajući priznajne izdizanjem obrve kad naiđoh ...
Tu ... na sred lista naša imena, vsetle ... naši znaci i datumi rođenja i pored svih otkačeno crvenim ... Svi ... i Branko i Filip, i File i Gojko, I Bane i Saša ... i ja na kraju ...svi mi koji smo za sebe vikali „ VElinčanstveni”... „NEdodirljivi” ... „oDgajeni duhOM” ... svi mi i još nebrojeno njih ... napisani krasnopisom i štiklirani ... obeleženi crvenim jarkim slovima ...
„ JEDNA KAFA = JEDNA DUŠA”

Hteo sam da kunem, da proklinjem, da jaučem i skičim, da pocepam pluća, da sagorim srce ... ali nisam ...
On je već skuvao i krenuo nazad da me usluži..
- Pošteno, rekoh ...
Otvorio sam opet knjigu i pronašao moju stranu
Nasmejah se u sebi i dodah pri dnu mojim teget švrakopisom, samo pored svog imena...

... + JEDNA ČAŠA VODE ...

-Etlen

*

http://www.youtube.com/watch?v=qujfdzLJPyU&feature=fvw

kokoro
(arcy farcy)
29. septembar 2009. u 13.20
Ispunjen zivot

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim zivotom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na casu filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je cas poceo, bez reci je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamencica i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale supljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skruseno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve soljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

„Sada!”, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, „hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas zivot. Teniske loptice su važne stvari u vasem zivotu: vasa porodica, vasa deca, vase zdravlje, vasa vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas zivot i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamencici su ostale stvari koje su važne: vas posao, vasa kuca i vas auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamencice i teniske loptice. Isto vazi u zivotu.

Ako potrosite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada necete imati mesta za one važne stvari. Vodite racuna o stvarima koje su kljucne za vasu sreću. Igrajte se s decom. Nadjite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na veceru. Ponasajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se ocisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.”

Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. „Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je zivot pun, uvek ima prostora za soljicu kafe sa prijateljem.”Majra

N.N.

*

http://www.youtube.com/watch?v=LA3QteQ4pU0
kokoro
(arcy farcy)
29. septembar 2009. u 20.56
JEDAN DAN U VOZU
Putovanje za vreme kišovitih jesenjih dana može da bude vrlo
monotono i prazno, čak štaviše i deprimirajuće. Pogotovu putovanje
vozom. Sediš u odvratnom, prljavom kupeu, sklanjaš pogled sa pocepanih
čarapa babe koja sedi preko puta dok se sa druge strane upireš da
elegantno pomeris pozamašnog saputnika koji je izgleda rešio da oslonac
za glavu nađe upravo na tvom ramenu. Nozdrve su ti ispunjene mirisom
vlage i memle, a za sve to vreme dve oniže bubuljičave tinejdžerke uporno
mljackaju grickajući semenke u pauzama između dve isprazne priče i bez
imalo griže savesti bacaju đubre na pod.
Naše železnice...
Bacio sam pogled kroz prozor zamagljen od sitne kiše zalepljene za
vekovne naslage prašine. Kad bih mogao samo malo da ga otvorim, kad
bih mogao da udahnem barem malo svežeg vazduha, pa makar mi to bilo
poslednji put u životu. Ali ne... Već vidim buđenje nervoznog polupijanog
saputnika sa odvratnim zadahom u ustima i histerični vrisak debele babe u
pocepanim čarapama... Zar da dobiju upalu pluća od promaje!? Ne, ipak
ću pokušati da izdržim. Uostalom, vreme radi za mene. Još samo četiri
sata i ugledaću svetla Beograda...
Mislim da sam zadremao. Zapravo, to bi bilo jedino logično
objašnjenje, jer kad sam ponovo otvorio oči u kupeu više nije bilo ni
pijanog putnika, ni babe, ni tinejdžerki... Ničega osim prijatne tame i
opojnog tugaljivog mirisa đurđevka... I naravno, Nje.
Sedela je na sedištu nasuprot mog, nežna, setna, nedodirljiva, moja...
Nešto blisko i milo, nešto prepoznatljivo sa nikad zaboravljenim ukusom
prvih trešanja i nešto neopisivo divno sa mirisom srećnog detinjstva
prostrujalo je mojim venama.
Izvinite, da li smo se već negde sreli?
Ne, Nju nisam mogao da pitam tako nešto. A i zašto bih?! Pogledao
sam Njene oci, duboke, nežne, nedokučive i nestvarne istovremeno. Nema
potrebe da je pitam bilo šta, pa Ona sve zna. Naprosto sam bio siguran da
je Ona u stanju da čita moje misli kao da su mi ispisane na čelu.
- Zaboravio si me...
Bila je to više konstatacija nego pitanje. Pogledao sam je
pokušavajući da dokučim jednu iznenadnu istinu koja je izletela pred mene
pitaj boga odakle i ostala da visi tu negde u vazduhu između nas, nema i
neuhvatljiva. Nisam uspeo da je dosegnem. Nisam uspeo ni da je naslutim.
Razočaran sopstvenom nesposobnošću, spustio sam pogled. Ona je ionako
već znala moj odgovor.
- Morala sam da te vidim, makar samo na tren, - prošaputala je. -
Morala sam da se uverim da se nisi promenio. JA se nisam promenila...
- Ne, - odmahnula je rukom kada sam ja pokušao da joj upadnem u
reč. - Nemoj da se brineš zbog toga. To nije ništa strašno. Pomoći ću ti da
setiš...
Osetio sam dodir ruke na čelu. Lahor nežnosti koji sluti uragane strasti
skrivene tu negde pod Njenim prstima. Dodir koji je trajao samo delić
sekunde, a značio ceo jedan život. A onda sam usnio čudan san...

* * *

Živeo sam u maloj kući pored obale reke, staroj i trošnoj, sa
dosadnom, džangrizavom ženom i celim buljukom neke sitne musave dece.
Radio sam po cele dane, kulučio i kulučio, pokušavajući da nahranim
uvek gladna usta. Nije mi uspevalo. Koliko god bih se trudio, hleba nikada
nije bilo dovoljno. Takav je to život bio, muka i kuluk bez odmora i
prestanka. Ali, nisam se žalio. Moralo se.
Jednog dana, iznenada, ugledao sam Nju. Gazdinu ćerku. Prvo sam
osetio miris, svež i opojan, omamljujući. Zatim sam čuo šuštanje dugačke
bele suknje. A onda sam je i video. I to je bilo sve. Iza toga, za mene život
više nije imao smisla. Radio sam ja i dalje, i dalje sam kulučio za komad
hleba ili mericu mleka, samo, sada je predamnom jasno bila ispisana
uzaludnost svega. Nisam mogao da je imam, a to jednostavno nisam mogao
da podnesem. I jednog dana, više me nije bilo...

* * *

Bio sam mamina maza i loš sin bogatog tate. I imao sam novac koji
daje moć. Moglo mi se. Jedino zanimanje u životu bio mi je provod, jedina
obaveza izmišljanje novih načina za trošenje novca. Sve dok nisam
upoznao Nju. Ona je jedina u mene imala poverenje, jedina znala kako da
u meni probudi nešto lepo. I bila je jedina koja me je volela. Uspela je da
me natera da stanem na sopstvene noge i da u meni probudi odgovornost za
sebe samoga i za nju. Dalje nije stigla. Moji su zaključili da život na
mansardi sa ženom sumnjivog porekla za mene nije buducnost, i
jednostavno su nas razdvojili. Nikada nisam saznao kuda je otišla i šta se
sa njom desilo. Ja sam oženjen boljom prilikom odživeo svoje dane uz
tuđe žene i loš viski. I uz sećanje na omamljujući miris prvog đurđevka.
Nju nikada više nisam video.

* * *

Kako to obično biva, upoznao sam je sasvim slučajno. Nije prošlo
puno vremena nakon prvog susreta i ja sam shvatio da je ceo moj život
izmenjen. Nije mi smetalo. Mirisala je na proleće, razlistano i cvetno.
Imala je neverovatnu sposobnost da sve oko sebe oplemeni, ulepša, oboji
svojim bojama. Imala je telo anđela, oči sanjara i snagu orkana. Imala je
dušu. A ja sam bio srećnik koji je imao nju.
Ne znam ni sam kako se sve to dogodilo. Jednog trenutka sam sedeo u
automobilu sa njom, a već sledećeg sam ležao u beloj sobi uvijen u zavoje,
nepokretan. Kasnije su mi rekli da nje više nema. A to nije bilo ono
najgore. Najgore je bilo to što je Ona poginula mojom krivicom.
Morao sam da nastavim da živim sa tim saznanjem...

* * *

I tako redom...
Pred mojim očima odvijali su se različiti filmovi, groteskni prizori iz
mojih života. Neki su bili srećni, neki manje srećni, neki tužni. A svi su
imali jednu istu zajedničku osobinu. U svakom je Ona imala glavnu žensku
ulogu, u svakom sam je voleo, i u svakom sam morao da je izgubim...
A sada? Šta se dešava sada?
Pomislio sam na Žanu, na klince, na svoj posao, na teško stečeni
stan. Da me je neko juče pitao za mišljenje, rekao bih da sam zadovoljan
svojim životom. A jesam li? Pogledao sam je krišom. Ne, ja sa Žanom ne
živim, ja samo životarim. A moraću tako i da nastavim, do svoga kraja. Ni
ovaj život ne zavisi od mene. I ovo je sudbina.
Jedan davni greh, toliko davni da su ga i pokolenja svojim predanjima
skoro u potpunosti izmenila, upravlja mojim životom. Kažnjava me. Traži
od mene da se žrtvujem i žrtvujem i žrtvujem dok ne iskajem sve. I ovaj moj
život, uz sobu manje, uz mala kola i velike kredite, samo je još jedno
iskušenje. Ovoga puta poslednje...
Pogledao sam je i nasmešio joj se sa ljubavlju, svestan da je ova
žrtva poslednja, da smo nakon ovog iskušenja čisti. I da je sledeći život
samo naš...

* * *

Iznenadni trzaj voza prenuo me je iz dremeža. Skočio sam kao oparen
i u prvi mah nisam mogao da se setim gde se to nalazim. Onda je do mene
doprlo ujednačeno hrkanje i roptanje i zasmetao mi je nečiji lakat koji je
prebivao negde u predelu mojih rebara. Izgleda da sam odspavao dobru
partiju. Pa, dobro, utoliko bolje. Prošla su četiri sata i voz je upravo ulazio
u svoju poslednju stanicu.
Ustao sam i pažljivo pokupio svoje stvari. Glava mi je još uvek bila
puna utisaka. Da, bio je to zaista čudan, nesvakidasnji san. San koji se
pamti. Ili to možda ipak nije bio san? Bože, a kako bi tako nešto moglo da
bude stvarnost? Sve je to samo posledica ujednačenog, ritmičkog
kloparanja voza. Samo to i ništa više.
Ni sam ne znam zašto, na vratima kupea sam se osvrnuo i pogledao
kroz prozor. Kiša je prestala ali su prozori još uvek bili blatnjavi i
zamagljeni. A kroz tu izmaglicu, na prozorskom staklu još sam nazirao
Njen lik.
Izašao sam iz voza i uputio se ka izlazu iz stanice, izbio na Nemanjinu
i krenuo polako peške prema Slaviji. Beograd okupan jesenjom kšsom
blistao je od odsjaja uličnih svetiljki. Udisao sam vazduh punim plućima
što je bilo pravo zadovoljstvo posle one memle u kupeu. Naprosto sam
uživao u svežem večernjem vazduhu koji je mirisao na kišu, opalo lišće i
prvo kestenje... A onda me je iznenada zapahnuo miris nikad zaboravljenog
đurđevka...
Đurđevak usred jeseni! Miris đurđevka?! Pa događaj u vozu
uopšte nije bio san! To je Ona! I sada je tu, pored mene! Bio sam toliko
šokiran tim saznanjem da mi je trebalo malo vremena da se povratim. A za
sve to vreme miris đurđevka osvežavao mi je sećanje na neko davno
proleće, na neki život još ne proživljeni, na Nju.
Ona me čeka...
Ovo saznanje ulilo mi je pravo zadovoljstvo i dalo mi snagu. Još
jednom sam udahnuo vazduh punim plućima pre nego što sam uskočio u
tramvaj koji će me odvesti kod Žane. Ništa mi više nije bilo teško.
Odživeću ja i ovo, a nakon toga, znao sam, biće dovoljno vremena za nas...

- Dragana Konstantinović

*

http://www.youtube.com/watch?v=CTEnD4vAtpQ
kokoro
(arcy farcy)
29. septembar 2009. u 21.36
VELIKI ČAROBNJAK

Detinjstvo je za većinu ljudi najlepši deo života. I kako im godine
odmiču i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tričavih događaja, bledih i izobličenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim
plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto
prepravljenim ocenama u dnevniku ili o „jadnom malom gušteru
sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu”. Uvek sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a možda je sve to ipak zato što u mom detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete. Živeo sam sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komšijske poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam bio najbolji učenik. A što se tiče guštera i tih stvari, moja majka je bila zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih miševa ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i ko bi se setio čega još. I kako je onda uopšte moglo da mi padne na pamet da donesem kući običnog sivog guštera i da ga stavim u kutiju za šećer.Uostalom, moja majka se guštera uopšte ne bi uplašila, jednostavno bi ga iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak. I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam časove klavira (valjda zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli i oni što su krali breskve, da su samo ikada pokazali želju da mi se pridruže.

* * *

Ipak, postoji nešto što mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a što do sada još nikome nisam ispričao. U ono vreme reč „tajna” još uvek je imala svoj smisao i ja sam ćutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je taj događaj izmenio i usmerio ceo moj život.
Imao sam tada nepunih šest godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka,
bio sam mršav i upravo su počeli da mi ispadaju prvi mlečnjaci. Sećam
se da me je bilo sramota zbog toga pa sam najčešće ćutao da mi se deca ne bi smejala.
Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade.
Zapravo, tu je bilo malo dečje igralište koje je svakog dana do u kasno uveče vrvilo od dečje graje, ali, ja sam se najčešće igrao sam u parku pored tog igrališta. Tako je bilo i tog dana. Čučao sam u travi pored staze i pomno posmatrao jednu mravlju porodicu kad sam iznenada osetio nečije prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muškarac obučen u crno i zaogrnut plaštom napravljenim od sitnih raznobojnih kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili čarobnjaci u mojim omiljenim bajkama.
- Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim. Nisam se uopšte uplašio. Čovek mi je izgledao tako poznat i tako blizak, da mi se činilo kao da je konačno stigao neko koga sam dugo, dugo čekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokušavajući usput da sa par nespretnih pokreta skinem prašinu sa kolena. - Umeš li da čuvaš tajnu? Sećam se da smo seli na klupu. I sećam se kako je nestvarno izgledao njegov šareni plašt obasjan zalazećim suncem. I sećam se kako sam bio ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je pričao sa mnom, ja sam je optužio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA GA VIDI... Čovek mi je pričao... O maloj žutoj kući u predgrađu koju su čuvala dva mirišljava jorgovana... O dečaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i koji je živeo u toj kući... O dečakovoj majci koja je želela da joj sin postane lekar poput nje... O Velikom Čarobnjaku koji jedini može da kaže detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A taj dečak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike istraživačke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi svemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Čarobnjak ga je posetio...
- Je li taj dečak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki
Čarobnjak? Zato imaš šareni plašt? Jesam li i ja „odabran”?
Čovek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem glave. Onda mi je ispričao nešto što tada nisam mogao da razumem i
valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično sećam da mi je
rekao: - Ti volis da učiš i da istražuješ i voliš sve što je novo. Zato je i tvoje mesto među zvezdama. A ovaj dečak iz moje priče, on te nestrpljivo iščekuje. Jednog dana, plovićete zajedno...
Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde
više nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za jednu tajnu...

* * *

Ovo što mi se desilo do sada još nikome nisam ispričao. Čuvao sam tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila
prisutna u meni. I odlučivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i
pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlučio za studij psihologije
nečovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno da subjekata mojih istraživanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
Do pre godinu dana radio sam u „Svezemaljskom istraživačkom centru inteligentnih vrsta Univerzuma” kao jedan od vodećih projektanata.
Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosečna, prijatelji su mi zavideli. Onda sam upoznao Selenu, oženio se, kupio malu ali udobnu kuću u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopečenog oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu. Samo, ja sam oduvek želeo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da povučem crtu i kažem: „Evo, postigao sam ono što sam hteo, sada sam srećan”. Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve što sam do tada postigao, bio sam nezadovoljan.
Iznenadni poziv Udruženja aldebaranskih i algolskih stručnjaka da
im se pridružim na terenu prihvatio sam sa oduševljenjem. Znao sam samo da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili važni.
Konačno, predamnom je bilo nešto novo... Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se mene kao putnika tiče,putovanje bi trajalo oko godinu dana. Sećam se da je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i ružna kada se ja vratim i da je to naš rastanak. (Zašto su žene uvek tako patetične? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.) - Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je. Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
I tako sam otišao.

* * *

Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih
na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći, ali i puno zadovoljstava. Ipak, vreme koje čovek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka čežnja i čak i ono što te je nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda čudno što sam sate i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam
napuštao kućni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan mali život. Osim toga, mene čeka put do Oriona, pa do Vege, zatim do... Kada se budem konačno vratio na Zemlju nje više neće biti! Možda je bolje da je uopšte ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju. A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li liči na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne smem da izgubim! A znao sam i kako ću da ga zadržim...
Kao sumanut trčao sam od radnje do radnje tražeci šareni plašt kojim
ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred očima mi je igrala slika Velikog Čarobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je trebalo toliko vremena da shvatim?

* * *

Kad sam ga našao, sedeo je na klupi i čitao knjigu.
- Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim. Mala kuštrava glava se podigla i u bistrim crnim očima ugledao sam bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog oca i mog dede imati dovoljno vremena da ga tražim i da ga nađem negde
među zvezdama...

- Dragana Konstantinović

*

http://www.youtube.com/watch?v=aFwMvlPu4Qw

kokoro
(arcy farcy)
01. oktobar 2009. u 14.00
Moderna) Bajka o Vitezu, Pricezi i Azdaji

Bio jednom jedan hrabri vitez. Snažan, lep, neustrasiv. Lutao je sam zemljom i bio zastitnik slabih, branio je pravdu i tražio svoju princezu...
Jednoga dana, lutajuci tako pored kraljveskog zamka, zacuo je vrisku i ciku sa jedne od kula - lepa princeza je bila u opasnosti! Pozurio je da je spase, isukao mac i ubio azdaju...
U znak zahvalnosti, princeza se udala za njega, bila je priredjena festa u njegovo ime i u ime njegove hrabrosti, svi su mu klicali i divili se...
Prođe nekoliko godina, vitez se smirio pored svoje princeze, nije ga vise bilo briga za pravdu i nepravdu, samo je brinuo o svojoj princezi... Jednog dana azdaja ponovo pokusa da zarobi princezu. Opet je hrabri vitez pozurio da spase svoju ljubav, isukao je mac i ... sa vrha kule je čuo - „Nemoj macem, uzmi konopac, biće ti lakse!”
Vitez se malo zbunio, ali je prihvatio konopac koji mu je bacila princeza i zadavio je azdaju... Opet je priredjena festa, ali je vitez bio pomalo posramljen, jer je osecao da nije sve sam uradio i da i princeza nosi deo te slave i hrabrosti, iako je on to mogao i sam, i od tuge je zaboravio i da uglanca svoj stit...
Opet, posle nekoliko godina, azdaja napadne princezu. I, naravno, opet se nas hrabri vitez zaleti da je spase i kad je krenuo da isuce mac, zastao je i pogledao i u konopac (koji je od one prethodne situacije po striktnom narednjenju princeze morao da nosi sa sobom) i nije bas bio siguran šta da radi. U tom njegovom dvoumljenju, azdaja je krenula ka njemu, srusila ga na zemlju s konja, i tu se nasla princeza koja mu je sa vrha kule viknula - „Ne ni macem ni konopcem, evo ti otrov!” i bacila mu bocicu, vitez je ubio azdaju, i opet je bila priredjena festa, na koju on nije ni otisao, jer je bio previse postidjen, posto ga je ipak spasila princeza, ne on nju...
Ponovo je poceo da luta zemljom i u tom lutanju je jednog dana, sa drugog kraljevskog zamka čuo zapomaganje i ciku - nova princeza je bila u opasnosti! Pozurio je da je spase macem, posto nije vise nosio ni otrov ni kanap sa sobom, isukao svoj sjajni mac i odmah hrabro ubio azdaju. Opet je u njegovu cast i slavu priredjena festa, a on se ozenio novom princezom (prethodno se dobro raspitavsi zna li ista o konopcima i otrovima) i živeli su... pa uglavnom srećno do kraja zivota...

Eto, drage moje... U svoj nasoj zelji da pomognemo našim hrabrim vitezima, mi ih samo obeshrabrimo i oteramo od sebe... A budite sigurne da u svakom od njih i dan danas živi jedan hrabri vitez kome treba krhka i nezna princeza, koju će da voli i cuva i da joj bude zastitnik... Jer, to je ono sto njima treba.. A i nama, da se ne lažemo...
Ženama treba neko da brine o njima, muskarci trebaju nekog o kome će da brinu - ako ispostujemo to,sve će biti u savrsenom redu... To je osnova svake uspesne veze, svakog uspesnog braka...

-Mazoni

*

http://www.youtube.com/watch?v=PF7cLnijKBs
Minodora
(kustos)
03. oktobar 2009. u 10.47
Милим те пријатељу, упитај аутора - шта се дешава с' непослушним?

поздрави
kokoro
(arcy farcy)
04. oktobar 2009. u 13.34
kokoro
(arcy farcy)
04. oktobar 2009. u 13.39
kokoro
(arcy farcy)
04. oktobar 2009. u 13.40
kokoro
(arcy farcy)
04. oktobar 2009. u 13.41
Minodora
(kustos)
06. oktobar 2009. u 15.25
Знаш, овааај, доста је било и једном...

Само што се нисам усудила да јавим.

Разумјећеш ме, ако знаш на којој сам 'страни'...

Хвала пријатељу, драго ми је да те видим и
поздрави
kokoro
(arcy farcy)
08. oktobar 2009. u 14.30
Разумно дете

Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:

- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?

- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.

- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?

- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.

- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?

- Да тата, - одговори дете.

- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?

-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.

Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

савремена руска прича

Из књиге „Духовне поуке” Светог Владике Николаја

*

http://www.youtube.com/watch?v=27a2CAt_XPw

kokoro
(arcy farcy)
08. oktobar 2009. u 15.03
Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca „Peanutsa” i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proći

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)

*

http://www.youtube.com/watch?v=Q7RPCFfudmU&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
09. oktobar 2009. u 14.46
Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi „pregalac” i „glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u „27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do „Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li će se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.

-Mika

*

http://www.youtube.com/watch?v=CAZKiTx_Wwg
kokoro
(arcy farcy)
16. oktobar 2009. u 13.06
PERSPEKTIVA

Jednog dana otac, inače jako bogat čovjek, odlučio je povesti svog malog sina na selo s ciljem da mu pokaže kako žive siromašni ljudi. Proveli su mjesec dana kod jedne porodice koja bi se mogla opisati kao siromašna. Kad su se vraćali kući, otac je upitao sina:
„Kako ti se svidjelo na selu?” - na šta je dječak odgovorio:

„Bilo je super tata!”

„Razumiješ li sada kako žive siromašni ljudi?” – upitao ga je otac.

„Da, razumijem” – odgovorio je sin.

„Reci mi onda, šta si naučio na ovom putovanju?”

„Vidio sam da mi imamo jednog psa, a oni četiri.

Naš bazen se proteže do sredine dvorišta, a njihovoj rječici se ne nazire kraj.

Mi imamo kineske svjetiljke u dvorištu, a oni imaju beskrajno zvjezdano nebo.

Naš vidik seže do ograde, a oni ispred sebe imaju cijeli horizont.

Mi živimo na malom komadu zemlje, a oni imaju beskrajna polja.

Mi imamo ličnu poslugu koja nam pomaže, a oni pomažu drugima.

Mi kupujemo hranu, oni beru svoju.

Mi oko svoje kuće imamo zidove da nas zaštite, a njih štite prijatelji.”

Otac je ostao bez teksta. Tada je sin dodao:

„Tata, hvala ti što si mi pokazao koliko smo siromašni.”

*

Sve je stvar perspektive.

Budimo zahvalni za ono što imamo, umjesto da kukamo za onim što nemamo.

*

http://www.youtube.com/watch?v=llrAemrsKG0&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
23. oktobar 2009. u 06.55
RECI RANIJE

On je bio ljudina, jakog glasa i odlučnih pokreta. Ona je bila nježna i osjetljiva. Vjenčali su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala djecu. Djeca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajena priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.

Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili ljekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali:

„Hm, hm…” Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo:

„Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život”.
Čovjek nije ništa odgovorio. Sjeo je uz krevet i uzeo ženu za ruku… njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
„Ti nećeš umrijeti!”
„Zašto?” upita ona jedva čujnim glasom.
„Zato jer si mi potrebna!”
„A zašto mi to ranije nisi rekao?”

Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro osjeća. Ljekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lijekovi tako brzo izliječili.

*

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah! Nemoj reći:

„Moja majka, moj sin, moja žena… to već ionako zna”. Možda i zna. No, bi li se ti ikad umorio slušajući voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci:

„Ej ćao ja sam. Želim ti reći da te volim”. Stisni ruku osobi koju voliš i reci:

„Trebam te! Volim te, volim…”.

Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi. Jedino se razlikuju po ljubavi.

*

http://www.youtube.com/watch?v=-0biEMrnE_4&feature=related
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
23. oktobar 2009. u 08.07


Upravo tako...
kokoro
(arcy farcy)
23. oktobar 2009. u 08.27
Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
- „U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, postovanje, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.”

- „I koji vuk pobedjuje?”- upita unuk.
A stari čiroki odgovori:
- „Onaj kojeg hraniš.”

*

Da, upravo tako.

*

http://www.youtube.com/watch?v=1VqoxOcEqpk
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
23. oktobar 2009. u 20.18


Glad je čudo...

Amawa's, ne nađoh „Wayrapamushka”...

http://www.youtube.com/watch?v=K6IThVIFhNs

Pozdrav.

kokoro
(arcy farcy)
24. oktobar 2009. u 11.42
Hvala na paznji i prilogu, pozdrav i tebi.

*

Bio jednom jedan trgovac i imao četiri žene…

Volio je ČETVRTU ŽENU najviše. Obožavao ju je, darivao skupocjenim darovima i postupao s njom delikatno. Brinuo se o njoj najviše i davao joj samo ono najbolje.

On je volio i svoju TREĆU ŽENU jako puno. Bio je vrlo ponosan na nju i često ju je pokazivao prijateljima. No, jadni trgovac bio je često u strahu da će ga ova ostaviti i pobjeći s drugim muškarcem.

On je naravno volio i svoju DRUGU ŽENU. Ona je bila vrlo obazriva i strpljiva te je trgovac imao u nju veliko povjerenje. Kad god bi trgovac naišao na neki problem, trčao bi drugoj ženi i ona bi mu pomagala da prevaziđe velike probleme.

I na kraju PRVA TRGOVČEVA ŽENA.

Ona je jedan vrlo odan partner, koji pomaže oko posla, sticanja bogatstva te u održavanju cijelog imanja.
Bilo kako bilo, trgovac i nije baš puno volio svoju PRVU ženu, ali ona je njega jako voljela. On jedva da ju je primjećivao.

Jednog dana trgovac se razboli. S vremenom je saznao da se vrijeme približilo i da će umrijeti. Pomislio je na svoj bogati život te reče: „Imam sada ČETIRI žene, ali kada umrem biću sam, vrlo sam!”

Onda upita ČETVRTU ŽENU:

„Volio sam te najviše, kupovao ti haljine najljepše. Obasuo te pažnjom. Sada kada umirem hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”

„Nikako!” odgovori četvrta žena i iziđe bez ijedne riječi. Odgovor se zabio kao mač u trgovčevo srce.

Onda trgovac upita TREĆU ŽENU:

„Volio sam te čitavog života. Sada kada umirem hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”

„Ne!” odgovori treća žena. „Život na zemlji je suviše dobar, preudaću se nakon tvoje smrti.” Trgovčevo se srce smrzlo od hladnoće odgovora.

Tada upita DRUGU ŽENU:

„Uvijek sam išao tebi kad sam trebao pomoć. Evo tražim još jednom tvoju pomoć. Sada kada umirem hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”

„Žao mi je, ovaj put ne mogu ti pomoći!” odgovori DRUGA žena. „Najviše što mogu je pokopati te.” Odgovor ga je pokosio poput munje.

Tada se začu glas:

„Ja idem s tobom, kud god da pođeš.”

Trgovac se okrenu i ugleda svoju PRVU ŽENU. Bila je tako mršava i sasušena kao da je izgladnjela. Zahvalno i žalosno trgovac odgovori:

„Trebao sam se o tebi bolje brinuti dok sam još mogao!”

***

Svi mi u životu imamo ČETIRI žene u svom životu…

ČETVRTA ŽENA JE NAŠE TIJELO - Bez obzira koliko ga njegovali i posvećivali mu pažnje, napušta nas kad umiremo.

TREĆA ŽENA JE NAŠA POŽUDA, STATUS I BOGATSTVO - Kada umremo, sve ide drugima.

DRUGA ŽENA JE PORODICA I NAŠI PRIJATELJI - Bez obzira koliko nam bili blizu za života, ne mogu poći s nama u grob.

PRVA ŽENA JE NEŠTO ŠTO NE MOŽEŠ VIDJETI, A TO JE TVOJA DUŠA.

Često je potisnuta i ne vidi se od materijalnog bogatstva, koje nas okružuje. No, jedino ona nas uvijek prati. Možda ne bi bilo loše da se njome pozabavimo sada umjesto da kukamo na smrtnoj postelji.

***

http://www.youtube.com/watch?v=i7W6QDdei7U

MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
25. oktobar 2009. u 09.04

Što je više ne vide, sve više je ima. Pa i svesti o tome zašto nam i po čemu vredi.

Zanima me, čija je alegorija o četiri žene.
kokoro
(arcy farcy)
25. oktobar 2009. u 20.06
Uglavnom pokupljeno sa raznih skitanja koja se pamte, mada mnogo toga se i zaboravilo, i onda Jopet...

Korekture ne vrsim i ostavljam pricu da se „isprica” onako kako je napisana.

*

Šta bi bilo kad bi bilo, ili: Još nikada nije bilo da nekako nije bilo.

*

Pokusacu u mom dnevniku o „šta bi bilo da je bilo ljubavi” da ispricam pricu koja nije nemoguća... nije, sigurna sam.

Ponedeljak

Resila sam da ću u sledećoj inkarnaciji živeti u Barseloni i ostariti u dosadnu, cangrizavu usedelicu kojoj sve na svetu smeta, osim njenih macaka i klavira(ne znam da li ću da vezem goblene)..ovo mi bas fino zvuci, onako „filmovito”. Setih se, dok sam kuvala kafu za nas dvoje (još uvek nas je dvoje, na opste zaprepascenje svih... osim nas) da se i u Barseloni racuna sedmica bas od ponedeljka, pa dok sam dodavala kafu i ko zna koliko kasicica stavila (ne bi mi bilo zao da će je samo doticni piti... neka ga ubije bar ona) te da je najbolje, ipak, u sledećem zivotu da budem azot ili neki drugi hemijski element iz Mendeljejevog il' sličnog sistema... na Marsu (slatka planeta)... tamo gde definitivno još nije pocelo racunanje vremena. Marsovci su fini stvorovi... šta bi sa vremenom... a i azot bas ne „zarezuju” naročito. Biću tamo mirna... shvatih dok sam sipala kafu. Smrzavala sam se bosa... ali mi je bilo bas lepo kad ovo odlucih.

