II

Retko ko je te noći spavao. Većina su samo iščekivali. Šta će sutra biti? Koga li će izabrati? Kako se to uopšte bira? Svako je nešto pretpostavljao, na glas ili u sebi. Neki su savetovali svoju decu kako su znali, pokušavali da ih kojekako pripreme: te da budu dobra, te da budu poslušna, te da slušaju, te da koješta pitaju ili neki – da bolje mudro ćute. Možda neki i nisu ništa rekli, malo ih je bilo, a šta bi i rekli? Ovako se nešto nikada za njihovog veka nije desilo, niti su znali niti pamtili da se neko takve zgode seća. Lepo je te večeri starac govorio: „Mudrosti te može poučiti samo mudrac, zato kada ga i ako ga nađeš – primi njegovu poruku”. Ne brzim koracima vremena, jutro je došlo.

Stari čarobnjak se na trgu pojavio pre svih.Cele porodice, čak i one koje dece nisu imale, ili tek novorođenčad, pojavile su se da vide ovaj prizor. Deca su bila pobunjena, sama sebi i među sobom. A ko to ne bi i razumeo? Starac ih je pozvao da sednu oko njega, zamolio da mu donesu kakvo vedro vode, odrasli su ostali malo odaljivši se, i on je počeo da priča, tako glasno da su i oni mogu da ga čuju:

„Ispričaću vam svima jednu priču. Želite li da čujete? Slušajte onda!

Bio jednom jedan…ni sam se ne sećam kako mu je ime bilo, bila su to jako davna vremena. Elem, proveo je pola života u siromaštvu i slepilu, dok nije pronašao nešto. Neki kažu da je to bila lampa, neki da je bila knjiga, neki da je bila neka druga stvar ili predmet, a biće da je zaista bila lampa. Ono što se zna, među nama čarobnjacima, je da je u njoj bio duh, jako moćan duh koji je sve mogao i kome je onaj koji pronađe lampu zapovedao. Svaki put kada bi izašao iz te lampe, kad god bi ga pozvali, on bi govorio – Tvoja želja je za mene zapovest!”

Mnoge još čarobne reči ispričao je tog jutra čarobnjak do svog poslednjeg „srećno do kraja života”. Posle svake priče odmarao bi se i pio, hvaleći vodu. Deca su za to vreme mogla da pričaju. Neka su ćutala, neka strpljivo čekala sledeću priču, neka opet pričala šta misle. Starac bi ih uvek s milošću u očima gledao sklopljenih dlanova, mirno, kad da vremena nikada nisu ni počela da prolaze.

„Učitelju, da li zaista postoje duhovi?”

„Ne postoje, to je samo u priči, onako…zbog pričanja, nema duhova koliko ja znam”.

„A taj dečak, jel stvarno postojao? Gde je on? Gde je živeo? Jel bio bogat?”

„O, on bi rekao da je bio najbogatiji, a živeo je i živi posvuda – nema zemlje gde ga nema i gde ga neće biti. Možda je živ i dalje? Možda nije, ko to zna. Možda ni on nije postojao – možda je i to samo zbog priče, onako uzgred…”

„Pa čemu onda priča ako nije istinita?”

Onda se tek jedno stidljivo maleno pridiglo i upitalo:

„A šta, izvinite…šta ta priča znači?”

Starac je udahnuo duboko. U sebi je bio zahvalan što je doživeo ovaj dan. To mu je smrtnik samo po očima mogao videti, zato su i bile zatvorene. Svaka iskrena radost iz srca dolazi sa zatvorenim očima. Možda zato da je iz njih niko ne ukrade, zato što iz srca nikada nije ni trebalo dalje da izađe.

IV

„Možda si dobra, a možda samo podla, ženo. No, pamti ovaj dan, jer si upravo prizvala najveću magiju, veću od svih koje sam ikada izrekao. Gde je to dete?”

Žena ga je svukla torbu sa leđa, u kojoj je spavalo dete. Poljubila ga je i pružila. Bio je na tren zapanjen – na tren, na celu večnost svoga života. Nije se nadala, nije ni sumnjala; ona je dete ponela znajući nekako, samo retkima znano kako, da se po njega ne vraća, jer ono svoj put nastavlja bez nje. Ništa ne rekavši, stari čarobnjak je primio na ruke jedno odojče, drugo dete poveo sa sobom i pomalo postiđen, ranije otišao.

Namera kojom je te čudesne noći, iz sasvim obične sudbine jednog deteta, rođena sudbina čarobnjaka , bila je veća i od sudbine i od najvećih moći kojima je ikada upravljao ovaj, najveći od svih čarobnjaka koje su priče zapamtile. Iznenađenje je bila jedin pouka kojom je starac mogao na ovo da odgovori. Najviše uvek podučavamo, da bismo i sami dobili lekciju.„”

U pitanju uvek leži odgovor – za one koji znaju da ga (pitanje)postave, i da odgovor prime.

***

Isto tako pokupljeno sa nekog skitanja.

Bajke su nekad vise nego istinite; ne zato što nam kažu da postoje zmajevi, nego zato što nas podsecaju da isti mogu biti pobedjeni.

***

Kad ste bili mali, sigurno vam je netko ispričao glupavu pričicu o malom glupavom dječaku koji je vikao: vuk!
Taj mali glupavi dječak je, ako se sjećate, viknuo: vuk! Kad vuka nije bilo. I onda su glupavi seljaci mahnito trčali njemu da ga spase od straše zvijeri. Ubrzo su uvidjeli da je to samo njegova izmišljotina. I tako par puta. A onda je viknuo: vuk! kad nije bilo izmišljotina, glupavi seljaci nisu potrčali njemu jer su mislili da ih opet zeza.
I tako ga je vuk pojeo. The end.
Poruka ove priče je naravno da nikad ne živite negdje gdje vukovi slobodno šeću okolo.
Ali tkogod vam je ispričao ovu priču, vjerojatno je rekao da je poruka te priče da se nikad ne smije lagati. Ta poruka je apsurdna, jer svi mi znamo da je ponekad dobro lagati, i ne samo dobro nego i potrebno.

Postoji još jedna priča o vukovima koja je jednako apsurdna ali je barem, za razliku od ove prije, zanimljiva i smiješna.
Govorim o crvenkapici, užasno zbunjenoj djevojčici koja je, baš kao i dječak koji je stalno vikao: vuk!, voljela upadati na teritorije opasnih živina.
Sjećate se da je vuk, nakon što je crvenkapica bila bezobrazna prema njemu, pojeo njenu baku, obukao bakinu odjeću i tako legao u krevet i čekao crvenkapicu. Upravo ovaj dio priče je najnevjerojatniji jer svaki čovjek bi pomislio da i toliko zbunjena djevojčica kao što je crvenkapica uočila razliku između svoje bake i vuka obučenog u bakinu spavaćicu i šlape. I kad znate nekog jako dobro, jednostavno znate kad nešto izmišljaju, a kad ne.
I na kraju naravno sve završava happy endom. Lovac dolazi, ubija vuka :( i vadi baku iz njegove utrobe. Svi sretni. Možda se kasnije lovac i baka poseksaju, ali to nitko ne spominje.
Ta je priča mogla biti zanimljiva i bez nasilja i ubijanja životinja. Crvenkapica je u šumi mogla pripitomit vuka i povest ga sa sobom baki. I svi su mogli lijepo zajedno jest kolače u bakinom krevetu. A ne ovako... vuk prikazan kao transvestit, a crenkapica kao naivna žrtva.
Poruka ove priče je ista kao i poruka priče o malom glupavom dječaku koji je vikao: Vuk!

Nikad ne živite (ili nikad se ne krećite) negdje gdje vukovi slobodno šeću okolo.

Ako je to ikako moguće.

Voz

Nekada je to bila samo obična livada. Na njoj se gradile kuće po planski određenim parcelama. Sećam se zgrada bez ograda, ulica bez trase, blata do kolena u kišnom periodu, prašine leti, naše bezbrižnosti u tim prvim godinama života. Onda su napravili brdo baš ispred moje kuće, pokušavajući da od livade naprave pravu ulicu. Stajalo je dugo tu. Ulicom se moralo pešice, pa preko brda na drugu stranu ulice. To malo brdo je postalo sinonim za kamenice, grudve od blata, ratovanja i planinarenja. U tim ratnim pohodima koji su se odvijali svakodnevno, svako od nas, učesnika, zaradio je po neki ožiljak.

Moj je na glavi. Šivenje nije trajalo dugo i ne sećam se da li sam plakala ili ne, ali znam da smo posle toga potpisali primirje. Onda je brdo nestalo. Umesto njega osvanuo je asfalt. Crn, ravan i čist. Sa asfaltom je prestala i mogućnost opravdanja prljavih pantalona, jakni, pocepanih cipela … i ko zna čega još.

Sa asfaltom smo nekako i porasli, verovatno bi nam ono brdo i zasmetalo da baš tad nije nestalo. Bilo je lakše voziti bicikl, igrati lastiž na suvom i ravnom, „između dve vatre”, školice, sve dok jednog dana, koga se naravno ne sećam, a sve se nadam vratiće se, nismo toliko porasli da nam je asfalt služio samo kao trasa za jednostavan prelazak iz mesta A u mesto B.

Koračajući tim asfaltom, na 200m od naših kuća, gde se ulica ukršta sa drugom, stiže se do drvoreda, između naselja kućica u nizu, poznatijeg kao „Staro Tigrovo naselje”. On vodi na Kej. Kej i reka Nišava, i milion i jedna priča vezana za nju. Za ogromne lipe čije su krošnje dosezale do polurazbijenih klupica na kojima smo grickali semenke, pričali strašne priče, prvi put se ljubili, plakali, smejali se, zapalili prvu cigaretu, jeli sladoled i živeli bezbrižnim životom.

Kada bi nam dosadilo čavrljanje na klupici, uhvatili bismo se za ruke i prelazili preko čuvenog mosta ljubavi. Pešački most. Na njemu bismo stajali dugo i gledali mesečev odraz u vodi. Bio bi nemiran, baš kao i mi. I gde god bismo se okrenuli, videli bismo reku, lipe i nebo. Odatle se grad nije video, iako se prostirao svuda oko nas.

I grad je rastao zajedno sa nama. Pratio je naše želje, otvarao je nove prodavnice, kafiće, bioskope i pozorišta. Domove Kulture i velike „crvene trgove”. Dovodio je velike muzičare i velike glumce. U letnjem periodu, centar grada bio bi preplavljen motorima i besnim automobilima. Neki su žurili, neki zastajali da se okrepe, punili bi grad, i sve je to ličilo na jedan veliki vašar koji traje i traje i nikako da se završi. I tad nam je, pored svih aktivnosti, i pored svih lepota koje nam je pružao, bio dosadan, već obiđen, već oslikan, već iživljen. Ostavili smo ga i krenuli u potragu za većim i lepšim, koji će brže rasti od nas.

Neki od nas su otišli u slične gradove, neki u veće i bolje. Bilo nam je lepo. U naš mali grad vraćali smo se u početku često, da obiđemo drugare, da vidimo šta rade oni koji su u njemu ostali, da li su klupe promenjene, ofarbane, da li je na trgu postavljena bina, ko će gostovati na „Pirotskom letu”. Neka mesta gde smo izlazili nisu više postojala. Neke rezervacije su nam bile ukinute i ustupljene redovnijim gostima. Manje smo se zadržavali na mostu ljubavi, jer lipe nisu više bile tako velike i lepe, i reka nije žuborila kao nekad, niti se više jasno video mesečev odraz u vodi. Nemirnu reku su ukrotili u novo kameno moderno korito, bez vrba i trske.

Na prelepom bazenu u obliku delfina, poker smo zamenili preferansom, sunčanje i prskanje – hladovinom, večernje šetnje Kejom – dugim sedenjem u baštama kafea sa živom svirkom, gde smo pričali o drugim, boljim i lepšim mestima u koja smo otišli.
Grad je sve manje mirisao na nas, a mi smo uporno tražili deliće koji su obeležili naše detinjstvo. I nalazili bismo, uvek na istom mestu, ne više jasno vidljiv i samostalni kiosk gde su se prodavale semenke, leblebija, pistaći, kikiriki, pečeno kestenje i kokice, već neugledan, ali uvek čist i krcat lokal smešten ispod stepenica koje vode na gornji plato velikog tržnog centra, koji je ujedno i granica trga koji se odatle prostire.

Sad je moj bivši mali grad izrastao u moderan grad, koja pokušava da u sebe utka sve ono što je pratilo naše odrastanje. Čuveni pirotski ćilim je postavljen po sred gradskog trga. Crveni trg je zamenjen belim, sa velikom fontanom u centru. Pored malog parka kraj Hotela napravljen je parking. Više nema vašara preko leta, jer je magistralni put izmešten van grada. Uređen je stari Momčilov grad iz 14.veka za pozorišne predstave, slikarske kolonije i poneki koncert.

Iz „Pazara” ka „Tijabari”, ostale su stare restaurirane građevine, pretvorene u prodavnice robe široke potrošnje. Veliki most, poznatiji kao „Golemi”, naziv nije dobio po veličini, već po značaju za grad. Preko njega dnevno pregazi ogroman broj ljudi, ponekad mi se čini da, u jednom jedinom danu, čitav grad promeni stranu reke.

Na Tijabarskoj strani se nalazi Muzej, stara gradska česma „Guševica” i svi oni mali dućani, kovači, sajdžije, pekari, poslastičari, šusteri … a između njih – otvorena pijaca i Autobuska stanica. Preko puta te stanice je moja prva škola. Ista, netaknuta, čak je i boja ona ista bledo žuta kao tad, kad smo pod brezama u dvorištu igrali klikere.

Na suprotnoj strani je benzinska pumpa, i opet niz starih kuća. A zatim moderne, visoke zgrade i dobro poznate ulice, i poznate kuće i ljudi.

Naše kuće su bile poslednje u nizu do pruge. Između tih kuća i pruge je nekada bio voćnjak. Naše dečije igre smo sa asfalta preselili tu, jureći se između šljiva, jabuka i krušaka. Mahali smo nasmejanim licima koja bi virila iz vagona, na putu za Bugarsku ili Niš, ili ko zna kuda i koliko daleko.

Više nema voćnjaka, zamenio ga je još jedan red kuća. Voz više ne vidim sa prozora, ne spavam više ni u dečijoj sobi. U njoj sad snove sanjaju neki novi klinci.

A mene samo zvuk sirene i tutnjava voza koji prolazi i ponekad probudi iz sna, podseti na moj grad, u koji sad odlazim da vidim one, koji su me podarili životu.

Ko beži od svoje prošlosti gubi sebe, a onda mu vrati kao bumerang, sve ono od čega želi da pobegne.

Zato uskocite u taj „voz” i zazmurite, otvorite oci...

Prica o Herkulesu ili...

Kada je nađen, bio je mlada životinja jedva težak 50 grama. Nekako je ispao iz gnezda i otkotrljao se niz padinu. „ Gde je samo mama! Pomalo mi postaje hladno! Gladan sam i žedan!” Veveričina beba gola i slepa, očigledno je molila za pomoć i pustila je da je polako uzmu dve tople ruke. Brzo je napravljeno gnezdo od lišća lešnika , suve mahovine, slame i, kako bi mirisalo na dom.

Jedna termos boca zamotana u krpu pobrinula se da održi potrebnu toplotu gnezda. Čime hranimo veveričine bebe? Mlekom kao što dajemo maloj deci, mineralima i vitaminima koje izmešamo u toploj vodi.

Prve su noći bile avanturističke. Beba je očigledno bila jedan snažan momčić, odatle i ime. Svaka tri sata Herkules je hteo imati svoje obroke. Svakog je dana bio meren, kako bi bili sigurni da se sa njim ispravno postupalo.

Najveće na Herkulesu bili su njegov nos i njegove šape kojima je pohlepno tražio mlečnu kapaljku. Obema šapicama ju je čvrsto držao i vukao snažno kako bi konačno pao u dubok san, ponekad čak i za vreme jela najradije u maloj, mekoj toploj ruci. Postajao je sve snažniji i rastao je brže od onog što je pisalo u svakom priručniku. Bio je potpuno zdrav. Nakon nekog vremena prespavao je noć; lagano se privikao na kašastu hranu.

Najradije bi sa sve četri stajao u kaši i kasnije bi samo jedna šestina bila pojedena, a ostatak je ravnomerno raspoređen na Herkulesa, njegove negovatelje i okolinu. Kratko nakon toga, uspelo mu je zadržati težinu, i počeo je njuškati i lizati prve lešnike u prednjim dvema šapama. Prošlo je neko vreme dok nije naučio upotrebljavati svoje zubiće. Još nespretan, pokušao je istražiti svoj maleni kavez uređen od granja i mladica.

Tada je počeo sam krckati semenke suncokreta, jesti lešnike i uživati u jabukama. Uskoro je sigurno skakao sa grane na granu i to tako brzo da ga se jedva moglo pratiti očima.

Njegova životna radost je zarazna. U međuvremenu, živi u velikom kavezu i krcka svaki sveži lešnik na koji ima apetit. Kada dovoljno naraste, otvoriće se vrata kaveza i Herkules će voditi svoj vlastiti život.

Iz nemačkog časopisa „Gabriele - Stiftung”

BODEZ

U jednoj fijoci nalazi se bodež. Izrađen je krajem prošlog veka u Toledu. Luis Melian Lafinur* dao ga je mom ocu koji ga je doneo iz Urugvaja. Evaristo Kariego** jednom ga je držao u ruci.
Oni koji ga ugledaju moraju na trenutak da se poigraju s njim. Upozorava da čini i više od onoga što su tražili od njega. Ruka se žuri da stegne žestinu koja je očekuje. Pokorno i moćno sečivo poigrava se u futroli.

Bodež želi nešto drugo. On je više od strukture napravljene od metala. Muškarci ga osmišljavaju i oblikuju za jednu veoma određenu svrhu. Na neki nepromenljiv način, nož je taj koji je sinoć usmrtio jednog čoveka u Takvarembou***, i noževi su ti koji su ubili Cezara. Nož želi da ubija, da prolije oporu krv.
U jednoj fijoci u radnoj sobi, među pismima i skicama, bodež večno spava, sanjajući svoj naivni san tigra, ruka se prene kada njime vlada jer oživljava metal, metal koji u svakom kontaktu sa ubicom predoseća za šta su ga ljudi stvorili.
Ponekad me ražalosti. Takva čvrstina, takva vera, tako ugodna i nevina oholost a godine, uzaludne, prolaze.

Horhe Luis Borhes

(prevod sa španskog – Ana Stjelja)

Fusnote:
* Luis Melián Lafinur, urugvajski esejist, profesor i političar, ujak Horhe Luisa Borhesa.
** Evaristo Carriego (1883-1912), argentinski novinar, uticao na istoriju tanga.
*** Tacuarembó, grad u severnom Urugvaju.

Prica iz autobusa

Sedeci nemo kraj mene, prilično pribijen, ispruzio je ruku, na trenutak dodirnuvsi moju nadlakticu, kako bi obrisao zamagljeno staklo u nadi da će uspeti da vidi. Nisam se ni najmanje obazirala na obrisan deo, jer nisam shvatala tu nedokucivu ljudski filozofiju vidjenja. Mnogo je bezbriznije bilo gledati kroz zamagljene nijanse, posmatrati kapi kako se slivaju i prave čitave male okeane. U krajnjem slučaju mogli ste onda zavarati trag nekoj nespokojnoj misli. Zar je zabavno gledati cisto, unapred dato, jasno? Treba tragati, nadati se, verovati, ponekad i pogresiti, ali nastaviti ispočetka. I svi se sjatise, oni, tako da se ovaj stranac još vise pribio uz mene, ne bi li gledali kroz to malo ociscene povrsine, tragajuci, ali za pogresnim stvarima.

Pobeda s'bliznjim

Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.

Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:

- Ово ће помоћи да буде боље.

И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.

Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.

Зашто?

Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.

Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.

Ili...„Podmentni nogu” gde god i kome god možeš, jer mi smo ipak „normalni”.

Hodati sa prijateljem po mraku je bolje nego hodati sam po svetlu.
*
Dok god uspomene na moje voljene prijatelje žive u mom srcu, ja mogu da kažem da je zivot dobar.
*
Najbolje i najdivnije stvari na svetu ne mogu se videti niti čak dotaci - one se moraju osetiti srcem.
*
Ono sto ja tražim nije tamo negde, nego je u meni.

-Helen Keller
Uvek je puna optimizma, ljubavi, razumevanja i tolerancije.
I sve je to sirila i pruzala nesebično.

„Neophodno je biti krajnje sebican i bezobziran, da se covek sav preda svom delu”.

-Prust

***

Niče


Fridrih Niče, nemački filozof i prozni pisac važio je za ženomrsca. Ne bez razloga. Niče se nikada nije ženio, nije se znalo ni za neku njegovu ljubavnu avanturu,a u svojim delima je o ženama pisao sa potcenjivanjem tvrdeći da su žene nežna i dragocena, ali i opasna igračka ,da su predodređene za kućni, a ne za javni posao.
Pa ipak, 1882.godine, doživeo je svoju jedinu, veliku i nesrećnu ljubav.
Večere kod gospođe Melvide fon Majzenburg bile su čuvene zbog uvek novih specijaliteta koje je smišljala njena odlična kuvarica. Jednoj takvoj večeri, kad je poslužena „pečenica Majzenburg”, prisustvovao je i Fridrih Niče. Uživao je u ukusnom jelu koje je svesrdno hvalio, ali mu je zastao zalogaj u grlu kada se na vratima pojavila okasnela gošća, dvadesetogodišnja Lu Salome. Ova finska Jevrejka bila je ne samo veoma lepa već i obrazovana i načitana devojka. Upoznavši popularnog pisca kome je tada bilo 38 godina, sa divljenjem i poštovanjem govorila je o njegovom delu koje joj nije bilo nepoznato. Niče je bio očaran, razoružan, osvojen.
Mora se reći da se Lu Salome ipak držala uzdržano prema Ničeu, mada mu je ispevala i posvetila dve pesme, „Bol ” i „Molitva životu”. Zanesen i opijen ljubavlju Niče je napisao jednom prijatelju da „Salomina pesma zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”
A gospođi Melvidi fon Majzenburg u pismu kaže da je ova godina ulepšana sjajem i radošću zbog mlade duše koju je upoznao u njenoj kući. Na žalost, sreća započeta u proleće ugasila se u jesen. Ničeova ljubav nije bila uzvraćena, Lu Salome mu je to jasno stavila do znanja. Ona mu je saopštila da se divi njegovom duhu i umu, ali da je svoje srce poklonila njegovom prijatelju Reu.
Očajan, Niče je tri puta bezuspešno pokušao da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje. Vremenom, strašan bol zbog neuzvraćene ljubavi postajao je sve slabiji i Niče se oštro suprostavljao majci i sestri koje su ružno govorile o devojci. Sa još većim žarom predao se radu i do kraja života ni jedna žena nije uspela da ga zainteresuje.
A u jednom pismu upućenom posle godinu dana gospođi Majzenburg, Niče je napisao: „Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, ”pečenicom Majzenburg„…



”

Snezni covek

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.

„Došli ste ovamo da pišete”, rekao je,„ i sve ćemo učiniti da vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene”. Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
„Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?”
„Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?”

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći; po naglom budjenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina. I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je „daljina” samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam „daljinu” počeo da zamišljam kao „bekstvo”, a pošto sam o „bekstvu” uvek mislio kao u „utočistu”, „daljina” se pretvorila u neku vrstu „utočista”, koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju „gost”, ali ne u smislu „radost u kući”, nego u smislu „tuđinac” ili, još bolje, „čovek pod nepoznatim krovom”.

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem. Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje. U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.

-David Albahari

***

„U kratko vreme prelazis put od nekog do nikog”.

-Mira Furlan (o emigriranju)

Svrha

Od praskozorja do sumraka, poslednjih godina XII veka, jedan leopard je gledao drvene daske i uspravne gvozdene šipke, žene i muškarce koji su se smenjivali, visok zid i, možda, mali popločani jarak pun suvog lišća. Nije znao, nije mogao znati da čezne za ljubavlju i surovošću i toplim uživanjem u komadanju i vetru s mirisom na divljač, ali nešto se u njemu gušilo i bunilo, te mu Bog progovori u snu: Živećeš i umrećeš u tom zatvoru, kako bi te čovek koga ja znam video određeni broj puta, da te ne bi zaboravio, i da bi tvoj lik stavio kao simbol u pesmu koja ima određeno mesto u potki vaseljene. Zatvoren si, ali najverovatnije ćeš dati jednu reč jednoj pesmi. Bog je, u snu, prosvetlio strašnu životinju, ona je shvatila njegove razloge i prihvatila taj usud, ali u njoj je ostalo samo nejasno mirenje sa sudbinom kada se probudila, odvažno neznanje, jer mašinerija sveta je veoma složena u odnosu na jednostavnost zveri.

Mnogo godina kasnije, Dante je umirao u Raveni, zanemaren i sam kao i bilo koji čovek. U snu, Bog mu je otkrio tajnu svrhu njegovog života i rada. Dante je, u čudu, napokon saznao ko i šta je bio, te blagoslovi svoje nevolje. Predanje kaže da je, probudivši se, osetio da je primio i izgubio nešto beskonačno, nešto što neće moći da povrati, pa čak ni da nazre, jer je mašinerija sveta suviše složena u odnosu na jednostavnost ljudi.

-Horhe Luis Borhes

Izadji...

Mnogo samuješ i dugo ćutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spustene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i
kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usneš, sine moj?
- Ne, oče, idem da živim.

-Ivo Andrić

Lepota

Kada je Narcis umro, jezero njegovog užitka zamenilo je slatke vode slanim suzama; i rastužene orejade stigoše kroz šumu da mu pevaju i pesmom svojom donesu mu utehu.
I kad videše da je jezero svoje slatke vode zamenilo slanim suzama, orejade raspletoše zelene uvojke svojih kosa i glasno mu se obratiše:
„Ne čudimo se što na taj način oplakuješ Narcisa; bio je tako lep!”
„Narcis je stvarno bio lep? ” upita jezero.
„A ko bi to mogao bolje znati nego ti?” odgovoriše mu orejade. „Kraj nas je samo prolazio i jedino je tebe tražio; ležao je na tvojim obalama u tebe zagledan i u ogledalo tvojih voda ogledala se i njegova lepota”.
I jezero im kaza:
„A ja sam Narcisa voleo jer se, dok je ležao na mojim obalama u mene zagledan, u ogledalu njegovih očiju ogledala moja savršena lepota!”

-Oskar Vajld

Igra

Počeo sam da razmišljam o onome što niko nije domislio do kraja, a što niko, kad sazri, ne ispušta iz misli: Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnome putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

-Meša Selimović

Izgled

Ako različito govorim o sebi, to je zato što se različito vidim...Svojoj duši dajem čas jedan čas drugi izgled, u zavisnosti od toga kako se okrenem.

-Montenj

Lica

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, čovjekovo lice je za mene najjače osvjetljeni i najprivlačniji djelić koji me okružuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko,
žive pored mene ili nestaju ćutljivo i trajno, da ih više nikakav napor sjecanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj doživljaj
i kao dio sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema
kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovjekove, sve što ga drži, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovjek mašta, a što rijetko biva ili nikad neće biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na riječ ili rečenicu koja ih prati.

-Ivo Andrić

I tako..

Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju. Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi. Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.

-Milan Kundera

Lutanja

Kud sam ja sve lutao?
Kud su padale moje težnje, koliko posrtao, koliko bludio u mislima i griješio u životu!
Kako da vam kažem kad to i rođeno moje sjećanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.
Na borbe svijeta ja sam gledao kao što se s'vedra visa gleda na magle koje se nadvijaju po dolinama.
Bio sam nijemi, oholi gost života.

-Ivo Andrić

MAĐIONIČAR

U dvadesetoj godini mađioničar je digao ruke od svog posla i prihvatio dobro nameštenje u industriji. Za dvadeset godina stekao je veliku belu kuću, tri plava klavira, jedno staro remek delo, dva francuska kuvara, psa, baštovana intelektualca, pet sijamskih mačaka, frigidnu ženu, dva crna mercedesa, počasnu titulu, dva pauna, zbirku pruskih sablji i jednog crvenog zeca.
Na svoj četrdeseti rođendan mađioničar je spakovao sve što je stekao u veliki kovčeg, i potom ga pretvorio u kutijicu koju je zavezao najlonskim koncem. Stavio je kutijicu u svoje staro englesko odelo i odneo je u zalagaonicu.Od novca koji je dobio kupio je staru maramicu.Sa njom, odlučio je, ponovo će početi da se bavi svojim starim poslom.

-Rudi Krausman

Zelja


Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.

Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčju od svih ostalih.

-Mika Antić

Gerila , tekila...

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

-Voja Antonić

Kad si mlad..

Može li se ljudsko biće zaljubiti u nekoga kad ga nikada svojim očima nije videlo? Pitala sam Mamu, a ona se zagonetno nasmešila i rekla:
„Može biti , ali to se događa samo zanesenjacima i od takve zaljubljenosti nikakve vajde...”
„Zašto?”, uvređeno sam promrljala.
„Objašnjenje je dugačko a nije važno”, mama je odmahnula rukom, pa nastavila: „Reci mi, Bukice, je li uživaš u toj ljubavi?” Kad sam klimnula glavom, Mama je rekla: „Onda uživaj, detence moje, jer život ne pruža mnogo uživanja... Sanjari, čitaj i, uvek kad možeš, a malo ćeš moći, čini što ti je srcu drago.”
Bila sam toliko zahvalna Mami da sam skočila i obasula je poljubcima.
Život je stvarno divan! Ponekad.

-Gordana Kuić

Jednom Jovici koji se kao mali igao sa komsijskom decom, zajedno su jeli hleba i masti, usput je slusao njihovu muziku, naucio i njihov jezik, ciganski.

Neka sad u miru plovi nebom.

*

Čega se to vas dvojica igrate?

Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice”, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?”
„ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga cuvati”, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?”
„Nemam ga , gospodine vojnice”, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.”
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noćiodveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja”, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete”. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas„.
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

-Miroslav Antic

”

ĐELEM,ĐELEM

ĐELEM, ĐELEM LUNGOME DROMEJA,
MALA DILEM ČORORE ROMESA,
ĐELEM,ĐELEM LUNGOME DROMEJA,
MALA DILEM BAHT ALE ROMESA.
A, ROMALEN,
A, ČHAVALEN.
KINDEM LAKE LOLO DIKLO TURSKO,
NI VOLIV MA AČOL LATAR PUSTO,
ALA VOLIV LAKE KALE JAKA,
KAJ Sl GUDLJE SAR DUJ KALJE DRAKHA
AJ, ROMALEN,
AJ, ČHAVALEN.

http://www.youtube.com/watch?v=P5V07-LHOAs

2.

Kod kuce, naravno, imam naše ploce. Ali tamo ne volim da ih slusam. Rastuzim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je pustao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim ovamo. Malo mi je lakse otkako ovde ima naših. Gotovo sest godina bio sam jedini Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo seststo. Kad su poceli da dolaze, ocima nisam mogao da verujem. I - ovde malo zvalavimo po naski, malo pevamo po naski i malo placemo po naski. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dodjem - kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su svedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba; ovaj klub, tu prostoriju, svedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za folklor obezbedjujem narodne nosnje: i to pozajmljujem od Svedjana; njihove su muske nosnje slične slovenackim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde. Cesto sam ovde, i sacekujem one koji dolaze, ispracam one koji odlaze. A oni dolaze, i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smracim, Inge i Arne hodaju oko mene na prstima. „Inge”, tada kažem mojoj ženi, „Inge, srce mi puca.” A ona kaže: „Vidim, Ljuba.” U početku je strahovala da ću otici; unastrahovala se, jadnica, pored mene. „Ti, ćeš, Ljuba”, kaže, „jednom otici od nas. Sesces na voz, i ostavices nam tvoja kola i tvoju kucu, i nećeš se vratiti. Ostavices nam kola i kucu umesto sebe. A šta će nama kola i kuca umesto tebe?” „Ne budi luda”, kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. „Ne budi luda, nikud ja neću otici. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći.” I, kažem, u početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proćiće me. I kad me vidi takvog, srpski mi kaže: i ona se uci da govori srpski: „Pa, Ljuba, idi malo u tvoja Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u nasa Jugoslavija.” - To nasa Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo dvojno državljanstvo, i svedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. - A ja joj kažem: „Ti, Inge, kao da si se na Dusanovcu rodila.”
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplacenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noćivozim kao lud. Ja sam, inače, pazljiv, oprezan vozac, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dodjem do austrijske i naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam - jedanput sam tako sesnaest sati prespavao - obrijem se, presvucem. I, polako, predjem preko granice.
Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - nize da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pricam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore, gledam oko sebe i - slusam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro zvalave po naski, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeci iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim rezervoar benzinom. Zatim predjem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda natocim po punu saku. Trljam ga, njusim: i on mi mirise na Jugoslaviju. Namazem se po licu, po kosi, po grudima...
Kuci se vratim umoran kao kuce. A moja žena mi kaže: „Ti si se, Ljuba, podmladio.”
A o tome kako sam dosao ovamo, o tome joj ne pricam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.

4.