Elem...

Ususkana u sal predivnih misli, koje ni plocice nisu mogle da rashlade, na tren zaboravih koji je dan. Ne znam ni sama kako je moguće da sam tako malo soljica razbila svih ovih godina našeg zajednistva(sad mislim samo na „ponedeljak” soljice) jer su ponedeljci u nasoj kuci izuzetno dinamicni, dramaticni i stravicni. Kafa je u soljama, ja bosa na plocicama, novine su tu negde, njegovi CD-oviiiiiiii TU, izuzetno otmeno drustvo za ispijanje prve kafice za našim stolom. Nas sto... nema tu nikakve price, taj sto nema patinu davnih vremena, ni bakin heklani stolnjak ni važu od nekog kristala „brendiranog”... kupljen je na kredit kao i vecina stvari u nasoj kuci. Zašto je zajednicki, zašto kao ostale žene nisam i ja donela bar taj sto kao „miraz”... ??? Sada bih u predsoblju pila kafu kao „gospodja” i uzivala povlaceci prvi dim ispijajuci prvi srk. NE. Nije mi se dalo da znam.

Bila sam spremna, naravno... godine su iza mene... tačno sam znala raspored svih dogadjanja. Najpre tresak vrata da se utroba preokrene... Ne znam zašto postoje vrata na kupatilu... koga interesuje šta se unutra dogadja... (lakse mi je da ovako pricam..cuj otkud vrata na kupatilu... Bozeee...)otkud vrata na kupatilu u ovakvimm kucama, ovakvim porodicama... vrata koja najpre služe za treskanje. TRAS... malo je tako napisati... ko nije čuo taj tresak nikada neće znati, ne znam ni ja cemu i šta to njemu znaci... tek..ocekivala sam spremna taj tresak. Nije bilo potrebno da se okrecem, vidim ja njega i ne gledajuci. Mokra kosa rascupana, jutarnji ogrtac onako dobrano „razdrljen” vise svucen nego obucen, toboze zurno ga oblaci da bi sto pre bio sa mnom (to je verzija iz prvih godina braka koju vucem sa sobom kao neku dobru knjigu na letovanje, uvek se danas tome nasmejem... ali nekako mi je milije to nego objašnjenje tipa... daj bre tu kafu pa da bezim)... ne treba da se okrecem... vidim ja njega i još bolje osecam ne okrecuci se. Znam da neće prici... odavno smo „prerasli” (čitaj:zaboravili) poljupce i zagrljaje... i... ohoo... pa da... jutrima lepim kao sto je ovo...

To sad i nije naročito važno (kao)... Ocekujem da progovori. Varijanta „Daj kafu, pa da bezim”... „Sve mi se vise smucilo” i treca... najboljaaa „Dokle ću ja vise ovako”... sa naglaskom na OVAKO... Bas me briga dokle ćeš, uvek to pomislim (moracu mastu da ukljucim dok mu u mislima odgovaram... ne moram ja godinama isti odgovor)... ne racunam raznovrsnost psovki, shodno godisnjem dobu... tako su i one promenljive. Leti obično pomislim... sunce ti hyebem pokvareno o kom sada ti pricas... zimska varijanta je... sledio se dabogda sada kad krenes... zavejali te ovi divni snegovi (to ako ima snega)... ali brzo se pokajem..zao mi snega da zalud pada po skotu... prolecna i jesenja varijanta je uglavnom „mokra” ako liju kise ili je... ma nije to važno, koliko je važno da ja znam šta će reci i spremna sam. Samo od muzike koju ćemo slusati, neko sa uzivanjem... NEKO i ja koja sam prinudjena... (moracu u predsoblje, pa makar i na podu sedela) samo od muzike zavisi hoću li planuti odmah ili kad bude seo da pije kafu... zurno... kad bude progovorio. Taj glas...

Taj glas...

Njegov glas me je dobio odmah. Volim NJEGOV glas. Volim boju njegovog glasa, kad govori, kad se smeje, kad besni, kad sapuce (hmm... kad je to bilo?), kad peva... Boze... dobio me je taj glas odmah. Godine su prošle od našeg prvog susreta, pamtim, naravno da pamtim mesto, vreme, pamtim sve... pamtim zbog te lepote i zbog kasnijih trenutaka. Pamtim nasa saputanja i nasa... ali nije to važno..važno je da će on sada da progovori, da ću ja da poludim i da će ovo biti ponedeljak jedan u nizu, ponedeljak našeg zivota koji nas tako lepo gazi... a mi ne znamo zašto sve ovo podnosimo... mi ne znamo zašto u svakodnevnim svadjama trajemo ako trajemo, niti zašto se gusimo, a gusimo se. Gusimo jedno drugo, unistavamo. Mi smo prokletnici. Zao mi je nas. LAžEM. NJEGA mi nije zao... rado bih mu ovu pepeljaru bacila u glavu... da se rasprsne pepeljara... (? Jesam li boleciva prema zlotvoru?)... da se rasprsne pepeljara kojom bi ubio konja... C c c... starim... to je... Ne okrecem se prema njemu još uvek, a i zašto bih... znam gde stoji, kako stoji, čujem kako dise... sprema se... da zapocne... cuvenu jutarnju pricu... Još uvek cuti... Donosim kafu do stola još uvek ga ne pogledavsi..zašto bih? Znam... ja znam...

Znam da stoji u dovratku snažan i velik, protezuci se i osmehujuci slavodobitno, osiono, pun sebe... osmeh koji govori: jak sam, najjači, mocan, svemoguć (mrzim takav osmeh njegov... Boze, mnogo toga sad mrzim, oprosti mi). Znam da mu se niz vrat i grudi slivaju i blistaju kapi vode, da je još topao od... ma šta blista, šta topao... znam da je magarac uobrazeni spreman na monolog... i cekam... Zašto bih se okretala? Pogled su mi prikovale tri latice opale sa krunice belih ruza. Dve su pokraj važe a treca je lepotom ispunila praznu pepeljaru. Belo. Obuhvatio ih moj pogled i ne pusta da iz oka odu. Hoće lepotu da zdrzi. Volim bele ruze. Uliva se uzas prošle subote u mene, nadjacao je njihovu lepotu. Podsetile su, a nije trebalo... ne želim da me ikada vise asociraju na tu paklenu subotu besa, subotu mog ludila i njegovog bezobrazluka. Ne one... koje su još jedna od nekoliko sitnih radosti koje sama sebi mogu da priustim, da se usrecim, onako... ali bas onako... da osetim. ON je najobičniji bezosecajni stvor.„Pa šta ako sam zaboravio, nije smak sveta... ” Tada sam pukla, pobacala ruze po kuci, pogazila ih... gazila i gazila i plakala i vikala... ma šta vikala, vristala... !@#$... o cemu ti govoris? Ti kao znaš znas šta je smak sveta... ništa ti ne znaš naduvena budalo. Ma šta je tebi sveto, do koga i čega je tebi stalo? Nemas ti pojma stvoreeee..

Nikada nje mogao da razume. Nije. Uvek je govorio da je ne volim. Uvek sam mislila da je ne volim... da je ne volim dovoljno. Sad znam da se ne može voleti dovoljno, beskrajno, strasno... sad znam samo se voli... ili ne voli. Gledam ovo belo na stolu i cekam napad. Bas cekam da krene. Umrla je na mojim rukama. Tanka linija smrti... tako se zove onaj film... sad mi pade na pamet... ja sam bila pored nje kada se linija njenog zivota prekinula i kada je smrt dosla po nju... i nisam..nisam mogla da je zadržim i nisam mogla ništa drugo osim da joj vristim o mojoj ljubavi prema njoj, da cuje na polasku... ma čula me je... znam da jeste... mora da me je čula... Znala je moja mudra mati... znala je da će me stici prokletstvo kajanja kad-tad... i govorila mi je... „Kad budes svoje cedo imala videces kako se voli i kako boli... ”. Jedino me je ona volela na ovom svetu. A ja sam kidala njene dane nehajem... a ja sam... Pucaj, šta cekas... ispucaj ponedeljak, pa da zavrsimo kao ljudi godinama vezbani za ovakva jutra. Pucaj...

Sludjena svim secanjima koja su se vrtoglavo smenjivala nisam ni primetila da kasni početak predstave a glavni glumci već odavno na svojim mestima. Ko primecuje miris jutra dok iscekuje dzelatov osmeh? Moglo je to da bude divno jutro, ha..pa mogla su i sva prethodna da mirisu na nas, na nas... mi nikada nismo imali nas, ako smo i imali kratko smo bili... MI... Pogubili smo se, dragi moj, odavno... da se nikada više ne pronadjemo... zato kreni... pomislih dok sam sedala na stolicu tvrdju nego inače, dok je prvi gutljaj kafe ponedeljkom bivao gorak..da gor..sve je toga dana imalo prizvuk... naj... najgoreg. Kada sam primetila da tu nešto nije u redu... da tu ipak nešto nedostaje... ne znam... tek, okrenuh se. Bolje da nisam... bolje, jer svaki pogled na njega zapara mi utrobu, svaki pogled moj uvek njegov pogled sretne... nikada nismo sklanjali poglede, ma šta da se desavalo, a desavalo se... još kako. Pomeri me uvek taj pogled... coveka mog koji nije moj... usne koje sam... koje su me... o cemu ja to... Boze mili... Ne valja... ovde i ovog jutra nešto mnogoo ne valja...

Nije tu nešto kako treba... Tako je cutao i onda... Nije... ne... pa to se ne dogadja dva puta u jednom veku... mnogo bi to bilo i mom coveku... čak i njemu... Znam ja njega... koliko li sam puta to rekla, pomislila, koliko puta se klela da ga savrseno poznajem... ono... znam ga kako dise... ma, nemam ja pojma, sad znam.
Ne bi on ipak tako ponovo. Nije naročito... he he he... setih se „nije posebno ucen i skolovan, zar je to uopste bitno..” Djole fenomen... „Prodaje se prijatelj”... i mi smo nasu ljubav na rasprodaji izgubili..olako, olako. Ovaj je gad „ucen” ali nije naucen (vala bas tako). Dzaba njemu... aviJoni kamiJoni (čitaj: diplome)... kad je takav.. Kakav je on, ustvari covek? Znam li ga? Posle toliko godina braka, pitam se opet, a odgovor ne znam... ne znam ni da li ga znam ni... da li ja sa strancem spavam svake noći(kad je kod kuce..hmmm... ali nije tema saddd... ne sad...) Tako je i tada... cutao jednog ponedeljka kada je tisina nezamisliva, kada se kafa prosipa i lupaju solje, pepeljare... lomi šta je na dohvatu ruke.. Takvog jednog ponedeljka je cutao... seo pored mene i mirno rekao... Mala... razvescemo se... budi spremna na to... Ne ponovo... mislim..prezivela bih ja tu recenicu, jer nije premijera... ali ne opet... tek sam... Gad... Mala me zove... kad vodimo ljubav... i Mala... kad mi saopštava ruzno..pa skot... znam ga... Ako prozbori Mala... znacu da treba sto da prevrnem... znacu...

J.P.

(možda bi tako bilo-da je bilo)

*

http://www.youtube.com/watch?v=6lCeImV1JZE&feature=related

kokoro
(arcy farcy)
29. oktobar 2009. u 09.53
Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: „Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. ”Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu.„

-Toni Parsons

*

http://www.youtube.com/watch?v=8lBNIiCMu7I
kokoro
(arcy farcy)
31. oktobar 2009. u 14.22


Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji.
Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja,
kako god teška ona bila.

Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće
uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke,
ko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih možete
pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni
gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da
opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći
piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati
zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo
tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Ko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?

Pa opet grade ispočetka?

Ne vjerujete?

A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno,
pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, možda, neki
drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti,
pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne
znate zašto?

Da, to je istina.

Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima,
samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi
zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali),
jednostavno, ni po čemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine
nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim.
Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece,
po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama,
ili po muzici kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili
ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu.
Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.

Zovu ih Zlatni Ljudi. Svako sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak
i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznaćete ga
u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepom, smirenom
i ispunjenom osjećaju sreće u grudima.

Potražite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

-J.K.

*

http://www.youtube.com/watch?v=QVGumxRz3Oo&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
02. novembar 2009. u 20.35

Zivot piše romane, ljudi čitaju stripove..Ustvari samo oni koji to„znaju”.

Kada bi konacno neko ko nešto vredi $$$$$ snimio film o njoj..da bas njoj..
http://img.photobucket.com/albums/v284/r01339113/Vox/MBwpMASTER.jpg
JerBO oni predhodni (filmovi) su stvarno zesci blam, onda bi samo ona mogla da je igra.
http://imstars.aufeminin.com/stars/fan/monica-bellucci/monica-bellucci-20061219-189548.jpg

A onu musku ulogu bih ja poverio...(mada ko sam ja)zaljubljenik nekih pustolovina, romanticar u vremenu zamrznutih prostora, koji bi možda trebao da ode do madam „X” da mu procita misli, mada ta vudu stvar ne znaci ništa meni...
Da možda bi ipak njega...mogao da igram ja...hahahaha..
Ma ne, mislim na njega...
http://www.gossipboulevard.com/wp-content/uploads/2008/02/bradpitt.jpg

On bi dobro odradio Willie Garvin-a, the Cockney sidekick - six feet two of lean muscle, fair hair, blue eyes, and a demon with the ladies.

Ili bi možda prikladniji bio...
http://www.solarnavigator.net/films_movies_actors/actors_films_images/george_clooney_swimming_mid_air_jump...

Dobro, dobro, ovde se malo kebeci, ali ajd' nešto malo ozbiljnije..

http://img2.timeinc.net/people/i/2006/specials/sma06/sma_gallery/george_clooney400.jpg

Ipak bi Bred to sve bolje odradio.

*
Treba li reći da su likovi iskljucivo bazirani po crtezu neverovatnog Jim Holdaway-a.Treba!

http://tvtropes.org/pmwiki/pub/images/modestyblaise.gif

A prica pocinje ovako:

As a young child, no more than six years old, the girl found herself
alone and without means in war torn Europe, Kalyros Greece to be exact.
Friendless and homeless, she wandered, barefoot, without memory of who she was
or what had happened to her family or what events had led to her being in this
state. Some have hypothesized that she was the victim of some terrible
atrocity and that she forced herself to forget. Perhaps she saw her parents
murdered brutally before her young eyes... or so the guessing goes. The truth
is, nobody knows what happened or why the girl could not remember.
A child alone in the world comes to know only one thing: survival.
Stealing for food, slipping away from grasping, hurtful hands, running like a
rabbit chased by dogs; these are the things that the girl learned. She not
only learned them, she excelled at them. This is not to imply that she was a
scamp. She spent a year working as a goat herd in Malaurak. A girl child
with no protection, though, was something highly prized by those of few morals
and even less scruples and she was captured by a „flesh gang” in Syria, but
escaped before she could be tormented by the duties of such „slaves”. But she
did not remain innocent for long. Only once did a man's hands catch the
little wisp of wind, and it was enough. At twelve years old, she learned that
pain could come in many unimaginable ways for a girl. She was fortunate in
one thing, though. The man who hurt her came after she had learned to
(grudgingly) trust, so she did not automatically hate all men after she was
attacked. The man who did not hurt her, but tutored her and schooled her, was
called Lob. He was a professor at a university... before the war. Now he was
just another displaced person, like the girl whom he named Modesty. Modesty
had learned that not all people were cruel. Lob had taught her that and she
loved him, as best she could for being a feral thing that only knew survival.
Lob had taught her to read and taught her how to speak many languages. Soon
her mind grew as sharp as her survival skills, and she gave herself a last
name: Blaise, after the man who had tutored Merlyn of Arthurian legends. And
so, Modesty Blaise was born.
When Lob died, Modesty Blaise's life changed again. If Lob had not
touched her life, who can know what might have happened to the girl-child, but
because of the old man, she learned compassion. Even as the twig is bent, the
tree will grow, however, and Modesty Blaise had been bent. Opportunity and
trouble seemed to follow her like a shadow and when opportunity came, she was
smart enough to grasp it and hold it, no matter how it struggled. Such an
opportunity presented itself in Tangier during a vicious gang war, and Modesty
Blaise took over the Louche gang, using her hardened and tempered skills as
well as her sharpened mind. She knew about hard men and how to control them.
She also knew that criminals were happy doing criminal things, especially
things that made money, and the one thing that Modesty Blaise had in common
with the men of the Louche gang was that she was just as hard and wanted
money, just as much. She was not simply a criminal, though. She was a
criminal with style and morals. Her organization, later known as The Network,
focused their activities on stealing, not vices. When it came to stealing,
nothing was out of the question: art, precious gems, industrial secrets, all
were fair game. Criminal with a touch of corporation, though some would argue
that in today's world, these things are one in the same. The Network
protected their own. If a member was hurt on the job, then The Network took
care of him. If someone was threatened by outsiders, The Network made certain
that the threat was warned off or removed. The few times The Network ventured
outside of their area of expertise were the times when those who ran vices
effected one of their own. At such times, those in the vice rackets were best
to keep well away from The Network, for if anything could be said about
Modesty Blaise was that she had no tolerance whatsoever for those who prayed
on the weak and helpless.
It was during the time of The Network that Modesty met Willie Garvin, a
hard bitter man also bent by the tides of misfortune. She bribed his way out
of a gaol and took him in, for she saw something in the husk of a man that
others could not see past his cruel glare. She saw the spark of a man trapped
in a life he did not choose. She saw something better in him than anybody
could guess at, and Willie Garvin was no fool, either, for he knew opportunity
when it came and the young woman with dark hair was offering him an
opportunity and so much more. What he did not realize at the time was that
the one thing he needed more than opportunity was to have someone believe in
him. Modesty Blaise gave him both of these things. His respect for her went
beyond everything. To him, she was an idol, something to be protected and
cherished. To her, Willie Garvin became the friend she could never imagine
for herself, somebody who thought like her as if they shared one mind. In our
world, to be ones „soulmate” is to imply that love follows in the way that men
and women love. Though Willie and Modesty were indeed soulmates, being of one
mind and sometimes one working body, they were never lovers, and perhaps that
is the truest love of all; unencumbered by the jealousies and pettiness that
come from the insecurity of lovers. They simply accepted each other. It is
for us to look upon a friendship such as they had and marvel at the perfection
of it, as two puzzle pieces fit together, but each holds a different pattern
to make a picture complete only when linked together.
Though criminals, greed was never ingrained in them, and one day it was
decided that enough money was enough, and more was not necessarily better, it
was just more... and The Network was dissolved, each man sent away with a
pension for their services. Some were given their own territories, though
without the firm hand and belief structure that was Modesty Blaise's, those
territories often succumbed to the lowest common denominator. Not all, but
some, for the world changes everything and as the world gets dark, the
criminal element gets even darker until „style” is as frivolous as a glove
with a „P” embroidered on the back and viciousness becomes rampant for
survival.
Modesty Blaise had left it behind, trusting that those she left in that
world had learned something from her own way of controlling such an
organization as The Network. She retired to England and bought a pent house
that overlooked Hyde park, keeping her other homes in places like Tangier,
because wanderlust had never left her. Her ubiquitous companion, Willie
Garvin, bought a pub nearby on the Thames, called The Treadmill, but
retirement did not suit them and trouble followed like a donkey after a carrot
dangled before its nose.
At first it was just restlessness and doubts that nagged at Willie and
Modesty, wondering if they had done the right thing to retire, but soon the
donkey caught up to the carrot in the form of Sir Gerald Tarrant, head of a
secret British agency, who recruited them for their skills, asking for their
assistance in solving a problem that was outside of his „legal” realm.
Vigilantism is not a term to be applied to the „capers” they went on, for
sometimes justice and the law do not walk side by side. And those who walk
beyond the law have no one to fear, except... Modesty Blaise.

(by Gretchen Kopmanis)

kokoro
(arcy farcy)
02. novembar 2009. u 22.25


Ili ovako, mada...nije bas...to je vise onako odokativno..

Радња..

Године 1945. девојчица без имена бежи из заробљеничког логора у Карилосу у Грчкој. Не сећа се ничега из своје кратке прошлости. По завршетку Другог светског рата лута Медитераном и Арабијом при чему учи уметност преживљавања у негостољубивом свету. Постаје добар пријатељ са још једним луталицом, мађарским научником по имену Лоб који јој пружио образовање и дао име: Модести Блејз. Касније ће преузети контролу над криминалном бандом у Тангеру и проширити је на цео свет под именом Мрежа.

У то време среће и Вилија Гарвина. Упркос очајничком животу који је тада живео, увидела је његов потенцијал и понудила му посао. Инспирисан њеним поверењем у њега, Вили је напредовао и постао њена десна рука у Мрежи и највернији пријатељ. Њихова веза је базирана на узајамном поштовању у заједничким интересима, али никад нису постали љубавници, плашећи се да ће то угрозити посебност њихове везе. Увек је зове Принцеза, начин обраћања дозвољен само Вилију.

Када је проценила да је сакупила довољно новца, пензионисала се и у пратњи Вилија преселила се у Енглеску. Пошто им је живот богаташа био досадан, прихватају позив за помоћ који им је упутио Сер Џералд Тарант, високи функционер Британске тајне службе — и одатле прича заиста почиње.

Многе пустоловине су базиране на случајевима у који су Модести и Вили умешани захваљујући њиховој сарадњи са Тарантом. Међутим, неретко помажу и потпуним странцима или се боре против ексцентричних зликоваца на егзотичним локацијама својом вољом, због жеље за извршењем правде; „духови” из њихове прошлости у Мрежи их такође прогањају с времена на време. Иако Модести и Вили неће оклевати да убију, ако је неопходно — а јесу, у неким приликама, преузели улоге судије, пороте и џелата — избегавају претерану силу кад год је могуће, често се ослањајући на своје посебне вештине.

У духу других популарних стриповних и литерарних ликова, Модести и Вили генерално нису старили током деценија; Модести је увек била описана као девојка са око 26 година, док је Вили неколико година старији. Једини изузетак је био у краткој причи из 1996. „Cobra Trap” — последњој причи о Модести Блејз — у којој се радња дешава у неодређеној будућности у којој Модести има око 40 година, док Вили има око 50.
Ta О'Донелова последња књига, Cobra Trap, је најконтроверзнија до сада, јер у њој одлучује да да Модести и Вилију дефинитивни крај (иако ће стрип трајати још неколико година пре коначног прекида). Многи Модестини обожаваоци нису желели да читају причу којом се завршава Cobra Trap. Можда је то разлог због којег је О'Донел одлучио да стрип заврши оптимистичнијом поруком.

*

Čak je i Nikol Kidman jednom izjavila da je zainteresovana za ulogu Modesti Blejz. Ali ne, ne cinite to.

*

Svaki strip(njiga stripa)je prica za sebe, i sto vise čitaš uzivanje sve vece.

To samo pravi ljubitelji stripa znaju i osecaju.

Iskljucivo traziti, citati one gde je crtez radio jedinstveni
Dzim Holdavej.

Sedeti iskljucivo na ...Charles & Ray Eames

http://productappeal.typepad.com/photos/uncategorized/charles_eames_lounge_chair_5_1.jpg

A posle prvog procitanog stripa znacete i zašto malo retro stila nije na odmet.

Neko bi se rado uvalio i u ovu Le Corbusier-ovu

http://www.made-in-china.com/image/2f0j00tCHQEscWJlqoM/Le-Corbusier-Chair-RC-009-.jpg

Ipak ne, nije to za taj uzitak.

Ali svetlo dolazi sa jedne Noguchi lampe.

http://ep.yimg.com/ca/I/akaristore_2076_7659711

Sto je takođe njegov neponovljiv dizajn...

http://ep.yimg.com/ca/I/akaristore_2076_5387415

Iz solje ...takođe...

http://ep.yimg.com/ca/I/akaristore_2076_10676733

Miris duple...

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/be/Hahndorf_Hot_Chocolate.jpg

Po mogućstvu ova...

http://www.ghirardelli.com/products/hotcocoa_doublechoc.aspx

A muzika...eh muzika...jedan i samo jedan Luiz Bonfa i obavezno njegov cd.
„The Bonfa magic”

A u međuvremenu...

http://www.youtube.com/watch?v=qr12M8Ua_iA&feature=related

*

Mislite zivot je kratak?

Meni se čini

da je san tako dug...

-Jokoi

kokoro
(arcy farcy)
03. novembar 2009. u 22.29
Priča jedne svijeće

Zapalili ste me i gledate moje svjetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem gorjeti za vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobivam tek po tom što gorim.
Ali, dobro znam, što dulje gorim, to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
Izgorjela je, reći ćete, a što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami,
ili gorenjem postajem kraća,
dajem sve što imam u korist svjetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak, ljepše je ako smijem nešto dati...
Gledaj, isto je tako s vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno,
ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi
i onda vaš život dobiva smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od vas samih,
nešto od vaše radosti, od vaše srdačnosti, od vašeg smijeha,
možda nešto i od vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome kako sačuvati sami sebe.
Mislim da samo onaj koji druge veseli, postaje sam veseliji.
Samo onaj koji je svjetlo drugima, sam će primiti svjetlo.
Što više gorite za druge, to će svjetlije biti u vama samima.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti ovdje
za druge, tuže se i neprestano gunđaju na teška vremena.
Još uvijek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svjetlo koje gori, više je i vrijednije,
Nego sva tama svijeta.
Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja mala svijeća.

-A.L.Balling

*

http://www.youtube.com/watch?v=ByXvPU-tfJA
kokoro
(arcy farcy)
05. novembar 2009. u 15.13


Iz dana u dan puštam niz reku poneki mali papirnati brod. Svaki od njih ukrasio sam krupnim, crnim slovima mog imena i sela u kojem živim.
Možda će neko preko sedam mora naići na moj brod i doznati kako se zovem i gde se nalazim. Cvetom iz očevog vrta zakitio sam sve svoje brodove: nadam se da će ovo jutros ubrano cveće prispeti do mraka nekome u ruke!
Porinuo sam svoj papirnati brodić, a kada sam pogledao u nebo, spazio sam čitavu flotu oblačića gde žurno dižu svoja bela jedra. Koji ih to neznani drug u igri pušta niz reku da se celim putem utrkuju s mojim papirnatim brodovima?
Kad padne noć, zakrilim rukom lice i snivam kako svi brodovi plove nekuda put dalekih zvezda...

- Rabindranat Tagore
(Papirnati brodovi)

*

http://www.youtube.com/watch?v=UCmUhYSr-e4

kokoro
(arcy farcy)
05. novembar 2009. u 23.25
Spoznaja ili ti: Zivot je Qurva

„ Ako bih ti sad ispričao cijelu priču, zacijelo ne bi povjerovao. Zato je bolje da popijemo po još jednu i vidimo što ćemo dalje. Taaako, jedna tebi, jedna meni. Uzdravlje! Nadam se da će ova boca istrajati do jutra. A ujutro… ha, kupit ćemo novu! ”

Nije odgovarao, samo me mirno promatrao onim svojim staklasto zelenim pogledom. Tek sam sada primijetio njegov umoran izgled. I pomalo zapušten. Brada je od nekoliko dana samo doprinosila tome. Pokušao sam izoštriti sliku. Nije bilo jednostavno, noćas samo puno pili. Sve se zamaglilo i pomalo rasplinulo. Nego, što sam ono htio reći? Ah, da!

„ Meni ti je, prijatelju, valjda suđeno da patim kao ubogi skot. Uvijek je tako bilo. ”

Učinilo mi se da mu na licu vidim trag nevjerice.

„ Čekaj, čekaj da čuješ cijelu priču. Ostavila me je. A bio sam joj dobar. Istina, nekad bih malo više popio s društvom, ali nikad sve. Susjedi su pozelenjeli kad sam dovezao kući bijeli mercedes. A moja je kuća najveća, najljepša u okolici. Prijatelju moj, ja, ja sam ju danima smišljao. Najljepša je. Ali je, brate, malo prevelika za mene. Da tebe ponekad ne vidim, ja bih poludio. Načisto. Nego, daj još jednu da popijemo. Ne, ne, ne odbijaj me, noćas ću ti dušu otvoriti, noćas ćeš sve shvatiti i mi ćemo se pobratimiti. Mogao bi se ti preseliti kod mene. I ti mi izgledaš umorno. E pa, uzdravlje! Dobra je ova rakija, dobra. Melem za dušu. ”
Danas je šutljiv. Stvarno izgleda umorno. Nema mnogo više bora na licu nego inače, ali su dublje. Mnogo dublje. Gotovo kao da su urezane na licu. Kao da ih je neka zlobna ruka ucrtala od našega posljednjega susreta. A kosa? Još je manje ima nego inače. Tko bi vjerovao da je to nekad bila bujna sjajna kosa. Nestala. Kao što ćemo i mi.

„ Prijatelju, čaše su nam prazne. Daj, daj, tako. Ah, i djeca su otišla. Ništa ne razumiju. Mislio sam kad odrastu, sve će shvatiti. Odrasli su, da, moji sinovi su ljudi, a ništa ne razumiju. A koliko sam ih puta nosio na ramenima. Sve su mogli, sve su smjeli. Nema ih sad, dođu samo kad im nešto treba. Novaca, novaca, još novaca. Kao da ja pravim novac. Ja sam još kao dječak zarađivao, a oni su, gospoda, fakultete završili, godinama trošili moj novac, a onda otišli. Ni mati im nije bila bolja. Istina, nekad sam se napio, možda sam ju nekad i udario, ali sam se i brinuo za sve nas. U kući je uvijek bilo svega, mesa, kolača, novaca… svega.
Pa dobro, tukao sam ju, ali je sama bila kriva, stalno je nešto zapitkivala, pa kuda ćeš, pa kad ćeš se vratiti, pa …. Ženo, ostavi me se, to je moja briga. A ona me samo gledala onim svojim velikim smeđim očima. Nisam to mogao podnijeti. Tko je ona da me tako optužuje? Poslije sam ju naučio pameti. Batina je iz raja izašla. Istina, jednom sam ju skoro ubio. Bio sam pijan, pa ju je nož samo okrznuo po ruci. Ali sama si je bila kriva, zašto me je izazivala kad zna kakav sam. Doduše, liječniku je rekla da se sama posjekla.. Ha, mislila je da je mene briga. Pa onaj je Marko ubio ženu samo zato što mu je ugasila
TV za vrijeme utakmice. Bio čovjek malo u zatvoru, izašao i eno ga, ima čovjek svoju firmu i direktor je. Što mu fali?
E da, bilo je kod nas u kući svega, mesa, kolača, novaca… Ha, iznenadila me je. Uvijek je šutila, od straha, samo bi se skupila na stolici, mislio sam, neće imati petlju da ode. Lijepo sam joj rekao, ako odeš, ubit ću te. Ja mogu i djecu, ti znaš da sam ja lud. A ona jednoga dana ode. Ništa nije ponijela. Sinove mi je odvela. Da znaš, duboko sam se u duši radovao što ih je odvela. Teško je s djecom. No, moram priznati, kakva je god bila, bila im je dobra majka, o njima se dobro brinula. A ja sam ponovo bio slobodan! ”

Zašto ja to sve pričam? Ne mogu mu vidjeti oči. Trudim se, ali ih ne vidim, kao da su obavijene maglom. Po prvi sam put postao svjestan da pred sobom imam starca. Šutljivoga oronuloga starca. To smo obojica i obojici su ovi rijetki trenutci druženja jedini. Vidim mu na licu da je iznenađen ovim što čuje. Da, nikad mu nisam tako pričao, nikome, ali on me razumije, on me mora razumjeti, bilo bi neprirodno da me ne razumije. Ipak, ta šutnja, taj pogled, tužan, kao da … kao da me žali. NE! Nema razloga za to.

„ Ne! Nema razloga. Ja sam doduše sada sam, ali to neće uvijek biti tako. Čujem da su mi sinovi podstanari. Doći će oni još meni. Njihove su plaćice male. A i mati im baš ne pliva u novcu, a ja imam više no što će oni zajedno ikada imati. Doći će oni svi. Star sam ja da živim u ovoj kući sam. Preogromno je to za mene. Ja sam njih, kad su bili mali, toliko puta vodio doktoru, sad je red da mi to vrate, i za školu sam ih spremao, donosio svježi burek za doručak, doći će oni svi, prevelika je ovo kuća za mene, doći će oni …”

Pa on se smije! Umorno, sažaljivo, podrugljivo, on se smije. Ne vjeruješ, ti stara budalo, kako se usuđuješ, stegnuo sam šaku i zamahnuo da mu izbrišem taj drski osmijeh s lica. Udario sam, zatim sam ponovo zamahnuo, pa ponovno, ponovno… Buljio sam u svoju okrvavljenu šaku… pa u iskrivljenu napuklinu u ogledalu.
Pokazao sam toj staroj budali, baš sam mu pokazao… a onda su navrle suze.

-Snježana Baković

*

http://www.youtube.com/watch?v=0nBFWzpWXuM

kokoro
(arcy farcy)
08. novembar 2009. u 23.30
Zivotna priča

„Najnepoštenija stvar u životu njegov je kraj. Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Uveren sam da je životni ciklus okrenut naopačke. Smrt bi trebala biti na početku. Potom sledi život u staračkom domu iz kojeg te izbace jer si bio pre zdrav.
Onda počneš raditi tako što prikupiš mirovinu i već prvi dan na poslu dobiješ zlatni sat. Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u mirovini. Piješ puno alkohola, ideš s tuluma na tulum i polako se pripremaš za srednju školu. Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu. Potom si malo dete, pa beba, vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu. I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin.”

-Džordž Kostanca

*

http://www.youtube.com/watch?v=CV87-38W5R0
kokoro
(arcy farcy)
11. novembar 2009. u 13.26
Boje

Pre mnogo vremena prepirale su se boje. ZELENA tada rece:„ Jasno ja sam najbitnija. Ja sam simbol zivota i nade. Izabrana sam od trave, od drveca, bez mene bi i zivotinje uginule, ima me najviše.”

PLAVA je prekide i rece:„ Ti mislis samo na zemlju, a ne uzimas u obzir nebo i more. Voda je izvor zivota i dolazi nam iz nebeskih oblaka sve do morskih dubina. Plavetnilo neba nam daje prostor, mir i vedrinu. Bez mene, vi ostale boje, ne biste bile ništa.”

ZUTA tada dobaci:„ Vi ste tako ozbiljne boje. Ja donosim osmeh, veselje i toplinu svetu. Sunce je zuto, mesec je zut, zvezde su zute. Znajte da bez mene ne bi bilo radosti.”

Tada se probije i NARANDZASTA:„ Ja sam boja zdravlja i snage. Nosim u sebi najvaznije vitamine, pomislite na sargarepu ili narandzu. Nisam prisutna sve vreme, ali kada ispunim nebo u zoru i u suton, moja je lepota najveca i niko ne pomisli na jednu od vas.”

Malo dalje CRVENA povice:„ Kraljica sam među vama. Ja sam boja krvi, a krv je zivot. Ja sam boja strasti, ljubavi…”

Podize se GRIMIZ u svoj svojoj velicini:„ Ja sam boja moći, vlasti i mudrosti.”

Na kraju INDIGO vrlo mirno, ali jasno progovori:„ Pomislite samo na mene. Ja sam boja tisine i vi me teško primecujete, ali bez mene svi biste bili povrsni. Ja predstavljam misao i beskonacne dubine.”

Odjednom munja zapara nebo. Grom i munja prestrasi ih do te mere da su se boje stisle jedna uz drugu kako bi se zastitile. Zacule su boje kisu kako im se obraca:„ Vi glupe boje, svadjate se međusobno u zelji da dominirate nad drugima. Držite se za ruku i dodjite sa mnom. Od sada, kad god bude padala kisa svaka od vas će se protegnuti nebom i stvoriti velicanstven luk boja koji će vas podsetiti da ste najlepse kad ste zajedno.”

DUGA je znak nade i mira za bolje sutra, i tako kad god kisa umije lice sveta, i duga se pojavi na nebeskom svodu, setimo se da cenimo i postujemo jedni druge.

*

http://www.youtube.com/watch?v=C_17vGYa81s&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
12. novembar 2009. u 11.10

Izvinjotka, ovo je trebalo ide uz gornji tekst.

http://www.youtube.com/watch?v=pAIKznMPXUk&feature=related
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
12. novembar 2009. u 18.43


Uzivanje za čitanje, i ova i ona tema. Posebno kad se ima u vidu kako nizak ume da bude vodostaj duha (da malo citiram Pecu Popovića).
kokoro
(arcy farcy)
13. novembar 2009. u 01.00
Šta reci...Blagodarim, a trudicu se, onako spontano kako mi dodje.
Hvala na paznji i dodjite nam Jopet.
kokoro
(arcy farcy)
13. novembar 2009. u 12.41
Želim da nazdravim i lepo se oprostim od Preleta, uz Toma Waitsa i hladno pivo.
Mnogo sam ga puta vozio kuci nakon dugih noći ponekad i otisao na poslednju turu u kuglas, bio sam tu i kad bi zatvarao kafane i pravio frku na ulici sa zafrkanim likovima.
Jeste, lud je bio ali nikada nije isao na slabijeg od sebe, nikada pobegao, nikada folirao niti lagao, jednom reci nije bio cava bio je covek.
Pomagao i branio sve, ali sve oko sebe, trosio zadnju kintu bez brojanja, bez cenkanja.
Kod njega je svako mogao u nevolji da potrazi pomoć, vrata njegovog stana uvek su bila otvorena.
Mnogi su ga se plasili, mnogi su ga koristili.
Tako je polako ostajao sam.
Dok je još mogao da hoda, ali jedva, stali bi ispred neke kafane ili kluba i on me bi umornim glasom zamolio da vidim ima li nekoga od njegovih unutra mada je bilo jasno da nema nikoga.
Onda bi se vratili i on bi se iskobeljao iz auta u pet ujutu i rekao „idem da slusam stounse i hranim golubove”

O tim golubovima je dosta pisao i ja mislim da je u tome i bio najbolji.
Sve ostalo, pevanje, scenarija itd sve je to bio zivot i kinta.
Najbolje zezanje je bilo kad je pricao kako je Bregi uzeo tri soma za jednu stvar i odmah naplatio i naravno potrosio u kafani.
„Sto da mu ne uzmem, koliko je on oteo?”

Jednom sam ga pitao za rat i sva ta sranja...„yebiga , kako ja da ne idem kad je frka, ja da spavam ovde ko ckapi a drugi da ginu, nema sanse” gorkim glasom, znao je da je glupo i da je zafrkan, znao je sve vrlo dobro ali nije mogao da ne izadje na crtu kakva god bila, nije mogao protiv sebe.
Nije to isto kao kod Bore corbe ili Brane ili ostalih smradova.
On jeste zafrkan bar koliko i svi mi ostali koji smo ostali, ili preostali,kako god.

Da ne bude da samo lepo govorim , sigurno je ruzno bilo zateci se u kafani kad Prele odlepi i pravi frku ali ako je neko tu stradao bio je on sam.

Ja ga znam kao dobrog i jakog lika, prave gradske legende i meni lično ulice su praznije i grad je izgubio nešto od sebe, nešto malo možda i nevidljivo ali nezamenljivo.
Kada bi govorili o Beogradu...ugasim auto,zapalim cigaretu jer ta prica traje.

Voleo je grad a ja volim ljude koji vole ovaj grad.

RIP.

Živeli.

-Toal
(forum B-92)

*****

http://www.youtube.com/watch?v=0jyVZNrWkow
kokoro
(arcy farcy)
15. novembar 2009. u 14.54
Odlučio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa — inače, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao „kućnim pokretom otpora”. „Toliko sam oprezan u tome” — govorio je profesoru — „da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!”

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali životi, proživljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog života. Proživeli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički život (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pažljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doručkuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razmaženost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je čak i kako sedi na klozetskoj šolji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najviše su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu čim otvori oči posle sna, ali ne, Una je trošila začudnu količinu dodatne energije da od svog lika šminkom i češljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadići vate i flašice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za sušenje kose — iz čitavog tog haosa Una je izlazila savršeno doterana na svoj način, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mrežu skela. Primetio je, takođe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser — pravi priručni kozmetičarski salon! Jedno je bilo — nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek teško izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo — proživeti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasićenost vrebali iz važe sa cvećem na stolu za kojim su ćutali, ne znajući više šta da kažu jedno drugom. Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku („Javiću ti se ovih dana!”), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une — opsesije. I sve bi počinjalo iz početka.

Sa četrdeset i četiri godine, profesor Babić je već znao da nije tako mlad kao što se često oseća. No, nikada to nije doživeo na tako očigledan način kao one noći kada se, izvevši Unu u restoran hotela „Esplanade” u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogaćenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile čaše i srebrne posude za hlađenje belih vina, dočekao ih je šef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. („Zagreb,” kazao je Uni, „to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!”) Uživao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su nečujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavši blejzer i sive hlače od flanela, umesto uobičajenog džinsa; uživao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovečnih ispisnika, što su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizačice pretvarala plesnivu „Esplanadu” u modnu pistu. Uživao je u odabiranju jela, radujući se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim „Laškim rizlingom”. Uopšte, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu sreću; Una, polaskana i vidno uzbuđena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da održi dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini „Forum”, pristala je da svoju namerno zarozanu odeću zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubičasta haljina i tamni sako, od pliša). Izvrsno spravljeni puževi na žaru i teleći odrezak u limunovom soku, tiha muzika što svojim kalodontski otegnutim i bezličnim zvukom opušta napeta čula, dogovor da se oko ponoći dugo izležavaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagoveštaj tuge kvario je ovaj isuviše izaranžirani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene pažnje, on je, tonući sve dublje u opojnu suštinu rizlinga, kopao po naslagama šezdesetih godina, sve dok ispod tresetišta vremena ne počeše da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrđave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruše; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan čak i sa podignutom rukom, kojom je pokušavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja...

Mislio je sada na nju: živela je sa sestrom, negde pri vrhu Voždovca, u kuhinji i takozvanoj devojačkoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao ili zarobljen, živ ili mrtav„, ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se nađe sa nekim mladićem, druga je morala da ostaje u kući te večeri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan način, sudbonosno ulaganje u budućnost. Šta je mogla da očekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se ženi i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada rođenjem; da je okruži dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, pažnjom, zaštitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mučili su se satima dirajući jedno drugom tela, ali Sanja nije htela — njeno devičanstvo trebalo je da bude najvažniji ulog u lutriji, čiji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vlažne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je želela i otimala se kao luda kada bi prišla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilično smešno (ko je još imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je još imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono što je Sanja priželjkivala u dugim zimskim noćima, pokrivena zimskim kaputom i prašnjavim tepihom — sirotinjski snovi — bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez abažura: moć, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, život u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokušala da čuje šta o tome misli on, Mišel Babić, a on joj je ostavio odrešene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pruža svaki dan. Jedino što je strašno star... Koliko ima godina?

— Trideset i osam...

— Jezivo! — kazao je. — Ako dočekam tridesetu, sam ću se ubiti!

— Stvarno, misliš da to treba prihvatiti?

— Nisam posednik.

— Stvarno, misliš?

— Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoćeš.

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput državnog anđela sa sedam pečata.

— Udaj se — kazao je — pa ćemo varati starog diplomatu!

I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč!

— Molim? — upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.

— Volim reč: jamais? — rekao je.

— Jamais?

— Znači nikada, na francuskom.

— Aha.

Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; držao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ružičastoj posteljini, što, možda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto drži svoj život u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubrežnoj žlezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugroženi organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mržnje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji može da plati ono što želi i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada beži ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč — da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...

-Momo Kapor
(Una)

*

http://www.youtube.com/watch?v=hrPEM2qc-j8&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
16. novembar 2009. u 00.32
Ujka Dragi sedi pod jabukom

U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s mojim ujka-Dragim.

On je živeo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, možda više nego i na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Možda mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod žica propale rudničke vazdušne železnice. „Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci.”

Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš.

I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po sopstvenom uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca.

„Tu je to mesto”, rekao je Đorđe, „dovodio me deda Ljuba.”

Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da se, na pravome mestu, poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka.

Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. „Begajte odatle, nesretnici”, povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, „tu leže koske!”

U drugom razredu negde sam naišao na knjigu „Čuvaj se senjske ruke” i s uzbuđenjem uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u njoj se nije ni spominjalo.

Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom.

„Hma”, kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove, „izgleda da i negde na moru ima neko Senje.”

Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog, koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u njemu ni bilo za voljenje.

Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na žalost, moglo samo dok ne pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod zvezdom, koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira, nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija je mogla da ispadne berba belošljiva, ranki i požega u Zabelu iznad sela, međutim, i to jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače, od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da čučneš — odmah će te presresti pitanje: „Što malo ne prilegneš?” — nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito, muljanje grožđa, ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu, već uspeš da dobiješ džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u selu ume da ispadne ubedljivo najteže.

Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije dobro, a može da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake, istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim mlataranjem kosirima, vilama i sekirama:

„Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!”

Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se, prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš živ.

„Ali, dedo”, nisam pristajao, „pa i u naše su selo bili 'ajduci.”

„E, moj šutilo”, miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. „Nas zovu samo kad se lije krv i zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi.” „Aha”, odgovorio sam kao da razumem.

-Dragoslav Mihailovic
(Uhvati zvezdu padalicu)

*

http://www.youtube.com/watch?v=PhepLrdyCo4&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
16. novembar 2009. u 17.12
Dragomire kuces. Rekoh idem u Hilendar.
Staces, bijo si triput.
Malo je to i ja krenuh na put.

(Iz knjige utisaka Hilandara)
Video je Milovan Milo Gligorijevic

*

Noc u manastiru Hilandaru

Najzad posle toliko godina, evo me u Hilandaru.
U jednoj od manastiriskih soba u kojoj ću, kako nam rekose, prenociti jednu noć.
Tisina duboka, lekovita, struji sa svih strana.Kao da sam, kao da smo, u samom jezgru sveta; slapovi nevidljive tisine.Mir tisine.Mir duse.
U nekoj neznanoj dotle, cudnoj kolevci znanja koje je srz imaginacije, duse duhovnosti. Slusam pokret pluca u sobi i svim sto jesam, sto osecam kao svoje biće, razliva se spokojstvo, tiha radost,
jednostavno postojanje.
Ti me ne bi tražio, da me nisi nasao, javlja se ziska misli, pa odmah za njom i drugi, davno upamceni stihovi Milovana Danojlovica:

U poslusnom nezadovoljstvu,
nisu mi ove godine mile.
Saberi, Gospode u mom rastrojstvu,
osnazi, Svevisnji, protiv sile.

Ne, kažem sebi u sebi, ne postoje vise te godine. Ne postoje ni talasi sile koja nas je savijala da budemo puko, poslusno mlivo svih njenih (dijalektickih) mlinova „Higijena nesecanja vida?” Na svetom mestu srpskog samosaznanja, gde je prvi put stupio onaj koji je najviše izdrzao za sve nas, gde je, toliko vekova ranije, slusao istu tisinu u pitomosti svetogorskoj, nemamo prava na majusna jadikovanja mi-čestice na bezimenom talasu noseni njegovom voljom.

Moj sobni, noćnikolega, neki hodocasnik iz Svetozareva, nešto me pita. Ogovorih uctivo i hitam da ponovo slusam tu drevnu, davno zudjenu, prevrelu tisinu. Lako skoro radosno neki unutraznji sundjer brise, predhodne, dnevne senzacije. Nije mi vise toliko bitno sto je pobunjeni narod srusio vladu u Novom Sadu, malu, sitnu tiraniju koju je uljudno dugo trpeo; njenu egzistenciju sam decenijama dozivljavao kao cudnu boziju salu, pa mi je nekako milo sto sam za njen pad čuo bas ovde; čak i to što znam da je malo verovnatoce da ikad vise brata huskati protiv brata; nije mi važno ni to, bar ne kao ranije, sto su mi godine prošle u tom trenju truna u sukobima sa osionoscu iz navike i ljudima kratkog pamcenja. Sada taj magnoveni treptaj dobrote i milosti, posle tolikih godina, mogu da prespavam u krilu bozije skoljke, vrativsi se izboru od kojeg su me delili drugi ljudi i ja sam i - sudbina.

Svijam se u kut kreveta, pokrivam se tankom pokrivkom i tonem u san, koji mi se nikad pre nije dogodio. San bez snova, pokreta, van svih merila, van vremena i prostora koje obelezavamo od - do.

Ustajemo, tiho je rekao u zoru moj sobni drug, vreme je za jutarnje. Ustao sam, vedar, sa osecanjem koje imaju ljudi koji su neosetno prošli kroz kakvo moralno cistiliste. Ti me ne bi tražio, da me nisi nasao. Da, odgovaram tom glasu, svom revnoscu duse, cuj nas, podrzi, osnazi, i „svetom verom moj narod pricesti”, dodajem, da ozivi davno zamrlo, posejano seme. Lak kao perce u svemiru, sa iskustvom u dusi koje greje sve protekle godine i dane, sa prastanjem za sve sto me je ponistavalo, jer je vodilo ka ovome sto sad znam, stupam pod svodovima svetogorskog konaka, zeleci da u venama, u srcanom zalisku zadržim taj tren lakoce i cistote.

Pet casova zatim jutarnjih molitava, liturgije, u krilu velikog, svetlog doma koji sam nasao, koji me je dozvao, živeo sam u znaku velikog, uzbudljivog jedinstva sa necim sto neću znati nikad do kraja, ali sto me je opomenulo da postoji glas tog krila, sjaj te saglasnosti, mocnije od svih spoljnih dogadjaja i uspevanja.

Kad mi se vid zamori nad slovima, ja se ponovo vracam toj tisini iz onog jezgra sveta i znam; postoji nešto definitivno moje, nešto naše, ta stroga blagost i blaga, plavetna strogost, duse na izvoru, sto neće moći razoriti nikakve oholosti, nikakva tasta i prividna mocna - neznanja. U toj oktobarskoj noćiu Hilandaru video sam ono što se ne može videti pri dnevnoj svetlosti.

„Noc je zakon kosmosa, dan je skandal”- zapisao je Sharl Pegi.

Eto. Godina je prohujala kao udar prutom po vodi. Dnevni dogadjaji, senzacije slazu se i dalje, snagom nevinovnosti( Sve same nevinovnosti, zalio se pozni Ivo Andric).
Ispod tih zamornih, često zastrasujucih naslaga, cisto, duboko spokojstvo one noći Možda su to ona vrata koja nam se sama otvaraju, a ciji smo kljuc uzaludno godinama tražili, o kojima je pisao jedan Marsel Prust.
Možda je u tim momentima sav smisao putovanja.
Bar se meni tako danas čini.

-Miroslav Egeric
25. XI 1989, u Novom Sadu

kokoro
(arcy farcy)
16. novembar 2009. u 17.16
„Noc i dan”. Za smiraj mu duse i oprost nas gresnih.

*

Zora u Kareji

Svitanje u Kareji je za pricu, na to me je pre polaska upozorio moj ujak koji je bio ovde pre mene. Treba ustati rano i sesti na veliku terasu Hilandarskog konaka nešto iznad gradica Kareje, preostonog mesta monaske republike.
Između lisca vinove loze i gotovo zrelih grozdova (druga polovina septembra) lasno je sedeti na klupi za stolom i upirati pogled ka istoku. Moji saputnici su još uvek spavali, kaludjeri su se kretali, ali nevidljivi. Nevidljivo je bilo tog jutra i Sunce. Gledao sam niz obronke svetogorskog brezja, pogled je silazio nizbrdo ka siluetama manastira Stavronikite i Pantokratora iza kojih je pocinjalo more i odmah iza prvih talasa gubilo se u nekoj izmesanosti neba i pucine. Ta izmesanost elemenata bila je masivna, teska i ostavljala nas je bar za izvesno vreme bez Sunca. Kao da se neki vir uspravio i okrenuo svoju povrsinu ka gledaocima na obali. Vir se sastojao od mase nalik na istopljene metale ; jedan metal je bio srebrnast i kretao se nešto zivlje od drugog koji je bio zuckast, prvo limunasto svetle boje, nalik na sumpor. Iza tog metalicnog vira nije se naziralo ništa drugo, ponajmanje oblik sunceve lopte. Izgledalo je da će sve ostati na tome što se sada vidi iako je među bojama dolazilo do jedva primetnih promena. Srebrnasta boja se prozimala tamnoplavim vunastim vretenima, sumporasta boja je međutim tu i tamo dobijala ruzicastu ili zlatastu zvucnost. No zracnog sjaja nije bilo. Kao da je sve sto je moglo da svetli u ovaj mah bilo okrenuto samom sebi u monologu od kojeg je zavisila ne samo sudbina nespramne obale i razvoj nadolazeceg dana, nego i sama vrednost obreda što se obavljaju u zaklonu između crkvenih zidova. Ali i u posnim zelenilom obraslim uvalama, i na debelom sinjem moru cija se granica jutros nije mogla videti. More i nebo su se zajedno odlucili da ne ocrtaju svoje granice, kao da su hteli da nas podsete na stvaralacku moc bezgranicnosti. A ta moc je pokretala pojedinacne, aktivne metalne svetlosti iz kojih još nije bilo jasno šta će nastati; novi zlatan putir pricesti, ili kolevka sa mladencem koji se tek odvaja od podloge i meterinstva materije.

(1969)

-Miodrag Pavlovic

Hilandarske dveri

kokoro
(arcy farcy)
16. novembar 2009. u 18.17
I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam; još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.

-Matija Beckovic
Bogorodica Trojerucica

***

Do Svete Gore Atoske

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti šta je to uopste Hilandar. Šta je za nas bio ? a šta je još? Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistocno od Soluna. Celom duzinom poluostrva pruza se greben i zavrsava se na juznom delu vrhom Atosa, koji kao kakva ostra piramida strci iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan, krsevit, pust, bio je u srednjem veku skloniste kaludjera podviznika i pustinjaka. U DZ veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi veci manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su veci i od pravih manastira), kelija, isposnica itd. Većinom su bili grcki, no bilo ih je i ruskih, bugarskih, vlaskih, gruzijskih ? tako su Srbi dobili svoj Hilandar.

Sveposlednji Sava gresni

Najmladji Nemanjin sin Sava se zamonasio u ruskom manastiru Pantelejmonu- Rusikonu (1191. godine), presao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju, koji se već bio povukao s prestola i zakaludjerio, da i on dodje. Nemanja je dosao u Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatražili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je već postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potice od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, čija se ladja, navodno, na obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti sto je spasao zivot tu podigao prvobitni manastir).
Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su poceli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku vecina manastira bila je nastanjena pretezno srpskim kaludjerima. Veliki je broj povelja na pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim pecatima srpskih vladara ? ipak je najuzbudljivije videti skormni vostani pecat na kome je, u krst, četiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna citka slova potpisa na pergamentu sveposlednji

Sava gresni.

Šta je, pak, od autenticnog do danas sacuvano?
U jednoj udoljici guste zelene sume dize se prsten zidina srednjovekovnog grada nacickan ozgo cardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju. Usred dvorista je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve vise nema, Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju XIII i XIV veka, a knez Lazar je dogradio pripratu.
U riznici i biblioteci ima oko 130 srspkih, toliko i grckih povelja gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i vise vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlaske vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnostvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko, Hilandar ima vise srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je države nestalo u XV veku, on ju je nadziveo za još sest vekova, kao neprekidno svedocanstvo do danas.
Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grcki manastiri, još su veci i puniji, sve zajedno, to cudno poluostrvo je muzej s predmetima koji žive u svojoj zivoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu.
Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledeći: Trazi se pasos ? i dobije. Trazi se viza ? i ko je doceka taj i krene; ceka se neki put veoma dugo; međutim, neki studenti Amerikanci nisu uopste ostavljeni da cekaju, pokazali su samo pasose i to je bilo dovoljno.

Dug put

Od Soluna se do početka Svete Gore putuje autobusom oko sest sati. Stize se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvrdjeni redovi voznje. Dan-dva vise ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na početku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istocni vetar, onda je desno zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga jedna barka plovi istocnom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopste ne usudjuju da zaplove. Tada se ceka ili se, po nuzdi, putuje jasuci na samaru mazge.
Ako se ne ide pravo u Kareju već pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi istocna barka od Jerisosa do same hilandarske arsane ? pristanista. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti, pa odatle barkom do karejskog pristanista ? Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peske, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, može se i sa strane prvo direktno u Hilandar, ali onda treba izaci u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do četiri sata, na ledjima mazge, do Hilandara. Barke su obični veci ribarski camci sa motorom. Sedi se gore, u otvorenom camcu, na bilo cemu. A na mazgama se vrlo neugodno sedi, raskrecenih nogu na sirokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze sporo i put izgleda beskrajno dug.
Pod Hilandarom je već predvecerje. Velika gvozdjem okovana kapija. U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti način. Portar vuce za konopce. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahodjenju vodi u kujnu ili u salon. Posluženje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se, dolazi kao u svoj dom. Cuveno je gostoprimstvo Hilandaraca.

Prevozno sredstvo ? mazga

Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lično, ni u jednom se manastiru ne sme ostati duže od jedne noći Ka Kareji se dalje ide opet mazgama preko vrleti ili nešto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suvise ne zapljuskuju zalo, tu nailazi barka. Ako dodje, ide se njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stize pred vece. Varosica visoko u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi- obucari, monasi- krojaci). Tu svaki manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u opstini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa četiri predstavnika četiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni pecat, bez koga rešenja ne važe, rasecen je na četiri dela i svaki epistat ima po jedan deo. Kad se slože, spoje sva četiri dela i udare pecat). Tu je nekoliko ducana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno: policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz placanje izvesne takse izgleda da se opet ceka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, ceka). Dok se odobrenje policije ne dobije i ne saceka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban put preko vrleti i sto vise iskoristila ladjica) živi se u varosici.
U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao zivopisati kralj Milutin. Tu je i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstrozim „ tipikom” sluzbe: vecernja, ponocna, jutarnja i liturgija ? pet casova bez prekida. Sve sluzi jedan jedini covek, isposnik; jede se samo jednom dnevno i to posno, sto znaci bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne posti (nije retko da se pod najstrozim postom razume nekuvano jelo, samo raskvaseno u vodi). Tako je i Sveti Sava tu živeo i, kažu, do drugih manastira i bos isao.
Najzad, kad se vidi da se tamo dole zalom ne beli pena, sidje se opet mazgama do barke, kad ona naidje (ako ne dodje do podne, to znači da neće tog dana ni dolaziti). Na ladjici je go „dek”. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba, koji dzak cementa, majstori, trgovci, kaludjeri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji pukce ? ali glavno je da je ladja a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru.

Sve je drugacije

Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i ostavljali tragova, poznatih već, i drugih, nauci još nepoznatih. Samo, za sve treba vremena ? i sreće ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teško je doći do povelje Djurdja Brankovica koji je tu na njoj naslikan sa zenom i decom na izvanrednoj minijaturi na pergamentu. NJen cuvar je slučajno na putu, kljuca trenutno nema...
U Hilandaru je sve to drukcije. I njegov riznicar ima cime da se pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uziva veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha iz Hilandara, sve ide lako i svuda je covek najlepse primljen (inače kako bi se i sporazumeo na jeziku na kome reč „ne” i pokret glavom levo- desno znaci „ da”).
Jedne veceri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osencenu dolinu manastira. Zraci su još na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zakljucavaju dvostruka vrata. Nocu se više ne otvaraju. Tisina. Za sluzbu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj proslosti ona su bila retka.
Ponocna zvona u Hilandaru ? to je veliki dozivljaj, veliko uzbudjenje: prvo se cuju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve brzi. Zatim upada postepeno čitav hor. Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. Njega zvonar udara teskom noznom pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve sake po jednoj arhaicnoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka drzi, povezana skroz, ona dva najvisa tona, tin-tan. Zuta svetlost fenjera. Rasplaseni brujanjem ster zelene bronze izlecu slepi misevi u plavu noć.Mlecni put iznad tamnih kiparisa. Kad zavrsi, zvonar ostaje dugo na teskim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki dozivljaj.

-Aleksadar Deroko
Atos: Sveta gora (1967)

*

Aleksandar Deroko (16. septembar 1894. — 30. novembar 1988) je bio srpski arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog Univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.

Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.

kokoro
(arcy farcy)
18. novembar 2009. u 14.03
Nikada nisam lično video patrijarha Pavla, iako sam davno o njemu dosta čuo. Prvi put sam došao u Srbiju na jesen 2006. godine. Veoma sam želeo da vidim Svjatijejšeg, tim pre, što je on koliko znam bio potpuno dostupan.

Prosto sam želeo da vidim svojim očima svetog čoveka naših dana i da ga zamolim za blagoslov, i to bi već bila sreća. Ali se to nije desilo. Tada se njegovo zdravlje pogoršalo, a potom je postajalo sve gore. Očigledno sam bio nedostojan da vidim Svjatijejšeg Pavla.

Ali zato sam boraveći u Srbiji, čuo veliki broj divnih priča o njemu od ljudi koji zaslužuju da im se veruje, i želeo bih da ih podelim s vama. Svjatijejši patrijarh Pavle je jedinstvena pojava našeg vremena i zbog toga je naravno besmisleno pokušavati učiniti njegovo iskustvo šablonom za druge patrijarhe, što bi bilo isto što i napraviti šablonom iskustvo svetog Filareta Milostivog ili svetog Alekseja, Čoveka Božijeg za većinu savremenih mirjana. Svako ima svoju meru i svoj način podviga. Čini mi se da možemo prosto da se radujemo što je tokom našeg života postojao takav čovek u Pravoslavnoj Crkvi.
Poznato je da je Srpski patrijarh iako je imao tako visok čin, nastavljao svoje asketske podvige i trudio se da bude veoma skroma, pri čemu se to kod njega dešavalo veoma prirodno, bez nekog naročitog isticanja. Išao je gradom peške ili gradskim prevozom, nije sticao materijalna dobra i hranio se tako malo, kao drevni oci-pustinje – prosto zato što je bio takav.