Posle smo Patak, Jolpaz i ja poceli da služimo Apasu kao skakavci. Trcali smo onako kud bi nam rekao da idemo - da prenesemo neku poruku nekoj solji ili nekome drugom, da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega, ili nešto slično. Ne, ništa nismo drpisali; samo dva-tri puta nešto Germancima, i to pred sami kraj. Apas nije voleo takve stvari. Hteo je da otme, recimo; hteo je da prevari na kartama; ali da ukrade nije voleo niti je to uopste radio. Uopste, on nije voleo ništa da radi za šta ne bi imao publiku. I - nekoliko puta smo mu asistirali u nekoj tuci: voleo je, na primer, da prebije nekog dzulova na pijaci. - I to je uglavnom bilo sve.
Onda je doslo i oslobodjenje. Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom jedinicom koja je u njega usla, a prvi posao koji je u njemu imao da obavi bio je da mene olesi. Kako je on za to s Apasem saznao, veze nemam, tek već je sve znao i odrao me na mrtvo ime i prezime. A odmah zatim su Apasa i druge starije među nama pokupili u vojsku i oterali na front. I tako se prvo Stoletovo drustvo raspalo.
Nekako, međutim, još za vreme rata, a pogotovu posle njega, kod nas je odjednom postao vrlo popularan boks. Moj burazer se za vreme rata, zajedno s ilegalom, a možda i koristeci ga kao zaklon za nju, time bavio; Apas je to takođe radio; a posle njega, već, gotovo da nije bilo klinca sa Dusanovca koji to nije pokusao: Mita Majmun, Ivica Lepi, Steva Dzambas, svi. Samo nas nekolicina smo u tome bili umalo uporniji i nešto ipak postigli, svi ostali su pre ili kasnije otpali. A to znači da u to vreme na Dusanovcu gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja. Stole, razume se, bas među njima i skuplja svoje novo drustvo.
A boks ti je takav: može te nauciti dobrim stvarima - da osetis da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrasivim ili čak i mudrim, da više ne primas sve tako kako izgleda - a može te i za ceo zivot preplasiti ili ti i dusu zatrovati. tako da pocnes da uzivas u tome sto u coveka možeš da udaras kao u dzak. Stole je stvarno bio neustrasiv. Jer, ako se to ne može reci za Majmuna, a pogotovu za Dzambasa, od Apasa je zaista mogao da postane dobar bokser, samo da ga je to interesovalo.
Pri tom, svi smo mi bili u Radnickom: a Radnicki - zna se ciji je bio klub. Tako, jedno vreme, dok još nije bio potpuno prestao da trenira a već je oko sebe imao i Ivicu, i Majmuna i još nekolicinu, iako mu se radnja tek razvijala, cajkosi su bili ti koji su njega i njegove, s jedne strane, jurili i, opet, upravo cajkosi ti koji su ga, sa druge strane, kao svoga stitili.
Ipak, cetrdeset peta i cetrdeset sesta još su bile isuvise vruce za takve stvari. Ni cetrdeset sedma još nije bila sasvim dobra. cetrdeset i osme, tek, pocelo je da se priprema ono zlatno doba Apasevo, koje će zatim trajati gotovo nekoliko godina.
A ja u to vreme - nekako sam se bio otkinuo. Stvarno sam se već bio zagrejao za boks. Cetrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zauzeo sam drugo mesto u velter-kategoriji.
Sve dotle, iako sam pomalo poceo da treniram još cetrdeset pete, bio sam ne samo potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se uglavnom možeš dobro zezati. Redovno trenirao, naravno, nisam. Međutim, bio sam ono što se zove darovit. Mada dugih ruku i visok, gotovo mrsav, bio sam dosta brz, pa čak, za početnika, imao sam i dobru tehniku. Već tada, umeo sam da udarim zustro i jako, i levom i desnom, dosta sam dobro radio nogama, i kako sam imao i odlične reflekse, teško me je bilo pogoditi. Dosta sam bio i srcan - nije me bilo lako uplasiti. I, pri tom, sto za boksera takođe nije nimalo nevažno, imao sam i prilično simpaticnu njusku; već tada sam poceo du sticem svoju publiku. Još posle ovoga, posle omladinskog prvenstva, tako reci kao klinac, postao sam bokser s kojim se ubuduce mora racunati.
Tada, u finalu - nekako sam do njega dospeo - sreo sam se s Jovicom Causevicem, kasnijim državnim reprezentativcem, koji je bio godinu dana stariji od mene i imao duzi staz u boksu nego ja. On nije bio nikakva klasa; bar je takav utisak ostavljao. Bio je levak i imao desni gard, koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan problem. Uz to, saginjao se, hvatao rukama, nije bio nesklon da u guzvi udari glavom. Kažem, nije ostavljao bogzna kakav utisak, i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se danas iko seca, ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim boljima od sebe. Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zamke i da ga procitaju; samo njima u stvari nije bilo potrebno mnogo da ga čitaju. Ja tada to ni izbliza nisam bio.
Nastupio sam samosvesno - bio sam, u stvari, srećan sto sam njega dobio - i, u početku, gotovo sam uspeo da ga zbunim. Uspeo sam da mu nametnem svoj stil: ne pustam ga blizu, stalno ga presrecem direktima, i kad god mi se ukaze prilika, bombardujem ga kroseima; nekoliko puta sam ga bas dobro odalamio. Pred kraj, već imam dobijenu rundu.
Publika navija za mene. A oko ringa - gomila dusanovackih mangupa. „Napred, Vrapce”, vicu.
Tada, gotovo pred sam gong, on mi se nekako uvuce u klinc i, nizi od mene, prosto mi iskida pleksus. Pokusavam ja da mu se izvucem, izmicem mu se, gledam da ga tako pogodim da ga odgurnem i - u tom izmicanju - on me potkaci aperkatom. Učini mi se da ću da progutam svoj sopstveni jezik; prosto, kao da mi zapade u grlo. Ipak, nekako ostadoh na nogama, pruzih odozgo dva-tri direkta - i on se malo odmace. I - iako mi se dobro mutilo u glavi, još dva-tri udarca, dve-tri eskivaže - udari gong.
Publika - da poludi.
Odem u svoj ugao - a malo se, kao, povodim - sednem. „Je l' te dobro potkacio?” pita me trener, neki Mica Stefanovic. „Kao maljem”. kažem. „Nisam to znao.” „Pa govorio sam ti”, veli on i ljuti se. I stvarno mi je, covek, govorio. „Ne pustaj ga”, kaže, ,„blizu”, kao da ja to ne znam, „bezi od klinca. Gledaj da ga sateras u cosak. To ga, izgleda, zbunjuje.”
U drugoj rundi sam oprezniji. Pimplam nešto direktima, pretim mu kroseima. Ali sad vise nisam siguran da sam prvu dobio: moram da krenem. Podjem polako, kljucnem ga dva-tri puta direktom u celo - a on je tu osetljiv koliko i bizon - nacinim fintu desnom i - nekako mi se zgodi - dobro ga odalamim desnim kroseom. On to izdrza i pobeze u ugao. Sad si, mislim se, moj. Pocnem iz daljine da radim kao masina, direktima, da ga ne bih promasio, pa da izgubim ravnotezu, i cekam ga da mi se namesti za krose. Ali nikako da ga dobro potkacim: bezi mi, levo, desno, saginje se, i sitnim, mrkim ocicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oci. Najzad, odjedanput se saze kao jez, opet mi se uvuce u pleksus, tu me valjda samo dva puta opali, dok me ne otvori, i duf! - opet onaj aperkat. Ja ovako, raširenih i ruku i nogu - na leda!
U publici, čini mi se, tajac.
Odmah skocim na noge. Sudija mi broji.
Tresem glavom, okrecem se oko sebe, skakucem. I tek sada čujem da publika urla: svi stoje.
Na „sedam” zauzmem gard; još ne čujem sasvim dobro, još mi sve izgleda kao da je u jastuke umotano. Opet pocnemo. On me sada prosto juri. Ja uzmicem, a levu stalno držim ispred sebe. I tako nekako izdržim do gonga.
U pauzi sedim u uglu mrtav preplasen. Dotle sam imao već oko trideset meceva, a posle ovoga sam izasao na ring još oko sto trideset-cetrdeset puta, ali nikad se ni pre ni posle toga nisam osecao tako smrvljen. Sedim onako i mislim: „Bezi ti, lafe, iz ovih konopaca dok još imaš vremena.”
U trecoj rundi samo sto nisam bezao. Pokusavam da držim strvinu na odstojanju, tražim ga odozgo, kvrcam ga u celo. Ali on me napipao, pa me juri kao mrtvog konja. U zivotu sam doziveo svega dva klasicna nokauta, a svega sam osam puta u borbi uopste bio oboren: on me je tada naceo. I u trecoj me je oborio.
Tada je, još iz rata, nekako pomalo bio u modi jedan udarac koji se zvao sfing: to je bio krvnicki udarac, nalik na krose, ali malo odozgo, poluopruzenom rukom, koji je nekako ubrzo bio i zabranjen. Ja ga nisam koristio: to mi je pomalo već licilo na ubijanje, ne na boks. Tri puta mi je u trecoj rundi opet ulazio u pleksus, otuda me otvarao, zatim je dolazio levi aperkat, pa kratki desni krose i onda bi levom odozgo ispovio sfing. Dva puta sam mu izmakao, tako da umalo sam nije pao; drustvo se naokolo smejalo. Treci put me je ipak nasao. U uvo. Odleteo sam na pod kao da me je sutnuo nogom.
Izgubio sam, naravno. Istina, opet sam ustao, ali jedva sam izdrzao do kraja. U to vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi bas nije bila jača strana. cudim se sto nas sudija nije prekinuo ranije.

6.

A onako, inače, koliko sam među konopcima postajao bolji, i koliko sam boks ozbiljnije shvatao, toliko sam bio sve veci trubac. Moj matori je radio, burazer je u komitetu radio, ja sam radio: s lovom - nikakvih problema. Snabdevao sam se - u diplomatskom magacinu. U preduzecu, Janku Lisjaku, bio sam ljubimac. Iako među najmladjima, u radionici sam najpre bio brigadir, a onda - zamenik sefa. I umeli smo da zasucemo rukave. Mangupi su me slusali kao matorog. Umeo sam da kažem: „Mangupi, ovo ima da se svrsi, nema da se ide kuci dok ne bude gotovo.” I ostali bi, nemas da brines. Moj disa nije propustao moj mec. Kaže: „Ljubo, je l' ti treba neki dan za trening? Je l' ti treba da izadjes? Samo kaži.” I ja bih u pola radnog vremena uzeo torbicu na rame: „Idem na trening”, pa - s nekom soljom - na Savu ili u bioskop.
Voleo sam ribu, brate! Pošto sam uvece morao ranije da legnem, obično sam ih, danju, vodio u sumicu. S trolejbusa bih svratio kuci po mantil; imao sam jedan svetli, specijalni mantil, jedino za to. Nju bih ostavio na ulici da me saceka. I dok bismo polako prolazili Dusanovcem, mangupi se kikocu: „Vrapce uz'o beli mantil!”
I trcale su, djavo bi ih znao zašto, kao mutave. Obično bih s jednom isao ozbiljno. Nju bih cuvao, a naokolo sam klao sve sto bi mi palo pod ruku. Ali posle dva-tri meseca i to bi mi dosadilo, probusio bih i nju, i 'ajd dalje: nasao bih drugu ozbiljnu. Sedam junfera sam tako odneo. Ni sam ne znam na šta su te slepice trcale.
S tipovima na Dusanovcu živeo sam dobro: ne diram ja njih, ne diraju oni mene. Dosta njih su mi bili i navijaci. Ali mnogi su me i mrzeli. Bas zbog riba. Oni jesu bili dasovani, nema zbora, i svi su imali svoje cure. Ali dok je moj bio čitav Beograd, oni su imali relativno uzan teren: Dusanovac, Auto-komanda, Vozdovac, dve-tri ribe sa Zvezdare, koje bi ubrzo prestale da budu interesantne, dve-tri sa Kalenica - i to je sve. Sa Karaburcima su ratovali i tamo nisu imali pristupa, Slavija je za njih bila nekako velika, rastrkana, nije imala svoje zboriste i tu se nisu snalazili, Crveni krst, opet, bio je pomalo gospodski. Oni su uglavnom mogli samo da ih menjaju između sebe, a to već nije dobro: kakav je to stos ako su ti curu s kojom ides sevila trojica mangupa iz ulice?
Negde oko pedesete Stole Apas je bio na vrhuncu.
To je bio crn, ne bas mnogo lep momak. Imao je gustu, pravu crnu kosu, koja mu je uvek dosta lepo stojala, iako mu je nekako pocinjala gotovo sa polovine cela. Retko je coveka gledao u oci: uvek je pogledom nešto tražio naokolo, kao da se na sve sto mu pricas pravi lud. Bio je i dosta nizak, i, u odelu, cinilo ti se, ništa naročito. Ali kad se svuce, na Savi, nisi mogao da mu se ne divis. Na njemu je lezao misic na misicu, svaki tanak i svaki na svom mestu. I - elegantan kao cura: koliko je u ramenima bio sirok i jak, toliko si ga u pasu gotovo sakama mogao obuhvatiti. Ruke - nadlanice, podlaktice, nadlaktice - istetovirane. Najviše riba je na Savi i uhvatio. Umeo je iz stosa, za opkladu, iz cuga po tri puta gore-dole da je prepliva.
Tada je imao, valjda, dvadeset i sest. Kao i ostali mangupi, negde je radio, kao masinbravar, ali je i tamo, izgleda, umeo da se posvadja i da udari; često je menjao preduzeca. Nije se u stvari tačno ni znalo gde radi. Živeo je s kevom, koja je primala neku penzijicu; lovu od plate joj valjda nije ni davao. Na desnoj potkolenici, na specijalnom kaisu, u koznoj kaniji, stalno je nosio sjajnu, kao brijac ostru utoku. Ali retko je upotrebljavao. Jer, sem iz boksa, negde je bio pokupio i neke stosove iz dzuda: dirnes li u njega, isto ti se hvata kao da si se nasalio sa zmijom, budi siguran da te sutra ni rođena majka neće poznati. A to se zaista moglo desiti samo frajeru: u njega obično niko nije smeo ni da darne, obično je on bio taj koji je nasrtao. Mislim da u to vreme nije olesio samo onoga koga nije hteo.
Glavni stos u to vreme na Dusanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave.
Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi zapoceo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, drustvo bi bez veze zvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: „'Ajde da nekog olesimo.” „'Ajde”, rekli bi. Ako do bioskopa ne bi sreli nikoga nepoznatog, iz nekog drugog kraja, ili ako odnekud ne bi naisao neki tip s ribom koga bi pred njom mogli da odelju ili bar da orezile, obično bi se nadzonjali kod trolejbuske stanice.
Dva-tri klinca skakavca bi se nacrtala uz samu banderu. Kad bi trola stala i drustvo pocelo da se istovaruje, oni bi se zakacili za nekog cilagera; gurnuli bi ga, ili bi mu opsovali majku ili nešto slično. Dusanovcani su znali za stos: progutali bi i gledali da sto pre ispare. Onaj koji nije bio verziran, međutim, klinca bi pojurio, dohvatio bi ga za uvo ili bi mu opalio sljagu. Tada bi drustvo doslo fol u zastitu. Ako bi to bio neki cilager penzioner ili neki mekani tip, Stole Apas bi ostao kraj zida. Gledao bi šta se radi i grickao bi sibicu. Ako bi, pak, musterija bila oficir ili neki mladji zvalavko koji se ne bi dao, umesao bi se i sam. covek bi zatim ostao da lezi, a oni bi se zezajuci se pokupili dalje. Posle bi Stole rekao: „'Ajd sad na sovanje, sutra treba da se sljaka.” I razisli bi se na spavanje.
Negde oko pedesete na Dusanovcu se osetio deficit u ribama. Oskudevali bas, dabome, nisu. Ali u početku su s mangupima htele da podju i gimnazijalke, uhvatila bi se i poneka studentkinja - iako to već retko - a onda je doslo vreme kad je sve sto je nekad vredelo postalo kvarno i kad se oko njih nasla samo gola fufa.

8.

A on stvarno nije bio visok. „A šta bi ti falilo da gepis onu s njom? Pogledaj je, nije ni ona losa.” Dogovaramo se mi tako - „Nanu ti kvarnu”, kaže on, „dokle ću da ti sparingujem, uvek 'vatam losije ribe od tebe” - kad zapoce igra i odnekud se ka njoj stuli - Stole Apas! Stize na vreme i dize je. S njim se pojavi i Mita Majmun i uze onu drugu. Bacim oko malo naokolo i vidim - nešto dalje sede i druga dva dusanovacka krvnika, Ivica Lepi i Steva Dzambas.
Au, to ne valja! Odakle se oni stvorise?
„Ljubo”, pita me Dragance, „vide li ti to?”
„Vidim”, kažem. Mislim se šta ćemo. „Znaš šta”, odmah menjam taktiku, „'ajdmo mi da uzmemo one tri sto su ostale.”
Uzmemo neka tri gabora - a ona u nekoj guzvi, ima ih valjda sedam-osam - sve drugo već odneseno, kao na hipodromu. Odigramo tu igru.
Vratimo se na svoja mesta.
„Sad ćemo ovako”, kažem. „Primaci ćemo se blize, da opet ne izvisimo. I - ti uzmi moju, a ja ću tvoju.” „Uh, bre, ti već podeli!” „'Ajde, 'ajde, drugi put ću ja tebi da sparingujem. A i ti, Mico, sad gledaj kuda ćeš, i ti uzmi jednu odande.” Sad ja hoću i njega da uvucem. Ako dodje do neke guzve, bar ćemo biti trojica, iako on s makljanjem nema veze. Ali - neka pravi brojno stanje.
Primaknemo se i koliko onaj dune u saksofon, mi smo već kod njih: „Molim.”
Igram ja s onom malom, Dragancetovom: stvarno nije losa. Pogledam Draganceta: on nešto zvalavi, sav se isfronclao, ali, izgleda, nema veze - ona gotovo visa od njega i još pomalo dize nos. Krisom sacnem Apasa i drustvo: sede sva cetvorica i mere nas ispod oka. - Biće ovde nocas krvi do kolena.
„Znaš šta, Dragance”, kažem posle. „Sad ćemo da ih preskocimo. Opet idemo tamo, ali njih dve nećemo da diramo.” „Dobro”, kaže Dragance. „Ja kod ove tvoje, izgleda, ništa ne bih ni uradio.”
Uzmemo sada neke druge tri. Ove dve odmah zgrabe Apas i Majmun. I, vidim, situacija se, kao, popravlja. Ivica i Dzambas sacekase da vide kako će se stvar zavrsiti, pa i oni nešto uhvatise.
Kad to bi gotovo, kažem: „E, sad pazi. Sad ne smeju da nam izmaknu. I ako primetis da nam Apas i Majmun i ona dvojica prilaze ili da idu oko nas, tu vise sale nema, kolji prvog koji ti padne pod ruku, ne cekaj da oni zapocnu. I ne razdvajajte se. Budite oko mene.”
Tako i bude. Za dlaku izmaknemo Apasu i Majmunu. Oni, da se ne orezile, uzmu neke dve bez veze. Ivica i Dzambas se malo povrtese na klupi, pa kad videse da Stole i Majmun igraju, odose i oni.
Vidim da će ova igra da prođe bez guzve. Sad hvataj na brzinu.
Pocnem nešto da zvalavim - kao, nisam je dosad ovde video, ja obično zapazim svaku lepu curu, dolazi li često ovamo? - sve u tom stilu. Ona me, kao, malo pogledne - a ima krupne, pametne zelene oci - ali nešto se bas ne lomi. Iz Kragujevca je, kaže, ove godine je dosla u Beograd, brucoskinja. Opet ja nešto pocinjem, i opet nema mnogo vajde. Da l' je Apas, mislim se, već obario? A to je bio opak svaler: gde on trzne, ona mora da padne ili zemlja da se prevrne. Ako još nije, sad moram na brzinu da je uhvatim - ili neću nikad.
A ja i Dragance smo imali jedan mrtav stos, koji smo sto puta isprobali i sto puta je upalio; mnogo su blesave te žene. Tako sam valjda i ovaj nadimak dobio.
Onako u igri, primaknem se Dragancetu. „Dragance, burazeru”, kažem, „kako napredujes? Ja bas nikako.” „E, moj Sampione”, kaže on, „ne znam kako ti, ali ja bih i sa Sovljanskim lakse na kraj izis'o. Postuje me kao mrtvog konja.” One se, kao, malo nasmeju. Mi se jedan drugome, onda, još malo fol jadamo, i one se - evo ih - otkravise! Njegova gleda u mene, moja gleda u njega: još moraju da budu fine, ali sad se već - interesuju.
Odmaknem se ja sada i - klima je već druga. Posle onog zaleta, još malo se zezam na svoj racun. Ona me sve cesce pogleda; a ima trepavice kao zavese. Onda pita: „Kako vas je ono vas kolega nazvao, kakav ste vi to sampion?” Evo je! A ja se lomim od skromnosti. Ma jok, nema veze, nisam bas neki sampion, samo sam prvak Srbije, nisam jugoslovenski, ali Dragance je stvarno veliki bokser, iako ni on dosad nije postao prvi, ali taj će to sigurno postati, to je i sjajan bokser i veliki laf - i sad Dragancetu udarim strasnu reklamu. Stare smo mi kurve: on to isto dotle radi meni kod one druge. A posle igre one će odmah da se ispreslisavaju.
Zavrsi se igra. Podjem da je otpratim do njenog mesta i, skroman i fin kakav sam, kažem: „Izvinite, vi jako lepo igrate, nisam skoro sreo devojku s kojom bih se tako lepo slagao, i rado bih dosao opet da vas zamolim. Ali primetio sam da često igrate s onim crnim mladicem tamo” - to za Apasa - „pa ako je to vas mladic, ili imate neke obaveze, molim vas, recite mi, ja se neću naljutiti.” „Ma ne”, kaže ona, „nema veze. Ja sam samo dve-tri igre s njim odigrala. A osim toga, pomalo me gnjavi. I oseca se na duvan.”
Drugi put smo ih takođe u poslednji cas pretekli - Apas nije bio navikao da se utrkuje, obično su gerle jurile njega - a treci put su, čim je pocela muzika, same krenule ka nama.
I tada - nas trojica se bas dogovaramo da ih preselimo kod nas; čak je i Mica kod one treće nešto bio uradio - kad evo otud Majmuna.
„Zdravo, Vrapce”, kaže. „Zdravo, Majmune. Kojim dobrom?” „E, Vrapce”, kaže, „ne drpisu se ribe lako kako ti to radis.” „Ne znam, Majmune”, kažem, „na šta mislis. Kad sam ja tebi drpio neku ribu?” „Nisi meni, Vrapce, ne pravi se naivan. Apasu. On me salje. Ono je njegova riba.” „Kaži mi, Majmune”, velim ja, „je li to stvarno njegova riba ili on samo misli da je njegova. Je li je već obario?” Još ja pomalo sumnjam. „Pa, možda već jeste”, kaže Majmun, „a možda još nije. Ali - hoće. On kaže - njegova je. I porucuje ti da odustanes. Već tri nedelje se ja s njim ovde guzim. Već tri nedelje je on ovde bari. Moja cura zbog toga sedi kod kuce. A ti, Vrapce, znaš koliko nije zdravo otimati Apasu ribe.” „Znam, Majmune”, kažem. „Ali i ja tebi nešto da kažem: stari smo mi drugari, ali i za tebe može da ispadne vrlo nezdravo sto mi donosis ruzne abrove. A kad već spominjes svoju curu, tebi, znaci, nije stalo do one s kojom je drugi stari moj drugar, koga ovde vidis, Dragance?” „Ne”, veli, „ne insistiram.” „Dobro je što ne insistiras. A Stoletu poruci da kavgu s njim ne želim i da ja nikad nisam zalazio u njegov atar. Ova cura, kaži mu, ne samo da nije njegova nego je - moja. I, kaži mu, ona trza na mene. I još mu poruci da ja na nju ne trzam tri nedelje, kao on, nego već tri meseca; samo sto sam je zbog one moje ranije cure malo bio zabatalio. I kao poslednje mu poruci: ne prilici jednom Apasu da nekoga moli da s neke gerle ustane da bi dosao na njegovo mesto. Apas uzima ili ostavlja. Neka se ne bruka. A ja nešto nemam utisak da je ovo takva riba da bismo zbog nje morali da se krvimo. Tako pozdravi Apasa, mog starog drugara.” „Dobro, Vrapce, kad tako kažeš”, veli Majmun. „Ali nije zdravo nama otimati ribe.”
Majmun ode, i već poce muzika. Sve tri podjose prema nama, čak i ona Micina. Pocnemo da igramo i odmah se izmaknemo u suprotni ugao: ako pocne guzva, bar da možemo na vreme da ih vidimo.
A tamo - Majmun referise. Stole gricka sibicu. Onda nešto misli, misli, pa ustade.
Podje prema meni. Smeska se, a, vidim, bled.
Ovako digao ruku.
„Ljubo”, vice izdaleka. „Ljubo, burazeru! Sve je u redu!”
Odmahnem i ja.
„Sve je u redu, Stole, burazeru.”
I oni odose.
Ništa nije u redu, mislim se, Stole, burazeru. Zapamtices ti meni. - I jeste mi zapamtio. - Sacekaces ti mene na mesecini, Stole, burazeru. Sacekaces ti mene u nekoj 'ladovini, kad se ne nadam. Ali, ne boj se, Stole, ni ja nisam naivan, stari moj drugaru.
Posle smo sva trojica sa gerlama zajedno izasli, dobro smo gledali kuda svaki korak pruzamo i sva trojica smo jednu po jednu curu kuci ispratili. A zatim su Dragance i Mica sa mnom dosli do moje kuce, pa su se vratili u grad i tek onda se rastali svako na svoju stranu.