Gospodja Janja Todorović mi je ispričala priču, koja se desila njenoj sestri. Ista je došla na prijem kod patrijarha povodom nekog posla. Diskutujući s'njim, ona je slučjano pogledala u patrijarhove noge i užasnula se kada je videla njegovu obuću – bile su to stare, nekada pocepane, a potom zaštopane čizme. Žena je pomislila: «kakva je to bruka za nas Srbe što naš patrijarh mora da ide u ovakvim ritama, zar niko ne može da mu pokloni novu obuću?». Patrijarh je tada s radošću rekao: «Vidite kako imam dobre čizme? Našao sam ih pored korpe za otpatke, kada sam išao u patrijaršiju. Neko ih je ostavio, a to je prava koža. Malo sam zašio, i eto one mogu još dugo da posluže».

S tim čizmama je povezana još jedna priča. Neka žena je došla u patrijaršiju sa zeljom da razgovara sa patrijarhom o nedložnoj stvari, o kojoj je mogla samo njemu lično da kaže. Takva molba je bila neobična i odmah su je pustili, te je njena upornost donela plod. Ugledavši patrijarha, žena je sa velikim uzbudjenjem rekla da je noću sanjala Presvetu Bogorodicu, Koja joj je naredila da donese patrijarhu novac, kako bi on mogao sebi da kupi novu obuću. I s'tim rečima žena je proturila koverat sa novcem. Patrijarh nije uzeo koverat već ju je blago upitao: «A kada ste legli da spavate?». Žena se začudila i odgovorila: «Pa ...negde oko jedanaest». «Znate ja sam legao kasnije, oko četiri sata ujutru», - odgovorio je patrijarh, - «I ja sam takođe sanjao Presvetu Bogorodicu i zamolila me je da Vama predam taj novac kako biste ga dali onima kojima je zaista potreban». I nije uzeo novac.

Jednom kada je prilazio patrijaršijskoj zgradi, Svjatijejši Pavle je primetio mnogo automobila inostanih marki i zainteresovao se čiji su. Rekli su mu da su to auotmobili arhijereja. Na šta je patrijarh s osmehom rekao: «Kada oni, znajući za Spasiteljevu zapovest o nesticanju imaju takve automobile, kakve bi tek onda imali da nema te zapovesti?»

Jednom je patrijarh leteo negde avionom. Kada su leteli nad morem, avion je ušao u zonu turbulencije i bilo je truckanja. Mladi arhijerej koji je sedeo pored patrijarha pitao ga je šta on misli o tome ako se avion sada sruši. Svjatijejši je bez zbunjenosti rekao: «U odnosu na sebe primiću to kao akt pravednosti jer sam u životu pojeo toliko riba, da bi bilo čudno kad one mene sad ne bi pojele».


Molim čitaoce za oproštaj ukoliko sam negde pogrešio koristeći se svojim rečima.

preuzeto sa http://www.russned.ru/hristianstvo/chetyre-istorii-o-serbskom-patriarhe-pavle
prevod sa ruskog Dr. Radmila Maksimovic

kokoro
(arcy farcy)
19. novembar 2009. u 23.58
Jednog dana pojavio se maleni otvor na cauri.

Covek je sedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muci da bi izvukao svoje slabasno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir prestao da se pomera.

Cinilo se da ne može dalje.

Zato je covek odlucio pomoći leptiru. Uzeo je makaze i rasekao cauru.

Leptir je sa lakocom izasao ali je imao krhko telo i smezurana krila.

Covek je nastavio posmatrati leptira ocekujuci da će se svakog trenutka krila otvoriti, povecati i raširiti, kako bi podrzala leptirovo telo i osnazila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo!

Leptir je ceo svoj zivot proveo puzeci okolo sa slabasnim telom i nerazvijenim krilima.

Nikada nije poleteo.

Covek,uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama nije razumeo da je poteskoce kroz koje je leptir morao proćiizlazeci iz caure osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi iz caure da bude spreman da leti.

Ponekad su poteskoce upravo ono sto nam treba u zivotu.

Kad bi nas Bog oslobodio svih prepreka osakatio bi nas.

Nikada ne bi postali onoliko snazni koliko možemo biti.

Nikada ne bi mogli leteti.

*

Tražio sam
Snagu...
I Bog mi je dao
Poteskoce koje su me osnazile.

Tražio sam
Mudrost...
I bog mi je dao
Probleme koje je trebalo rijesiti.

Tražio sam
Bogatstvo...
I Bog mi je dao
Mozak i tijelo da mogu raditi.

Tražio sam
Hrabrost...
I Bog mi je dao
Prepreke koje je trebalo savladati.

Tražio sam
Ljubav...
I Bog mi je dao
Ljude kojima je trebalo pomoći.

Tražio sam
Usuge...
I Bog mi je dao
Prilike...

Nisam dobio ništa od onog sto sam tražio.
Ali dobio sam sve sto mi je trebalo.

*

Da li i dalje treba sumnjati u svevisnjeg velikog stvoritelja.

*

http://www.youtube.com/watch?v=lrioOjDI8zM
kokoro
(arcy farcy)
20. novembar 2009. u 20.48
RUČAK S'BOGOM

Jedan dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoj prtljag s'omiljenim kolačićima i pakovanjem od šest flaša voćnog soka te krenuo u svoju pustolovinu. Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sjedio je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.
Dječak je sjeo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.
Starac ga je zahvalno primio i nasmješio se dječaku. Njegov je osmjeh bio tako prijateljski da je dječak zaželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu riječ.
U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao nazad do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći osmijeh do sada.

Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je:

„Šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”
Odgovorio je:

„Ručao sam s Bogom”. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao je:

„Znaš šta! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio”.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je:

„Tata, šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”
Odgovorio je:

„Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom”. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je:

„Znaš šta! Puno je mlađi nego što sam mislio.”



Prečesto potcjenjujemo snagu dodira, osmijeha, ljubazne riječi, uha koje nas sluša, iskrene pohvale ili najmanji čin pažnje, a svi oni imaju snagu darovati nam život. Ljudi ulaze u naš život sasvim slučajno i u bilo kojem trenutku u životu. Sve ih jednako primi!

*

http://www.youtube.com/watch?v=jFJOnwmN_8A

kokoro
(arcy farcy)
20. novembar 2009. u 21.10
NAPOLJU SAM

Bila jednom jedna veoma religiozna žena
koja je mnogo voljela boga.
Svakog jutra išla je u crkvu dok su joj duž
puta prilazili prosjaci,
djeca joj pružala ruku, prijatelji je dozivali,
ali ona je bila tako opsesivno
obuzeta svojim bogomoljstvom
da nikog od njih nije uopšte ni primjećivala.
Jednog dana prešla je uobičajeni put od
kuće do crkve da bi stigla na misu.
Gurnula je vrata od crkve, ali se ona nisu otvorila.
Pokušala je još jednom, i na svoje zaprepaštenje
shvatila, da su zaključana.
Očajna i na samu pomisao da će prvi put za sve
te godine propustiti misu,
ne znajući šta da učini, pogledala je uvis.
Na vratima je visila zakačena cedulja na kojoj je pisalo:
»Napolju sam.»

*

http://www.youtube.com/watch?v=lNtT6iVUy7E

kokoro
(arcy farcy)
24. novembar 2009. u 00.50
Teško ga je naći kad vi hocete, pojavi se kad mu dodje i onda opet odluta nekim samo njemu znanim puteljcima mladosti i nostalgije.
Kad se negde „nagazi”, možeš slobodno da se opustis i uzivas u njegovom drustvu, i to onako do panje, iskren do bola i svakako neponovljiv, bas onako kako samo on zna da bude. Otkrice vam opet nešto, o vama - o sebi... ispricati pricu koja se ne propusta. A vi, kako vam drago, ako još uvek verujete u drugarstvo iz kratkih pantalona, prve simpatije, ljubavi, one srećne pa onda tuzne, nikad zaboravljene trenutke, ono kad ste mislili da ima još vremena da se postane sve sto zazelite.
Da će oni koji su vas najviše voleli uvek biti uz vas...

Nisam ga već odavno sreo, pa da se podsetim i pozdravim ga.

***

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilimu kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem, tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh jednu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ako ste voljni da cujete, nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.

Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je volela Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tada, mnogi pesnici koje smo
znali i voleli su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnika, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velikog okeana je bolest od koje
se duša suši i umire, a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi za spasavanje, plivaju oko nas i nude bar malo nade i osvezenja nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi za kaznu morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspomene koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem, morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo znali.

Upravo to je jedna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u žuto sa vidno urezanim ,„Džo voli Nenu”. To nisu smeli ili nisu hteli da izbrisu.

Verovatno da ona prolazi pored te klupe, možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,„voli izdaleka”, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
umeli…ali yebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih jedara.

Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom. Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,„sad ili nikad” , šta treba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.

- Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.

- Džo budi nebo a ja ću ptica …
- Hoću – obećah …
- I nemoj nikad da me ostaviš.
- Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
- Može Džo, može – ubeđivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako ne mogu da zaboravim , a naizgled je to obična stvar.

Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u Njujorku, al' čujem Sunce greje negde tamo u dalekom Nisu……

-Dzo Moler – Jul 23, 2004

*

http://www.youtube.com/watch?v=5jLvnuf10uU&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
26. novembar 2009. u 15.06
Nadam se da nije neozbiljno u ovom casu...

To sto stavljam još jednog vecitog decaka, doduse mi ga znamo od ranije, skoro kao da smo ga oduvek znali, i kao da je uvek bio tu za nas. Rasli smo sa njim i uvek nam je mnogo znacio, i kad smo imali neke muke i probleme a i kad smo parali nebo...

*

O ljubavi i još ponecem

Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reci, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oci, njihove tajne, njihove najlepse jubavi i snovi. I uopste, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo decijih imena. Kažu da se u zivotu uci od starijuh. Ja sam mmnoge mudre i plemenite stvari naucio od mladjih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao decastvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih decaka i devojcica među pedesetogodisnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokusavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveca svetlost u ljudima.Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada vise niste smrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema bas tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preci s jedne na drugu obalu. Ta cudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoci za trenutak.

Ove pesme sam zapisivao da lakse disete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukcije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u skoli. Koji o vama brine vrsnjacki. Jer i ja sam veciti decak, sa jednim sedim cuperkom na celu, ali još uvek plavim u dusi. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste procitali nego u vama, a reci se upotrebljavaju samo kao kljucevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već dozivljenja, već zavrsena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, ceka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobodjena pesme, one sto kod zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam poceo da govorim nešto sto treba i dalje govoriti, lepse od mene, sarenije od mene i drukcije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zadjete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao sto slikar gleda u platno koje treba da savlada i ozivi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Ovo su tvoje pesme.

Ne pitaj kakao sam saznao šta
mislis.

Možda sam ponekad bio: Ti,

Možda si i ti pomalo bio: Ja.

Možda smo zajedno bili ceo svet.

Jedan i jedini, Mika Antic

*

Kada smo bili veliki



Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
ništa nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rođenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan ,
u zenicu okean
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
I ma šta nas cudilo
- u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

-Mika Antic

*

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/b2/Girl_with_a_hoop.jpg
MerlinBasMonro
(lepa i posle smrti)
27. novembar 2009. u 11.51


Čitamo i uživamo - čak i kad razmišljamo.
Baš lepo.

http://www.dl.ket.org/webmuseum/wm/paint/auth/renoir/watercan.jpg
kokoro
(arcy farcy)
27. novembar 2009. u 14.09
Ne dajem ti sebe saku zguzvanog papira
već pregrst genijalnosi
kao sto i jesi.

-Marjan

*

Ne dajte da snovi..

Od snova rastemo. Svi su veliki ljudi sanjari. Oni vide stvari u mekoj sumaglici proletnjeg dana ili u crvenoj vatri dugih zimskih večeri. Neki od nas dopuštaju da takvi snovi umru, ali drugi se brinu o njima i štite ih, neguju u lošim danima, sve dok ih ne dovedu na sunce i svetlo koje uvek dolazi onima koji se iskreno nadaju da će se njihovi snovi ostvariti...

-Thomas Woodrow Wilson

*

Kradljivci snova

Bila sam umorna od svakodnevne vreve i buke koju su prouzročili ljudi. Stalno nekakva užurbanost, hvatanje vremena i načina kako sve stići u roku. Nisam mogla više slušati njihova jaukanja:„ Ajde, brzo, nećemo stići, brzo, požuri.” I tako do u beskraj. Odlučila sam poduzeti nešto i pišući pjesmu ostavih svoje misli na početku te krenuh prema izvoru. Put mi je već odavno bio znan, odavno sam znala kuda trebam ići i koje sve pojave trebam proći kako bih dospjela u oazu mira i spokoja. Ovoga puta tamo me čekalo neočekivano iznenađenje. Ugledala sam gomilu ljudi kako sjede i gledaju u jednu točku. Svi od reda, a bilo ih je oko tisuću. Pogledala sam u njihovom smjeru i nikako nisam mogla dokučiti što to oni gledaju. Djevojčica koja je sjedila pokraj mene neumorno je kašljala. Upitah je:„ Oprostite, no možete li mi reći što točno oni gledaju?” Djevojčica tužno odgovori:„ Mi odmaramo oči.” Njen odgovor me zbunio pa sam samo sjela sa strane i čekala što će se dalje dogoditi. Naravno, nakon nekoliko trenutaka svi su ustali i krenuli ka izlazu. Nisam htjela da odu pa sam ih povišenim glasom zaustavila:„ Čekajte!” Nitko me nije čuo i svi su kao mravi otišli.

Ostala sam sama, a jedan stari potok skladao je novu simfoniju samo za moje uši. Bila je to simfonija vjetra i osjećaja. Sve je lebdjelo u zraku i kružilo oko mene. Osjećala sam se zadovoljnom i ispunjenom sve dok odjednom ne začuh dobro poznat glas. „Požuri, čekamo te.” viknula je djevojka. Bila je to dobro nam znana sreća. Potrčala sam prema njoj, ona me uhvatila za ruku i odvela u srce šume. A tamo, integracija svih mojih snova. Plesao se odavno mi znan ples života, starac je sjedio na klupi i mahao mi, ljubav se nasmijala svojim predivnim osmijehom, anđeo koji me spasio od vatre sada je bio tu, bez tajni, bili su tu još i mnogi drugi, novi i stari. Krenula sam u tu gomilu i osjećala se počasnim gostom te skladne ceremonije. Svi su zapljeskali, a na meni se nalazila plesna haljina, ona koju sam odavno odsanjala. Bila sam zaprepaštena svime viđenim. Bilo je to nevjerojatno, svi moji osjećaji u jednom, sva moja nadanja skupljena u san i sve moje želje satkane u predivan nebeski pokrivač. Bio je tu i stari oblak, smiješio se i plesao po nebu u ritmu pjesme života. Kad sam pozdravila sve, polako me uhvatio i umor, potom sam sjela sa strane i zatvorila oči. Ovoga puta iza mojih zatvorenih očiju ništa se nije događalo, ama baš ništa. Praznina je vladala i nekakav osjećaj klaustrofobije kojega se nisam mogla riješiti.Dotakne me dobro mi poznata ruka i probudi iz tog neželjenog sna. Bila je to ljubav i ovoga puta. Upitala me zabrinutim glasom:„ Što te muči, draga? Pa svi smo ovdje radi tebe, budi sa nama, nemoj odlaziti.”

„Znaš ljubavi” , spremno joj odgovorih, „ ne znam što mi je, ali ne osjećam se dobro, nemam onu mogućnost snova više, znaš onu da odem u snove kad god poželim.” Ljubav je po prvi puta ostala bez riječi, ali uspjela je izustiti:„ Pa gdje si je izgubila?” Rekla sam da ne znam no ipak mi je nešto sinulo na pamet. „Možda sam se sjetila.”, odgovorih zabrinuto. Ljubav se nasmiješi blagonaklonim osmijehom i reče:„ I? Gdje si ih ostavila?” Nisam joj znala točno reći, ali povela sam je sa sobom. Spremno je krenula i izvukle smo se iz te gomile plesa i smijeha u oazu mira. Tamo gdje su ljudi gledali u jednu točku. Ljubav reče: „ No? Hoćeš li mi pokazati?” Prvi puta je bila jako nestrpljiva što me iznenadilo. Ja sam joj rekla kako su tu bili ljudi i kako su otišli i nisu me slušali da se vrate. Govorila sam u preskocima jer sam bila malo iznenađena. Ljubav je opet shvatila o čemu govorim pa žalosno rekne:„ Oni su kradljivci snova.” i spusti pogled duboko u zemlju. Nisam ništa shvaćala pa upitam:„ Kradljivci snova? Ne razumijem.”

Ljubav počne plakati i nije govorila niti riječi te počne svoju priču.

„Jednom davno, sve je bilo savršeno. Svijet je uživao u snovima, i svi su bili baš poput tebe, sanjari, no naravno postojala je i ona druga grupa, onih osoba koje nisu znale sanjati, ali ja sam bila uvjerena da ću ih promijeniti, htjela sam to. Nisu mi to dopuštali, jedino čega sam se sjećala bili su njihovi dječji osmijesi i roditeljski grubi glasovi koji su ih upozoravali na sve probleme. S vremenom, naš svijet se mijenjao, sve više ljudi postajalo je grubo i nesnosno. Jedan dan ušli su u naš mir, ukrali nam snove, prvom zorom, dok je rosa vlažila travke i upijala miris mora. Bio je to čudan osjećaj. Praznina, neopisiva praznina, Barbara. Kao da nam je netko zabio nož u srce i odveo u pakao. Bio je to neopisivo loš osjećaj, zatvoreni u kutu svojih misli i ništa ne možemo, nešto nas jednostavno sprječava. Sigurna sam da prepoznaješ osjećaj. Te osobe su nazvali kradljivcima snova jer su u svom životu samo htjeli narušiti tuđu sreću, makar onaj mali dio. Ukrali su svako blago koje smo imali, i Sreća je znala nastradati no uvijek se spremno izvukla.” Ljubav zastane, a ja je zagrlim i snažno stisnem. „ Ne plači, sredit ćemo već nešto.” Ona rekne grubo:„ Ne, ti ne razumiješ, oni će se vratiti, po još, po još snova i uzet će sve, baš kao i onda.” Ljubav je imala pravo, nisam razumjela, no znala sam da moram spriječiti tu gomilu. Poslala sam ljubav natrag na slavlje, a ja sam se zaputila u ubrzani svijet. Kontrast je bio očit, tamo mir, spokoj, sreća, a vani buka, užurbanost, vreva, psovke, sve u jednom crnom paketu.

Na putu prema kući susrela sam one kradljivce snova i ovaj put još glasnije povikala, s malo grubosti u tonu glasa:„ Svi stanite i pođite sa mnom.” Gomila se okrene i krene za mnom, bez pitanja. Uvela sam ih unutra, u nekakvu veliku prostoriju, ispunjenu monotonom bojom i par slika. Bilo je tamo i par stolica te jedan veliki stol. Prostorija je bila suviše hladna. Svi su sjeli i čekali da počnem, a ja sam im rekla:„ Ne smijete to učiniti, ne smijete ukrasti snove, oni su blago onoga svijeta. Bez snova ne bi bilo Ljubavi, Sreće, Anđela, Starca niti ikoga drugoga. Zašto to činite? Ako želite, pokazat ću vam kako se sanja, pokazat ću vam put do njihovih odaja. Ne želite zauvijek biti kradljivci, oni otrcani, stari, odvratni, kradljivci koji uzimaju nešto što nije njihovo. Vjerujte, ljudi, neće imati istu slatkoću kakvu smo mi osjećali. Nećete nikada znati snaći se u snovima, osim ako ih sami ne sanjate.” Gomila me gledala čudno, a ja sam bila toliko izmorena da sam bila na rubu plača. Nisu primijećivali, sve dok jedna gospođa ne zausti:„ Pokažite nam kako da sanjamo.” Osmijeh mi se vrati na lice i rekoh nježno, sa blagošću u glasu:„ Zatvorite oči, otvorite dušu i poletite. Osjetite ljubav, nasmiješite se, idite tamo gdje nema nevolja, tamo gdje je sve onako kako poželite. Suočite se sa svojim svijetom, sa svojim mislima i svojim željama. Ujedinite sve vama znano, poletite u visine oblaka, zalutajte u svijet mašte. Pustite brige, sada se prepustite meni. Duboko udahnite i smirite svoje srce. Ulazimo u snove. Vrata su vam otvorena. Ljubav se smiješi najljepšim osmijehom, sreća vas grli svojim zrakama, oblaci vam pružaju utočište. A vi, samo sanjajte i ne dajte da vam itko oduzme te snove. Smiješite se do mile volje, uživajte, nemojte dopustiti tugi da uđe u vaš mir. Ovo je vaš svijet, svaki je drugačiji i poseban po nečem. Samo vi možete tamo sanjati i dopuštati osobama koje su vam draga da vas mijenjaju i ulaze u taj svijet. Žmirite još samo malo, osjećate li toplinu? Osjećate li radost? Nije li lijepo uživati u snovima. Lebdite još samo malo i ugrabite mogućnost odlaska u taj svijet kad god to budete poželjeli. Neka vlada osjet sreće u vama, osjet mira na vama, i osjet ljubavi oko vas. Umirite svoje srce, poletite u djetinje snove i sačuvajte osmijeh vrijedan vama. Ne morate pamtiti sve što se događa, u snove ćete se uvijek moći vratiti. Sad otvorite oči, oprostite se pogledom od snova, no samo nakratko, nije ovo rastanak, ovo je samo stanka između snova, koja je potrebna svima nama kako bi zadržali one misli o životu. Otvorite oči i uđite u naš svijet obogaćeni novom spoznajom o novom svemiru.” Svi su bili bez riječi, u njihovim očima sjale su zvijezde i svaka tajna bivala je sakrivena duboko u njima, tajna koju su dobili u snovima. Nisam ih tražila da mi odaju tajne, htjela sam da budu sretni i bili su, doista jesu. Osjetih kako su mi snovi vraćeni i osmijeh zavlada ne mome licu. Ona gomila kradljivaca postali su sanjari.

Oni sanjari s predivnim osmijehom i izvanrednim sposobnostima. Bili su to osobe koje imaju mogućnost koju nemaju svi, znaju sanjati. Tog trena, Ljubav, Sreća, Anđeo, Starac i svi ostali uđu u našu prostoriju. Bila je ispunjena osjećajem pripadnosti i topline. „Uspjela si, vratila si svoje snove.” nasmiješi se ljubav. Odvratih joj osmijeh i krenuh prema izlazu. Nisu primijetili da sam otišla. Nisu niti trebali. Ostavila sam ih da uživaju u nečem novom, nečem tek spoznatom sa srdačnom dobrodošlicom svih pridošlica snova. Lebdjeli su u oblacima, slavili i veselili se, a ja sam ih gledala i dijelila s njima tu sreću. Nisam je htjela narušiti, riječi su bile suvišne za ovu situaciju. Izašla sam van, odvratila pogled i začula kako svi u isti glas viču:„ Hvala!” Osmijeh se ozario na mom licu i pokazala sam ga njima. Zatim sam izašla van, a tamo sve po starom, buka, vreva, panika i žurba. No nisam se dala smesti. Hodala sam polako, nasmiješeno i veselo, hodala sam u svom vremenu iako sam bila u njihovom. Život mi je dao novu šansu za veselje. Snovi su mene uveseljavali, a ja sam ih poklonila nekom drugom. Bila sam sretna i svi oni „užurbani” ljudi gledali su me čudno. Neka su, nije me bilo briga. Uživala sam u toj buci, u toj vrevi grada, jer sam po prvi puta znala isključiti se iz nje i otići u svoj svijet, u svoje vrijeme, hodajući njihovim vremenom. I taj dar, dobila sam dajući snove novim ljudima. Sve se otada promijenilo, čak i ja kao osoba.

Lebdjela sam po oblacima, a hodala po svijetu, osjećala sam se posebno, a istovremeno sam osjećala miris snažno crvenih ruža koje su mi davale do znanja da i ovaj put hodam po tlu, a srce mi lebdi po oblacima. Krenuh u nove pustolovine obogaćena novim djelima koja su me činila sretnom i ispunjenom. Ljubav me grlila, Sreća uveseljavala, Starac čuvao, a Anđeo obogaćivao. I zar mi je trebalo više od pukih snova? Zar nije ponekad dovoljno uživati u onome što volimo nego jednostavno raditi nešto drugo? Ubrala sam blijedo ljubičasti zumbul, ubacila ga u potok zvan Duša i gledala ga kako pliva ka izvoru, gdje je moja pustolovina tek počinjala.

*

http://www.youtube.com/watch?v=mXGNq2-S06I
kokoro
(arcy farcy)
27. novembar 2009. u 14.18

* Izvinjotka

-genijalnosTi
kokoro
(arcy farcy)
28. novembar 2009. u 18.59

Bezrepi demon

Kada ga je prvi put srela, a dogodilo se to na betonskom šetalištu koje je vijugalo uz obalu, sa jedne strane omeđeno nabujalom rekom, a sa druge načičkano zadimljenim kafićima smeštenim u trošne brvnare, tesnim prodavnicama đinđuva iz domaće radinosti, malenim antikvarnicama, uz mnoštvo kioska i uzanih baštica, prvo što je rekao bilo je:

„Draga moja, dao bih sve na ovom svetu da posedujem tvoju dušu.”

To je zvučalo smešno. Ali, zbog nečega, zbog ozbiljnog tona njegovog glasa, ili pogleda u očima, ili prikrivene rešenosti na njegovom licu, posumnjala je da se šali.

„Pomuči se”, odgovorila je nabusito. „Možda ti je i dam.”

Deset minuta kasnije ljubila se sa njim, na samo dva koraka od obale reke, pod vedrim, noćnim nebom zastrtim tepihom od zvezda, ljubila se i po prvi put u životu osećala se nedoraslo, opčinjeno, čak izgubljeno. Stisnuta uz njega i prepuštena zagrljaju krupnih šaka, bila je već na pola puta da mu da sve fizičko što poseduje: svoje telo, novac, nakit, svoj seks.

O davanju duše, barem tada, nije ozbiljno razmišljala.

Bili su zajedno skoro punih šest meseci. Od prvog susreta, pa do poslednjeg dana nije među njima bilo lošeg trenutka. Ni jedna ružna reč, ni jedna tema oko koje bi bilo ispoljeno nerazumevanje, ništa o šta bi se spotakli i pali kao mnogi parovi pre njih. Ona je bila zaslepljujuće zaljubljena i kao brzo, nekontrolisano klatno njihala se između dva silovita osećanja koja bi je povremeno naterala da se zaplače: osećanja sreće jer je bio njen, i osećanja uskraćenosti u onim noćima koje nisu provodili zajedno. On je bio smiren, pomalo iznenađen ovakvim razvojem događaja. Nikada pre nije mu toliko dugo trebalo da uzme ono što je želeo. Oklevao je.

Najavio je telefonom da dolazi i ona se obukla u izazovnu crvenu haljinu koja je dosezala samo do polovine butina i oštrim, dubokim dekolteom bila otvorena u visini grudi, crne čarape, crne cipele sa visokom štiklom. Tako obučena osećala se pomalo kao kurva, ali to osećanje prestalo je da bude važno onog trenutka kada je otvorila vrata i videla izraz pohote u njegovim očima. Nije se branila kada je poljubio, ni kada je rukom ušao među njene noge, ni kada joj je smaknuo haljinu i otkopčao brushalter.

Vodili su ljubav strasno i brzo, a kada su završili prvi krug, ležeći na njoj, pritiskajući je svojim nagim telom uz krevet, rekao je:

„Ja sam demon i želim tvoju dušu.”

Skoro se zagrcnula od smeha.

„Ti si blesav! Đavo? Ti si đavo?”

„Ne đavo. Demon. To je razlika. Ja sam samo Sakupljač.”

„Šta sakupljaš?”

„Duše.”

Ponovo se nasmejala. Prebacio je prekrivač preko njene golotinje, zavukao se ispod i poljubio dolinu između njenih dojki. Plima uzbuđenja se iznova podizala u njemu.

„Ako si đavo...”, počela je.

„Demon”, prigušeno dodade, ljubeći njenu toplu kožu.

„Gde su ti rogovi i rep?”

Izronio je ispod pokrivača i pogledao je, podsmešljivo naceren.

„Ha! To ne postoji. Mi se ne razlikujemo od drugih ljudi. Nemam rep.”

„Onda si ti bezrepi đavo.”

„Demon.”

„Dobro, demon. Bezrepi demon. Moj Bezrepi. Tako ću od sada da te zovem, mada... možda grešim. Kod tebe je rep napred, kako mi se čini.”

Ćušnula ga je rukom ispod čaršava. Osetio je to kao blagi, prijatni udar struje koji razbuđuje svaki utrnuli nerv u telu. Kratak bljesak želje u njegovim udovima i ubrzan dah. Njena blizina je bila opasna za njega. Ponekad mu se činilo da zbog nje gubi kontrolu. Ponekad mu se činilo da će izdati Gospodare i zaštiti je od njihovog gneva, a ponekad je verovao da je to što njoj čini možda njegov najveći greh do tada. A grehova je bilo mnogo, svi zapisani u Knjigu kao imena i prezimena onih čiju je dušu uzeo.

Borio se protiv osećanja nelagode. Borio se protiv bilo kakvih osećanja. Nisu mu bila od koristi. Samo su izazivala nevolje.

Priznao je sebi, ipak, da ako je ikada ijedna žena prišla blizu tome da ga preobrati, onda je to bila ova, sa kojom je spavao, koju je veće mesecima uveravao kako je voli, čiju je dušu, čistu i prostu, žarko želeo da otme.

Okrenuo se na bok i pogledao je u lice.

„Želim tvoju dušu”, ponovio je.

Položila je ruku na njegovo lice, pritisnula mu obraz i osećanje želje se vratilo u njega, brzo, kratko i silovito kao sevanje munje.

„Moj Bezrepi”, šapnula je. „Ti mi i nisi neki naročiti đavo, da znaš.”

„Demon”, on reče, naže se ka njoj i poljubi je u usne.

Drugi krug. Lagan, nežan, temeljan. Još jedno uživanje u njenom glatkom, belom telu.

Starinski sat u dnevnoj sobi otkucao je ponoć kada se on prenuo iz razmišljanja šta bi mogao da joj ponudi u zamenu za njenu dušu. Šta je to što njoj treba? Koliko je do sada mogao da zaključi, bila je usamljena i željna da je neko voli. Trebala je ljubav. Da li je on to imao i mogao da joj ponudi? Sumnjao je u to.

U svetu tame i beznađa, svetu kojem je pripadao, ljubav i nije bila nešto posebno cenjena.

Ona pruži ruke ka njemu, sklopljenih šaka, kao da u njima čvrsto drži pregršt soli, ili malo vode, vodeći računa da joj ta dragocena tvar ne iscuri kroz prste ili preko ivice dlanova.

„Evo, za tebe”, reče.

„Šta je to?” upita zainteresovano.

„Moja duša.”

„Tvoja duša. Tek tako. Tek tako daješ svoju dušu?”

„Tvoja je. Pripada tebi. Volim te i verujem ti. Svojevoljno ti je dajem.”

„Svoju dušu?”

„Da.”

On je pažljivo odmeri. Nešto na njenom licu i u njenim očima jasno mu je stavljalo do znanja da to nije samo šala. Nudila mu je ono što je od nje tražio, ali činila je to olako. I bez straha, bez ustezanja, otvorenog srca.

Nije bio siguran da je to pravi način. Nikada pre nije tako uzeo nečiju dušu. Postojali su ugovori, šabloni, vremenski rokovi, ispunjeni zahtevi, pregovori, bekstva, natezanja oko svake sitnice, oko svake reči.

Ne i kod nje.

Ona je volela. Bila je prevarena. Davala je previše.

„To se ne radi tako”, reče on ozbiljno, primakavši se bliže, uronivši u auru toplote njenog nagog tela, merkajući joj ispružene ruke i stisnute šake kao gladan mačak. „Nije pravilno. Kada daješ dušu, bilo kome, moraš nešto da tražiš zauzvrat. Da ne bi bila prevarena. Da ne bi bila izigrana. Postoji i tako nešto kao što je krađa duše.”

„Ja ti verujem”, ubeđivala ga je. „Želim da ti poklonim ono najdragocenije što imam. Sebe. Svoju dušu.”

„U zamenu za... ?”

Pogledala ga je začuđeno.

„Luckasti dečko”, reče. „Volim te. Želim da budem tvoja. Ne treba mi ništa zauzvrat. Tako sam odlučila. Ja dajem, i dajem, i dajem. Uzmi me.”

On joj uputi zgrčeni osmeh nerazumevanja. Mislio je o tome kako je sve to pogrešno još dok je donosio odluku. Osmeh mu je bio zaleđen na licu, osećao ga je kao komad leda oko usana dok je pružao ruke i sklapao svoje šake oko njenih u blagom stisku.

Bilo je toliko lako da se skoro zaplakao od razočaranja. Nije bio siguran da li je ovo što se događalo bilo znak da je previše dobar u svom poslu, ili previše loš.

Čvršće je stegao njene šake. Ona tiho jauknu. Drobio ih je. Glava joj klonu na jastuk.

„Duša je život”, šaputao je. „Ne možeš da živiš bez duše. Ona pokreće. Ona održava život u tvojim venama i sa njenim odlaskom sve se polagano zaustavlja. Srce, um, udisaji... Žao mi je, mala. Stvarno mi je žao.”

Postojao je trenutak u kojem je bio uveren da to neće funkcionisati na uobičajen način. Ugovor nije bio potpisan. Transfer nije ničim bio isplaćen. Bilo je to prosto preuzimanje, na poverenje, na reč, na titraj u oku jedne žene željne uzvraćene ljubavi. Ličilo je na prevaru to što je učinio.

Trenutak sumnje je brzo prošao. Kliznula je u njega, ispunila ga. Transfer je bio lagan kao retko kada. Nije bilo otimanja, nije bilo čak ni pomirene rezignacije, ili posramljenosti, ili bola zbog gubitka. Nije bilo ničega osim predaje. Potpuna predaja zaljubljene žene.

Ležala je nepomično. Njena koža se hladila pod njegovim prstima. Piljio je u nju u neverici. Onda je samo odmahnuo glavom i ustao iz kreveta. Dok se oblačio nekoliko puta se osvrnuo i pogledao njeno lice, a zbog onoga što je na njemu video stan je napustio ispunjen dubokim osećajem nelagodnosti.

Bezrepi, čuo je u glavi ime koje mu je nadenula. Ti mi i nisi neki naročiti đavo.

Ali, bio je.

Bio je.

Kada su je konačno pronašli, bila je mrtva već tri dana.

Policijska patrola, koja je u pratnji službenog lica iz opštine i dva svedoka iz zgrade, razbila ulazna vrata stana, pronašla je njen leš u krevetu. Ispod pokrivača je bila potpuno gola, ruke su joj bile mirno položene uz telo, a pod blagim uglom zakrivljena glava nekako nežno prislonjena uz veliki, mekani jastuk. Pogledali su njeno lice. Oči su joj bile zatvorene, a usne razvučene u okamenjenom osmehu.

Zastali su, ti ljudi koji su je pronašli, i piljili u nju sa nevericom. Osmeh je činio da ona deluje smireno, čak srećno. Bio je to osmeh zaljubljene žene.

Kiša je počela da pada oko šest sati popodne, a kada se potpuno smračilo pojačala se i postala naročito gadna. Teška, ledena kiša.

Kosa mu se lepila uz glavu, sako na njemu bio je potpuno mokar, a cipele pune vode. Drhtao je, zabačene glave, i razmišljao zagledan u mračne prozore stana iz koga su samo nekoliko sati pre toga izneli njeno telo. Piljio je prazno i besciljno kroz magličastu vodenu zavesu koja je padala sa neba.

Zar mu nije dala previše, ta žena? I da li je bila svesna onoga što čini? Mogao je da oseti njenu dušu u sebi jače i bolje nego što je ikada mogao bilo čiju. Obuzimala ga je, sjedinjavala se sa njegovim fizičkim telom. Uvrnuto. Kao da je sada njena duša uzimala njega onako kako je on prethodno uzeo nju. Uvlačila se u zapuštene i mračne uglove, oživljavala utrnule nervne završetke, uzburkala i samu krv u venama.

Njena duša je ostala sa njim. Gospodari su je zahtevali, ali on nije mogao da je pusti. Ona je bila njegovo iskupljenje. Postala je njegova sopstvena zamenivši onu koju je davno dao – tako davno da se nije mogao sasvim jasno ni da seti šta je ono dobio zauzvrat, ako je uopšte i dobio išta više od jalove besmrtnosti i službe Gospodarima.
Ponovo čovek, okrenuo se i odsečnim hodom krenuo niz ulicu, jedva svestan da se kiša pretvorila u žestok pljusak.

-Predrag Tomić

*

http://www.youtube.com/watch?v=iL_RbCGxqsc
kokoro
(arcy farcy)
30. novembar 2009. u 12.34
U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar. Zvao se Fjodor Aleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levoj polovini čeljusti.
...
(zatim zavšio u Sibiru..i počeo iz početka...)

I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega i čistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umesto uzglavlja i besomučno je čistio sneg. Sledeće zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj „Pravdi” beleška o njegovim uspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavoj zemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da u trku stignu četrnaestog konjanika. Kada ga uhvatiše u senku baldahina stadoše.
— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila je Fjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je Natalija Filipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadić krede i počela čas matematike.

— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vo vjek i vjekov dva i samo dva.

U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeleži ono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu da čisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom o tavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svih prisutnih:

— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona zna da jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ću vam odmah dokazati.

I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.

— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samo trenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata čine celinu! i od nje nije mogao da računa. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo.

Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gde će naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih se već krunio beli prah.

I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:

— Plankova konstanta! Plankova konstanta!

-Milorad Pavić
Predeo slikan čajem

*

http://img2.travelblog.org/Photos/1115/5793/f/21328-Tea-Fields-0.jpg
kokoro
(arcy farcy)
30. novembar 2009. u 12.40

Umro nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je
so iz sebe isplakala i suze joj potekose neslane. Tako, placuci,
jedne veceri ona zaspi i usni neki predeo, pola u suncu i cvecu,
i seta veselo neki svet, a pola u blatu, kisi i mraku. I u tom
blatu - gleda - njen sin! - Vidis majko, - rece joj on - oni tamo
setaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to
je od tvojih suza...

Mati kud će, šta će, prestade da place za sinom.

A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov
vrt lepo lezi u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne
može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu
zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cvece i voce zato
što se živi ovde plode.

Mati razumede pricu, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog
decka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku...

-Milorad Pavic
Predeo slikan cajem

*

http://www.whats-your-sign.com/images/CelticMeaning-AppleTree.jpg
kokoro
(arcy farcy)
05. decembar 2009. u 15.21
Ljubav je slepa a ludost je prati

Nekada davno, sve ljudske vrline i slabosti našle su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treći put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula :„Hajde da se igramo žmurke!”
INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši da odoli, zapitala :„Žmurke? Kakva je to igra?”
„To je jedna igra”, poče da objašnjava LUDOST u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronađem, taj je pobednik„.
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koje nikada ništa nije interesovalo, da se pridruže igri.

Ali, nisu svi hteli da se igraju. ISTINA je bila protiv skrivanja,a i zašto bi se skrivala?! Ionako je, naposletku, uvek svi pronađu.
PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo to što on nije bio taj koji se setio da predloži igru.
OPREZ nije hteo da rizikuje.

”1, 2, 3….„, počela je da broji LUDOST.

Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela u nebo, ZAVIST se sakrila u senci USPEHA, koji se, uz veliku muku, popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST nikako nije mogla da se odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla savršeno skrovište, ali samo za sebe.
LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, sakrila se na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krateru vulkana.
ZABORAV je smetnuo s uma da treba da se sakrije, ali to nije ni važno.
Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV još uvek nije pronašla skrovište, jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, pokrivši se prekrasnim pupoljcima.

”Milion„, uzviknula je LUDOST i počela svoje traganje.

Prvo je pronašla LENJOST iza obližnjeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako priča s Bogom na nebu, a STRAST i POŽUDA su od straha iskočile iz vulkana. Slučajno je pronašla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti, ona je sama izletela iz svog skrovišta, koje je u stvari bilo pčelinja košnica.
Od tolikog traganja, LUDOST je ožednela i tako je u kristalno čistom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo najlakše, ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi ispod obližnjeg drveta.
Tako je LUDOST, malo pomalo, pronašla sve.
TALENAT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV nije mogao da se seti da su se uopšte nečega i igrali.

Jedino LJUBAV nije mogla da pronađe.

LUDOST je pretražila svaki grm, svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušavši u ružičnjak, uzela je suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela da udara po njegoivm prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik.
Ružino trnje izgrebalo je oči LJUBAVI i oslepelo je. LUDOST nije znala šta da učini i kako da ispravi učinjenu grešku. Plakala je i molila za oproštaj.
Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaže joj!

Od tada, LJUBAV JE SLEPA I LUDOST JE UVEK PRATI….

*

http://www.youtube.com/watch?v=q49RxpZsyaQ

kokoro
(arcy farcy)
06. decembar 2009. u 00.16
Zašto moramo da slusamo svoje srce? - upita mladic u trenutku kada su se spremali da prenoce.
- Jer tamo gde ono bude, tamo će biti tvoje blago.
- Srce mi je uznemireno - rece mladic. - Sanja, uzbuduje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i noćimame ne pušta da spavam dok mislim na nju.
- To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoidjoše se sa nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladicevo srca je pocelo da govori o strahu. Pricalo mu je price koje je čulo od Duše Sveta, price o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladica pomišlju da neće uspeti da nadje blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladicu da je već zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike.
- Moje srce je kolebljivo - rece mladic Alhemicaru kada su zastali da malo odmore konje. - Ne želi da nastavim.
- To je dobro. To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao - za jedan san.
- Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
- Zato što nikad neceš uspeti da ga ucutkaš. Čak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajuci šta misli o životu i o svetu.
- Čak i kad je sklono izdaji?
- Izdaja je udarac koji ne ocekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad neće poći za rukom. Jer ceš poznavati njegove snove i njegove želje i umeceš da se nosiš sa njima.
Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udaraca koje ne ocekuješ.

Mladic je nastavio da sluša svoje srce dok su putovali pustinjom. Poceo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je poceo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladic prestao da oseca strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. „Čak i ako malo izvoljevam”, govorilo je njegovo srce, „to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvecih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi, a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena, a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo”.
- Moje srce se boji patnje - rece mladic Alhemicaru jedne noćikad su posmatrali nebo bez meseca.
- Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s'vecnošcu.
„Svaki trenutak potrage je trenutak susretanja” - rece mladic svom srcu. „Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli, jer sam znao da je svaki taj cas deo sna o potrazi. Tragajuci za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da ću sresti, a sve to zahvaljujuci hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima.”
Onda je čitavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noći mladic je mirno spavao, a kada se probudio njegovo srce je pocelo da mu prica neke stvari iz Duše Sveta. Ispricalo mu je kako je sretan svaki covjek koji nosi Boga u sebi. I da je sreću moguće naći i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemicar već rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godina da bi ga stvorila. „Svakog coveka na kugli zemaljskoj ceka njegovo blago”, rece njegovo srce. Mi, srca, nemamo često obicaj da govorimo o tom blagu, jer ljudi već više ne žele da ga pronadu. O njemu pricamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali nažalost malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji - i da zbog toga taj svet postaje opasan.
Zato mi, srca, pocinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reci cuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce.„
- A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? - upita mladic Alhemicara.
- Zato što bi u tom slučaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladic je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladic se zakleo da će uvek ocekivati taj znak i da će ga slediti.
Te noćije sve ispricao Alhemicaru. I Alhemicar je shvatio da se mladicevo srce vratilo Duši Sveta.

- Paulo Coelho
Alhemicar

*

http://www.youtube.com/watch?v=tjHkj-uSt_Y
kokoro
(arcy farcy)
06. decembar 2009. u 12.45


Dva andjela putnika zaustavila su se da prenoce u kuci jedne vrlo imucne porodice. Porodica nije bila bas nešto gostoljubiva i nije im ponudila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuce. Dok su raspremali lezajeve na podu, stariji andjeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mladji andjeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, „Stvari nisu uvek onakve kakvima se cine”.

Sledeću noć,andjeli su dosli da prenoce u kucu jednog vrlo siromasnog para, ali muskarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podelili ono malo hrane sto su imali, bracni par je dozvolio andjelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti. Kada su se sledeći dan probudili, andjeli su pronasli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, lezala je mrtva na polju. Mladji andjeo bio je besan i upita starijeg andjela, „Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi covek imao je sve, i ti si mu pomogao; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

„Stvari nisu uvek onakve kakvima se cine” odgovori stariji andjeo.

„Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato.
Obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronadju to zlato.”

„Nocas, dok smo spavali u krevetu siromasne porodice, andjeo smrti dosao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvek onakve kakvima se cine”.

Ponekad se desi upravo to, kada stvari ne idu onako kako bismo želeli…

*

Međutim, bogati i dalje ostaju sramno još bogatiji, a siromasni?
Srećno i ponosno, velikog srca i bogate duse...

Pa kad ide krava nek ide i tele...

*

http://www.youtube.com/watch?v=orUXObxiIw8



kokoro
(arcy farcy)
06. decembar 2009. u 13.16

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.
Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom-rece Bog.
Ako imaš vremena rekoh.
Bog se nasmesi.
Moje je vreme vecnost. Šta si me zeleo pitati?
Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?
Bog odgovori:
Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca. Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje. Sto razmišljaju teskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj način ne žive ni u sadasnjosti ni u buducnosti. Sto žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli.
Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?
Osmehujuci se, Bog odgovori:
Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu. Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima... Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleci. Da nauce oprastati tako da sami oprastaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati. Da nauce da se novcem može kupiti sve. Osim sreće. Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito. Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...a ipak ih voli. Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati. Ljudi će zaboraviti sto si rekao. Ljudi će zaboraviti sto si učinio. Ali nikada neće zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio.

*

http://www.youtube.com/watch?v=r_qCXRPWIqc&feature=related



kanadjanin_011
(tehnicar)
08. decembar 2009. u 09.39


Mogla sam das udam za kog sam tela, al nije kako ti oćeš, neg kako je sudjeno. Prosio me neki Kreca iz Starčeva. Boze, lep ko upisan, bogat! Skorom da sam pristala, a mati kaže: „Nemoj, Maro, nji je devet ukucu! Ta nite tata davo dučiš šnajderaj da bideš paorka celog veka!”

A pose ispalo da šnajderaj svemu kumovo. Kad sam svrsila šes razredi, kaže Lala (tako zvali oca, a krsteno mu Momir): „Nemam novaca da te posljem u domaćicku skolu u Bavanište, al bar će za šnajderaj da bide!” Onak odem prvo kod baba-Ricike dučim da sijem beli ves. Bilo nas nekoliko, pa od zajutra do navece krojimo, sijemo, otvaramo rupice... Za nekoliko meseci naucim da sijem posteljinu i kosulje, a pose predjem kod Smilje Cengerove dučim snajderaj.

Ostanem tuna dve godine, mloge napustile. Jel polak godine fircaj, otvaraj rupice, prisivaj dugmadi, peri, idi u ducan, a zanat gledis šta majstorica radi, pa šta ukrades, to ti je. Kad kroji, sve nas pošlje nekim poslom, tek da nismo tuna, pa iskroji sve sto će da sijemo tu nedelju... Sve znam, ne znam kroj. I da me otac u Pancevo kod neke Tobošarove da naucim i to. Zavrsim, masinu nemam, di ću šta ću, i vratim se kod Smilje. Šta uradim posla jedan tal meni, dva njojzi, jedan za masinu i jedan jel je majstorica. Mi u jednu sobu, u drugu njen Velja imo kovacnicu, a ovaj moj sadasnji bio kalfa kod oca. Mladji dve godine, al spadalo, pa ne das mane moje glave. Kad potkivadu konje na sokak, furt zavirivo na pendzer. Mati ga otera, al on opet i tako nas dvoje sludujemo. Pose samo cekamo da Smilja okrene ledja, ode da prestavi rucak il tako stogod, a ja sedim za masinom i zapevam: „Dve jabuke, tri dunje, na ormanu venule”, a on cuje pa oma dotrci na pendzer, pas razgovaramo i ljubimo. Dok nas majstorica jedared ne uvati. Kad je nije strefilo! Pa nema lufta, oma sela na hoklicu. Dam joj vode i secera, a ona će„
Ju, dete, primaj Boga, šta da kažem tvom ocu i materi?” A ja njojzi: „Ništa, imam ja svoj lebac i ne treba niko da mi drzi svecu!” Pose rekla Velji, a onaj oma zove mog Branka i kaže: „Ako se volete, onak se ženi, nemoj tuna da mi pravis komendiju!”

I tako moja Biška ustane jedno jutro, izidje u avliju, čuje negdi svira armunika. Kaže ocu: „Nije svetac, a cujes di sviradu i pevadu, mora da je nečija noćas odbegla”. Dal su oma znali cija, kad usli u moju sobu, a mene nema.

*

http://www.youtube.com/watch?v=szOo8HpqmDs&feature=related
kokoro
(arcy farcy)
11. decembar 2009. u 18.14
Bio jednom jedan čovjek i bio je silno nesretan. Neprestano mu se cinilo da je njegov zivot jako tezak, molio je Boga da mu da laksi „krst” u zivotu.
Jednog dana,dosadi Bogu molitva tog čovjeka te mu pošalje anđela.
Anđeo ga odvede u jednu veliku prostoriju punu raznih krsteva.Kaže mu anđeo:Evo,ovdje možeš birati novi krst svojega života, uzmi vremena koliko god ti treba. I čovjek je pomno proučavao svaki, merkao, podizao, pokušao poneti i na kraju se odluci za jedan.
Rekao je:Evo,ovo je krst kojeg želim! Tada mu anđeo odgovori: A sada pogledaj kome je krst do sada pripadao.
Na krstu je pisalo ime tog čovjeka.Odabrao je svoj vlastiti krst.

*

http://www.youtube.com/watch?v=4KCerywSykE

kokoro
(arcy farcy)
27. decembar 2009. u 14.38
Sneg je pao te zime još u novembru, i odmah se istopio. Ali nije dugo potrajalo i pao je ponovo, pa onda još jednom i tako je i ostalo. Čim bi malo krenulo da popušta, pao bi novi nanos, a onaj stari se zaledio i stegao u neprobojnu i sve deblju koru, koja će se otopiti tek u aprilu, pretvarajući se u jezero blata, plastičnih kesa i raznog ostalog smeća. Ali sada se belilo dokle je dopirao pogled, a zaleđene krošnje i krovovi činile su da grad izgleda iznenađujuće lepo. Čak i oronulo naselje koje su izgradili Francuzi za svoje najamne radnike pre velikog rata, dok je rudnik još bio njihov. Kroz naselje je išla staza koja je vodila do velikog obdaništa, znatno novijeg i još uvek sasvim modernog izgleda, ali tek nešto manje zapuštenog od okolnih zgrada. Sneg je padao čitave nedelje pred Novu godinu i staza je sada predstavljala tek uzanu prtinu, dovoljnu da se dva slučajna prolaznika mimoiđu, ako se jedan malo iskosi.
Za Peđu i njegovog sina bilo je to sasvim dovoljno prostora. Jedino je ogromna torba koju je Peđa nosio u levoj, slobodnoj, ruci, svojim dnom povremeno zakačinjala okolni sneg. Učiteljica im je te godine objasnila da obdanište više neće organizovati uplatu paketića. Roditelji su se stalno bunili, nekome su slatkiši bili bezvezni, neko je dete već imalo baš takvu igračku, neko baš takvu nije želelo, mnogima je sve to bilo preskupo… Vremena su bila teška, deca nisu problem, ali ljude je teško zadovoljiti… I tako je donešena odluka da obdanište obezbedi samo Deda Mraza i fotografa, a roditelji da donesu sami paketiće. Pa neka unutra stave šta im je volja, i za onoliko para koliko mogu ili misle da treba.
„Gledajte da paketiće nekako sakrijete, u neku veću torbu, i donesite ih u salu pošto smestite dete, ne moraju baš da vide…”, rekla je još, „mada od njih teško može nešto da se sakrije, sve hoće da znaju. S druge strane, nije strašno ni ako vide. Deca su ionako već velika, znate, šesta im je godina i znaju da je Deda Mraz samo jedna velika i lepa bajka…”

Tata, a šta ću ja da dobijem ove godine od Deda Mraza?, pitao je radosno Filip.
Dobićeš… razne stvari, odgovori Peđa.
Oću da dobijem puuuno slatkiša?
Puno.
I igračkice?
Biće sigurno i neka igračkica„, reče Peđa, trudeći se da se ne nasmeje.
A je l će Deda Mraz da mi donese sve igračkice koje sam hteo?
Ako si bio dobar dečak cele godine, onda hoće.
I Supermena?”
Uf, Supermena… znao je da je nešto zaboravio.
Pa ne znam… zavisi koliko si bio dobar. Uostalom, sačekaj još malo, pa ćeš da vidiš.
A kako Deda Mraz uvek zna baš tačno sve što ja hoću da dobijem, i uvek mi baš to donese?
„A šta ti misliš?”, odgovori Peđa pitanjem.
„Ja mislim da Deda Mraz ima jedan veliki televizor tamo, na Severnom polu, i da on gleda tamo svu decu, i tako zna ko je bio dobar i onda mu donese baš sve što hoće. Ako je bio stvarno dobar. Ili ne znam kako.
I ja isto mislim da je tako.

Je l si se slikao sa Deda Mrazom?
Aha.
I, kako ti se čini?
O, on je super, tata. Je l si znao da on izgleda baš isto kao na slici?
Nisam to znao”, reče Peđa.
Tata, a je l možemo da otvorimo paketić čim stignemo kući?
Naravno da možemo.
Ali pre nego što ručamo. Mama će da nas tera prvo da ručamo.
Mislim da će ručak danas moći malo da sačeka.
Tata!
Molim Filipe„, reče Peđa zamišljeno. Znao je da još nešto trebalo da uradi, ali nije mogao da se seti šta.
Je l ti znaš da sam ja bio najbolji dečak u celom obdaništu?
Nisam to znao.
Jesam, dodade Filip ponosno. ”U celom obdaništu. Od svih dečaka i devojčica! A je l znaš kako znam?
Ne znam.
Svoj drugoj deci su tate i mame kupile paketiće. Jedino je meni stvarno doneo Deda Mraz.
Onda se setio. Supermen! „Ma nije strašno”, reče u sebi. Kupiću ga odmah ponedeljak u Toysu. Neće ni tad biti kasno. Ako nemaju ni tamo otići ću u Zaječar. Da, to će biti dobro, svakako ćemo otići u Zaječar.
Hoćeš da idemo u ponedeljak u Zaječar?
Hoću!, reče Filip ozareno.
Sednemo u auto, samo ti i ja, i otperjamo u Zaječar da se zezamo.
Važi, reče Filip. „Ti sedi u auto i idi. A Supermen i ja ćemo da odletimo.

-Branislav Dimitrijević

*

http://www.youtube.com/watch?v=0YqG8NGr-AQ&feature=related

kokoro
(arcy farcy)
05. februar 2010. u 09.28
KAD SAM BIO GARAV

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u Drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

-Miroslav Mika Antić

*

http://www.youtube.com/watch?v=jTQxeNzhy5E
kokoro
(arcy farcy)
26. februar 2010. u 00.32
Verovatno nema onih koji nisu gledali crtani film o velikom, crnom, andaluzijskom biku Ferdinandu, koji je od koride i borbe sa toreadorima, više voleo da mirno sedi na proplanku i – miriše cveće. Crtani film je divna Diznijeva adaptacija (1938) istoimene knjige za decu Manroa Lifa (1936).
Međutim, manje je poznato da je Ferdinand zaista postojao i da je za njegovo postojanje vezana jedna lepa i sentimentalna priča.
Književni i animirani lik Ferdinand, u stvarnom životu zvao se – Civilon. Oteljen je početkom davnih 30-ih godina na jednom imanju kraj Salamanke, u Španiji. Njega je odgajao bišvi toreador Alvarez koji je, još pre nego što je Civilon odrastao i postao poput onog u crtanom filmu – zastrašujuće veliki, crni bik, shvatio da ovaj bik nije poput drugih. Naime, Civilon je pristajao da ga Alvarez hrani iz ruke, tapše po ogromnim leđima i češka. Čak su i deca smela da mu priđu, a on ih je samo nezainteresovano posmatrao i nikada ih nije napadao.
Koliko je ovo bilo neobično, govori i činjenica da španski bikovi nisu ni nalik običnim bikovima. Španski bik je jedna od najopasnijih životinja na svetu. Izuzetno je brz, snažan i veoma agresivan. Njegova agresivnost nije nimalo slučajna. Uzgajan je da bude takav i rezultat je veoma pažljivog, vekovnog odabira.
Ta, na prvi pogled Civilonova „miroljubivost”, nije smatrana manom, već znakom izuzetne plemenitosti. Naime, Civilon se borio samo sa dostojnim protivnicima.
Priča o neobičnom biku brzo se pročula. Civilon je postao poznat, o njemu su pisale novine, često je bio na naslovnim stranama.
Civilon nije razočarao u koridi. Borio se sa čuvenim toreadorom El Estudianteom u Barseloni.
„Korida je počela, a Civilon je odgovarao očekivanjima. Napadao je, a Luis Gomez (El Estudiante) ga je susreo sa par lepih veronicas. Onda su, kao i obično, ujahali pikadori. Civilona su gadno uboli, ali je on nabo na rogove oba konja, bez oklevanja. U tom trenutku publika se rasrdila i zahtevala da se bik poštedi. To je odmah odobreno.” („Male istorije”, Peter Englund, Geopoetika, 2009).
Povremeno se dešavalo da posebno hrabri bikovi budu pošteđeni i da koridu napuste živi da bi nastavili život kao priplodni bikovi. Tako je bilo i sa Civilonom.
Međutim, pojavio se jedan veliki problem – kako ranjenog i preko mere razjarenog bika izvesti iz arene?
U publici je sedeo onaj Alvarez sa početka priče. On je uzeo malo sena i bez straha ušao u arenu. Civilon je istog trenutka jurnuo, spreman da napadne. U publici je nastala grobna tišina.
Onda se dogodila nesvakidašnja stvar koju publika i krvlju natopljeni pesak arene još nisu videli: Civilon se naglo zaustavio kraj Alvareza, protrljao svoju njušku o njegovu ruku i – pojeo seno. Alvarez ga je mirno izveo iz arene, praćen oduševljenim pokličima publike.
Vlasnik Civilona je odlučio da ostavi bika još u areni, da mu zaleči rane pre no što ga prebaci na ranč.
Bilo je to 1936. godine.
Trebalo bi da je ovo kraj priče o Civilonu, da bi sama ta priča imala srećan kraj. Srećan po Civilona.
Nažalost, nije bilo tako.
Te godine se, 17. jula, vojska na čelu sa generalom Frankom, pobunila protiv zakonite vlade u Španiji. Dan kasnije, prilikom opsade Barselone, jedna grupa vojnika probila se do arene. Bili su gladni. Tamo su pronašli Civilona, ustrelili su ga i zaklali na licu mesta.
Tog jutra počeo je strašni Španski građanski rat.

-Ana Janković

*

http://www.youtube.com/watch?v=cIDCc0KwuOA
kokoro
(arcy farcy)
05. mart 2010. u 09.33
1.

Sanja

Dogodilo se da je jedne noćineka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada i pada kroz čitav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prošla je kroz suncevu galaksiju i slučajno se spustila na planetu Zemlju... Na kontinent, koji se zove Evropa... U jedan grad na koji nikada nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je zeleo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!
Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedan porodiliste na kraju grada...
Tačno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Na cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben.
Kada bi se Sanja osemhnula, smesio se on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu ništa nije falilo. Dogodilo se da se iste noćiu isto vreme, rodio jedan decak. Vanja.
Zašto bebe, uopste, placu?Kažu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A, odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav? Ljubav je između onih koji se vole.
Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio nešto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio čim je progledao – znaci, zaista, na prvi pogled!
Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe, već je bila otmeno bleda i imala je divnu dugu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom.
Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spavali i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci.
Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo.
Pošto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duže od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave. Onda se jednoga dana slučajno sretnu na klackalici.
- Je l’ me se secas? – upita ga Sanja
- Secam se...- rece vanja – Znao sm da ćemo se jednog dana sresti!
- Kakvo ime si dobio? – upita ga Sanja
- Vanja! A ti?
- Sanja! – rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena neće slagati.
- Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! – rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor.
Onda su ih njihove mame užele za ruke i odvele svaka na svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim...
I tako je pocela njihova ljubav... A šta je to – ljubav? Kada gledaš u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kada poklonis cvet... Kada onome koga volis das jedan krug i ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis das jedan griz i kada podelis sa njim gumicu za brisanje na dvoje i kada mu das jedan liz! Kada nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!
Slavili su istog dana rođendan... Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali se skolice... Sedeli u istom razred... u istoj klupi... ucili su šta je domovina... A šta je to – domovina? Akvarijum je domovina za zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav.
Dobili su u isto vreme ospice... pa onda zauske... Pa, prvu nagradu za sviranje u četiri ruke, u muzickoj skoli „Mokranjac”. Zajedno su se klizali. Zajedno su vozili rosule. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.
- Šta ti je to na kolenu? – upita je jednog dana Vanja.
- Oh, ništa! Mladez – odgovori Sanja.
- Mene podseca na neku tamnu zvezdu! – rece on.
- Zaista? – obradovala se ona – podseca i mene, ali ne smem to nikome da kažem!
- Lepa je... – divio se Vanja.
- I meni se dopada... – kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
- Smes... – rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na šta se Sanja zarumeni.
- Hoćeš li da budes moja žena? – upita je.
- Hoću! – odgovori ona tiho – Ali samo ako se zakunes da ćeš me uvek voleti.
- Kunem se! – zakleo se Vanja.
- To je važno zbog toga – nastavi Sanja – što ne bih podnela da zavolis neku drugu! Znaš, čini mi se da ću živeti samo dotle, dok me zaista budes voleo...
- Ludice! – pomilova je Vanja po kosi – kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboravis svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot!
Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka bajka, rečima da su živeli dugo i srećno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slične Vanjinim.
- „ Kako je samo lepa! - pomisli on – Bas bih voleo da je poljubim!”
U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu.
- Oh, do malo pre mi je bila taman! – rece uplaseno – A, sada mi se čini predugackom...
Vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim ocima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta. Možda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slučaj je bio izuzetak, ona je htela sve ili ništa! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi – ona se stvarno smanjila, ali u tom trenutku niko nije primetio.
- Sanja, šta ti je? Šta se desilo? – upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela.
- Oh, ništa! – odgovori ona zbunjeno – učinilo mi se samo da je pala jedna zvezda...
- Ali sada je dan! – zacudi se Vanja.
- Pa, šta? – rece ona – Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.
Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, ništa se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj rasejana krojacica nije uzela tacnu meru.
Onda su lepo živeli zajedno u potkorvlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogormni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato.
- Je l’ me još volis? – upita ga ona.
- Volim te! – odgovori on, zevnuvsi.
- Isto kao pre?
- Ne!
- Ne volis me kao pre?
- Volim te mnogo vise!
Ali u trenutku, kada je Vanja pozeleo u sebi slavnu zvezdu iz varijetea, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za čitavih trinaest santimetara.
Sve je cesce morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerica, čija je boja podsecala na Vanjine plave oci, ali i to je imalo dobru stranu – veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme čitav Beograd ih je nosio na Sanjin način!
Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz „Labudovog jezera”, pa se Sanja smanjila za još devet santimetara.
I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica, koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetara odnese joj jedna macka premazana svim bojama... Onda su Sanjine mini-haljine postale maksi!
No, i to je imalo svojih dobrih strana: osvezila je na taj način garderobu i godinu dana nije morala da kupuje ništa novo...
Onda je Sanja pocela da se oblaci u prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala već dvadesetjednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je često vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes-krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili u Zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom.
Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica:
- Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! – rece – Kako se zoves, duso?
- Sanja! – rece Sanja.
- Imaš, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? – rece dama – I licis mnogo na nju.. Pozdravi je kad se vratis kuci!
- Hvala, gospodjo! Hoću... – rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu
kokoro
(arcy farcy)
05. mart 2010. u 09.38
2.