10.

On me gleda.
„Mnogo si se, Sampione, nazlio.”
„Ne”, velim, „nisam se nazlio! Kita mene boli za vas, i za jedne i za druge! Eto vam vasa politika! I za one dve budale me kita boli! Ali - keva će da mi odapne. Poludela već. A ciji će to onda, Stari, biti sektor? To ti meni, molim te, kaži.”
On, prosto, ne trepce.
„Ti si, Sampione”, kaže, „dobar momak, i još si bolji bokser. I ne zezam te ja kad te zovem Sampione. Stvarno si, pravi si sampion. Ali mnogo si se nazlio i vidim da veceras ne mogu da izadjem na kraj s tobom. Kako veceras ja da ti objasnim da sam sitan za te stvari? Ipak, pokusacu nešto. Ne nadaj se mnogo. Ali bar ćemo znati šta je. Pritrpi se još nekoliko dana. Javicu ti.”
I rastadosmo se.
Prođe u iscekivanju i tih nekoliko dana. Ja - kao na trnju. Ne mogu vise da gledam one dve slepice kod kuce.
Evo, najzad, Staroga.
„Dosao sam”, veli, „samo da ti kažem da sam se raspitao kod drugova.”
„I?”
„Oca će ti pustiti. Neće možda bas odmah, ali će ga sigurno uskoro pustiti.”
„A šta će biti sa burazerom?”
„Za njega ništa ne mogu da ti kažem. cekaj malo, videcemo.”
Otrcim kuci. Ispricam kevi.
A ona smakla maramu sa glave, rasplela se i odnekud izvlaci svetog Nikolu; to je nekad bila nasa slava. Namesta ga na krevet i onako kleci pred njim. „Fala ti, Sveti, sto si me uslisio. Fala ti sto mi ih vracas. Fala ti, do kraja zivota ću ti sluziti.”
„Šta ti je, bre, kevo”, vicem. „Idi umij se, priberi se malo! Kakve te sad ikone spopale, kakav sveti Nikola! Zahvali se Starome Perisicu, on ti je to učinio!”
A ona vice:
„I njemu, Boze, vrati. Posvetila mu se ona sakata ruka. O, dace Bog da će tako i biti.”
„Ma ti, kevo”, kažem joj, „mene ne slusas. Pustice samo caleta.” A malo mi, kao, strasno: ona za Vladimira, izgleda, ni pet para ne baca. Samo joj je do matorog stalo. „I sto si se pomamila s tom ikonom? Ne brukaj ni sebe ni njih. Šta će da kažu kad dodju, pa cuju da si postala bogomoljka?” - A i Andru poslednjih godina bilo nešto uhvatilo, i on joj to vise nije dao.
„Neka kažu”, veli ona, „šta hoće, samo neka dodju kuci. A Vlada je mlad, on će sve izdrzati.”
Nekako bas tada, čini mi se, otpoce i ekipno prvenstvo. Ja - potpuno van forme. Tri puta sam izasao - dva puta jedva izvukoh nereseno, jedanput cisto izgubih. A i te neresene ne znam da li sam bas bio zasluzio ili su mi onako, na slavu, dali.
Opet pocnem ozbiljnije da treniram. Jok, more, nikako mi ne ide. Nikako da se sredim.
Najzad se još i povredih. Ništa strasno - malo sam uganuo prst - ali ne mogu ni na posao ni da boksujem. Jednog jutra, nešto se s onim zavojem muvam po kuci, kad - evo ti moga Andre. Vuce nekakve prnje.
I ranije je bio sed, a sad, čini mi se, beo kao ovca. I lice mu nekako belo, kao okreceno, i podnadulo.
Koliko dodje do praga, poce da place. „Mislio sam”, kaže, „da ovaj prag vise neću prekoraciti.”
Zagrlio nas sve troje i svi sline. A on - mene i svecu i gleda i ne gleda; ali matoru stegao i ne pusta. Ljubi on nju, ljubi ona njega, bez zazora: brise suze on njoj, brise ih ona njemu. Vode matori ljubav.
Sledećih nekoliko dana cale i ja sedimo kod kuce.
On, vidim, uplasen na mrtvo. Duse u njemu nema. Drugi ili treci dan po dolasku otisao do preduzeca. I, bogami, otpustili moga matoroga! „Neće”, veli, „ni da razgovaraju.”
„Pa, dobro”, pitam ga najzad, „šta to bi?” Hoću da ga pitam: šta su ti učinili kad su uspeli da te ovako probuse?
Moj cale odgovara: „Ništa me ne pitaj.” „Jesi li video Vladu?” „Ne.” „Šta će biti s njim, ne znaš?” „Nlsta”, veli, „ne znam i ništa me ne pitaj.
A i ti se u to ne mesaj.” Ja se nasmejem: „Ne mislis valjda da i mene mogu da upetljaju s Rulovcima?” „Svasta oni”, veli, „mogu.” Odjedanput, jedno poslepodne, ne primise nam paket za Vladu. „Zašto?” pitamo. „Nije”, kaže, „tu.” „Kako nije? Pa gde je onda?” „Javice vam se.”
'Javice vam se.'
Potrcim ja Starome Perisicu. Jedva ga pronadjem, jedva dodjem do njega.
On se zdravi sa mnom a, vidim, nešto se ukrutio. 'Ladan.
„Šta je ovo, Stari? Burazer mi vise nije u Djusinoj. Ne primise nam ni paket.”
„On je”, veli, „otisao dalje.” I ovako učini rukom. Nasmeja se valjda.
„Kuda to dalje?” pitam.
„Zna se”, veli „kuda. Imamo mi jedno lepo mesto za njih.”
„Kakvo lepo mesto?” A već pomalo poce da vri u meni.
On to valjda primeti.
„Ne boj se ti, Sampione, za njega. Tamo će malo da radi. Malo će da tuca kamen.” I opet ne izdrza nego se nasmeja. „Dobijace knjige, novine.”
„Kakve knjige, kakve novine? Šta će mu to kad je na robiji?”
„Nije to robija, Sampione. Nismo mi kapitalisti. To je - popravni rad. Mi ćemo da ga prevaspitamo. Kad se popravi, pusticemo ga.”
„Kako”, velim, „da ga prevaspitate? Onako kao oca? Šta ste mu to učinili kad ste uspeli onako da ga probusite? I otpustili ste ga s posla: ej, bre!”
A on mi kaže:
„Pa nego šta! Nema za takve mesta kod nas! Mora da plati!”
„Nema za takve mesta”, kažem; a još se uzdržavam. „A za kakve onda ima mesta? Pa, bre, Stari, moj cale je još dvajes' četvrte strajkovao u ovom Beogradu! On se borio za ovu zemlju, kao i ti! A moj burazer, on je - ti to znaš! - za vreme rata pola Dusanovca zapalio. A od rata tako reci u komitetu je i spavao. Ni sa devojkama zbog komiteta nije stigao da ide.”
A Stari mi odgovara:
„Ti meni pre neki dan rece da te ne 'vatam na moju ruku. A na šta sad ti mene 'vatas, Sampione? I da znaš: to je bilo! Nema to veze! Za takve kao sto su tvoj otac i tvoj brat - nema mesta u ovoj zemlji!”
„Pa u kojoj onda, Stari, molim te, ima? To mi kaži. I zašto, bre? Zar zato što su slusali radio?”
„Nisu oni samo slusali radio, ne pravi se lud! Pricali su svasta, i bila je to cela banda! Tvoj otac je izlapela budala, i zato smo ga pustili. Ali tvoj brat je znao šta čini! On je - banda! Tako se i u istrazi drzao. I ne pitaj me ništa vise.”
Ja uzdrhtah valjda onako kao sto sam samo prvi put kad sam na ring izisao uzdrhtao.
„Banda, velis? Znaš šta, Stari: stariji si covek, i voleo sam te i postovao kao moga calca. Ali sad ću ti reci: ti si banda, Stari. Ništa nisi bolji od njih. Još si gori!”
On preblede kao smrt. Ustade.
„Sampione”, polako mi veli, „to mi je poslednji put rekao još Becarevic.”
Ali mene sad samo sekirom možeš zaustaviti.
„Kita me za to boli, Stari. Kita me boli i za tebe i za Becarevica. Ništa i nisi bolji od njega! I opet ću ti reci: ti si banda, Stari! I svi ste vi banda! Ne zna se ko je od koga gori! Poludeli ste, svrake su vam popile mozak, eto šta ste vi, eto šta si ti.”

12.

A u to vreme, Stole Apas - caruje na Dusanovcu. Kao i on, momci iz njegovog drustva, kad se svuku, svi po telu isarani kao detlici, svi nose boksere, svi imaju specijalne utoke u dzepu; sami su ih pravili. I svi ga slusaju kao malog boga.
I - nekad se još i znalo koga će da potkace: sad delju sve redom. Ništa se više ne zna. Nekad su na Dusanovcu hvatali samo dzulove ili ljude sa strane; sad vise niko ni u šta ne može da bude siguran; da li ćeš, sisavsi sa trole, do kuce stici čitav ili sa polomljenim rebrima, to je sve vise stvar sreće ili nesrece, to ti je svakodnevna lutrija. Kad uhvate nekog caleta samog, zna mu se; zatim nekoliko noćine spavaju kod kuce, a onda opet sve po starom. Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju; sad ih jure i po Dusanovcu. I, znalo se, neke neće da diraju: one s kojima su sami isli u skolu, ili mladje, koje su isle s njihovom bracom i sestrama. Sad se ni to više ne ferma.
A cajkosi u to vreme - valjda imaju vaznija posla. Nigde ih nema. Kad se i desi da dodju na Dusanovac, idu sve po trojica. I onda, malo provrljaju po pijaci, kao da su im dzulovi najveci problem, kroz vrata prigvire u kafane i bioskop, pa 'ajd natrag. Sve mirno, i svi zadovoljni; oni valjda još i ponajzadovoljniji.
Ali na dva-tri meseca pre nego sto ću ja da podjem u vojsku, na Dusanovcu se pojavio i neki cale Sulja. Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo dosao sitan, a ovaj je bio pravo brdo od coveka. U početku je i on na Dusanovac isto tako zalazio samo u drustvu i, kao i ostali, ponasao se mirno: kad već ništa ne možeš da učinis, onda bar cuti. A onda, mic po mic, vremenom, malo-malo, pa se cuje: Sulja nocas uhvatio na mesecini toga i namestio mu koske; Sulja jutros sredio toga; Sulja namestio rebra tome ...
Kakav je on bio ranije, ne znam, tek - doslo vreme kad je Sulja postao za Dusanovcane prava kaznena ekspedicija: ništa bolji od Apasa i njegovog drustva. Ne znaš od koga pre da se branis. Izvan Dusanovca on je bio miran i uredan. Ovde, koliko krene od Rejona, razdrlji se kao raspop, zasuce rukave i uzme pendrek u ruku. Vise se ni s kim od svojih u drustvu nije ni pojavljivao: uvek sam. I dok stigne do kupatila - dvojicu-trojicu je sredio!
I, kao i Apas, više ne bira. Kad uhvati nekog iz Stoletovog drustva samog, odelje ga pre nego sto ovaj uspe i da zine. Tako prebio Ivicu Lepog, tako udesio Mitu Majmuna, tako prosao Dzambas. A onda naidje na celu grupu, zajedno s Apasem - i nikoga i ne pipne. Prođe između njih, poglednu se, ali kavgu ne zamecu. Jedino sto one koje je nasamo već bio dohvatio uz put zezne: „Šta je, Mito, jes' to ispao iz trole?”
Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince, a i mnoge druge, potpuno neduzne ljude, pa čak i Peru Manojlovica, invalida bez noge do kuka, koji nikad nikakve veze s Apasem nije imao. Pera mu vice: „Ma ja sam, bre, invalid, zar ne vidis!” A ovaj mu odgovara: „A jes' to sa četnicima zaradio?” „Ma, jok, bre, kakvi četnici! Na frontu sam bio!” „Jesi, jesi, sa četnicima, kad ja ka'em!” I udri još bolje. - Jednostavno je znao, kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao, da udje u kafanu i čim ugleda dvojicu kako sede zajedno, bez pitanja i reci pocne da ih delje. „A sto ti”, veli, „lajes na narodnu vlast?” A ljudi nemaju veze, piju pivo.
U početku, po neko je još i pokusavao da se zali. A tamo da li bi mu nešto uradili ili ne bi, ja ne znam, tek, posle, Sulja dasu potrazi, pa ga namesti još bolje. - Umuknuo svet. Ispraznise se dusanovacke kafane.
Stole - da pukne od besa. „Majku vam pedersku”, vice na svoje alamane, „zar ona vreca govana da vas udesi! Ni za šta niste!” I preti mu: „Namestice se on meni.” Sulja, opet, ceka njega. Kad bi ga negde nocu sreo samog, on bi mu već resio problem. Danju, međutim, tu je uvek cela banda ...
I tako, porucuju oni ponesto jedan drugome, vrebaju se, ali kad se sretnu na ulici, poglednu se dobro - i prodju jedan pored drugog.
Odjedanput, jedne veceri tog leta, prvog otkako sam otisao u vojsku, Sulja se, prvi put uopste, na Dusanovcu pojavio u civilu.
Kod bioskopa, samo sto su se vratili sa Save, celo drustvo: Stole, Majmun, Ivica, Dzambas, Milance Goli, svi, vise od deset njih valjda.
Prođe Sulja pravo kroz njih. Svakoga gleda pravo u njusku i smeska se. Oko njega - tajac.
Kad on već malo odmace, Stole povuce još dim, pa nagazi kokavac.
„O Suljo!”
„E?” kaže ovaj.
„Je l' te to, Suljo, najurise iz milicije? I njima si, izgleda, dojadio.”
„Jes', vala”, kaže Sulja. Okrenuo samo glavu i smeska se.
„Pa, Suljo, odavno ja tebe cekam. Kad je već tako, mogli bismo mi malo da se promarisemo.”
„Vala, Apasu, cekam i ja tebe. Nikako da mi se zgodis. Ali, more i ovako.”
„Dobro, Suljo”, kaže Stole. „Al' da nemas ti tamo negde neku malu pucu? Posteno, a?”
„A šta, Apasu, s tobom more bit' posteno? Al' kad ka'es, evo. Dje b' je?” I ovako razrgne kaput.
„Kad je posteno, nek je posteno”, kaže Stole.
„Evo, i ja ću moju utoku da ostavim.” I zadigne nogavicu, pa otkopca kais.
I tako je pocelo.
Veca mara kod nas ni pre ni posle toga verovatno nije vidjena.
Kažu da na Dusanovcu niko dotle nije popio vece batine nego Sulja tog dana. Ali - kljusina je to. Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri, pa i četiri takva komada od kojih bi i konj crk'o. A on se zaljulja kao zrela kruska, ukrsti ocima - i ostane na nogama. Onda u onoj guzvi ispruzi ruku, i Apas odleti tri-četiri metra dalje u prasinu. Zurno bi sada Sulja potrcao da ga dovrsi. Ipak, on je za Stoleta bio i trom i nevest: ovaj bi ga već cekao stojeci. Opet bi poceli da se ciljaju: Apas bi ga gotovo svaki put pogodio, Sulja bi se sit iznapromasivao. Najzad bi ga opet samo jedanput pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prasini. I onda opet sve iznova...
Tako su se vitlali od bioskopa do pijace. Ali snaga je snaga. Kad su stigli do pijace, Stole vise nije licio na sebe; sva su mu već i ledja bila oljustena od kaldrme. I mada grogi obojica, cale, koji je i dalje ostajao na nogama, sad je sve vise nadjacavao. Najzad, na samoj pijaci je još jedanput uspeo da ga pogodi. Stole odleti, i to nekako tako nezgodno da padne čak pod tezgu. I dok je, ionako već polumrtav, ovamo-onamo, pokusavao da se izvuce, evo već Sulje nad njim.
Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoće da mu otkine glavu: Stole je zaleprsao rukama kao dzivdzan i odleteo. Drugi put mu je Sulja prisao još dok je ustajao i opet mu nacinio hirurski zahvat na glavi: opet se Stole besplatno provozao po prasini. Onda mu je cale, kao radnik koji je zavrsio neki tezak posao, već sporije, ali i samouvereniji, prisao da ga zaista dovrsi. Sad ga vise nije cekao da ustane. Sagao se da ga podigne: Stole je već cucao. Uhvatio ga za kosu, podigao do sebe i, onako polupijan, nanisanio. I to mu je bila druga greška tog dana.
Kako se Apas, onako polumrtav, kad vijuge coveku vise uopste nisu u stanju da rade, toga u stvari jevtinog stosa u tom trenutku setio, ne znam, ali on mu je odjedanput već obema rukama pritisnuo saku na svojoj glavi, samo je opustio kolena u cucanj - i onome ligamenti pucaju kao da su od stakla. Sulja je stigao samo da urlikne.
Sad je za Stoleta već preostao lak posao. Predahnuo je, pa ga je gadjao nogom u jaja, pesnicom ispod pojasa u zeludac, a sakom u oci, u grkljan, zavrat. Sve dok se cale nije strovalio. A onda, za svaki slučaj - još nekoliko puta nogom u bubrege...
Zatim se nekako nekud odbatrgao, a Sulja je ostao da lezi nasred dusanovacke pijace kao vreca trulog paradajza. Kolima za hitnu pomoć su ga odneli.