Onda je Vanja poceo da kuca u četiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i još lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...
Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da će svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo.
Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo.
Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za proleće i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.
To je izgleda bilo jače od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slučajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na noćnomormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je teško pronaći odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i žena sa mnogo ukusa. Šta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je često izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tačno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli još vise nego pre. Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U početku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale žene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa šta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je naročito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:
- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?
Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.
Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Pošto vise nisu mogli da sviraju klavir u četiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju „Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako će Sanja citati knjige? U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila već odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a naročito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slične. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...
- Neću da živim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne držite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto živi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hoću li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.
Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muž, izigravajuci vetar...
Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slučaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila čitav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne! Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takođe, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili ništa cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala šta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, čija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa ćete videti šta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaći ćete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, šta se tu može – za vas će unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slučajna vrana...
Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku naročito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!
Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noći jer je sanjala nešto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na očajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu između nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rođendan. Sada je to za nju bio lanac sličan onome sa neke velike dizalice!
- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ćeš me oduvati...
Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slučajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:
- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
kokoro
(arcy farcy)
05. mart 2010. u 09.41
3.

- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, čiji bi mehanizam Sanja pokrenula, čim bi ga čula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj način. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
- Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je opet, znajuci da će se od svake laži Sanja opet smanjiti.
I smanjila se. Ali to je bilo jače od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najviše je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slučajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa „Evropa”. Tražio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja je nije dao.
- Zašto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje čitavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za celih pola metara.
Ne znamo šta je bilo na toj veceri između njih dvoje, ali već sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.
Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...
Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa čak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!
Dok ga je još sluzio vid penjao se na krov kuce i tražio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo običan mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?
Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili šta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate šta? On je još uvek trazi... lako ćete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju.
Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto sto su davno izgubili, koracaju na isti način. Poznacete iz po tome sto ih na ulici ništa drugo ne znaima: samo gledaju ispred seve, samo gledaju i traže, traže...
A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Možda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci; možda je zaista tamo, samo sto on to ne može da zna?

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=I1Io_bROf_g&feature=related

kokoro
(arcy farcy)
15. mart 2010. u 09.40
DEVOJKA IZ AMERIKE

Pred Marinin odlazak bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom?

Nije bilo mnogo automobila na Sretenovom putu ka beogradskom aerodromu. Mada se trudio i pred samim sobom da izgleda nonšalantno, dlanovi su mu se znojili. Marinu nije video najmanje petnaest godina. Bar toliko dugo se nisu ni čuli. Strepeo je od njihovog susreta.
Pre otprilike mesec dana, zajednički prijatelj, njihov drug iz gimnazije Vladan, javio mu se telefonom da ga pita hoće li da mu da Marininu elektronsku adresu. Sreli su se na njujorškom aerodromu, tamo je bio na službenom putu, a noć proveli po barovima evocirajući školske uspomene. Onda ga je Marina pitala da li viđa Sretena.
- Čoveče, još je luda za tobom. Kad je čula da si se razveo, oduševila se. Htela je da zna da li imaš decu. Ona ima ćerku koja živi sa njenim mužem, bivšim, čoveče, bivšim. Taj momak je Amerikanac, pun love kao brod. Plaća joj odličnu alimentaciju, brine o detetu, jer je Marina stalno na putu, stjuardesa je i, eto, hoće sa tobom da se čuje.
Za Sretena, Marina je bila završena priča. Pamtio ju je kaoprekrasnu, pametnu devojku, omiljenu i najuspešniju u školi, ali beskrajno sebičnu i razmaženu. Više nije mogao tačno da se seti, ali su se valjda zbog toga i rastali. Ako ne zbog Magdalene.
- Znaš - kazao je Vladanu. - Ne vidim zbog čega bi sada trebalo da joj dajem imejl. Uopšte me ta devojka više ne interesuje. Nemamo dodirne tačke. Život je, brale, stvorio jaz među nama. Ona je tamo, ja ovde, najbolje bi bilo da tako ostane.
- Ti, valjda, najbolje znaš. Nisam ja Marinin advokat da te ubeđujem u suprotno, ali ne znaš, brate, šta propuštaš. Ako je u gimnaziji bila lepa, sad je savršena, nestvarna. Nije normalno kako izgleda. Viski „cepa” kao smuk, a ništa se ne vidi. Kad ispije piće, zatrese kosom i nastavi kao da pije mleko, bez posledica. Čudo od žene.
Sretenu baš nije bilo do bančenja sa bivšom devojkom. Život mu se inače pretvorio u gomilu đubreta. Sve se srušilo, sve u šta je verovao, u šta je ulagao, za šta je stvarao. Magdalena je pokupila decu i otišla u Švedsku, kod svojih. Dugo mu je već pretila da će to da uradi. Dugo već ništa nije bilo u redu. Pre tri godine, kad su njeni došli za božićne praznike, pojavila se prva napuklina. Zapravo, napuklina je bila sve dublja, godinama unazad, ali se tada razgranala u provaliju, bespuće nerazumevanja.
Voleo je Magdalenu, ali ona je sve manje ličila na ženu u koju se zaljubio. U početku, oči su joj blistale kao kapi rose kada bi njegov pogled zaronio u njene zenice.
- Divan si - šaputala je.
Bio joj je duhovit, sjajan, neponovljiv i to nije krila. Bio joj je najbolji, najlepši, najpametniji. Ugnezdio se u svaku njenu misao.
- Ej, nisam to ja - pokušavao je da je razuveri - taj tvoj dasa čak i ne liči na mene. Ja sam gad, a taj momak koga si zamenila sa mnom je nešto kao princ iz bajke, jer i ovi današnji prinčevi su puni mana. Nemoj da preteruješ, ne hvali me previše.
Tako je govorio, a zapravo je uživao u odsjaju njenog divljenja u svakoj reči vezanoj za njega. Prijalo mu je što i drugi vide koliko je zaljubljena. Bila je sićušna, ali savršena u toj svojoj zaljubljenosti. Osmeh joj je cvetao na punačkim, mekim usnama koje je voleo da gricka do duboko u noć.
Voleo je sa njom da vodi ljubav po celu noć, dok ga na kraju ne preklinje da prestane, „ne mogu više, nemoj, stani, nemoj, molim te, dosta, umreću”, jer je bio ispunjen ne samo i životnim i životinjskim zadovoljstvom nego i ponosom što je, među njenim rukama, tako snažan, poseban i veliki.

Ponekad bi se setio Marine, njene svojeglavosti, ponosa i želje koja je milela među njima kao piton koji ih neprekidno, lenjo vreba, spreman da proguta njeno neiskustvo i njegovu potrebu da baš sa njom postane muškarac.
Magdalena nije imala Marininu svojeglavost. Potpuno mu se predavala. Uzdisala je zato što je to Sretena uzbuđivalo. Milovala ga je ne razmišljajući koliko joj te nežnosti donose zadovoljstva. Htela je da ga mazi, zato što je on voleo kada ga je mazila. Kupovala mu je novine i doručak, palila mu cigaretu posle ljubavi, jer je uživala u njegovom širokom osmehu, u poljupcima kojima joj je prekrivao telo. Uzimao ju je dugo, posednički, trijumfalno.
- Volim te, o, kako te volim! - vriskala je.
- Volim te - ponavljao je i on, kao eho njenog zadovoljstva, a negde, iz dubine sećanja, polako bi izronila Marina, tek da ga zbuni i ošamuti.
Neosetno, njena radost mu se podvukla pod svaku misao. Nije ni osetio kada mu je postala toliko potrebna da život bez nje nije imao ni jutro, ni snove, ni radost. Hteo je da stanuju zajedno. Njoj se to nije dopalo. Ostao je u studentskom domu, sve do venčanja.
Magdalena je želela da se uda za njega. Oženio je, čim ju je zaprosio od njenih konzervativnih, namrgođenih roditelja. Kao dan i noć, svetlo i tama. Ona je bila vedra, koliko su oni bili tmurni, ona vesela, koliko oni neraspoloženi.
Bila je u belom, kao lokvanj raskošna usred mulja svakodnevice. Prilazila mu je korak po korak, uzdrhtala, topla, zahvalna, ali ga je, posle potpisivanja svog novog prezimena zgazila tako snažno da se trgao. Uzdrhtala, ali samosvesna, podlaktila ga je tako sigurno da se, prvi put od kada su bili zajedno, osetio kao lovina. Ali, uživao je. Tek će početi da se koprca u mreži koju je sam sebi spleo.
Spolja, bila je to ista mala, topla žena. Ali, one iskre u njenim očima počele su da seku kao bodeži od kristala. I dalje mu je govorila da je najbolji, najlepši, ali u njenim rečima više nije bilo pesme, bile su oštre, nemelodične, makar i dalje milozvučne njegovom uhu. Jecala mu je u naručju, ali više nije pristajala da to bude po čitavu noć.
- Nismo životinje - kazala mu je, uz svoj čaroban osmeh.
Nešto ga je žacnulo posred stomaka, ali je progutao. Naučio je da skriva šta misli, da bi bilo mira u kući. Naročito od kada su im se rodila deca, najpre Elena, pa onda Bogdan. Bio je lud za njima. Drhtao je od strepnje da ih nečim ne povredi. Želeo je da im stvori život kakav on nije imao, da im kupi najbolje i najlepše, da ih vodi na mesta na koja nije vodio čak ni njihovu majku. Bio je brižan, čuvao taj mali delić svemira koji je bio sve što je hteo od ovoga sveta, učauren u ljubav, u komfor, čak i u svoju prezauzetost.
Zato je, kada se pre nekog vremena vratio sa posla, a ormani u kući bili prazni, sem njegovog dela, u spavaćoj sobi, sa širom otvorenim vratima i zlokobno tihom decom, uzdrhtao sluteći zlo.
- Sretene - kazala mu je Magdalena savršeno mirno, kao nožem mu parajući bubne opne baš tim mirom - ja više ne mogu da izdržim.
„Šta ne može da izdrži?”, pitao se, očajan. Zar joj nije sve pružio, i njoj i deci, zar je nije iskreno i nežno voleo sve ove godine, ne povređujući je nekakvim romansama sa drugim ženama, mada je hiljadu puta bio u prilici da se zabavi i sa strane. I Marine se odrekao zbog nje.
- Sve sam ti dala, sve što jedna žena može da pruži. I mladost i svoje najlepše godine, najčistiju ljubav. Bila sam ti i supruga i drug, prijateljica i majka tvojoj deci.
„Kao da to nisu njena deca”, pomislio je. „Šta to ona priča?”
- Na sve moje napore da unesem ljubav u naš dom, ti si odgovarao sebičlukom. Nikada te nije bilo u kući.
- Morao sam da radim - promucao je. - Težak je ovo period.
- I drugi ljudi rade, pa opet imaju vremena da se posvete porodici.
- Kad god sam mogao i ja sam.
- To tvoje „kad god si mogao” nije dovoljno, uopšte nije bilo dovoljno, Sretene. Decu samo jednom godišnje vodimo na odmor, oblače se prosečno, ne pamtim kad smo poslednji put bili u kafani, kad si nas izveo na večeru u restoran.
- Ne razumem, pa ti si, Magda, govorila da je grad nesiguran, ti nisi želela da vas izvodim, ni tebe, a posebno ne decu.
- Eto, vidiš. I sam se slažeš. Šta mi deca imaju od ovakve Srbije? Šta? Samo da budu prokažena kud god da odu. Fin svet napolju nas smatra nekakvim poludivljacima.
- Biće da se nešto ipak promenilo, da nije baš tako.
- Šta se promenilo, tužni Sretene? Šta? Kad putujemo, satima čekamo za vize, zarađuješ premalo za onoliko vremena koliko provodiš na poslu. Odvešću decu kod mojih, da žive u kulturnom, finom svetu, da zaborave sve ovo ovde.
- Ne možeš to da mi uradiš!
- Vidiš da je samo tvoja sebičnost nesebična. Tebi da uradim! Opet si ti u centru pažnje, opet si ti najvažniji, čak i sada kada ti govorim o tome da deca i ja odlazimo iz tvog života. Odlazimo.
- Šta ti, u stvari, hoćeš od mene?
- Da nas pustiš, samo to. Možeš da svratiš da nas obiđeš, decu pre svega i da nam poželiš srećan put.
- Zašto, bar, ne razmisliš?
- Noćima ležim budna kraj tebe. Šta misliš, šta drugo radim nego razmišljam? Ovde ni deca ni ja više nemamo šta da tražimo.
Elena je zaplakala, jurnula mu je u naručje. Bogdan mu je polako prišao i seo mu u krilo. Voleo je baku i deku, voleo mamu, ali voleo je i tatu, nije želeo da ostane bez njega. Švedsku je danas počeo da mrzi. NJemu je Srbija bila lepa, čitav svet mu je bio lep, pa i Švedska pre nego što je majka rekla da će ubuduće živeti tamo, bez oca.
- Tata mora da radi - kratko je kazala. - Ne budi dosadan, Bogdane. Doći će, možda, kasnije.
Po sevanju očevih očiju shvatio je da u Švedsku idu bez njega. Nije želeo nikuda bez Sretena. Voleo je sa ocem da igra fudbal više nego da sa dedom ide na pecanje. Sve do danas voleo je i pecanje i Švedsku i dedu i babu, ali najviše na svetu voleo je majku i oca i sestru i to njihovo parče sveta na Višnjici, taj Beograd sa smogom i prljavštinom u kome su, sa njim, odrastali svi njegovi drugovi.
Otac je zaplakao. Prvo je plakala Elena, pa otac. I niz Magdalenino lice su se slivale suze. Ali, nije htela da popusti.
- Hajde sa nama - kazala je jednog trenutka, kada su joj se emocije slile niz kičmu, grčeći je.
- Možda bi nam uz moje svima bilo lakše. Hajdemo u taj normalan svet, da živimo kao normalni ljudi. Dosta je bilo mučenja.
- Idi ti, ako moraš, ali decu mi ostavi.
Nije htela. Morala je da odloži put da bi i to dobila: njegov pristanak da povede decu. Znao je da će izgubiti. Uvek je umela iz njega da izvuče sve što je htela. Od svakog je uzimala. I decu mu je iščupala iz naručja. Porodicu, dom. Sve je odnela.
Stigao je na aerodrom. Uzdahnuo je dok je zaključavao auto.
„Kako li Marina sada izgleda?”, pitao se.
Kada su se rastajali, pred njen put u Ameriku, bila je visoka, riđokosa i zgodna, privlačna kao zabrana, kao greh. I tako mlada. Sećao se njenog lica u svim trenucima koje je provodio sa Magdalenom, njenih malih, mekih poljubaca punih neiskazanih zaveta.
Pred Marinin odlazak u Ameriku bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom? Čemu je Sreten mogao da se nada od ove nepoznate žene, koja je nekada bila njegova prva ljubav?
Okrenuo se na petama i požurio s aerodroma. Krenuo je kući.
- Sretene, je li moguće da si to ti?
Pogledao je. Vreme je stalo. Bila je visoka, riđa i nasmešena. Kao devojčica kojoj se, među topolama, zaklinjao na večnu ljubav.
- Ostala si ista - prošaputao je.
- Samo spolja, moj Sretene, samo spolja.
Stisnuo ju je uz sebe i nežno poljubio. Vreme se skamenilo. Dok je grlio Marinu, negde, iz dubine podsvesti, sa dna sećanja, polako je izronila Magdalena, to njeno predano, blisko lice, tek da ga zbuni i ošamuti.

-Momo Kapor

*

http://www.youtube.com/watch?v=a8NAXMruxW4

kokoro
(arcy farcy)
04. april 2010. u 12.19
1.

Jedan davni Uskrs

By Dzo Moler

Te, 1959. godine, uskršnji dan bio je sunčan , topao , lep kako samo neki dani umeju da budu u svojoj raskošnoj prazničnoj sreći koja ih učini nezaboravnim. Jutro je u stvari bilo malo hladnije, ali nešto kasnije, izdašno aprilsko sunce, veselo i toplo, ukrasilo je i ugrejalo dan koji smo tako nestrpljivo očekivali.

Moja majka je prethodnog dana ofarbala jaja i obrisala ih krpom utopljenom u zejtin, tako da su se presijavala u staklenoj činiji na stolu. Naravno, cela kuća je blistala u čistoti i svečanom prazničnom redu, a sunčevi zraci, ulazeći kroz prozor, donosili su neku posebnu prazničnu lepotu i toplinu. Na polici u našoj maloj kujni, koja je gledala na fabriku stakla, sve je bilo u najboljem redu, uključujući i lepe bele čipke i miljee, koji su davali izuzetan,a u isto vreme raskošan i skroman izgled i pokazivali svečanost cele kuhinje. Na šporetu, u kome je vatra polako rominjala, stajalo je nekoliko pokrivenih šerpi i drugih posuda, punih ukusne hrane koju je majka cele noći spremala za ovaj praznični ručak. Kolači u staklenim poslužavnicima, pokriveni izvezenim platnenim pokrivačima, čekali su nedirnuti i topli. I kujna i soba mirisale su na čisto, sve je bilo kao novo, a šifonjer, kreveti i mala komoda sa ogledalom, blistali su, kao lakirani najboljim lakom. Kreveti, pokriveni šarenim pirotskim ćilimima, bili su kao na izložbi Narodne radinosti. Astal u sobi imao je lep vezen čaršaf , a još jedan tanjir sa uskršnjim jajima bio je tu, kao ukras. Sunce je ulazilo kroz prozor, rasipajući se na sve to i dajući mu svečan, praznični ton i izgled.

Sada, već negde oko 9 sati ujutru, majka mi je obukla svečano mornarsko odelo, kupljeno samo za tu priliku. Naravno, nove sandale su se još i otrljavale sa unutrasnje strane, praveći šare na svetlim čarapama. Očekivao sam da će mi majka staviti na glavu i mornarsku kapu, pa da se pokažem mojim drugovima Miti, Banetu Slinči, Glavči, Žabcu i ostalima, koji su sigurno već izašli napolje i čekaju sa uskršnjim jajima u džepovima.

Međutim, majka mi stavi na glavu lepi beli kačket koji mi je bio taman i lepo mi stajao, što je bilo najvažnije.

„Eto, sada imaš kačket kao onaj golman koga voliš i ponekad, kada igraš loptu sa drugovima, možeš da staviš kačket da bi ličio na tog Bearu, ali danas pazi da ga ne isprljaš, jer poslepodne idemo u varoš u posetu tvojoj tetka Nadi.”

Gledao sam se u ogledalu, pravio golmanske poze i grimase, bio sam presrećan kad sam i sebi zaličio na slavnog golmana koji se nije odvajao od svog belog kačketa i začudo, nikada mu nije ispadao, ma koliko da je skakao i padao, braneći gol. Istrčao sam napolje, a na poljani gde smo se obično okupljali, već su se nalazili skoro svi moji drugari ,udešeni, čisti, začešljani, sa kapama ili bez kape, ali samo sam ja imao beli kačket. čim izađoh,zauzeh pozu kakvu je obično zauzimao Vladimit Beara kada se spremao da odbrani neki od onih penala,zbog kojih bi ceo stadion zanemeo,a mi, klinci pored radija, slušajući reportera i slavnog sportskog novinara Radivoja Markovića, u svojoj bogatoj mašti zamišljali smo i pratili svaki pokret koji je poznati fudbalski reporter opisivao.

Bravo Beara! Vikali su moji drugari, `ajde baci se , `ajde skoči kao da hvataš loptu, hajde…Beara, `ajde pokaži kako on degažira. Zatrčavao sam se, skakao, pravio poze imitirajući velikog golmana, a moji drugari, srećni, smejali su se.

„Nemoj slučajno da se isprljaš ili pocepaš!”, čuh majku koja je sve ovo posmatrala sa prozora našeg stana i igra sa belim kačketom i Bearom prestade.

„Da vidimo ko ima kakvo jaje”, reče Mita čvarak, a mi svi povadismo ofarbana jaja koja su svetlucala na suncu.

Sada se društvo uvećavalo, jer su došli braća Bobi i Loli, Zoki i Dane Žabac, Rade i Steva Marković, Zoran i Mone …Bilo nas je dosta. Pomislih kako će se domaćice uplašiti kada pođemo po kućama da čestitamo Uskrs, naravno, očekujući za poklon farbano jaje i možda neki kolač. Ovako,kada bismo se pojavili u gomili, bio bi to pravi šok za njih. Zato smo se podelili u tri grupe. Jednu je vodio Mita, i ja mu se pridružih, zajedno sa Zokom i Stevom. U drugoj je bio Bane Slinča sa Danetom Žapcem i Radetom, a treću je vodio Glavonja sa braćom Loletom i Bobanom, a i Mone se ubacio, došavši skoro poslednji sa đokom čokalijom.

„Pre nego što počnemo sa razbijanjem jaja, idemo u posetu komšijama, već smo se podelili i krećemo”, reče Mita, a svi, kao po komandi, pođosmo u tri pravca.

„Još nešto”, priseti se neko,„za otprilike jedan sat vidimo se ovde na poljani da proglasimo pobednika , tj. onu grupu koja je skupila najviše jaja.”

Mitina grupa, u kojoj sam i ja bio, pođe prema zgradi koja je bila iza stare škole gde se nalazilo oko desetak stanova i dosta vrata za kucanje.

Prvo rešismo da zakucamo na vrata tetka Deske Simić koju su svi zvali Mala Deska. Otvorila nam je vrata, iako još nismo ni zakucali, već se prepirali ko će da zakuca.

„Hristos Vaskrse!”, reče nam ona i to sa osmehom tako veselim kakav nismo viđali ranije kod ove stroge i niske žene. Pruži nam po jedno jaje i kolač od oblande, koji mi odmah strpasmo u usta.

kokoro
(arcy farcy)
04. april 2010. u 12.21
2.

Sada, kada smo ovo prvo „čestitanje” prebrodili, na vrata gospođe Ane Melcer zakucasmo skoro svi odjednom. Otvorila nam je krupna žena, poreklom Nemica, koja je ovde ili rođena ili došla sa svim onim majstorima staklarskog zanata koji su pre Drugog svetskog rata dolazili iz česke, Slovenije, Nemačke. Znali smo mi da dobra gospođa Ana ne slavi ovaj naš pravoslavni Uskrs, već onaj katolički, ali znali smo mi i to da je ona takođe pripremila farbana jaja i kolače, specijalno za nas. Skoro joj loptom nismo razbili ni jedan prozor, a i da jesmo, dobra gospođa bi to brzo zaboravila i počastila nas za naš Uskrs, uostalom, kao i svake godine.

„Kako ste svi lepi i imate lepe frizure, a ti Džo, imaš tako lep kačket, pravi golmanski.”

„ Jeste”, kažem ja.

„ A ti si i golman jel` da? Ti ne pucaš loptu i nikad mi, koliko se sećam, nisi razbio prozor.”

„Jeste, ja sam golman i nikada vam nisam razbio prozor. Vama su razbijali prozor oni iz druge grupe koji će kasnije doći.”

Tetka Ana prasnu u smeh i još jednom nam požele srećan praznik.

„Idemo dalje”, reče Mita, „a vi, tetka Ana ne dajte jaja onima drugim što dolaze, oni su vam tri puta loptom razbili prozor.”

Gospodja Ana, krupna i velika, smejala se od srca ovim našim dečijim vragolijama, da su joj polazile suze.

I tako smo išli, puneći džepove obojenim jajima i gutajući preslatke kolače koje smo sa njima dobijali. Posle par poseta bilo nam je dosta kolača koje nismo hteli da odbijamo, ali nismo više mogli ni da ih jedemo, već smo ih krišom davali kučićima, koji su nas u grupi pratili, osetivši miris hrane. Vrlo brzo, svi džepovi su nam bili puni jaja, mi smo bili siti i zamazani raznoraznim filovima od poslastica, a za nama se još uvek lenjo vuklo sedam-osam pasa i oni siti ovih uskršnjih slatkiša.

Bilo nam je već dosta kucanja i čestitanja, u džepovima više nije bilo mesta, a psi koji su nas pratili, na čelu sa našim ljubimcem Bukijem, koga smo našli pored reke kao mladunca i očuvali, već su nas polako ostavljali, siti slatkiša i željni osveženja.

„Idemo na Poljanče” , reče Mita,„ kao što smo se dogovorili. Baš me interesuje kako su ostali prošli. Ne verujem da je iko skupio više jaja od nas.”

„Ne verujemo ni mi”, složismo se sa Mitom.

Hitali smo prema kolonijskom igralištu koje smo zvali Poljanče, gde su se ostale dve grupe već skupile i na travi poredjali svoja dobijena, svečano ofarbana uskršnja jaja . Mita , ja i ostali iz grupe stigosmo i sa ponosom počešmo da vadimo iz džepova i, kao neke dragocene predmete, ređamo na travu naš uskršnji ulov. Ujedno, krajičkom oka, brojali smo šta su dobili ostali i pomalo se radovali jer su, nema sumnje, prema veličini naše gomile, vrata na koja smo mi kucali, bila daleko izdašnija. Bilo je jasno da će pobeda pripasti nama što se i desilo. Naravno, svi su se sada pravdali da su loše sreće, da smo mi otišli u najbolji deo, da smo trčali od vrata do vrata, da smo uzgred svraćali kući i uzeli još koje jaje, što se ne računa, da su njihova jaja veća i lepša, a da su naša golubja, da smo namerno tražili jož po jedno jaje od domaćica da bismo prikupili više i da smo zakasnili, a to znači da je Mitina grupa diskvalifikovana.

„Ništa od svega toga ne možete da dokažete, a ni to da smo zakasnili, jer niko od vas nema sat, prema tome pobeda je nasa. I kvit! A vi, naravno, možete da se ljutite, protestujete, a možete i da se žalite kome hoćete. Nego da izaberemo po jedno jaje i da počne kucanje , tu ne možete da nađete neke zamerke ili da nešto izmišljate. Svako neka uzme po jedno jaje i na megdan. Ko pobedi dobija deset jaja kao nagradu, a ostalo delimo. ”

Vreme je prolazilo, dan je bio lep i sunčan, mi siti i srećni, kome je sada do rasprave, novi izazov - kucanje jaja, bio je suviše veliki i interesantan i niko nije mogao da odoli tom direktnom duelu , nalik na neku neodoljivu utakmicu ili derbi koji se održava samo jednom godišnje.

Svi počeše da gedaju svoju gomilicu šarene municije, birajući najjače ili bar misleći da biramo najjače. Dobićemo ono što ćemo dobiti, izbor je igra slučaja i to smo pomalo znali, ali ipak, u svoj toj šarenoj municiji ispred nas na travi, tražili smo ono koje je izgledalo jako i ličilo na pobednika, uzimali smo jedno, pa drugo, pa treće, bilo je teško izabrati, nije postojao način da se sazna i utvrdi kvalitet i tvrdoća municije.

Konačno, svako je izabrao jedno, brisući ga, uhćući u njega, kao da ga hrabri i priprema za borbu.

„Ja ću moje, crveno, sto mi majka jutros dala” ,reče Mita i poljubi ga tri puta za dobru sreću.

Bane Glavča, sa svoje gomile u travi, izabra najveće, šareno, ružno, ali veliko jaje.

„ Ja ću ovo veliko”, reče on,„ja verujem u veličinu, ne može nešto veliko da bude slabo. Jel` tako narode?

” Tako je Glavonja„, rece Loli,” pogledaj tvoju glavu, ti bi pobedio na svim takmičenjima razbijanja cigle glavom. Ja sam izabrao najmanje. Malo, ali tvrdo, I orah je tvrđi od lubenice. `Ajde Glavčo, stavi to jaje na megdan, da vidimo čija je majka jača.„

Dok je Loli razbijao Banetu jaje, ostali su glancali svoja, krstili ih, pripremali. I velika igra razbijanja jaja brzo je odmicala. Jedan od nas, neki koga smo zvali čokalija , imao je najviše uspeha, razbijao je jaja redom svima,a za njim su ostajala razbijena jaja i tužna lica.

”Hajde! Ko je sledeći?„, vikao je on ,”Ne krjite municiju, namestite se, ide čokalija –Kokalija!„

Nekoliko nas plasljivo pruži jaja stežući ih kao da žele da ih zaštite, a čokalija i njima razbi jaje i napravi tužno lice. Sada su skoro svi ćutali i sa nevericom gledali u razbijena jaja, a zatim u čokaliju koji je slavio, ismevajući nas.

”Šta je? Nisu vam pomogla ni mala, ni velika, ni siljata, ni glavata! Sve sam vas, bre, razbio! Dajte mi mojih deset jaja, pa ja odoh, a vi se lepo sakrijte iza Matejićeve šupe, pa se slatko isplačite, a ja neću nikome da kažem.„

”čokalija ima drveno jaje„, viknu neko.

”Nije istina„ , uzviknu čokalija i ustuknu kao da se sprema da beži, krijući jaje iza leđa.

”čokalija , pokaži jaje ili ti, po pravilu, lupamo po deset čvrga„, reče Bane Glavča, koji još nije prečalio svoje veliko, šareno jaje. Svi se složiše, glasno negodujući, i pođose prema čokaliji. On shvati da bi po deset čvrga od svakoga bilo previše za njega za Uskrs i, okrenuvši leđa, poče da beži. Mita, koji je bio najbliži, podmetnu mu nogu i mi svi skočišmo na njega.

čvrge već počeše da se broje. Ovaj je jaukao, pravio grimase, pokušavao da se otme, ali mu nije uspevalo. Konačno, počeo je da jeca i jauče od bola. I poslednja čvrga je izbrojana, a prevarant je odlazio kući lijući suze, držeći se jednom rukom za glavu, a drugom držao svoje drveno jaje koje ga je uvelo u ove bolne neprilike.