14.

U trecoj rundi osetim da sam malo posustao. Bio sam pun snage, ali ko će da izdrzi takvu tucu? Ipak, i dalje ne uzmicem: samo puca!
Odjednom, negde sredinom runde - ja sam se uvek u eskivažu jako uzdao - on nacini jednu veoma jevtinu fintu levom, a ja se nekako i prerano i previse trgnem - koliko covek od batina otupi toliko mu zivci postanu prenapregnuti - i prosto mu natrcim na desnu. Još samo stignem da pomislim da sam pogresio - i ring se poda mnom slomi na četiri komada i polako mi se spusti na glavu.
I gotovo - osecam se kao da lezim u perini. Samo mi gore, malo u stranu, svetli tacka reflektora kao zuto zrnce bisera.
Tek u svlacionici su me probudili. Sudija mi nije ni brojao, odmah je utrcao lekar.
Zoric da poludi, samo sto kosu ne cupa. „Pa, jesam li ti govorio! Pa, to je vo, nije covek! Ko s njim u batinama može da se meri? Jao, budalo, unakazio si se, jao, budalo blesava!”
Ja se na onom lezaju samo ljuljuskam, kao na ringispilu. Lekar mi pod nos gura kiseonik, lupka me, pipka.
Ipak nekako sednem. A u glavi mi sve nešto nije jasno. Najzad otvorim usta: „Ako”, kažem, „bar sam ga izudarao.”
„Vraga si ga izudarao!” vristi Zoric. „Pogledaj se kakav si! Još jedan ovakav nokaut - i možeš da okacis rukavice o klin! Sem ako ti se ne svidja da potrazis stan u ludnici.”
Jedva se odbranim od lekara da me ne posalje u bolnicu. Ali odlezim tu, bogami, valjda cela dva sata. Onda nas, kao sto je red i obicaj, malo provodaju po gradu kao konje, odvedu u neki bioskop. Ja bioskop volim, ali sad samo zevam, ziv sam zaspao.
Ostanemo u Zagrebu i da prenocimo. A izjutra - 'ajd natrag. U Divulje stignemo u subotu, negde posle podne.
Tamo me ceka neki telegram.
Otvorim ga. Ništa ne razumem.
„Daj, molim te”, kažem mladjem dezurnom, „procitaj mi ovo. Nešto sam umoran.”
On otvori. cita:
„Dusica juče umrla nesrecnim slučajem. Sahrana u subotu. Mama i tata.”
Ja kažem:
„Dobro je.” Dezurni me gleda:
„Ko ti je to?”
„Svesterka”, kažem. „Sestra.”
„Rođena?”
„Najrođenija”, kažem. „Jedina.”
„Pa šta je tu onda dobro?”
„Pa to”, kažem, „stici ću na sahranu.”
„Kako ćeš da stignes”, veli on meni, „kad je sahrana danas? Osim toga, sad tu nema ni komandira da ti da odsustvo. I - sestra ti, bre, umrla, shvatas li ti to! Kakvo dobro!”
Velim:
„Ne znam šta mi je, nešto sam umoran. Idem da legnem. A ti, molim te, ako slučajno naidje komandir, sredi mi za odsustvo.”
Sutradan krenem za Beograd. Sve vreme sam u vozu prespavao. Mogli su ne da me pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu.
Stignem najzad.
Na kuci crn barjak. Keva u crnini: zgrcila se i cuti na samlici. cale, neobrijan, ispijen, tumara po dvoristu.
Pitam ga:
„Pa kako to bi?”
„Ne znam”, kaže. „U četvrtak uvece otisla na igranku. I cele noćinije dosla. Nikad ranije to nije učinila. Ujutru, u petak, neka deca je nasla u sumici. Obesila se o svoj kais. Nije ni visila. Tako, kleci.”
Ja izvalim:
„I sto joj je to, budali, trebalo?”
Cale sagnuo glavu.
„Bila je gotovo gola. Sva joj haljina iskidana.”
„Jeste li zvali miliciju?”
„Ne”, veli. „Dolazili su sami. Mi ništa nismo hteli da govorimo.”
Ipak ja ne kopcam bogzna šta.
Posle podne dodje Dragance. cale me probudi, ja sam opet spavao.
„Jesi čuo, Sampione?” pita me Dragance; a sav nekako izbecen.
Šta mu je, pomislim; je li bolestan?
„Čuo sam”, kažem. „Sto joj je to trebalo?”
Njemu oci kao da malo podjose na celo.
„Ti, Sampione, izgleda, ne shvatas? Nezgodno mi je o tome da ti govorim, brat si joj, ali nju su - silovali.”
Ja ga gledam mrtvacki.
„Nemoj da mi pricas, Dragance, ti bar te stvari znaš. Koju zensku možeš da silujes ako ti se ona ne pusti? Nisu to vratnice.”
Njemu preko lica kao da prođe neki grc.
„Sampione, šta je s tobom, jesu li ti svrake popile pamet? Kako ne kopcas? Shvatas li ti, silovali je! I - ne mogu da ti govorim o tome - nije se pustila! Sva je bila”, i ovako pokazuje rukom, „ranjava.”
„Pa šta?” kažem. „Zar zato da se ubije?”
On me sad bas ozbiljno zagleda.
„Ti, Ljubo, izgleda, nisi čitav?”
Ja se najzad malo, valjda, probudim.
„U petak sam imao tezak nokaut. Sav mi je mozak pomerio. Ništa ne kopcam. Samo mi se spava.”
„Pa idi onda spavaj! Kad ti se sad spava!”
„Ne vici ti na mene, budalo”, velim ja. „Gde si ti bio kad je nju svaki ciketan mogao da odvede u sumicu?” - On preblede, valjda, još vise. Prosto mi dodje neprijatno. - „Mislio sam da si nešto petljao s njom.”
Dragance se stusti.
„Hteo sam”, kaže. „Nisam znao kako ćeš ti na to da gledaš.”
„Šta ja tu imam da gledam? Nema to veze. I sestra je zensko. Zar one zbog toga ne treba da se udaju?”
„U tome i jeste stvar, Sampione. Ja nisam mogao da nasrcem na nju kao na druge. A nisam mogao ni ovako, iz neba pa u rebra, da joj kažem: 'Udaj se za mene.' Njoj sedamnaest, meni dvadeset i jedna: ko se u to vreme ženi? Probao sam dva-tri puta da je povedem u bioskop. Njoj se to, čini mi se, dopadalo, ali se malo pravila važna. I nije ništa ispalo. Nadao sam se, biće neka bolja prilika.”
„Dobro, kilavko, kad si se nadao”, velim. - A to je stvarno licilo na njega. On nije bio ni visok, a ni neki nalickan lepotan, ali je zaista bio veoma simpatican i prijatan momak. Međutim, nekako je bio odvise fin: neka mu neka makar samo dezurno pokaze zube, on se odmah povlaci i bezi. Uvek sam morao da ga vucem. A i kao bokser je bio takav. Bio je, mislim, bolji i od mene, jedan od onih prefinjenih tehnicara, ali od tuce je bezao toliko da je to coveka prosto nerviralo. - „Idi sad”, kažem, „pa se nadaj i dalje.”
Dragance ode kao popisan...
Tri dana sam proveo kod kuce malo šta shvatajuci i samo gledajuci gde je najblizi krevet. Jedino sto sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva potpuno izbezumila. Po ceo dan sedi zgrcena na samlici. Ništa ne jede, nocu ne spava...

16.

Međutim, smrt se već bila naselila u mojoj kuci.
Krajem zime kevi je toliko postalo zlo da su morali da je presele u bolnicu. Tamo je gledali, okretali - mesec dana. Onda kažu mome Andri: „Znate šta, ona nije za nas. Ona nema nikakvo fizicko oboljenje. Sve smo joj ispitali. Vasa žena je u nekoj teskoj depresiji. Biće bolje da je uputimo na Psihijatrijsku.” Otac se uzasne: „Ona nije luda. Nikad niko iz naše kuce nije bio u ludnici. Nama se cerka pre nekoliko meseci ubila. Još to nije prezivela. Vodicu je kuci.” „Nemojte”, kaže mu lekar, „to tako da shvatite. Ne idu tamo samo ludi. Ona vise sama sebi ne može da pomogne. Vidite da vise neće ni da jede.” „Ne”, kaže otac. „Vodicu je kuci. Ako treba da umre, neka umre kod kuce.”
Dovede je moj Andra kuci. Posedi ona tamo još mesec - i sve gore.
Pišem iz vojske mome calcu: 'Nemoj da se salis, vodi je u bolnicu dok još ima vremena. Tamo će malo da je razdrmaju.'
Odvedu moju majku na Guberevac.
I - to je već proleće.
Udesim, nekako, da me te godine ranije puste na odsustvo, dodjem u Beograd. Pitam oca: „Kako joj je?” „Ne pitaj”, veli. „Ništa me ne pitaj.”
Odemo joj u posetu. Sednemo na neku klupu. Oko nas se muvaju ludaci; samo nešto sapucu. Nje nema.
Zamolimo nekog bolnicara da joj javi da smo tu. „Neka izadje”, porucujemo.
Malo zatim, evo njega, vraca se. „Kaže, neće. Podjite unutra.”
Udjemo u neku sobicu: srce da ti pukne, kakva je. Ona sedi, sama, na nekom krevetu. Bela u licu, vene joj se na slepoocnicama i obrazima plave. Oci joj nekako usle u glavu, a nos postao ogroman. Kosa joj ispod marame potpuno bela i - čak, čini mi se, pod maramom, vidim - retka. Umotala se u neku veliku kosulju, sedi na tom krevetu, a noge kao stapovi, ruke - kao trske. Ni polovina od one žene.
Obesila glavu, ispreplela prste na rukama i gleda nekud sebi u papuce.
Otac pocne pored nje da spusta one drangulije sto smo joj doneli.
Ona podigne glavu na njega:
„Sto si mi dos'o?”
I opet se sagne.
Cale se zbunjeno osmehne:
„Dobro, ako nećeš mene da vidis, pogledaj bar da vidls koga sam ti doveo. Ljuba nam je dosao.”
Ona za trenutak usredsredi ocima u jednu tacku kao da nešto osluskuje, pa samo nakrene lice ka meni - ja stojim kraj vrata i uzdržavam se da ne zaplacem - i čak se, čini mi se, malo namrsti.
„I ti si tu?” 'ladno pita.
Pridjem, pa kleknem kraj nje. Raspletem joj prste, pocnem da joj ljubim hladnu saku.
„Dosao sam”, kažem. „Javili mi da ti nije dobro.” Ona izvuce ruku od mene. Pomiluje me po kosi, pa opet sagne glavu i uplete prste.
„Šta ćete mi vi sad?” kaže!
Otac stoji vise mene i place kao dete.
„Ne kaznjavaj me tako, Milinka. Trideset i četiri godine smo u slozi živeli. Decu smo izrodili: vidi kakve smo sokole podigli. Šta to sad cinis? Ne ostavljaj me ovako, Milinka.”
Ona ne dize glavu. Pocuti, pa tiho, tako da se jedva i cuje, govori:
„Trideset i četiri godine, kažeš, Andro. A ne kažeš - trideset i četiri godine na muci. Celog veka - strajkovi, otpustanja, zatvori. Nikad nisam mogla da budem sigurna da ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete. A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala. Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom, druga dva ludaka s politikom: objasni im nešto. Niste hteli da mi pomognete, eto.”
„U pravu si ti, mama”, kažem. „Mi smo krivi. Mi smo za sve krivi.”
Ona kaže, kao da se sama sa sobom nešto preslisava:
„Imala sam jedno dobro dete: i njega sam izgubila. I to sve zato što sam bila glupa. Moja zenska pamet mi kaže: Gledaj muske, oni su prvi. Muske gledaj: oni su budale, pameti nemaju, slabi su, ali su ipak glavni. Kako ćeš bez njih u kuci? I samo blenem u vas i u ovoga matoroga. Mislim, ono je zensko, lepo, pametno, izvuci će se samo. Zato sam i htela da izuci skolu: niste valjda vi, budale, bili za to? Zavrsice, mislim se, skolu, naći će sebi muza. I eto ti. Muski mi je i pokvarili. Nisam pazila.”
Ja samo što ne zapomazem:
„Mama, zašto tako govoris? Zašto nas ovako kaznjavas? Jesi li videla, kad si polazila, kakva nam je kuca? Ko još može u njoj da živi? Mama, molim te, bori se malo. Ja ću već iduce godine doći, Vlada će možda još i pre: opet ćemo biti zajedno.”
Ona klima sebi u nedra:
„Kasno je sad za to.”
„Kako možeš”, pitam, „ovako?”
„Mogu”, kaže, „tako, jer više ne mogu nikako. Istrosilo se. Doceralo cara do duvara.”
Izadjemo, posle, ja i otac, pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skicimo kao prebijeni kucici, ne zna se ko vise. I okrecemo glavu jedan od drugoga: da jedan drugoga i ne vidimo i ne čujemo...
Umrla je samo sto sam se izmakao. Samo sto sam stigao u jedinicu, već posle desetak dana sustize me telegram.
Otac je poslednjih dana bio preneo kuci. Nikoga vise k'njoj nije pustao. Sam je dvorio i pazio, sam je i prao.

17.

Svearmijsko prvenstvo se odrzi u Beogradu. Dodjemo Zoric i ja i tu, kažem, budem prvi u srednjoj kategoriji. Zbog toga dobijem deset dana nagradnog odsustva.
Kod kuce, gledam moga Andru. Mrtav starac! Još pre nekoliko godina mi je corisao majice koje sam dobijao u klubu i pravio se važan u njima, prav kao mladic. Nisam siguran, ali čini mi se da je i žene pomalo jurio. A sad, odjedanput, ispred moje kuce sedi na pragu neki starac, podbocio se dlanovima o kolena kao da se plasi da će glava da mu se omakne među noge i cuti. Povazdan tako.
Meni to, iskreno da kažem, nije pravo. Nagazio sam na neku solju i hoću da je dovedem kuci - malo sam valjda ispao iz stosa, pa mi nekako vise nije zgodno da je vodim u sumicu - i nikako da udesim.
On stalno na pragu, pribogu kao neko kuce.
„Dobro, bre, cale”, kažem, „sto stalno tu sedis? ldi malo, prosetaj se.” - A njega penzionisali nekako bas oko kevine smrti: nema ni kuda da ide.
On me pogledne preko ramena.
„Ne ide mi se”, kaže.
„Ma”, velim, „stalno tu sedis! Idi nekud malo! Zaposli se necim. Gde to valja, toliko sedenje!”
On kaže:
„Ništa mi se ne radi. A i ne mogu. Noge me izdale. Ne mogu da stojim.”
Ja ga gledam. Ruke mu nekako dosle bele, mrtvacke, kao da gvozdje nikad nisu ni videle.
„Dobro”, kažem. „Kad nećeš, onda sedi. Ali što se bar ne umijes? Lice si necim isprskao.”
On se pipne prstima: a oni se nekako ukocili i samo mu igraju.
„Nisam se”, kaže, „isprskao. To meni tako otkako umre Milinka. I nikako da se skine. Ne znam šta.
Meni ga odjedanput dodje zao.
Sednem pored njega, zagrlim ga.
”More, matori„, kažem, ”ne pravi se lud. Do juče si žene po Dusanovcu jurio. Sto si se smrz'o?„
Njemu preko usta lizne osmejak, a onda se odmah opet uozbilji, kao da se nešto zamislio.
”Bi mu to, sinko„, kaže. ”Sad se svačemu treba nadati.„
”Bre, cale„, fol zezam se, ”da ti mene ne iznenadis? Da ti meni ne spremas neku podvalu?„
”Svacemu se„, veli, ”nadaj.„
”Ajde„, kažem, ”drzi se još malo. Nemam vise od tri meseca do skidanja. A i Vlada će sigurno uskoro. Šta ti piše?„
”Ništa„, veli, ”ne piše. Isto onako. Ne govori kad će. Dolazio jedan otuda, od njegovih. Ni ime mi ne rece. Samo kaže: 'Vlada je dobro i pozdravlja vas.' 'Pa, dobro,' kažem, 'kako vam je tamo?' 'Dobro nam je', kaže, 'ništa se za njega ne brinite.' 'A kad će kuci? Sto ništa o tome ne piše?' 'Ništa vise', veli, 'ne mogu da vam kažem, zbogom.' 'Dobro', velim, 'kaži mi bar kako se zoves.' 'Nije', veli, 'važno moje ime.' I ode.„
”More, dobro„, kažem. ”Važno je da je ziv i zdrav. Doci će.„
Za vreme tog odsustva sam, za tri dana, osvojio i prvo mesto na otvorenom Zvezdinom prvenstvu. Zaista sam bio pun snage; nikad tako dobar nisam bio. Onda sam, u polufinalu, i Causevica pobedio. Nisam ni slutio da tih dana stvarno, u pravom takmicenju, poslednji put navlacim rukavice na ruke.
Zoric ne ode u Zagreb, ostade da me gleda. Stalno je negde blizu mene, ali - ništa ne govori. Ni ne pokusava da udesi da mi sekundira.
Kad se sve zavrsi - proglasise mene za pobednika - on me zagrli, čestita mi, ali, vidim, kao da nije bas presrecan zbog toga. ”Ti„, kaže mi, ”iskoristi još ta dva-tri dana sto su ti preostala, pa dodji. Ja idem nocas.„ ”Zašto nocas, druže kapetane? Ostanite sa mnom. Knjavacemo kod mene.„ - A mi smo nekad zaista živeli drugarski. - ”Ne„, veli, ”moram da idem. Zdravo.„ ”Zdravo, druže kapetane.„
Ta dva dana sam proveo muvajuci se među dusanovackim mangupima. - Dragance takođe otisao u vojsku, nema nikoga da mi pomogne. - Gde je Mita Majmun, raspitujem se. Nema Mite Majmuna; nekud se odselio, izvan Beograda; i ne piše nikome čak. Pobegao, znaci. - Gde je Stole Apas? Niko ne zna da mi kaže, svi slezu ramenima. I ne insistiram mnogo: čini mi se, stvarno ne znaju.
Najzad, nekako uoci samog polaska, jedan klinac mi provali stvar; Stoletovoj kevi je nekoliko puta nosio pisma na postu. U Surdulici je Apas; promenio je dva-tri sanatorijuma, a otpre mesec i po dana je tamo.
Dobro je, bar sam to obavio.


”

18.
Od Zorica odmah svratim u postu. Posaljem ocu telegram da me izjutra saceka na beogradskoj stanici.
Zatim se izoprastam sa drugarima. Uvece krenem.
Suturadan, na stanici, moj stari stoji na peronu ustogljen kao da je posao u pozoriste. Napolju od ranog jutra vrucina, a on u sesiru, u nekom tamnom kaputu, pa čak i masnu vezao. I nešto ovako, kao na tiganju, drzi u ruci.
„Šta je, bre, cale”, malo ga zezam, „sto si se tako ustogljio kao da si posao na neku sahranu? Zar ti nije vrucina?”
„Nije mi”, veli, „vrucina. Uopste mi nije vruciua. Ovih dana mi je čak nekako pomalo hladno.”
„Kako”, velim, „hladno? Zar na ovoj pripeci?”
On mi pruzi onaj zamotuljak.
„Bolje što ne znaš. Na ovo.”
„Šta je to?” pitam.
„Burek”, kaže. „Ako nisi doruckovao. Da ti je majka ziva, bilo bi nešto drugo. Ovako, ja nemam šta drugo da ti iznesem.”
Meni gotovo udarise suze na oci.
„Hvala ti”, kažem, „sto si se setio.”
„Takav je”, veli, „kod nas obicaj.”
Podjemo malo po peronu. Sad ja držim onaj burek ispred sebe kao vruc tiganj.
„I tako”, kaže, „ides u Nis? Bićeš blize.”
„Jeste”, kažem. „Biću blize.”
I još malo tako zvalavimo bez veze.
Odjedanput, on mi veli:
„Ja sam bio kod advokata i u sudu. Sve sam svoje stvari sredio.” „Kakve stvari?” pitam. A nešto mi ovakvo, kao jaje, kao pesnica, prođe kroz grkljan i leze na srce.
„Kucu sam preneo na tebe i na Vladu. I one takse sam isplatio. Da se vi s tim ne gnjavite. Prodao sam svoje vencano odelo i moj alat, i neke Milinkine i Dusicine prnje. Vi ćete sebi, posle, da kupite ono sto vam bude trebalo.”
„Aman, cale”, kažem, „šta ti bi? Šta mi to pricas?”
„Covek na to mora da bude pripravan.”
„Pa, još ti nije ni sezdeset! I zašto mi to uopste govoris?”
„Jeste, jeste”, veli, „sezdeset i jedna. Ali nisu tu, sinko, godine najvaznije. Srce mi je sasvim propalo. To mi je i doktor proletos kazao. Onda sam ga još malo i obilazio; sad sam i to prestao. A u poslednje vreme - nekako ruzno sanjam. Sanjam sve nešto - kad sam bio mlad. I - Milinka me zove.”
Meni se malo razvedri.
„Pa ti to zato! Ej, bre, cale: pa ti bar u te stvari nikad nisi verovao!”
„Nisam verovao. I ne verujem ni sad. Ali to mene nocu gusi. I - osecam. Tome covek stalno mora da se nada.”
„Ma, 'ajde”, velim, „ne pricaj svasta. Šta ti je sad to doslo u glavu?”
„Osecam ja to”, kaže on meni. „Možda će me stegnuti kroz mesec, a možda kroz godinu dana, ali - tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. - Sve sam, dakle, glavne stvari svrsio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dodje, nemojte po starom.
Dosta je bilo svadja. Vise nikoga necete imati: ti samo njega, on samo tebe. Sto je bilo - bilo je. I ozenite se. Covek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim bas mnogo da pozurite, da ne pogresite. Ali nemojte mnogo ni da cekate. Želim vam da imate takvu sreću kao sto sam je ja imao: da sebi nađetetakve žene kakva je meni vasa majka bila.”
Ja zamuknuo, pa ne mogu ni da zinem.
„Iznenadi ti mene, tata”, najzad kažem.
„Ne znam”, kaže, „da li sam te iznenadio. Kod poste sam na tvoje ime otvorio stednu knjizicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa'ranu; a i da ti se nadje za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi pravis neku veliku sa'ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa'rani me prvo, pa onda radi šta znaš.
Dovedi, posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš.”
„Dobro, cale”, rekoh. „Lepo ti meni isprica.”
„To, da znaš”, kaže on. „Ako te sacekam, i sve posle toga, to će biti cist car. Ako te ne sacekam, uradi tako kao sto sam ti rekao. 'Ajd sad, idem. Želim ti srećan put.”
„Hvala ti, tata. Nisi me bas mnogo obradovao.”
Zagrlismo se, poljubismo.
„Bilo je za mene, sinko”, kaže, „i radovanja.”
I ode. Poguren, s onim crnim sesirom na glavi, u tamnom kaputu - tako se, klimajuci glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde drzeci ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast...
Mesec dana docnije, nekako posle nekog nevremena - cas kisa i hladno cas sunce i vrucina, pa onda opet neka kisurina sa grmljavinom - moj stari jedne noćiumre. Nadjose ga tek sutradan. Komsiji se učinilo cudno što ne izlazi.
Javise mi.
Ja dodjoh i sahranih ga onako kako je zeleo. Zatim ostavih kljuc iznad vrata, onde gde smo ga uvek ostavljali, za slučaj da dodje Vlada, pa iza kuce nadjoh neke tarabe i unakrst ih ukucah preko vrata i prozora. Imadoh tog leta mnogo posla...
U Nis sobom ponesoh civilno odelo. Ni mesec dana mi nije bilo preostalo do demobilizacije.
Pred polazak samo još jedanput potražih onog klinca: moj prijatelj je još u Surdulici...

20.

U Vladicinom Hanu me saceka neki izdrndan autobus. Natovarim se na njega.
U Surdulicu stignem negde kasno posle podne. U glavnoj ulici - već uveliko setnja.
Koliko sidjem, odmah izmaknem izvan centra. Osmotrim malo naokolo.
„Kakva je to guzva?” pitam nekog cicu. „Jesu li to tuberani?”
Cica kaže:
„Ima i njih.”
„Oni to danas imaju izlazak?”
„Jes'”, kaže.
„A gde im je taj sanatorijum?”
„Pa, ima kilometar-dva odavde. Eno, vidis gde se zavrsava glavna ulica? Pa, odatle, levo, izbices na put za bolnicu.”
Dobro. Zahvalim se cici.
Okrenem se levo-desno. Negde mora da postoji zaobilazan put.
Zaputim se kroz neke sokake pored reke, pa stalno drzeci levo, izbijem na pijacu. Još malo napred - i ugledam kolonu na korzu. Gore, preda mnom, kao neka ulica.
Stavim ruke u dzepove kao da se setkam. Onako u kosulji, bez stvari, tako valjda i izgledam.
„Onamo se”, pitam nekoga da proverim, „ide za sanatorijum?”
„Jes'”, kaže.
Dobro. Sad još samo da saznam je li moj prijatelj još uopste ovde.
Pri kraju sokaka, već gotovo na korzu, ugledam neku prcvarnicu. Iznutra mirisu cevapi. Od jutros nisam ništa jeo, a nekako nisam ni gladan. Ali ako bih se tu zgodno namestio, možda bih mogao da vidim svakoga koji prođe glavnom ulicom.
Tako i resim. Osmotrim kafanicu - a ona ništa veca od jedne malo vece sobe: niska, s malecnim zelenim prozorima - i, učini mi se, sve cisto. Nema ni mnogo ljudi. Zakoracim unutra i krenem ka sanku, kad, odjednom, u uglu, vidim, sede njih nekolicina s jednom jedinom curom, piju valjda pivo, i među njima - Apas! Okrenut mi gotovo ledjima. Ne vidi me; nešto zvalavi onoj ribi.
Mene, kao da me neko iznenada udari ispod pojasa, odjedanput uhvati grc. Misici na stomaku mi se prosto skupise u guzvu i zamrsise, čini mi se, pokidace se. I odmah mi se prisora. - To je moja stara boljka: ja nisam bio ni strasljiv ni tremist, ali pred svaki mec u nepoznatom gradu najpre se raspitujem gde je pisaonica; koliko mi je nastup blize, toliko me cesce juri. - Svega me obli znoj. Prosto mi se bulja preznoji.
Još mene Apas ne vidi.
Okrenem se levo-desno, pa kao da mi se nešto ne svidja, polako, toliko polako da mi se čini da mi za svaki korak treba po ceo sat, iskoracim napolje.
Odmaknem se korak-dva od vrata, samo toliko da iznutra ne mognu da me vide. Je li me primetio?
Okrenem se kao da gledam preko ulice. Ako jeste, poći će za mnom; da proveri.
Stojim i blejim preko puta, fol nešto me tamo strasno interesuje. cekam.
Ništa. Niko ne izlazi.
Za svaki slučaj postojim još malo, pa uza zidove, ne zureci previse, presecem glavnu ulicu. Ne mogadnem vise da izdržim - obrisem se od znoja i odmah se iza nekog kucerka, ne hajuci za to da li me neko možda gleda, isoram. A onda, onom ulicom, napred.
Stignem, tako, i do sanatorijuma. Osmotrim kako to izgleda. Zatim - natrag.
Negde oko pola puta jedno mesto mi se učini zgodno. Sa strane je neko trnje, ali takvo da se iz njega put može videti. Dosta dobro mesto, čini mi se.
Sednem tu i sakrijem se. I cekam, svaki cas sorajuci.
I, evo, ne prođe mnogo, pa tuberani pocese da se vracaju. Idu u grupama. Pricaju, sale se. Gledam ih onako izbliza. Ljudi kao ljudi: ne vidis šta ih iznutra grize.
Oko mene, kao neka plavkasta skramica, polako se hvata suton. Još dosta toplo. Prijatno čak. A negde daleko, tiho, lelujavo, opojno pevaju zabe i meni se ponekad čini da to neko naokolo vuce nekakvu zavesu.
Može li u ovakvo vece iko ikoga da ubije?

22.

On se pesnicom udari po butini.
„Tako me je i tvoja sestra nervirala!”
I - sto ti je prokleti covek. Već dve godine znao sam to. I da mi Majmun nije priznao, znao bih! Samo je on to mogao da bude! A, evo, sada, kad mi sam rece, kad to cuh iz njegovih usta, meni prosto mozak otkaza, kao da me neko maljem udari u slepoocnicu. Pa ipak je, znaci, bilo! Ipak je moguće!
Jedva nekako uspem da se malo oslobodim.
„Sigurno se”, najzad progovorim, „zato i ubila, od jada sto te nervirala.”
Besan, on me gotovo i ne primecuje. - Da me je tada udario, bio bih njegov; s tolikim zlom se ne možeš tuci.
„Ona je”, kaže moj Apas, „bila budala, zato se i ubila! Da je nisam probusio ja, učinio bi to neko drugi! Vrlo važno! Bolje ja nego neka budala.”
„Ona, izgleda, nije tako mislila.”
„Zato je tako i prošla! Ona je, Vrapce, reci ću ti, bila zgodna cura, nema šta. Ali zar ih je malo takvih? Riba - riba. Pa, možda bih je ja i pustio. Ali ona - samo sto mi oci ne iskopa! Posle sam gotovo u gacama otisao kuci: svega me je iscepala. E pa, cekaj, nanu ti upisanu, nisi ti jača od Apasa. Iz inata je nisam pustio! Tri sata me je mucila, ali je nisam pustio.”
Meni pred ocima titra nešto crno.
„U redu je, Stole. A sad mi još samo kaži šta je to trebalo da učini da bi je pustio. Kad bi je, Stole, pustio?”
On se od toga prosto zbuni. Prosto se nekako izbeci na mene.
To potraja trenutak, pa se zasmeja.
„Pa, pustio bih je”, veli kikocuci se, „kad bih je probusio!” Bio je to beskrajno smesan vic. „Nisam je valjda od Bozidarca vukao da bih je pustio!”
Pocutah pokusavajuci da se sredim. Razmišljao sam o tome šta još da mu kažem. Ali, vredi li to? Negde daleko opet zacuh zabe.
„Pa, Stole, sad vise ništa ne treba da mi kažeš. Sad tri glave da imaš, sve tri bih ti otkinuo. Vise nemas vremena za pusenje.”
On se nakezi.
„Mislis? E, to, Vrapce, nimalo nije lepo od tebe. Tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve. Sad nije leto, Vrapce.”
„Ponekad se, Apasu, desi da i tikve zakasne. Tvoje su, ocigledno, zakasnile.”
„U redu, Vrapce. Pa onda, vadi šta imaš. Šta imaš? Pucu? Utoku?”
„Ništa ja od toga nemam. Ne zasluzujes ti da neko zbog tebe robija. A i tebi ne preporucujem da nešto vadis. Svakakvim djavolima sam se u poslednje vreme naucio.”
On steže pesnicu. Pocuta malo.
„Ni ja ništa nemam, Vrapce. Steta! Steta sto sam bio toliko glup! Steta sto te već nisam ocekivao. Mislio sam da te neću videti bar još nekoliko meseci. A toliko bi mi bilo sasvim dovoljno.”
„Nije, Apasu, bas nikakva steta.”
„I mislis - nemam nikakvu sansu?”
„Bas nikakvu.”
„Pazi, Vrapce, da se nisi prevario.”
I odmah me udari.

24.

Njega opet spopade, dugo, tako da mi se učini da će se sada zaista zagusiti. Ipak, negde na vrhuncu, hraknuvsi, opet iskaslja. Zatim se nekako uspravi na kolena i još jednom zacuh njegov tihi, isprekidani, mrtvacki glas:
„Boga mu”, iznenada rece sasvim prijateljski, „vide li ti nekad te ...ene tikvine cvetove?”
Malo se zacudih.
„Ne znam”, rekoh. „Ne secam se.”
On se osmehnu.
Ja jesam. Bilo ih je onde, iza sumice. U onim kukuruzima.„
Bi mi neprijatno. Šta će mu to?
”Sad idem„, rekoh.
Njega uto već opet steže. Zakasljavajuci se i urlicuci, uvijajuci se ka zemlji, on odozdo zaklima glavom.
”Idi.„
Pogledah ga još jedanput i podjoh ka varosi. On ostade na putu urlicuci iscepanom utrobom i ogledajuci se za mnom belim, iskolacenim ocima.
Kad se malo odmakoh, odnekud iz siblja, kao da se istrze iz nečije ruke, odjednom izlete neka ptica. Zaleprsa u mraku krilima i leteci nisko kao avion, prporeci, polete putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac. Zatim iznenada svrati u stranu i odjedanput potonu u mrak kao da se utopi.