”To je staro pravilo„, objašnjavao mu je Mita podrugljivo, dok je ovaj odlazio, držeći se za glavu, ”ko udari drvenim jajetom dobija deset uskrašnjih čvrga od svakog učesnika igre. Dobio si šta si tražio i nema ljutnje. Idi kući, stavi tu vruću glavu u lonac sa `ladnom vodom i već sutra bićes bolje,a, pored toga, sanjaćeš lepe snove, sve kako padaju kiše od raznobojnih klikera tačno tebi na glavu.„

Dobacivali smo mu podruglive primedbe dok je on odlazio nešto vičući i preteći , što, naravno, sada nikoga nije interesovalo.

Po svemu sudeći, mali čokalija je pretio svojim tatom, velikim čokalijom, krupnim, zdepastim, nabijenin, onižim čovekom, ogromne glave i ramena, sa crnim velikim i gustim brkovima, koji su mu pokrivali više od pola lica. Nikada se taj čovek nije nasmejao, uvek je bio ozbiljan i ćutljiv. Pa možda se i smejao ili smeškao, pomislio bi neko, ali iza velikih krupnih brkova to se sigurno ne bi ni primetilo. Kosu je imao crnu kao ugalj, uvek začešljanu i namazanu nekim uljem koje se presijavalo.

Nije prošlo ni pet minuta, a veliki čokalija se pojavio, držeći za ruku svog sinčića kome je u đepu sigurno još uvek bilo ono drveno jaje, sa kosom podignutom od grdnih čvrga. Snažni tata je, preteći, išao prema nama, zbunjenim, a sada, već uplašenim skupljačima i razbijačima šarenih uskršnjih jaja. Mali čokalija je gledao u nas i pokazivao prstom, ujedno pipajući se za glavu, verovatno govoreći svome namrgođenom tati da smo mu sredili glavu čvrgama tipa ”kokavac„, samo zato što njegov tata ima brkove i nikad se ne smeje.

Konačno nam se tata i sin približiše i stadoše raširenih nogu i preteći, kao da se spremaju u napad. Tata pusti sada sinu ruku, pa se podboči, gledajući nas strogo.

A onda krupnim glasom od koga procvetali bagrem poče da opada, najstrožije što može, upita:

” Zašto ste tukli mog sina?„

Svi smo ćutali. Ispred nas su, na zemlji,kao topovska municija, stajala poređana jaja u svim mogućim bojama, a samo nešto dalje čovek koji je došao da nas kazni zato što smo kaznili njegovog sina koji se nije pridržavao pravila igre. Stvar je za sve nas bila jasna, samo gnevnom i ljutom tati i kažnjenom sinu koji tu kaznu nije mogao da nosi ni jedan jedini dan, nije bilo nimalo jasno niti prihvatljivo. Glavati i brkati tata, sa ramenima kao jedan osrednji trokrilni šifonjer, nije bio ni učesnik igre ni sudija. I zašto se sada meša? Nekako nam se činilo da je trebalo da i on svom lažljivom lupežu od sina lupi čvrgu i nauči ga pameti da igra pošteno kao i svi ostali, ali to , naravno, nije padalo na pamet nikome od nas da predloži. Međutim, on nas je gledao ljutito, spreman da nas kazni na njemu svojstven, svirepi način, gledao nas je i verovatno mislio kako to da učini. Ispod njegovih crnih, debelih brkova kao da se skupila jedna velika grdnja, psovka, ljutnja gnevnog čoveka koji verovatno nije bio spreman da oprosti ni na ovaj veliki i lepi praznik.

On još jednom ponovi:

”Zašto ste tukli mog sina?„

Mi smo i dalje ćutali, čas gledajući u njega, čas u sina, pa dole, u jaja, poređana u travi. Više i nije imalo gde da se gleda, okolina kao da se sama izgubila od straha tako da je nismo primećivali. Sva ta raznobojna municija u travi, ne, ne , to ne bi bilo pristojno danas, na praznik, zapucati u cilju odbrane, pa beži, ovako lepo začešljani i pristojni mališani koji se na svoj način raduju velikom događaju. A on je možda tako nešto i zaslužio s obzirom da nije imao razumevanja za naše dečačke igre, a naročito za pravila .

Konačno, Brka još jednom dreknu:

” Ko je tukao mog sina? I zašto?„

Ovog puta , možda zato što sam bio tu ispred njega, on pogleda u mene upitno i ljutito.

Ja to shvatih kao pitanje pa počeh da mucam:

”Pa zato što je varao u igri. Vaš sin sa svojim drvenim jajetom razbio je sva naša obična uskrašnja jaja. Bio je pokvaren i zaslužio je udarce, tj čvrge.„ Govorio sam to kao da objašnjavam nekome ko je zalutao i ne zna kako da nađe ulicu.

Ogromni brkati tata čokalija priđe mi bliže gledajući me pravo u oči, a onda zamahnu snažno rukom govoreći ovog puta tiho,ali strogo:

”Evo i tebi udarac da vidiš kako je to, poštenjačino„.

kokoro
(arcy farcy)
04. april 2010. u 12.24
3.

Verovatno Brka nije mogao da odmeri niti da prosudi koliko mu je ruka teška, a bila je teška kao malj kada se spustila na moj obraz i na desno uvo i napravila takvo Pljas! kao da je sto golubova zaleprsalo krilima. Uzgred rečeno, brkati čokalija je nekada na radničkim sportskim igrama u Kragujevcu i u Jagodini osvojio prvo mesto u bacanju kugle i kladiva, a u trci na četiri stotine metara stigao poslednji. Trbalo je na tim krivim, kratkim nogama izneti taj glavati široki šifonjer na koji je ličio .Naravno da su mu ruke bile kao od čelika i on nije uložio nimalo truda da priguši, tj ublaži svoj udarac i prilagodi ga mom uzrastu i težini, već je napravio zamah kao da baca kladivo ili disk i ja sam naravno, bio na zemlji, nokautiran u prvoj minuti prve runde ovog neravnopravnog boks- meča. Dobra stvar u svemu je to što se jedno dva minuta nisam ničega sećao, ništa video niti osećao, osim što je roj raznobojnih zvezdica kružio oko moje glave, i dok sam polako padao na zemlju, podmetao mi je jastuk da se ne razbijem. To znam po tome jer nisam osetio uopste pad niti znam šta je bilo tih nekoliko minuta. Zvezdice su popadale levo i desno, a onde su sve nestale u travi kao da su igrale igru žmurki. Shvatih konačno da ležim na leđima, da nikoga nema pored mene, a da je čika čokalija već odmakao podosta sa svojim sinom prevarantom i kukavicom. Gledao sam , pridigavši se, kako odlaze i pomislih da su u stvari obojica kukavice i da su izgubili borbu jer su se ljutili i tukli danas, na ovaj lepi praznik, a to baš zato što nisu imali snage da izdrže poraz i podnesu istinu da su u ovoj lepoj prazničnoj igri bili nepošteni i da su igrali prljavo. Udaljavali su se polako kao da su bili opterećeni teretom sopstvene greške i teretom postupka koji nisu predstavljali ništa dobro ni plemenito.

Kad su zamakli iza zgrada pokušah da se dignem, ali se ponovo pojaviše one popadale zvezdice iz trave i svojom čudnom igrom letenja u krug zavrteše mi svest i ja ostadoh sedeći. Potražih ponovo pogledom drugare, nije ih bilo nigde i ja se u čudu okretoh levo i desno, pokušavajući da odgonetnem njihovo tajanstveno nestajanje.

Odjednom, primetih iza Matejićeve šupe kako se dve glave oprezno pojavljuju, a zatim još jedna, pa još dve. Neki sakriveni u visokom šiblju, a neki, iza Poljančeta, takođe su pomaljali glave i oprezno izlazili.

„Jel si živ? Ili izigravaš vampira? Alal ti vera, pao si kao najbolji golman svih vremena Vladimir Beara. Falila ti je samo lopta”, salio se Mita čvarak.

„čoveče, dok si ti posle onog kukavičkog udarca zalegao, mi smo zapucali jajima po čokalijama tako žestoko da su se iznenadili”, objašnjavao je Loli Kostić, „a zatim smo se povukli iza Matejićeve šupe i u bocke da se pripremimo za sledeći napad, ali kukavice pobegle.”

„ Ja sam onim velikim jajetom pogodio čokaliju ravno u brkove”. hvalio se Glavča.

„A ja sam ga pogodio u čelo”, vikao je Bane Slinča.

„A ja u grudi”, vikao je Zoki.

U stvari, nikada nisam saznao šta se sve desilo u toku ona dva-tri minuta dok sam brojao zvezdice u travi, ali sigurno je da čokalije nisu posle tih grdnih pogodaka i strateskog povlačenja mojih drugova otišli u Hitnu pomoć, već kući,a gde bi, vreme ručku je već bilo tu. Konačno sam se pridigao i shvatio da je sve u redu, osim što mi je levo uvo zujalo, poneki svitak proleteo levo ili desno i nije bilo nigde mog novog, lepog belog kačketa.

„Gde je moj kačket?”, ponavljao sam, gledajući okolo, onako ošamućen i još uvek zbunjen događajem koji mi se neočekivano desio.

„ Ne smem kući bez kačketa”, pokušah da ubedim moje drugare u ozbiljnost situacije i nateram ih da što ozbiljnije potraže kačket.

„ `Ej, pa tebi je i odelo prljavo i čarape zelene od trave, nayeb`o si kad te majka vidi, zujaće ti i levo uvo”, reče Dane Žabac.

Možda, mislio sam ja, ali bar ovog puta neću imati šta da izgubim, kačketa nema, nestao je na tako misteriozan način. Počeh da se zavlačim u obližnje žbunje i oko šupa, koje su tu, na kraju igrališta bile poređane kao neka ograda, odvajajući igralište od zgrada i dvorišta, smeštenih blizu ulaza u fabriku. Sada smo svi tražili beli kačket, a njega nije bilo nigde.

„Šta tražite?”, zapita nas Žirafa, učenik Staklarske škole i košarkaš Sportskog kluba Borac.

Žirafa, naravno, taj nadimak nije dobio slučajno, bio je kao što bi svako i pomislio dugajlija, ali sa vratom kakav se nije mogao videti ni u knjigama medicinskih čuda. Imao je ne baš duge noge, skoro kratak trup, ali dugačak vrat, toliko dugačak da bi oni koji nisu navikli na taj njegov izgled zastajali začuđeni i uplašeni da ovaj tanani vratić, dugačak kao tri glave ne pukne kao taluska pod teretom velike i teške glave, ukrašene ogromnim nosom i ustima, koja su se crvenela kao dva …….

„Tražimo beli kačket”, rekosmo, skoro svi u jedan glas, videvši u Žirafi poslednju šansu da se ovo naše traženje konačno završi.

„Pa zašto tražite kačket dole, po zemlji? Eno ga na krovu šupe čika Rudija Vaneka.”

I stvarno, Žirafa se nije šalio. Moj beli kačket stajao je jedno desetak metara od mesta događaja, na vrhu krova šupe čika Rudija Vaneka koga smo svi znali kao najboljeg stonotenisera u gradu, okolini pa i dalje. Konačno, kačket se našao ponovo na mojoj glavi, čarape sam prevrnuo da izgledaju čiste, a drugari su se svojski namučili da me očiste i pripreme za posetu mojoj tetka Nadi.

Veče se spustilo. Krenuvši u posetu, navlačio sam kačket na desno, crveno uvo i obraz koji je bio topao kao okrugla plotna rešoa za kuvanje. Neke male fleke na odelu i kačketu niko nije primetio i ostale su u ormanu sa ostalim svečanim stvarima da čekaju neku novu svečanost.

Što se tiče tata Brke i njegovog sina, vremenom se sve to zaboravilo, jedino što nismo mogli da odolimo, a da mu ne razbijemo prozor loptom jedno pet puta.Sina mu nismo dugo primali u društvo, a moj očuh Stevica, koji je na sledećim Radničkim igrama u Svilajincu pobedio u bacačkim disciplinama, u polufinalnom boks-meču poluteske kategorije susreo se sa čokalijom i tri puta ga obarao na pod, pobedivši ga konačno na poene.

Ja sam kasnije, braneći za nas kolonijski fudbalski tim, stalno nosio beli kačket koji mi je majka kupila tog davnog uskršnjeg dana, imitirajući Vladimira Bearu ili slavnog Argentinca Zamoru, a moja tetka Zaga mi je na svojoj mašini za šivenje, marke Singer, svake druge godine proširivala kačket, prilagodivši ga novim obimima moje glave.

Jednog dana, čokalije su se odselile za Skoplje gde je napravljena nova fabrika stakla, a svima nama bilo je žao, jer čokalija je bio naš drug, a to što je tog davnog Uskrsa ispao „funjara”, toga se samo ja sećam, jedino možda zbog tog belog kačketa. Svi ostali su zaboravili.

-Dzo Moler

*

http://www.youtube.com/watch?v=D_P-v1BVQn8
kokoro
(arcy farcy)
27. april 2010. u 01.46
1950.

U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale „pumparice” - za zimu. „Pumparice” su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine? Ni kratke pantalone nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a
onda - zbog kolena! Imao sam, naime, par neverovatno izubijanih, kvrgavih i pomalo rahitičnih kolena. Kako ću sa takvim kolenima na doček?

Hiljadu devetsto pedesete godine u modi su bile pantalone zvane „frulice”. Bile su to veoma uzane pantalone: širina šesnaest, a manžetne visoke osam santimetara. Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko želeo da uloži pare u moje duge, elegantne pantalone. Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji. Važno je da su čisti i da im nije hladno. Važno je da su obuveni, a što su im cipele za dva broja veće - to uopšte nije važno!

Tako nisam otišao na svečani doček nove 1951. godine u školu okićenu lancima obojenog „krep-papira”. Odlučio sam tog popodneva uoči Nove godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one pantalone koje nisam imao. Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor. (Detektor je, u stvari, obična kartonska kutija od cipela u kojoj se nalazi mali kondenzator i kristalna kućica. Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.)

U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu letnju i jednu zimsku.

Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost - detektor u kutiji od cipela, i produžujući stalno žicu od antene sa krova sišao u prizemlje da čekam novu 1951. godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu. Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom za petama, kad sam pokucao na Jelenina vrata.

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: „Izvoli, uđite...”

Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlju. U kujni se nalazio sto pokriven mušemom na cvetiće, škripavi kauč i impozantni kredenac svetloplave boje. Postavio sam svoj detektor nasred stola i počeo da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima začuo veoma udaljenog Harija Džejmsa, koji je svirao kompoziciju „Ciganin trubač”. Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Harija Džejmsa.

Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču. Ona je u julu kupila pet kila višanja i stavila ih u staklenu teglu. Onda je u tu teglu nasula pet kila šećera, pa je čitavu stvar povezala pergamentom i crvenom gumicom. Onda je tu teglu stavila u prozor. Višnje su dugo stajale na suncu. Sazrevale su u toku celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na čubursko dvorište, nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Tačno u osam sati Jelenina baka je otvorila teglu sa višnjama i višnjevačom i pitala nas hoćemo li višnjevaču ili višnje. Ja sam kazao da želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike „Nikola Tesla” u Katanićevoj ulici i hteo sam da otkrivam nove radio aparate sa jedanaest cevi. Zato sam samo jeo višnje. Koštice sam ležerno pljuckao u pepeo. Sada se u slušalicama čulo „Wonderful” Džordža Geršvina. Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja. Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950, još nije bilo guma za žvakanje, pa sam zato žvakao one višnje iz tegle. Pojeo sam tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena! I sada najviše cenim takve žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio prvi put u životu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave. Zaspali smo oko pola jedanaest, tako da nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došunjala do Čubure. A toliko smo je čekali!

Čudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se samo jednog dvorišta sa česmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam se dveju mladih senki u tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini igraju priljubljene jedna uz drugu, pored usnule bake sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u Sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...

-Momo Kapor


*

http://www.youtube.com/watch?v=o1yjO3O9YJM
kokoro
(arcy farcy)
28. april 2010. u 03.23
Bajka o toplim pahuljicama

Nekada davno živjelo je dvoje sretnih ljudi po imenu Tim i Maggie sa svoje dvoje djece Johnom i Lucie. Da bi razumjeli kako i koliko su bili sretni, trebali biste znati kako su ljudi živjeli u tim davnim danima.

U tim danima svakome je po rođenju dana mala, mekana vrećica s' Pahuljicama. Svaki put kad bi netko posegnuo rukom u vrećicu mogao je izvaditi iz nje Toplu Pahuljicu. Tople Pahuljice su bile vrlo tražene jer kad god bi neko dobio Toplu Pahuljicu, ona je činila da mu se po tijelu raširi lijep, topao i pahuljast osjećaj.

Tada je bilo vrlo lako dobiti Toplu Pahuljicu. Svaki put kad bi neko osjećao da mu je potrebna, mogao je doći do tebe i reći: »Volio bih Toplu Pahuljicu.« Ti bi tada posegao u svoju vrećicu i odatle izvukao Pahuljicu malu kao dlan djevojčice. Čim bi Pahuljica ugledala svjetlost dana, nasmijala bi se i procvjetala u veliku, čupavu Toplu Pahuljicu. Ti bi je tada položio na njegovo rame, glavu ili krilo i ona bi se u dodiru sa njegovom kožom odmah istopila i činila da se svuda po tijelu osjeća vrlo ugodno. Ljudi su, uvijek, bez ustezanja, tražili jedan od drugog Tople Pahuljice, a pošto su ih svi rado davali, nije bio problem dobiti ih uvijek i u željenim količinama. Bilo ih je uvijek dovoljno svuda unaokolo, i kao posljedica toga svako je bio sretan i skoro se stalno osjećao toplo i pahuljasto.

Ali jednoga dana zla vještica je pobješnjela zbog toga što su svi bili tako sretni i niko nije od nje kupovao njene napitke i meleme. Vještica je bila vrlo lukava i smislila je vrlo pokvaren plan. Jednog lijepog jutra otišla je do Tima dok se Maggie igrala sa svojom kćerkom i šapnula mu u uho, »Pogledaj, Time, sve te Pahulje koje Maggie daje Lucy. Znaš li, ako ona nastavi tako, možda će jednog dana potrošiti sve Pahuljice iz svoje vrećice i nijedna više neće ostati za tebe!« Tim je bio zapanjen. Okrenuo se vještici i rekao, »Želiš li mi reći da u vrećici neće biti Toplih pahuljica svaki put kad posegnemo rukom u nju?«.

A vještica je odgovorila, »Ne, apsolutno ne, i jednom ćete potrošiti sve, tako ti je to. Tada ih više nećete imati.« Rekavši to, odjuri smijući se i kikoćući se sve vrijeme.

Tim je to primio k srcu i počeo je primjećivati svaki put kad je Maggie davala Toplu Pahuljicu nekom drugom. Postao je vrlo zabrinut i uznemiren jer je on vrlo volio Maggiene Tople Pahuljice i nije želio da ih se odrekne. Mislio je da nije baš u redu da Maggie potroši sve svoje Tople Pahuljice na djecu i druge ljude. Počeo je postavljati primjedbe svaki put kad je video da je Maggie davala Tople Pahuljice nekom drugom i pošto ga je Maggie puno voljela, prestala je tako često davati Tople Pahuljice drugima i čuvala ih je za njega.

Djeca su sve to promatrala i vrlo brzo su i ona stekla utisak da je pogrešno davati Tople Pahuljice svaki put kada vam to neko zatraži ili kad vi sami to poželite. I ona su također postala vrlo oprezna. Vrlo su pažljivo gledali svoje roditelje i kada god bi im se učinilo da neko od njihovih roditelja daje drugima previše Toplih pahuljica, i oni su stavljali primjedbe. Počeli su se osjećati zabrinuto kada god bi dali nekome previše Toplih Pahuljica. Iako su i tada nalazili u svojim vrećicama Tople Pahuljice kada god bi posegnuli u vrećicu sa Pahuljicama, posezali su za njom sve rjeđe i rjeđe i postajali sve škrtiji i škrtiji. Uskoro su ljudi počeli primjećivati nedostatak Toplih Pahuljica, i počeli su da se osjećati sve manje toplo i sve manje pahuljasto. Mnogi su se od toga zgrčili a, povremeno, netko je i umro od nedostatka Toplih Pahuljica. Sve više i više ljudi je odlazilo do vještice i kupovalo napitke i meleme iako se činilo da baš ne pomažu puno.

Dakle, situacija je postajala sve ozbiljnija. Zla vještica, koja je promatrala sve ovo, nije baš željela da ljudi umiru (jer mrtvi ljudi ne mogu kupovati njene napitke i meleme) pa je razvila novi plan. Svakome je dala još jednu vrećicu koja je bila vrlo slična vrećici sa Pahuljicama, samo što je ova bila hladna, dok je vrećica sa Pahuljicama bila topla. U ovoj vrećici su se nalazile Hladne Bodljice. Ove Hladne Bodljice nisu činile da se ljudi osjećaju toplo i pahuljasto, već su činile da se osjećaju hladno i bodljikavo. Ali Hladne Bodljice su ipak sprečavale da se ljudi potpuno zgrče i iskrive kičmu. I tako, od tada, svaki put kad bi neko rekao: »Želio bih Toplu Pahuljicu«, ljudi koji su se plašili da će isprazniti svoje zalihe rekli bi: »Ne mogu ti dati Toplu Pahuljicu, ali da li bi želio umjesto toga Hladne Bodljice?«. Ponekad bi se dvoje ljudi sastalo, misleći da mogu dobiti jedno od drugog Toplu Pahuljicu, ali bi se neko od njih predomislio i to bi se završilo tako što bi jedan drugome udijelili Hladne Bodljice. Tako je kao posljedica toga, iako je vrlo malo ljudi umiralo, ipak većina ljudi bila i dalje nesretna i osjećala se vrlo hladno i bodljikavo.

Situacija se dodatno komplicirala jer je nakon dolaska vještice bilo sve manje i manje Toplih Pahuljica unaokolo; tako su Tople Pahuljice, koje su ranije bile besplatne kao i zrak koji dišemo, postale vrlo skupocjene. To je, zatim, prouzrokovalo da ljudi čine sve ne bi li ih nekako dobili. Pre nego što se vještica pojavila, ljudi su se okupljali u grupama od troje, četvoro ili petoro, nikad ne mareći previše tko kome daje Tople Pahuljice. Nakon dolaska vještice, ljudi su počeli to činiti u parovima i čuvati sve svoje Tople Pahuljice isključivo jedno za drugoga. Ljudi koji bi se zaboravili i davali svoje Tople Pahuljice nekome drugom, odmah su se osjećali krivim zbog toga što su znali da će njihov partner vjerojatno biti uvrijeđen trošenjem Tople Pahuljice. Neki ljudi, koji nisu mogli naći dovoljno darežljivog partnera, morali su kupovati svoje Tople Pahuljice i morali su provesti dosta vremena radeći da bi zaradili dovoljno novca.

Neki ljudi su nekako postali »popularni« i dobivali su puno Toplih Pahuljica a da ih nisu ničim uzvraćali. Oni su zatim prodavali te Tople Pahuljice ljudima koji nisu bili »popularni« a Pahuljice su im trebale za preživljavanje.

Druga stvar koja se dogodila bila je da su neki ljudi uzeli Hladne Bodlje – kojih je bilo u neograničenim količinama i lako se moglo doći do njih - obojili su ih u bijelo i uvaljivali ih kao da su Tople Pahuljice. Te imitacije Toplih Pahuljica bile su uistinu Plastične Pahuljice, i one su prouzrokovale niz dodatnih teškoća. Na primjer, dvoje ljudi se sastalo i slobodno razmijenilo Plastične Pahuljice, za koje su smatrali da će učiniti da se osjećaju dobro, ali je ispalo da se umjesto toga osjećaju loše. Pošto su oni pretpostavljali da razmjenjuju Tople Pahuljice, ljudi su odrastali vrlo zbunjeni ovim, ne shvaćajući da je njihov hladni i bodljikavi osjećaj zapravo rezultat toga što su dobili previše Plastičnih Pahuljica.

I tako je situacija bila vrlo, vrlo turobna, a sve je to počelo dolaskom vještice koja je učinila da ljudi vjeruju da će jednoga dana, kada najmanje budu očekivali, posegnuvši rukom u vrećicu sa Toplim Pahuljicama, tamo neće naći više nijednu.

Nedugo zatim, u znaku Vodenjaka, rodila se mlada žena sa širokim bedrima i došla u ovu nesretnu zemlju. Činilo se kao da nije ni čula za zlu vješticu i nije bila nimalo zabrinuta da će jednom ostati bez svoje zalihe Toplih Pahuljica. Ona ih je davala slobodno i rado, čak i kad ih neko nije izričito tražio. Zvali su je Hip i nisu odobravali njeno ponašanje jer je ona davala drugoj djeci osjećaj da nemaju potrebe brinuti se o tome da će ostati bez svoje zalihe Toplih Pahuljica. Djeca su je veoma voljela jer su se u njenom društvu osjećala ugodno i sama su počela slijediti njen primjer i davati drugima Tople Pahuljice kad god bi osjetili da treba.

Odrasli su postali zabrinuti i odlučili su donijeti zakon da bi zaštitili djecu od toga da potroše svoje zalihe Toplih Pahuljica. Taj zakon je proglasio za kazneno djelo bezbrižno davanje Toplih Pahuljica drugima, bez javne dozvole. Mnoga djeca, ipak, izgleda da nisu na to obraćala pažnju i usprkos zakonu ona su nastavila davati jedno drugom Tople Pahuljice kad god bi osjetila da to trebaju učiniti i kad god je to neko od njih tražio. Pošto je bilo puno, puno djece, skoro isto toliko koliko i odraslih, počelo je izgledati kao da će biti po njihovom.

Za sada je teško reći što će se dogoditi. Hoće li odrasli, snage reda i zakona zaustaviti nebrižan odnos djece? Hoće li se odrasli pridružiti Hip i djeci u uvjerenju da će uvijek biti dovoljno Toplih Pahuljica? Hoće li se oni sjetiti dana koje njihova djeca žele vratiti? Dana kada je Toplih Pahuljica bilo u obilju jer su ih ljudi slobodno i rado davali jedni drugima...

-Claude Steiner

*

http://www.youtube.com/watch?v=okd3hLlvvLw
Domacica45
17. jun 2010. u 00.44
Nije votka rakija
Mada noćas udara
Tuga mi je velika
Velika k'o Rusija

Ja ne mogu poslati Ljubav jer se ne šalje...

copy/paste...
i know ...too...

:pPpP

kokoro
(arcy farcy)
30. septembar 2010. u 09.13
Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauci Tajnu Sreće. Mladic je punih cetrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao da jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladic tražio.
Umesto da naidje na svetog coveka, nas junak je, međutim, usao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najlepsih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladic je morao da saceka dva sata dok je dosao red na njega.
Mudrac je pazljivo saslusao razloge mladiceve posete, ali mu rece da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporucio mu je da se proseta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.
- U međuvremenu bih te nešto zamollio - dodade Mudrac, pruzajuci mladicu kasicicu za caj, u koju je kanuo dve kapi ulja.
- Dok budes hodao, nosices ovu kasicicu i nastojaces da se ulje ne prospe.
Mladic je poceo da se penje i silazi stepenicama palate, stalno motreci na kasicicu. Posle dva sata, vratio se pred Mudraca.
- Dakle - upita Mudrac, - jesi li video persijske cilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveci Majstor među bastovanima punih deset godina uredjivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?
Mladic je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga je bila da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.
- Onda se vrati i upoznaj cudesa mog sveta - rece Mudrac. - Ne možeš imati poverenja u coveka ukoliko ne poznajes njegov dom.
Sada već smireniji, mladic uze kasicicu i ponovo krenu u setnju palatom, ovog puta obracajuci paznju na sva umetnicka dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nezne cvetove i ukus sa kojim je svako umetnicko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativsi se kod Mudraca, u detalje mu je prepricao sve sto je video.
- Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? - upita Mudrac.
Pogledavsi u kasicicu, mladic primeti da ih je prosuo.
- Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam - rece Najmudriji od Mudrih. - Tajna sreće sastoji se u tome da posmatras sva cuda sveta, ali da nikad ne zaboravis ni na one dve kapi ulja u kasicici„.

- Paulo Koeljo
Alhemicar

*

http://www.youtube.com/watch?v=HGyVhbWqbPk
kokoro
(arcy farcy)
30. septembar 2010. u 09.42
I

Najbolja ptičja kuća na svijetu

Duboko u divljini savane živjelo krdo gnuova. Ujutro su išli na pojilo, preko dana na ispašu, a noću spavali u visokoj travi. Da nije bilo divljih zvijeri koje su također živjele u divljini oko njih, život gnuova bio bi ispunjen samo spokojnim preživanjem.

Kad su se pojavljivale gladne zvijeri-mesožderi, krdo gnuova je silovito jurnulo u bijeg. Zvijeri su ih gonile sve dok najslabiji ili najsporiji gnu ne bi zaostao, progonitelji ga pristigli, skočili mu na leđa, oborili ga, ubili i počeli žderati. Tek tada se krdo zaustavljalo i dok su često još odjekivali krici nesretnika kojeg su zvijeri klale, krdo se spokojno ponovo posvećivalo ispaši.

U krdu gnuova je živio i jedan stari gnu koji je bio sve nezadovoljniji gnuovskim životom. - Ah, da nije zvijeri, naš bi život bio sasvim sretan! - mislio je. - Da nije ovih čestih trka, bježanije, žrtava... Ali zašto mi bježimo? Veliki smo, jaki, imamo moćne, opasne rogove. Da se zbijemo jedan do drugoga i okrenemo spram bilo koga, čak i lavovi nam ne bi mogli ništa! A mi koristimo rogove samo da bi se međusobno tukli dokazujući se pred mladim junicama tko je snažniji! Baš smo bedasti!

Stari gnu je povjerio svoja razmišljanja nekolicini prijatelja.

Prijatelji gnuovi su se zgrozili - što to stari gnu misli? Zna se kako je oduvijek bilo i kako će zauvijek biti! Tako je oduvijek bilo i tako će zauvijek biti! I što se tu ima misliti? Čemu uopće misliti? Ako se misli - padaju na pamet svakakve misli! A svakakve misli - oduvijek se zna i zauvijek će tako biti - samo uznemiruju probavu i otežavaju varenje.

I prijatelji gnuovi su se udaljili i nastavili pasti da se što prije smire od takvog nerazumnog uznemiravanja.

Nedugo nakon toga tri su lava napala krdo. Krdo je po običaju silovito jurnulo u bijeg da se sve prašilo. Lavovi su kihali u prašini trčeći za njima.

Stari gnu je trčao među gnuovima i mislio:

- Zašto bježimo? Zašto ja bježim? Sve je to besmisleno! Dojadilo mi je...

I stari gnu je naglo stao i okrenuo se prema lavovima.

Lavovi su se u prvi trenutak obradovali da je njihova potjera završena i da će se baciti izdvojenom gnuu na leđa, zaklati ga i pogostiti se. Ali gnu ih je dočekao rogovima. Prvog lava je zahvatio spuštene glave, prebacio ga preko sebe i bacio u bodljikavo grmlje; na drugog je naskočio prednjim nogama i prignječio ga svom težinom da je pisnuo kao malo mače i pao u nesvijest; treći lav je bio star, iskusan i pametan, te se zaustavio podalje, sjeo i gledao.

Kad su se lavovi malo oporavili, sva tri su počeli kružiti oko gnua gledajući kako bi mu zašli za leđa i oborili ga. Ali gnu se vješto i brzo okretao prema onome koji mu se najviše približio i lavovi su uplašeno odskakali da ih ne bi zahvatili moćni gnuovski rogovi. Na kraju su posjedali na sigurnu udaljenost i razgovarali.