Dva dana posle toga Stoleta u Beogradu sahranise.
Ja sedim u kuci i ne izlazim. Muvam se unutra kao bolestan. Ne znam u stvari dobro ni šta sam radio: nije mi se islo u preduzece, nije mi se izlazilo na ulicu, još manje mi se islo u klub, nije mi se čak ni kod kuce sedelo. Prosto, kažem, muvam se levo-desno: iz kreveta u sobu, iz sobe u kuhinju, iz kuhinje u dvoriste iza kuce, iz dvorista u krevet. Polezim malo - pa opet isto. Ne znam šta sam tih dana i jeo.
Valjda se čak ni plasio nisam. Na to nekako nisam ni mislio, kao da se sve ono sa Stoletom nije meni dogodilo. I o njegovoj sahrani saznadoh u stvari tek sutradan, kad sam isao u vojni odsek da se prijavim.
Odjednom, petog valjda dana posto sam dosao, nekako oko podne - a dan prijatan, topao: ja cucim na pragu kao ono nekad moj otac - kad, evo, idu neka dva tipa iz policije. Poznajem ih obojicu, iz kluba.
Mene nešto kao da strecnu. Ali, mislim se: šta je - tu je, boli me sevac.
Oni se, otud, slatko smeskaju.
Jedan od njih, neki Rakic - malo već stariji, dosta pristojan covek - veli:
”Zdravo, Sampione. Kad si stigao?„
”Zdravo„, velim. ”Kojim dobrom?„ Ne odgovaram kad sam dosao. Ti to, mislim se, već sigurno znaš.
”Stari Perisic te pozdravlja. Poziva te da se vratis u klub.„
Već zinem da odgovorim kad primetim da je onaj drugi prosao pored mene i nešto se muva oko kuce. Posle onolikog cutanja, u meni nešto prosto zalaja.
”A šta ti tu njusis kao pas? Jesam li te pozvao unutra?„
Dasa se, kao, uvredi, odmah hoće da se bije. Ovako rukom na mene.
Velim:
”Nemoj salom da se salis da me slučajno dotaknes. Otkinucu ti glavu dok trepnes! Stani onde, kod kapije!„
Ne bi on tako lako popustio, svasta bi tu bilo; ali i Rakic viknu:
”Ostavi to! I stvarno, što se muvas? Stani ovde.„
Podvi dasa rep. Ode kod kapije.
”I, Sampione„, kaže mi Rakic, ”šta velis?„
”Kažem„, odgovaram mu ja, ”mnogo tezak taj pozdrav kad ste vas dvojica morala da mi ga donesete.„
On se nasmeja.
”Ma'ni to. Ti znaš, tebe Stari voli. Hoće da opet budes kod nas.„
Ja kažem:
”Dobro.„
On me pogleda.
”Znaci, dolazis?„
”Kažem dobro„, odgovorim, ”zato što sam čuo šta si mi rekao. A to ne znači da dolazim.„
”Dobro„, kaže sad on. ”I šta da prenesem Starome?„
Najzad i na mene dodje red da se nasmejem.
”Prenesi mu„, velim, ”otkucaj i kaži da se ja u Radnicki neću vratiti čak i ako budem nastavio da boksujem. A mislim da neću ni to.„
”Tako?„ veli.
”Tako.„
”Dobro„, kaže. ”Reci ću mu. Pa, zdravo.„

”

26.
Posle podne ja opet sedim na onom pragu.
Nekako se i nisam mnogo uplasio. Mislim se: onaj seronja Stanic, ako ga budu pritisli, sigurno će priznati; međutim, bar u prvo vreme, branice me i nogama i rukama; zbog toga sto bi i sam zaglavio vojni sud; sem, ako me nisu ukebali odmah. Ali to ipak nisu; da jesu, dosad bi stigla poternica, a i u vojnom odseku bi već sigurno znali. Ona cura iz Surdulice, iako je bio mrak i videli smo se na brzinu, takođe bi možda mogla da me prepozna. Pa, nekako me, kažem, i nije strah. U najgorem slučaju, mogao bih da kažem da smo se pobili: osudili bi me za ubistvo iz nehata; i nešto bih dobio za bekstvo iz vojske. Ali, zar zbog Apasa da idem na robiju? Malo li je sto mi je kucu ionako zacrnio?
I tako, premecem ja to po glavi, kad, odjednom, kapija: kvrc!
Pogledam. Udje neka žena - mala, stara, u crnini. Stoletova majka!
„Dobar dan, Ljubo, sine”, kaže.
Ustanem s onog praga.
„Dobar dan, tetka-Ruzo.”
Ona zastade preda mnom. Drzi se, ovako, za laktove kao da joj je zima.
„Pa, Ljubo, sine, jesi čuo, ja sa'ranih moga Stoleta.” I gleda me pravo u oci. „Sad, eto, bas nikog vise nemam.”
Zaklimah glavom.
„Čuo sam, tetka-Ruzo.”
Ona mrdnu ramenom.
„Pa sam dosla da te vidim. Vi ste bili drugovi.”
I opet me sitnim, vlaznim ocima gleda ravno u lice.
Kažem:
„Mi, tetka-Ruzo, bas i nismo mnogo drugovali; on je bio dosta stariji. Ali, ako si dosla. Cekaj da ti iznesem stolicu.”
Utrcim unutra i stavim joj da sedne ispred vrata. Međutim, ona ostade stojeci.
„Neću”, veli, „da sedim. Samo sam dosla da te vidim. Nešto se, Ljubo, sine, prica po Dusanovcu.”
„Šta se prica, tetka-Ruzo?”
„Prica se, Ljubo”, kaže ona, „da si to ti učinio.”
Poda mnom kao da se otvori neka rupa.
„A ko to prica, tetka-Ruzo?”
„Eh, ko prica? Ljudi pricaju.”
Ja rekoh, kao ono jutros policajcima:
„Ja sam u to vreme, tetka-Ruzo, bio u vojsci. I da sam hteo, kako bih?”
„Ne znam”, veli ona, „kako bi. Ti to bolje znaš. Ja samo kažem šta ljudi pricaju. I dosla sam da te pitam: jesi li mi ti to, Ljubo, učinio?”
„Tetka-Ruzo”, kažem, „ljudi svasta pricaju.”
„Ljudi, Ljubo”, kaže ona, „pricaju da si to učinio zbog tvoje sestre Dusice. Kažu, moj Stole je ono sa Dusicom napravio, pa si mu se ti osvetio. Dusu si ogresio, Ljubo, sine, ako si to učinio. Ne bi moj Stole to mogao.”
Ja ocutah.
„On je bio dobro dete. On je meni, svaki put, sve dok se ne razbole, kotaricu na Zadusnice na groblje nosio. A u skolu dok je isao, takav je rukopis imao da mu se i ucitelj cudio. Posle, uhvati ga loše drustvo, ostavi skolu...”
„Ne znam šta, tetka-Ruzo, da ti kažem. Možda je on stvarno prema tebi bio dobar. Ali ono s mojom Dusicom - on je napravio.”
„Gresis dusu, Ljubo. Ne bi on to mogao. Ne veruj u to. Ja sam ga od litre mesa podigla i znam sve šta je on mogao a šta nije.”
Postade mi prosto neizdrzljivo.
„Ne znam, tetka-Ruzo. Možda i nije. Ne znam vise šta znam a šta ne znam.”
Ona ne skida oci s mene.
„Pa, Ljubo, sine, tako, samo sam dosla da te vidim. Ti vise gotovo nikog nemas, samo još Vladu, ne znaš ni da li je uopste ziv; ja sad vise ama bas nikog nemam. Ako si mi ti to, Ljubo, učinio, dobro si znao šta cinis.”
Opet ocutah. Nemam šta ni da kažem.
„I još da ti kažem: ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da se lepo ozenis, da imaš samo jedno dete, kao ja, da ga podignes - i da ne dozivis ovo sto sam ja dozivela.”
I okrete se ka kapiji.
„Zbogom, sine.”
„Zbogom, tetka-Ruzo.”

28.

Eto, tako vam je to bilo. To vam je gotovo sve.
Secam se kako je to prvih dana izgledalo; secam se kako je izgledao sam taj moj prelazak.
Taj cica Slovenac, kome ja svakako nisam bio prva musterija, bio je uzasno uplasen; svaki cas me opominje da ne pravim buku. A meni to gotovo smesno. čega se, matori, mislim se, plasis? Ne bezis ti preko granice nego ja.
Nekako, nije mi se cinilo da radim nešto sto će udluciti o čitavom mom zivotu. Bezim preko granice: pa šta? Ako je ovako mogu preci s ove strane, isto je tako mogu pregaziti i s one. Nisam razmišljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuvise očajan da bih u tom trenutku za to mogao da budem sposoban - ali negde u meni je cucala nada u takvu mogućnost; nisam razmišljao, ali negde u meni je postojala vera u to da jedan takav cin kao sto je ovaj odlazak mora da ima i svoj drugi, zavrsni deo, a on, naravno, može da bude samo povratak. Imao sam utisak da svi ljudi na svetu moraju to da razumeju. Ljudi, ja sam očajan! Ja sam zbog nekih stvari kriv, to je sigurno, i hoću i da platim za to. Ali ja vama ne mogu da kažem da se kajem sto sam ubio Apasa. Nije on vredan icijeg kajanja. Ne mogu ja to, ne trazite to od mene! Ja bezim zato što ne znam šta bih učinio pametnije. To, sigurno, i nije pametno. Ali, ne trazite vi od mene da sada budem pametan! Nisam sposeban za to. Uhvatite me, zadržite me, i ja ću vam biti zahvalan. Ali ne ocekujte da ću vam sam doći i da ću još reći da se kajem...
Razume se, prva stvar koju su od mene u Austriji tražili bilo je da izjavim da sam pobegao zbog politike. - Ja - zbog politike! „Može li to, ljudi”, kažem im, „da prođe nekako bez politike? Ja nemam veze s tim.” Ali gde su to dosad policajci bili ljudi? „Može”, kažu oni meni, „ako hoćeš da te vratimo.” - Dam im izjavu.
Naguraju me u logor. Tamo oko mene odmah pocnu da se smucaju neki ljudi od kojih je i bog digao ruke. Dodje čak i neki novinar iz nekih novina; krila da imaš, ne možeš da im pobegnes. A oni već nekako saznali i to da sam bokser. Objave mi, tamo, i sliku, i svasta natrtljaju. „Pobegao cuveni jugoslovenski bokserski sampion”, kažu: a kad sam ja to bio bas toliko cuven? On me pita: „Kako se živi u Jugoslaviji?” A ja sam, kažem, sav bio gorak, i tako mu i odgovaram. Ali ja mu kažem: „Živi se dosta teško”, a on, hvala bogu, napisao: „U Jugoslaviji je teror, uopste se ne može živeti.” Kako ćeš to posle da ispravis? Šta jedan emigrant, u tudjoj zemlji, uopste može da ispravi? Ja, uostalom, ni jezik nisam znao.
Četiri-pet godina valjda nisam mogao da se pomirim s tim da sam emigrant i da je ta stvar definitivno svrsena. Neprestano mi se cinilo da će se jednog dana, možda već, evo, izjutra, pojaviti neko ko će me uhvatiti za misku, opaliti mi sljagu i reci: „Mali, dosta si se zezao, 'ajde sad kuci.” I ja ću mirno poći. - Niko se, naravno, nije pojavio. A ja sam zbog toga čak nekako bio i pomalo uvredjen.
Umesto toga, stalno se oko tebe muvaju neki mracni tipovi, koji te tapsu po ramenu - zbog čega me vi to, ljudi, hvalite? - i koji te za nešto neprestano zapitkuju. Ja sam za taj jadac ubrzo saznao, i bezao sam i branio se, ali kad kola ovako krenu nizbrdo, teško ih vise možeš zadrzati; gotovo se nikako ni ne možeš odbraniti.
Branio sam se, kažem, i iz Austrije sam samo zbog toga pobegao u Francusku, i u Francuskoj sam čak jednog tipa zbog toga isprebijao, pa sam onda morao da odem još dalje - ovamo, u Svedsku - ali kad sve to prođe, covek vise nikako ne može da bude siguran da zna šta je stvarno radio. I sto je vreme vise odmicalo, sve vise mi se cinilo da sam ja tim ljudima tamo, i hotimice i nehotice, svasta trtljao, da mi je sve to negde zapisano, i zbog toga sam se osecao sve gadnije i gadnije. Moja je to, bre, zemlja, kakva god da je! I ako ona u nečemu ne valja, ti ljudi odavde sigurno je neće popraviti. - Tek poslednjih godina, ovde, malo sam se iz tih govana izvukao. Moja Inge mi je u tome mnogo pomogla.
I tako, sve to zajedno, u coveku i ostane. Natalozi se kao neko trulo, mrtvo djubre: neka se u tebi bilo šta pokrene, pokrenuce se i ono. I, vremenom, to što si otisao prestane da te boli onako jako kao u početku, ali da te tisti - ne prestaje. Lezes uvece s tim u krevet, budis se izjutra s tim. Ja sam bio bokser, a celog veka sam masinbravar, zanatlija; ruke su mi sve sto imam. To ti je otprilike kao da sam izgubio ruku. Tako te i boli, kao kad je nemas i mada je nemas. Poslednje sto vidis lezuci u krevet, to je taj prazni rukav, prvo sto vidis budeci se izjutra, opet je isti taj prazni rukav. I tako će ostati dok si ziv. Navikavaj se ako ipak hoćeš da ostanes ziv, makar koliko ti srce pri tom pucalo...
A rukavice vise nisam navukao. Kad si bez ruke, to vise ni ne možeš.
Pre četiri godine, ovde, u meni se opet bese probudila nada...
Kad sam se ozenio, postao sam svedski državljanin. A onda sam saznao za mogućnost da i za sebe i za ženu i dete dobijem još i jugoslovensko, takozvano dvojno državljanstvo. Svasta mi tada dodje u glavu, opece me ta nada. Podnesoh molbu, dokumenta. A procedura je takva: to se posalje u zemlju, pa ako tamo ne pronadju nikakvu smetnju - recimo, nekakvu istragu - upisuju te kao dvojnog državljanina.
Dva meseca je trajalo cekanje. A onda me pozvase u Stokholm: dadose mi dokumenta, čestitase. Prihvaceno! I behu ljubazni ti ljudi, ne mogu da kažem. Ali niko mi tada ne rece: „Ti si nama potreban, vrati se u zemlju.” Razume se, bilo je smesno to i ocekivatl, i možda ja čak to i nisam ocekivao, ali kuci se odatle vratih prazan.
A onda, bas te godine, nadjoh se, valjda već drugi put, sa burazerom Vladom u Milanu. Sedimo pred nekim bistroom i zvalavimo. Kad, odjedanput, on mi kaže: „A tvoj prijatelj Stari Perisic ti je tu, u Rimu.” Iznenadih se. „Kako u Rimu?” velim. „Nije mogućno!” „mogućno je”, veli burazer. „Odavno je presao u diplomatiju. Već je valjda godinu-dve tu ambasador.”
Posedimo još malo - već smo se ionako rastajali - pa natovarim ženu i dete u kola. Pojurim.
Sutradan pre podne potražim ambasadu.
Obratim se nekom coveku tamo.
„Druže”, kažem, „ja živim u Svedskoj i ovde sam na proputovanju, a stari sam prijatelj sa drugom ambasadorom Perisicem. Molim vas, hteo bih k njemu.”
Tip me gleda.
„Vrlo bih vas rado”, veli, „prijavio, ali drug ambasador je bas juče otputovao u Jugoslaviju.”
„U Jugoslaviju! A kad se vraca?”
„Pa”, veli, „neće skoro. I on ima odmor.”
Ih, majku mu!
Ništa, šta ću? Podjem. Tip me pita:
„Sto mi bar ne ostavite ime? Da prenesemo drugu ambasadoru ko ga je tražio.”
„Neka”, kažem, „doći ću ja drugi put. A možda ću se javiti i pismom.”
Vratim se u Svedsku - i stalno se mislim kako da se nađems tim covekom. Nekako mi je drag. On mi je naneo možda isto toliko zla koliko i Stole, ali - opet - i nije! Sve sam u stvari zaboravio. Ne znam, zapravo, ni šta bih razgovarao s njim.
I tako, kolebam se - da li da mu pišem: hoće li da me se seti? Ili će možda ipak biti bolje da odem? Nekako nisam mogao da odmah posle odmora tražim novo odsustvo. I tako prodjose, valjda, tri-četiri meseca. Odjednom, jedno vece kad sam se vratio s posla, zatece me Vladino pismo: 'Stari Perisic je', veli, 'ovih dana umro u Rimu. Prekjuce je sahranjen u Beogradu...'
Te noćiInge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja. A onda nekako ruzno posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se posekoh, krv samo lije. Preplasih ženu i dete, jedva sam ih posle smirio...
I tako mi i to propade. I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopste bila otvarana.
I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mracna nada: da će najzad izbiti neki mali, pametan rat. Jer dodje li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, cist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupom svetu vise nema ni pametnih ratova...
Eto, vise nema ništa. Sve smo ispricali.
Sad idem. Brinuce mi se žena. Ovde ima svakakvih zivotinja, kao u nekom rezervatu; čak i četnika i ustaša. Pretukli su već nekolicinu naših. Zasad na boksere još ne nasrcu, ali ona se ipak plasi.
Arne! Arne! Polazimo.
A vi, ako nekad odete na Dusanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - place za njim; jedan covek koji još može da se uzda - jedino u rat.

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

može li da se rodi pet miliona nečega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega
u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite šta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta.

-Mika Antic

*

http://www.youtube.com/watch?v=aW4GYaJHSD8&feature=related

Konobar: „Dobro veče, šta smo imali ovde? Predjelo?”

Ona: „Slatkasta čorba, mislim da se zove Dobro veče. Slabo se snalazim sa tim nazivima u jelovniku.”

Konobar: „Ništa zato… Glavno jelo?”

Ona: „Musaka, čini mi se da se kuvar malo zaneo, preterao je sa biberom…”

Konobar: „Salata?”

Ona: „Neka zimska salata. Ah, da Kisele paprike… veoma kisele. Ne znam šta se to desava sa vašim kuvarom?”

Konobar: „On je veoma dobar kuvar, možda ima loše veče, u svakom slučaju javiću to šefu kuhinje… Piće?”

Ona: „Ne, nemojte, ne želim praviti probleme! Piće – Pelinkovac!”

Konobar: „Desert?”

Ona: „Oh, da desert… Kolač Vrata; zalupljena vrata ispred nosa.”