- Oduvijek sam se čudio - rekao je stari lav - ... zašto ti gnuovi uopće bježe od nas kad se mogu okrenuti prema nama i ništa im ne bismo mogli. Evo, ovaj je to, po svemu sudeći, shvatio.

- A zašto mi uopće gubimo vrijeme na njega - reče jedan od mladih lavova koji je i dalje bolno šepao - kad možemo lijepo ganjati ostale i uloviti kojega manje opakog i prgavog?

- Tako je - reče drugi lav koji je i dalje vadio bodlje zaostale od pada u šipražje.

I lavovi odoše ostavljajući starog gnua da pase u miru.

I od tog dana je stari gnu pasao sam. Povremeno bi se našao u blizini krda, pa su pasli zajedno, ali čim bi se pojavili lavovi, gepardi, vukovi ili divlji psi, krdo je u panici otutnjalo, a stari gnu ostajao sam. Gepardi, vukovi i divlji psi su vremenom svi iskusili susrete sa starim gnuom koji su završili nezgodno po njih, pa nisu više trošili vrijeme na njega već su ganjali krdo. Stari gnu je gledao kako svi zajedno nestaju u daljini dižući prašinu i čudio se:

- Ah, ta divljina! Ti divljaci! Hoće li to ikada prestati?

No starog gnua je počela mučiti samoća. Navečer je lijegao sam, ali se nikada nije mogao dobro naspavati jer je uvijek morao biti na oprezu da mu se koja zvijer ne privuče i zatekne ga na spavanju kad se nije spreman braniti. A povremeno ga je spopadala i snažna želja da popriča s nekim gnuom gnuovske razgovore. I kada je pasao sam, trava mu nije bila toliko ukusna kao kad ju je uživao u društvu, i kad je gledao zalaske sunca nije imao s kim podijeliti ushićenje, i kad se budio bio je sve mrzovoljniji znajući da će provesti još jedan dan u samoći, i polako je gubio nadu da će se to ikada promijeniti.

Jednog dana je nad savanom letjela mala šarena ptičica. Već se bila umorila i nije znala gdje da sleti i odmori se. Dokle god joj je pogled dopirao vidjela je samo površinu vrškova visoke trave u koju ju je bilo strah spustiti se. U visokoj travi skrivaju se nebrojene opasnosti za male ptice, da i ne spominjemo više od opakih zmija koje plaze po zemlji i mogu iskrsnuti odsvud.

Odjednom je ptičica ugledala starog gnua koji je spokojno pasao. Njegov hrbat je izvirivao iz mora trave poput pokretnog otoka.

- Ha! - uzviknula je ptičica i sletjela na leđa usamljenog gnua.

Gnu se iznenadio i srdito uzvikuo:

- Iš!

Ali ptičica se nije obazirala.

Gnu je izvio vrat i pokušao je dohvatiti rogom. No rog je bio prekratak. Onda je zviznuo repom kao kad tjera dosadnu muhu, ali je ptičica sjedila nasred leđa, pa je ni repom nije mogao dohvatiti. Na kraju je izvio glavu i pokušao je otjerati srditim pogledom, ali to ptičicu nije ni najmanje uznemirilo.

Gnu se toliko rasrdio da se bacio na leđa i snažno trljao o zemlju. Ptičica je u posljednji čas odskočila i lepršajući iznad njega gledala kako se koprca. Konačno mu je zacvrkutala:

- Daj, ne glupiraj se kao mlado tele! Da znaš kako smiješno izgledaš! Uostalom, što ako naiđe neki lav i nađe te tako s nogama u zraku? Zar kaniš dovijeka ležati na leđima kao preokrenuta buba?

I gnu je shvatio da je ptičica u pravu. Osovio se na noge i pomirio sa sudbinom. A ptičica mu je sletjela na vrh grbe i prikunjala da se odmori.

Ptičica je trčala gore-dolje duž gnuovih leđa i on je uskoro otkrio da ga njezini noktići fino grebuckaju po mjestima gdje se sam nije mogao počešati. A ptičica je otkrila da u gnuovu gustom krznu ima mnogo ukusnih buha i druge gamadi i radosno ih zobala, što je gnuu također godilo. Najevši se veselo je zapjevala, a gnu - koji je upravo preživao - topio se od milja. Onda je ptičica zalepršala i on ju je zadivljeno promatrao kako se okretno preokreće po zraku. Uvečer je ptičica ponovo sletjela na gnuovu grbu kad je on legao i tako su zajedno zaspali.

Nakon što su se gnu i ptičica sprijateljili, ona je često sjela navrh njegove njuške i on ju je zadivljeno promatrao iz najveće blizine.

- Nikada nisam vidio nešto tako lijepo! - uzvikivao je gnu. Njezino šareno perje bilo je jačih boja i šarenije od bilo kojeg cvijeta ili leptira u savani, kao najfinija čipka, kljun sjajan i blještav, a oči tamne i duboke. I tako je ptičica širila svoja krilca, propinjala se na prstima na vrhu gnuove njuške i zabavljala ga više od bilo čega dotad u njegovom gnuovskom životu.

On je njoj pričao svoje gnuovske mudrosti, zadovoljan što može nekoga podučiti o iskustvima koja je mukotrpno stekao kroz život. Upozoravao ju je na životne nedaće, o tome kako nakon plodne sezone uvijek dolazi oskudno razdoblje suše, kako se treba na to pripremiti, na vrijeme saznati gdje će biti mlake koje neće presušiti... i podučavao je sve ostalo nužno za život u savani.

- Ah, to je bez veze - govorila je ptičica. - Kad dođe suša, ja odletim na sjever gdje uvijek ima vode koliko hoćeš!

Onda ju je gnu učio o opasnostima u životu, o opakim lavovima, krvožednim hijenama i opasnim divljim psima, kako ih treba izbjegavati, na vrijeme prepoznati da se privlače kroz visoku travu, kako im se treba suprotstaviti ako te istjeraju na čistinu...

- Ah, to mi je dosadno - govorila je ptičica. - Ako vidim lava, ja prhnem u zrak i ne može me nitko sa zemlje dohvatiti.

- Dobro - uviđao je gnu da ptičicu ne zanimaju lavovi, hijene i divlji psi. - Ali ti se moraš čuvati orlova, sokola i vrana, oni su opasnost za tebe. Iz mojeg pričanja možeš izvući poduke koje bi i tebi koristile.

- Neću se zamarati time - govorila je ptičica. - Ako se pojavi sokol ili vrana, ja ću se sakriti tebi pod pazuh i neće mi moći ništa.

I gnu je vidio da njegova mudrost ptičici ne koristi, ali mu je ipak bilo drago što ima s kim razgovarati.

Povremeno su se na nebu pojavljivale druge ptičice. U prvi tren su izgledale tek kao crne točkice među oblacima. Gnuova ptičica se uvijek obradovala i oduševljeno im letjela u susret.

- Stani! Čekaj! - mukao je gnu za njom. - Možda je to orao, možda je to vrana! Pričekaj da dođe bliže da vidimo tko je to! Ne srljaj!

Ali ptičica ga nije slušala već je radosno letjela u susret svemu letećemu što se pojavilo. Nasreću, nikada to nisu bile neke opasne grabljivice, već uvijek druge male ptičice ili leptiri. Gnu je iz visoke trave promatrao kako se kovitlaju između oblaka s njegovom ptičicom, veselio se što je njoj lijepo i žalostio da se on ne može tako zabavljati s njom.

Ptičica se vraćala i prekorijevala ga:

- Ti si jedan rogati zlobnik i zavidnik! Jesi li vidio kako mi je bilo lijepo! A da sam tebe slušala, ničega ne bi bilo. Samo bih sjedila na tvojoj grbi, tebi pjevala i dosađivala se!

- Ma nije tako... - pravdao se gnu. I tako su se svađali, a i to mu je bilo zabavno naspram vremena kad je sam lutao savanom.

kokoro
(arcy farcy)
30. septembar 2010. u 09.44
II

Ponekad je ptičica odlazila s drugim ptičicama i nije je bilo toliko dugo da se gnu već ražalostio da se nikada neće vratiti. Ali ptičica se uvijek vraćala prepuna priča kako se zabavljala, letjela posvuda, svašta vidjela...

- Pa zašto si se onda vratila? - pitao je gnu.

- Ah - tu se ptičica snuždila. - Danju je bilo lijepo. Ali kad je pao mrak, morali smo sletjeti. Noćili smo u krošnjama stabala, u grmlju, u travi. Po granama su nam se privlačile zmije, u grmlju su u zasjedi čekale lasice, noću lete naokolo opake sove... Toliko sam se isprestrašila da sam te se zaželjela. Pitala sam se - što mi je trebalo da odem od tebe? Umjesto da se tresem od straha u nekom šipražju, mogla sam blaženo spavati između tvog uha i roga, ako mi je zima, ututkati se u tvoju grivu... Ah, sretna sam što sam se vratila!

I gnu je bio sretan što se ptičica vratila. Vidio je da iako njegovo iskustvo ptičici nimalo ne koristi, on sam joj je vrlo koristan. I koliko ga je prvo žalostilo, toliko ga je drugo radovalo.

No vrijeme se mijenjalo. Sve češće su se vidjele usamljene ptice, pa grupe ptica, pa prava jata koja su letjela na sjever, u krajeve gdje uvijek ima vode. Približavala se sušna sezona.

- Ptičice - govorio je gnu. - Mi zaista živimo sretno, oboje smo zadovoljni. Mogli bismo živjeti još sretnije. Ti uzletiš visoko, vidiš nadaleko i možeš mi reći gdje je ostao koji nepresušeni izvor, možeš mi reći da li se privlače opasne zvijeri, ti možeš učiniti moj život lakšim i ugodnijim, da ne spominjem koliko me možeš veseliti svojim plesom i pjevanjem. Ja sam sretan već i kad te gledam. A ti se možeš mirno odmoriti na mojim leđima sigurna da te neće napasti ni zmija ni tvor ni lasica, možeš zobati moje buhe i stjenice; ti ćeš mi pjevati, a ja tebi mukati...

- Žao mi je, gnu - odgovarala je ptičica. - Već sam predugo s tobom. Zaželjela sam se vidjeti zaista dalekih krajeva, dalekih, dalekih, vidjeti kako ptičice žive tamo daleko. Tamo nema ovdašnjih opasnosti, pa mi ti tamo nećeš ni trebati...

- Tamo ima drugih opasnosti - upozoravao je gnu.

- Neću te slušati! - cijukala je ptičica. - Znam ja tebe! Ti si stari zlobnik i zavidnik i sve što govoriš kažeš samo zato da bi me zadržao za sebe! Što bi htio? Da provedem život ovdje, valjajući se u prašini?!

I gnu je bio tužan znajući da nikako ne može zadržati ptičicu.

Jednog dana je ptičica vidjela veliko jato kako prolazi i više nije mogla izdržati. Uzletjela je, pridružila se jatu

i otišla.

Gnu je ostao tužan razmišljajući o svojoj ptičici, pitajući se što joj se događa tamo daleko kamo je otišla i brinući se za nju.

No jednom prilikom je u blizini paslo veliko stado gnuova. Iz stada se izdvojila mlada gnuica i prišla starom gnuu. Bila je to jako lijepa gnuica, jakih bokova, velikog vimena, dugog repa, gustog krzna, krasnog oka i snažnih rogova; starom gnu je bilo milina pogledati je.

- Često te vidim dok pasemo i pitam se: kako ti možeš živjeti tako sam? - rekla je gnuica. - Kako ti to možeš? Zar te nije strah?

Gnu joj je počeo pričati. I što je duže pričao, mlada gnuica je bila sve zadivljenija. Na kraju je uzviknula:

- Ja bih rado živjela s tobom! Ti si drugačiji od svih gnuova koje sam ikada srela. Ako bi živjeli zajedno, više nikada u životu ne bih trebala bježati! Ako bi došli lavovi, stali bismo leđa uz leđa i nijedan nas ne bi mogao zaskočiti. A kad spavamo, jedan od nas bi se mogao potpuno opustiti dok bi drugi stražario. Pa bi jednog dana mogli dobiti male gnuiće i postati stado koje se nikoga ne boji! Oh, kako bih to voljela!

Stari gnu se morao suglasiti da bi to bilo lijepo. Ali on nikako nije mogao zaboraviti svoju ptičicu.

- Što ti je? - brinula se mlada gnuica. - Zašto ti je oko tužno, zašto tako često duboko uzdišeš?

Gnu je nastavio živjeti s mladom gnuicom, zavolio je, i živjeli su dobro, koliko se dobro moglo živjeti u oskudnim vremenima. Oskudna vremena su se izmjenjivala s vremenima obilja i tako im je život tekao kako već gnuovski život može teći. Dobili su i tri mlada gnuića, a kad su naišli lavovi, stali su uokrug jedni drugima uz leđa, isturili na lavove oštro rogovlje i lavovi su ih radije obilazili nego napadali.

Ali stari gnu je i dalje povremeno tužno uzdisao i često je gledao u nebo, što ostali gnuovi nisu primjećivali jer su im glave bile pognute nad pašom. Mlada gnuica je pazila na starog gnua, brinula se za njega i trudila se da mu ugodi. Češkala ga je rogom po rebrima, puhala mu u uho i nježno mukala, i ma koliko to bilo ugodno, često ga je činilo tužnim jer se prisjećao kako mu je ptičica kljucala buhe po grbi, grebla ga nježnim kandžicama, plesala mu na nosu, širila šarena krilca i pjevala. I ma koliko se radovao da ima za životnu družicu tako lijepu i brižnu junicu, toliko se žalostio što ona nije ptičica.

A ptičica je za to vrijeme u dalekim krajevima kamo su je vjetrovi donijeli srela šarenog ptića i otada se nisu razdvajali. Često mu je pričala o gnuu, ali ptić nije razumijevao o čemu je riječ.

- To je neka krava?

- Ma ne, on je muško!

- Bik!

- Ne, nije bik.

- Vol?

I ptičica je razočarana time što njezin ptić, da bi razumio, pokušava protumačiti ono što mu priča nečim što mu je već poznato, ljutito odustajala od pričanja, ali joj se javljala želja da ponovo sretne starog gnua. Kadikad je to željela da bi ga pokazala svom ptiću, a kadikad i tužno se prisjećajući kako joj je bilo lijepo i ugodno kad je kao u najsigurnijem gnijezdu spavala u gnuovskoj grivi. I zato je prvom prilikom po pticama selicama poslala poruku starom gnuu da će doći i posjetiti ga.

Gnu se jako obradovao kad je primio poruku. Živnuo je kao da se pomladio. Radosno mučući odjurio je do mjesta gdje su se on i ptičica družili i ustobočio se usred ravnice. Glavu je držao ponosito uspravno i neprestalno gledao u nebo velikim gnuovskim očima. Izgledao je kao u naponu snage, kao da je ponovo snažni gnu koji se može sam nadmetati s lavovima. Toliko je gledao u pravcu odakle je očekivao da će doći ptičica da je gotovo sasvim prestao pasti. No kako je vrijeme prolazilo, a ptičica nije stizala, jako je oslabio. Primijetili su to i gladni lavovi i počeli se oprezno privlačiti. I kad je već izgledalo da mu nema spasa, pronašli su ga njegovi sinovi, snažni mladi junci, i pridržavajući ga za bokove odveli ga do pojila i ispaše. Stari gnu je bio utučen i još se više postarao.

Ipak, jednoga dana dolepršala je s lutanja po svijetu sa svojim ptićem njegova ptičica. Ali njegovo novo malo stado je u to vrijeme bilo na drugim pašnjacima. Ptičica se rastužila što ga ne može naći. No put ju je vodio dalje i ubrzo se ponovo kovitlala među oblacima sa svojim ptićem i tuga ju je minula.

Kad je stari gnu osjetio da mu se primakao smrtni čas, zadnjim snagama se dovukao do kamena koji je stršao iz trave savane i srušio se uz njega. Podigao je glavu na kamen da posljednji pogled može uputiti nebu. Njegovo veliko gnuovsko oko upijalo je plavetnilo od obzora do obzora, a plavetnilo je sve više izblijeđivalo. I kad su mu životne snage bile već na izmaku spazio je daleko, daleko, visoko, visoko, jednu točkicu. I spokojno je sklopio kapke vjerujući da dolazi njegova ptičica. Ali to su bili lešinari.

U međuvremenu je ptić razmišljao i razmišljao, sve dok nije rekao ptičici:

- Znaš, možda je došlo vrijeme da prestanemo lepršati po svijetu kuda nas oblaci vode i vjetrovi nose. Možda bi se trebali negdje smiriti, saviti gnijezdo, imati svoj dom. Znaš, ono mjesto gdje si me vodila tražiti onog tvog „gnua” - to je zapravo lijep kraj. Ima mnogo biljaka s ukusnim sjemenjem, toplo je, ima i grmlja u kojem bismo se mogli skloniti i noćiti... Hajdemo tamo živjeti!

Ptičica se obradovala prijedlogu jer je često i sama na to pomišljala. I ptice su krenule na put.

Stigli su umorni i visoko iz zraka gledali kamo će sletjeti da predahnu. Ugledali su osušenu bijelu gnuovsku lubanju navrh kamena kako izviruje iznad mora trave i spustili se na nju, svaka ptičica na jedan rog.

- Kakvo je ovo čudno mjesto? - pitao je ptić.

- Pojma nemam, nikada ga ranije nisam vidjela.

Ptičice su uskočile kroz otvor među čeljustima u unutrašnjost bivše gnuove glave, začuđeno ušle dublje u nju i ogledavale se po prostranoj šupljini.

- To je najčudnija spilja koju sam ikada vidio!

Uskoro su otkrili da je mjesto vrlo pogodno da se nastane. Zmije se nisu mogle uspeti po glatkom kamenu. Kad je padala kiša ili nailazili sivi sokolovi sklanjali su se pod svodove lubanje gdje je uvijek bilo suho i gdje su bili zaštićeni od svih životnih opasnosti. Ptić je nanio u lubanju tanke grančice, sijeno, elastične travke, razne meke vlati i svio gnijezdo. Raskomoćene na udobnom ležaju svaka je ptica virila kroz jednu praznu očnu duplju kao kroz prozor.

- Konačno imamo dom! - radovale su se ptice. - I to kakav! Najbolji ptičji dom na svijetu!

Ptičica je bila zahvalna ptiću što je napravio tako lijepo gnijezdo, ponosila se što njih dvoje žive u najboljem ptičjem domu na svijetu i još više ga je voljela.

Povremeno je ptić zadirkivao ptičicu da „gnu” ne postoji, niti je ikada postojao, da je on samo još jedna od njezinih izmišljotina, što ju je ljutilo. Kad bi se naljutila, sjetila se gnua i rastužila, pitala se gdje je i hoće li ga ikada ponovo sresti. No sve to nije moglo pomutiti njihovu sreću i svaku su večer, prije spavanja, sjedili na vrhu rogova - jedna na jednom, druga na drugom - visoko iznad mora trave - i pjesmom ispraćali sunce na zalasku, a njihovi kristalni glasovi su se razlijegali širom savane.

*

http://www.youtube.com/watch?v=96SxKk0zeek
kokoro
(arcy farcy)
18. novembar 2010. u 06.12

Pera Cipela

Zovu ga Pera Cipela, iako mu je prezime njegoševsko: Petrovic. Nadimak mu je ostao od dede. Kažu da je imao toliko popucale noge, da nije mogao da obuje cipele. Ide taj deda ulicom, lupa tabanima kao gojzericama, i sad mu Kovilj, potomke drukcije i ne zna nego kao Cipeline.
A potomaka ima koliko voliš.
- Pet i po pari dece! – kaže Pera sa ponosom. – Pet sinova i šest kceri. I dva unuceta pride…
Biografija – u pet reci. Radio. Posle, kad je trebalo da se odmara, on opet radio, a sad opet radi, i radice dok ne umre. Petar Petrovic Cipela, radnik zemzadruge, otac jedanaestoro dece i deda dva unuceta (za početak)… sa dve flaše piva ispod pazuha ide kuci s posla: to mu je za njega i ženu, za veceru, a deca…
- Snadu se oni – kaže Pera. – Ima pun lonac popare.
Licni dohodak 1.400 dinara u proseku.
Ima ljudi s kojima kad razgovaram – napunim pola beležnice. Od Pere jedva da izvucem tri podatka. Kao da se u životu baš ništa sem rada i rodendana nije dogadalo. Žena stoji malo podalje, iz pristojnosti, premešta se s noge na nogu, mati jedanaestoro dece koja ništa u životu nije imala sem rada i poštovanja prema muškima i starijima.
Postoji na svetu Njujork i Vladivostok, lete ljudi na Mesec, rone pod more, zbivaju se ratovi, padaju vlade, bude se kontinenti, a njih dvoje, zgrceni tako, godinama istim sokakom idu kuci posle rada, hrabri, najveci junaci u svojoj ulici, u svom selu, na svom malom svetu i ja, sedeci celog dana u Kovilju zatrpan podacima, brigama, rezultatima, uspesima, planovima mladih i starijih, odjednom ništa ne vidim, ni novu biblioteku, ni školu, ni manastir, ni privredu, ni ribe, ni camce, ni arkanj… vidim samo Peru Cipelu i njegovu ženu, vidim ih kako se smeškaju, Pera pomalo šeretski, njegova žena setno, kao za sebe, idu niz koviljsko vece, nose dve flaše piva i veruju u život. Veruju nekako detinjasto, nekako neodgovorno, nekako ljudski.
Posle me neki u Lovackom domu, uvece, pitaju stvarno prijateljski:
- Zar si ti, bogamu, lud, kad ništa od celog sela ne vidiš, nego Peru? Šta možeš sa Perom?
Ne znam. Zaista ne znam šta ću sa Perom. Ostavicu nekoliko šturih podataka u beležnici, pa jednom, kad tako budem prevrtao požutele listove, a zaželim se nekakvog mira, nekakve sigurnosti, nečeg ljudskog, nečeg divno šašavog, znacu da se živelo i bez mržnje, pakosti, podmetanja, nabedivanja, žurbe, jagme za novcem, standardom…
Jednom mi je jedna pristojna umetnica u Ljubljani rekla:
- Svako dete vredi koliko i jedna kola. Da niste imali troje nego jedno – mogli ste kupiti dva „fice”.
Ficukam ja na „fice”, i Pera Cipela zajedno sa mnom, ficukamo cetrnaest puta, pedeset puta, hiljadu puta, na sav glas…
Nek nam lupaju tabani trotoarima, makar celog veka išli bosi. Držeci se rukama za neki nepostojeci volan života, mi, koji više volimo decu nego kucice i macice, vozimo se u nemoguće, krivudamo, lupamo se i lupaju nas sa svih strana.
Sa pogonom na dve flaše piva i nocas ćemo prevaliti kilometre i svetlosne godine o kojima mnogi i ne slute.

-Miroslav Mika Antic

http://www.youtube.com/watch?v=7uc4KmAioJ4
kokoro
(arcy farcy)
20. novembar 2010. u 12.05
Savršeno srce

Jednoga dana mladić je stajao u središtu grada razmišljajući kako on ima najljepše srce u cijeloj dolini. Prošla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savršeno. Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu složili da je njegovo srce najljepše koje su ikad vidjeli. Mladić je bio jako ponosan i još se više i glasnije hvalio svojim prelijepim srcem. Iznenada, jedan stari čovjek pojavio se ispred povorke i rekao: „Zašto tvoje srce nije približno lijepo kao moje?” Povorka i mladić pogledali su u to starčevo srce. Udaralo je snažno, ali prepuno ožiljaka, bilo je mjesta gdje su komadići bili premješteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostećenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mjesta gdje su cijeli komadi nedostajali.

Narod je započeo – kako može reći da mu je srce ljepše nego što on misli? Mladić je pogledao u starčevo srce i vidio njegovo stanje, i nasmijao se. „Mora da se šališ, rekao je. Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno a tvoje je prepuno ožiljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savršeno ali nikad se ne bih natjecao s tobom. Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi – izvadim komadić srca i dam je toj osobi, i često mi ta osoba uzvrati dio od svog srca koje se uklapa u prazni dio mog srca, ali budući da dijelovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih završetaka koje dijelim, jer me podsjećaju na ljubav koju dijelimo. Ponekad dam dijelove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadić srca. To su ti prazni dijelovi-davanje ljubavi je riskiranje. Ovi ožiljci su bolni, otvoreni su, podsjećajući me na ljubav koju imam za ljude također, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje čekam.

-Autor Nepoznat

http://www.youtube.com/watch?v=ApfKglyNjyA
kokoro
(arcy farcy)
21. novembar 2010. u 06.54
Čini...ne čini

Neki seljak, kad je kosio na svojoj livadi travu, spazi jedno leglo (gnijezdo) lasice. U leglu spavahu goli mali lasici, ali sami bez svoje majke. Seljak se sagne i uzme leglo te ga prenese na drugo mjesto, da ga ne bi sa nepažnjom kakogod kosom utamanio. Seljak nastavi opet svoj rad sa kosom. Najedanput spazi, gdje ide lasica i približuje se svome mjestu, na kome je ostavila leglo sa mladijem. Seljak stane posmatrati, šta će lasica raditi kad ne nade svoje leglo. Lasica došavši na ono mjesto, na kome je ostavila svoje mlade, vidje da joj je neko digao njezine drage lasice. Uzvrti se i pocne tražiti tamo amo svoje mlade, ali joj bi uzaludu traženje. Onda pocne gledati na svaku stranu stojeci na jednom mjestu; dok najedanput poleti i uspuže se uz jedno drvo o kome je bio ovješen istog seljaka jedan kabao (vedro) pun mlijeka. Stane na kabao te otruje sve mlijeko nekom travom. Dok je to ona cinila, seljak brzo uzme leglo sa lasicima i stavi ga na ono mjesto, odaklen ga je digao. Lasica kad side s drveta ode opet tražiti svoje drage lasice, i na radost njezinu nade svoje male, gole lasice. Omiluje ih i nahrani. Sad se lasica opet odvoji od mladijeh. Uspuže se ponovo na isto drvo, gdje visaše kabao pun mlijeka, i grizuci zubima duže vremena kanavu (konopac), kojom je bio privezan kabao, prekine je a kabao pane na zemlju iz koga se proli sve mlijeko.
Seljak, kad je vidio ovu mudrost ovako male životinje, rece: „Čini dobro ne samo ljudstvu, nego i životinji, pa će ti biti dobro”. „Zlo čini, zlo će te i snaci”. Životinja, pa i ona zna šta je „osveta”.

-Aleksa Santic

http://www.youtube.com/watch?v=KY_mSN7Klms
kokoro
(arcy farcy)
25. decembar 2010. u 23.41
Tako Lastavac polete iznad velikog grada i vide kako se bogati vesele u svojim divnim domovima, dok prosjaci sede kod njihovih vrata. On odlete u mračne sokake i vide bleda lica izgladnele dece gde tupo zure niz crne ulice. Pod svodom jednog mosta dva mališana ležahu jedan drugom u naručju u nameri da se zgreju. „Kako smo gladni!” rekoše oni. „Ne smete ovde da ležite”, prodera se stražar i oni odoše da lutaju po kiši.
Tada on odlete natrag i ispriča Princu šta je video.
„Pokriven sam čistim zlatom”, reče Princ, „ti treba da ga skineš list po list , i da ga daš mojoj sirotinji; živi ljudi uvek misle da ih zlato može usrećiti.
Lastavac skidaše list po listsuvoga zlata, dok Srećni Princ ne postade sav taman i siv. List po lic od suvoga zlata nosio je on sirotinji, a lica dece postadoše rumenija i ona se smejahu i igrahu se igara na ulici. ”Imamo sada hleba!„ uzvikivala su ona.
Tada pade sneg i za snegom dodje mraz. Ulice izgledahu kao da su načinjene od srebra, bile su tako svetle i blistave; dugačke ledenice kao kristalni noževi visile su sa kućnih streha, svi su išli u krznenim odelima, a mališani su nosili crvene kape i klizali se na ledu.
Jadnom malom Lastavcu postajaše sve hladnije i hladnije, ali on ne htede da ostavi Princa, koga je mnogo voleo. On je kljucao mrvice ispred pekarevih vrata, kada pekar nije video i nastojao da se zagreje lepršajući svojim krilima.
Ali najzad on vide da će umreti. Imao je samo toliko snage da još jednom uzleti na prinčevo rame. ”Zbogom, dragi Prinče!„ prošapta on, ”hoćeš li mi dozvoliti da ti poljubim ruku?„
”Milo mi je da najzad odlaziš za Egipat, mali Lastavče„reče Princ, ”ostao si suviše dugo ovde; ali me moraš poljubiti u usne jer te ja volim.„
”Ne odlazim za Egipat„ reče Lastavac. ”Odlazim u Dom Smrti. Smrt je sestra sna, zar ne?„
I on poljubi Srećnog Princa u usne i pade mrtav kraj njegovih nogu.
U tom trenutku začu se neki neobičan prasak u kipu, baš kao da se nešto slomilo. I zaista, olovno srce beše puklo baš na dve polovine. Zbilja je vladao strahovito oštar mraz.
Rano sledećeg jutra gradonačelnik se šetaše dole na trgu u društvu sa gradskim savetnicima. Prolazeći pored stuba, on pogleda gore na kip:
”Gle kako izgleda otrcan Srećni Princ!„ reče on.
”Zaista otrcan„ povikaše gradski savetnici, koji su uvek bili istog mišljenja sa gradonačelnikom; i popeše se da ga pogledaju.
”Rubin je ispao iz njegovog mača, njegove su oči izvađene i on nije više zlatan„ reče gradonačelnik; ”u stvari, on nešto malo bolje izgleda od prosjaka„ rekoše gradski savetnici.
”A evo ovde stvarno jedne uginule ptice kod njegovih nogu!„ nastavi gradonačelnik. ”Mi zaista moramo izdati proglas da se pticama ne dozvoljava da ovde uginu.„ I gradski službenik pribeleži ovaj predlog.
Tako oni skidoše kip Srećnog Princa. ”Pošto nije više lep on nije više koristan„, reče profesor Umetnosti na Univerzitetu.
Onda oni istopiše kip u jednoj livnici, a gradonačelnik održa sastanak Društva da odluči šta da učine sa livom. ”Mi moramo, naravno, imati drugi kip„, reče on, ”i to će biti kip koji će predstavljati mene lično.„
”Mene„, reče svaki od gradskih savetnika, pa se počeše svađati. Kad sam poslednji put o njima čuo, oni su se još uvek svađali.
”Kakva čudna stvar!„ reče nadzornik radnika u livnici. ”Ovo prelomljeno olovno srce neće da se istopi u livnici. Moramo ga baciti napolje.„ Tako ga oni baciše na jednu gomilu đubreta, gde je i uginuli Lastavac ležao.

-Oskar Vajld

*

http://www.youtube.com/watch?v=7ThRVUcmSa0
kokoro
(arcy farcy)
26. decembar 2010. u 00.15
Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu vecito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveca cije je lišce mirisalo mirisom sna.
Nesrecni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama placu vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je vecito na njegovu suncanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholicnog tudeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oci, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleca, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i suncane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oci i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono cudno i ogromno sunce, što cinjaše nekada da sve oko njega živi, da lišce ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašcu ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u vecernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo cudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…

-Jovan Ducic

*

http://www.youtube.com/watch?v=O_Y-dqMCsZ4
 Komentar Zapamti ovu temu!

.