Konobar: „Gospođo,Vi ste baš imali loše veče!”

Ona: „Ništa zato, dešava se…”

Konobar: „A gde je Gospodin? Oprostite mi na pitanju.”

Ona: „Otišao je naglo, loše protumačivši moje reči, raspoloženje ili… ili mu se negde mnogo žurilo!? A sve je mirisalo na krasno veče. Šteta… Ponekad zaista ne razumem… Koliko dugujem?”

Konobar: „ Ništa gospođo, ništa. Kuća časti! Laku noć i dođite nam opet.”

Ona: „Hvala. To je verovatno zbog lošeg kuvara? Mislim na ovaj gest Vaše kuće..”

Konobar: „ Da, da…”

Ona: „Laku noć!��

Konobar pomisli: „Ne zna Gospođa, kako da joj kažem da je večera bila odlična. Da je sa našim kuvarom i njegovim umećem sve u redu i da je sav njen ukus ove večere ostao Slatkast. Ljut, Kiseo, Gorak, zalepljen na
Zalupljena vrata ispred nosa.
A Gospodin?
On nikad neće saznati kako je izgledala Gospođa, ove večeri, pre deserta. Šteta…
A posle deserta, nije šteta, možda bi njena tuga bacila na njegove oči… I šta onda? Dva oka Tuge više na ovom svetu. Ne, ne.. ovako je manja šteta.”

-Jelena St. Mirić

*

http://www.youtube.com/watch?v=6F-LwIuEe38

Karma

Ovo nije moderna priča. U njoj nema psovki, ni žargona. Ovo je poslednji uzdah, možda poslednjeg romantika, možda zaluđenika, možda budale. Ovo je priča jednog duha, a ne tela. Ovo je misteriozno putovanje duše niz hodnike iluzija, niz sobe snova i potkrovlje imaginacije. Stvarni događaji su samo u naznakama, samo kao potpora. Oni koji su željni stvarnosti, neka je žive, ja sam je sit i želim da pobegnem negde dalje, negde više, u sfere večne harmonije duha, harmonije duše, tamo gde nikad neću stići, ali čemu želim da težim.

Sećanje pletući reči pokušava da istka osećanja koja su neopisiva, pokušava da naslika ono što je nemoguće naslikati, pokušava da sačuva od zaborava ono čemu je suđeno da zauvek nestane sa česticama postojanja, ono što je vredno jer ga više nema, ono što je veliko zato što je neponovljivo. Mi sećanjem glačamo neravnine, brišemo prašinu činjenica sa iluzija, dotičemo se savršenstva koje nikada nije postojalo i zbog kojeg ćemo uzalud tražiti isto u sadašnjosti, zauvek gubeći budućnost. Ali, osećanje je uvek jače od razuma, ono nagoni razum da hoda njegovim stazama, da traži logiku tamo gde se ona ne može nalaziti, da voli ono što mu je strano, da beži od onoga što mu je potrebno, da kuša ono što će ga otrovati, da zapisuje ono čime će sebe još više povrediti.

Svuda su me pratile njene prelepe, velike, izražajne oči, čiji sjaj je zasenjivao hiljade drugih. Njen nežni, blistavi pogled, pun nade i očekivanja. Pune izazovne usane, male šake sa malim, okruglastim prstima. Dodirivala me je nežno, požudno, strasno, kao da grli prvi i poslednji put, kao da predoseća da ako prestane da me grli, da će me neki nejasni životni vihor oteti iz njenog naručja, da će se sve srušiti kao kula od peska, od karata, od iluzija. Kao nebeska Izis, spajala je deo po deo moga tela, moje duše, moga bića. Ljubila mi je usne, ljubila obrve, ljubila obraze, ljubila vrat, ljubila grudi... U njenoj duši, u njenom telu nalazilo se vrelo kosmičke energije, one koja pokreće svet i bez koje ne bi bilo života na zemlji.

I onda je sve nestalo. Odjednom. Preko noći. Iznenada i bez traga. Kraj je, kao i obično, počeo mnogo ranije, ali ga ja nisam video, nisam ni slutio, zaslepljen sobom, zaslepljen planovima, možda ljubavlju. Tek kad me je napustila delići slagalice su počeli da se uklapaju i svako zašto pronalazilo je svoje zato. I onaj čudan sjaj u očima, i povremena odsutnost, nagle promene raspoloženja, i kasni pozivi, i misteriozni nestanci novca. Živela je na crtu, za crtu, od crte. Na kraju se udala za svog dilera, verovatno da bi imala redovne zalihe.

Ležala je sklupčana na pločniku, leđima naslonjena na zid apoteke. Njena garderoba bila je prljava. Jedna patika joj je spala s noge i neki klinci su je šutirali niz ulicu. Pokušavala je da skrije lice od prolaznika i zime unutar kragne isflekanog kaputa. Nisam je prepoznao i ne bih ni obratio pažnju na nju, da nisam osetio nešto čudno dok sam prelazio preko njene senke, zadubljen u misli, zadubljen u sebe, u snove, u zablude, dok je hladan sneg pucketao pod mojim nogama, dok su je puritanci psovali, dok su čedne trijumfovale.

Stari Grci su verovali da je fizička lepota znak duhovne i da lepa osoba već svojom pojavom dokazuje svoju plemenitost. Možda nesvesno vođen ovim osećanjem, zamišljao sam u njoj sve visoke ideale koji mogu biti u jednoj smrtnici. Taj prvi susret, susret u neobičnim okolnostima, zbio se na neobičnom mestu, u neobičnom okruženju. Razgovarali smo mislima, tada, nadali se, tada, kovali velike snove, tada. Glupirali smo se, lagali jedno drugo, krili poglede i uzdahe jedno od drugog, od samih sebe, od ljudi. Nije bez razloga Kupidon predstavljen kao dete.

Nikada se dva bića nisu toliko približila, nikada toliko vezala za tako kratko vreme, sa tako malo dodira, sa tako malo reči. Krotili smo osećanja kao da su u pitanju najstrašnije zveri koje pokušavaju da nam razderu grudi i sudare se u međuprostoru. Nažalost, patetika je ubila ljubav i sve reči kojima bih pokušao da dodirnem ono što smo osećali, delovale bi lažno i izlizano. Ljudi nesposobni za duboka osećanja oteli su nam pravo da se iskažemo, da sačuvamo deliće nečega što je nestalo, što se ugasilo, što smo ubili ili što se ubilo samo, možda po kazni, možda slučajno, možda sudbinski, možda zauvek.

Sada je ležala tu, pod mojim nogama, kao senka one koju sam znao, koju sam zavoleo za ceo život, o kojoj sam sanjao u samoću, u tišini, u patnji, u tajnosti, u usamljenosti, daleko od ljudi, od stvarnosti, od svega što bi moglo da ugrozi moje iluzije, moje snove, moje nerealne nade, moje velike želje, moje mučne sumnje.

Pogledala me je. Odmah me je prepoznala iako se nismo videli godinama. Želeo sam da govorim, ali nisam. Tišina nas je obavijala. Jedna suza, topla, slana, nestvarna, jača od svega, skliznula je niz njeno lice. Kleknuo sam kraj nje, bez reči, bez utehe, bez nade, bez želje, bez volje, bez saučešća, bez sažaljenja. Kleknuo sam pored nje i zagrlio je, kao prvi put, svom snagom, svom ljubavlju kojoj je trebala samo varnica da bi ponovo buknula.

Tu, na snegu, na dnu društvene lestvice, na dnu ljudskih poimanja, na dnu narodnog prezira, ponovo smo otkrili jedno drugo. Neka nit, jača od svega, od nas, od naših želja, od ljudskih očekivanja, od sujete i od dostojanstva, nastavila je sa svojim tkanjem iz nekog prošlog života, tačno na mestu na kojem je nekada stala, gde se prekinula. Karmička veza nas je spojila da bismo dovršili ono za šta nas je večna sila namenila. Nisam mislio o tome šta nas čeka, nije mislila ni ona. Naše aure prepoznale su se same, dotakle same, spojile same; mi smo bili samo pioni, samo marionete u rukama karme, u rukama sudbine, u rukama neizbežnog, u središtu kosmičkih namera, ko zna zbog čega, sa kojim ciljem, sa kakvim krajem.

- Dragan Matić

*

http://www.youtube.com/watch?v=jBEYyHGbwto

1.

Закаснели плам


Наиђе то са кишама, у јесен, па се сâмо разлије по души као густи репови новембарске магле по пустој улици у хладну ноћ. Не знам ни откуд ни како стигне, то мутно нешто чему не знам име, тек наједном, кроз трепавице још троме од сна, осетим: опет је ту! Док плутам час-два на рубу јаве, кратко се понадам да би могло проћи; можда бар једном, што не овог пута? У маху будан, већ извесно знам да му наново не видим крај. Дође то, кажем, уз кишу и јесен...
Данас је недеља и сипљиво добује по олуцима као да никада неће стати. Налик фосилном остатку давно изумрлог света, на прозор сапаваће собе, слетео опали лист. Клизи низ влажно окно у сиву помрчину безвољног јутра, да ме још боље, ваљда, подсети на онај дан.
Откад је отишла, живим сам. То стање суштински не мењају повремене ноћи проведене са неком Маријом, Вером или Сањом. Не хулим, биле су пристојне, и те ноћи и те жене, хвала им; пристојне – ни мање ни више од тога, покоји трун вредан памћања, обострано, слутим.
Не замерам јој што је отишла. И ја бих отишао од мене да сам био на њеном месту. Отерали би ме сати заптивени дугим ћутањима. Отишао бих да нас не гледам онакве. Она је била мало бржа или нешто храбрија, неважно, то ионако није пресудило. Не заваравам се, није она најбоља жена на свету, нити сам ја мушкарац каквог никада није било. Ми смо обични људи, мане нам нису стране, понеки безазлени порок такође. Али, били смо једном пар, годинама чак добар пар. То и није тако мало у овом свету свиклом на пораз.
Напустила ме је у недељу, у јесењу недељу налик овој. Кишило је сву ноћ, баш као у оној песми. Отишла је без суза и тешких речи; мало их је међу нама претекло. Касапећи испошћене дане мучним пребацивањима кривице, све смо их већ били исукали, педантније него да извршавамо ђаволов налог. Остала је само тишина.
Као после оплаканог покојника, те кишне недеље, мирно је паковала своју половину скрханог брака, не грешећи ни у ситници који бих остатак нашег живота ја радије задржао за себе. Једнако мирно, посматрао сам је са узглавља постеље у којој смо провели последњу ноћ, из заборава дозваном страшћу водећи љубав за збогом. На одласку, „збогом” ми није рекла, нисам ни ја њој, подразумевало се одавно.
Сад знам, подразумевање је најдубља замка за двоје. Ми је нисмо избегли. Неосетно, почели смо да подразумевамо оно што се небригом најбрже тањи. И данас одгонетам како нам је то промакло. Не постоји тачан час ни трен у којем то крене. Трула клица се узгред зачне, можда онда када се прореди детиња игра између двоје, или када из разговора стану да чиле немуште лозинке које нико други не уме да прочита. Очигледно, ми смо превидели прве знаке, не успевши да разазнамо како се гасе ти мали стубови наше блискости. Дозволили смо рутини да се ушуња у нашу нежност.
Грешка се лако лепи на грешку. И на то нисмо били имуни. Не разабирући да нам таштина куца на врата, пропусте смо тражили у оном другом. У сукобу као да је лакше оптужити него признати; извини постаје најтежа реч. Наши дани су се трошно крунили у беспућу све већег јаза. Изморени препиркама које не доносе излаз, напослетку смо се заглибили у сопствену немоћ да одбранимо оно што нас веже. Поред нас живих, живот нам је хлапио у ћутњи. Она је увече улазила у стан у којем је нисам чекао, или је мене у касне сате затицала кућа у мраку, све мање дом. Децу нисмо имали да нас својим трпљењем опомену куда срљамо. Сад помишљам: на срећу, нисмо их имали, број губитника зауставио се на двоје.
Мудрост накнадне памети не умањује исход пораза. То што га боље објасни, губитницима није нарочита утеха. Над неким грешкама наук постаје излишни ламент. Учињено занавек падне између људи, неучињено још јаче гризе... Све то ја сада знам; у самоћи човек бистрије види. Но, због мог освешћења време неће променити смер. А ја све више живим у сећањима. Није ми тешко, овај стан је изложба минуле прошлости. На полици и даље стоји шкатула од ружиног дрвета и бели облутак у њој; можда и она негде једнако чува малу кристалну чашу са стопом. Љубав је најкрупнији завет, а одржавају га саме ситнице.
После развода, преселила се у други град. Ипак, виђао сам је понекад; њени и даље станују у згради на средини Његошеве – непарна страна, четврти спрат десно, двособни стан са погледом на двориште. Кад бих је срео, најчешће недељом, попричали бисмо као стари познаници. Све бих је питао, и она мене. Али шта год да смо рекли једно другом, увек је остајало много што сам имао да јој кажем, што сам прижељкивао да би ми она могла рећи. Након десетак минута обично, разменили бисмо овлашан пољубац у образ и наставили савко својим путем, опхрвани прошлошћу и жаљењем, знам.
Због тога, кад заредају јесење кише и немир први стане у поглед, недељом не пијем кафу код куће, нарочито не ону јутарњу којом смо се некада лењо будили у постељи топлој од нашег „ми”. Изјутра излазим у дугу шетњу и, куд год да кренем, пут ме одведе на исто место, у тај обичан кафић надомак Његошеве.
Простор је невелик и често пун. Кад могу да бирам, радије се сместим за један од два стола уз стаклено прочеље него за неки од она три у средини или на високе столице уз шанк. Ускоро стиже продужени еспресо и кисела вода, па кроз неко време још једном исто. Мада, на сат не гледам, никуда не журим у недељу кад киша пада.
Данас сам, признајем помало дрско, уграбио право место. Момак што служи госте ми је помогао, зна да често долазим. Кратко сам прелиставао новине, губећи стрпљење већ на половини сваког чланка. Биле су једнако досадно препуне наше стварности. Уз други еспресо поглед ми је увелико лутао по улици, онако, без неког циља.
Киша је упорно цедила оловну мрклину над градом. Посматрао сам њен одраз у локви насред коловоза. На супротном тротоару, под клобуком огромног кишобрана, једна жена спремала се да пређе на ову страну. Уз гласно трубљење, од града, прилично брзо, приближавао се џип. Да избегне талас којим би је сигурно засуо, жена је пожурила преко улице. Кишобран се њихао тамо-амо, заклањајући јој готово читаво тело. Извиривали су само њени витки листови и салонске ципеле у трку.
Са таквом обућом по овој киши! – стигао сам да се зачудим пре него што је ступила на плочник. Докопавши се сигурности, довикнула је нешто бахатом возачу и усправила кишобран изнад главе. Раздвојени стаклом, били смо удаљени непун метар; јасно сам јој видео лице. У следећем трену стајао сам испред ње.
– Здраво!

Nepostojeća tamnica


„Uzmi cigaretu.”, obratila mi se crnokosa žena držeći otvorenu paklicu meni nepoznatih cigareta.
„Hvala, ne pušim.”, odgovorila sam.
„Svejedno uzmi. Trebaće ti.”
Pogledala sam je. Imala je crnu kosu slepljenu prljavštinom i umotanu u nešto što je podsećalo na punđu. U potpunosti je popunila majcu bez rukava koja bi svakoj ženi bila i više nego široka i omogućila mi da vidim istetoviranog Vini Pua na desnoj mišici.
„Šta radi na ovakvom mestu žena sa takvom tetovažom?”, upitala sam.
„Uzmi cigaretu.”, prozborila je umesto odgovora.
Uzela sam i stavila je u džep. Pažljivo je posmatrala svaki pokret koji sam načinila. Obrve su joj se skupile kada je videla da ću cigaretu staviti u džep. Slomiće se, neće biti od koristi ni meni, ni njoj. Neće koristiti nikome. Nije joj se dopadala pomisao da će propasti jedna od poslednjih pet cigareta koje je do pre nekoliko trenutaka čuvala u poaklici. Najzad je sklonila pogled sa mene i izvukla novu cigaretu. Upalila je i prvi dim izbacila direktno u moje lice. U paklici su ostale još tri cigarete.
Sela je. Nastavila je da me posmatra kao radoznala deca koja prvi put vide cirkus koji je došao u njihov grad. Posmatrala je moju smeđu kosu i tanke ruke, duge prste, a najviše su joj se dopale moje široke pantalone.
„Daj mi te pantalone u zamenu za cigaretu.”, naredila mi je.
„Dobila sam već jednu, hvala.”, uljudno sam odgovorila na njenu ponudu.
„Ali, uništila si je. Trebaće ti nova.”
„Ne pušim. Zašto bih menjala nešto što mi je potrebno za nešto što nije?”
Slegla je ramenima. Nije odgovorila. Odahnula sam. Nije mi se sviđala pomisao da ostanem bez pantalona na ovakvom hladnom mestu.
Sela sam na drvenu klupu naspram žene sa cigaretama. Nije me više posmatrala. Iskoristila sam priliku da posmatram ja nju. Videla sam svađu i bol, nesnosne batine i ožiljke pogrešno izabranih puteva. Oči su joj odisale umorom iako je prigušen, ali ipak gromki glas, govorio drugačije. Sitne bore oko očiju su odavale pregršt godina patnje i nesreće. Tvrdi prsti, crni što od rada, što od cigareta, pretpostavljam, preplitali su se trežeći izlaz iz bezizlaza, tražeći toplinu u sivoj hladnoći, tražeći mekoću u tvrdoći mračnog kamena. Podigla sam pogled i susrela se s njenim. Zbunila sam se. Ova žena mi je ulivala strah. Možda takve ljude ne treba promatrati, studirati, tumačiti. Možda ljudi kao što sam je ni ne mogu da shvate sav teret koji oni nose sa sobom. Možda je to razlog što ih ne treba posmatrati. Trebalo je da se skoncentrišem na sopstvene prste koji su i sami igrali neki čudan ples u barama znoja koje su se stvarale u udubljenjima mojih dlanova. Nisam imala hrabrosti da nastavim da je posmatram, a nisam smela da skrenem pogled. Našla sam se u bezizlazu.
„Ne znaš ti šta znači bezizlaz.”, progovorila je odjednom kao da mi je pročitala misli.
Zbunjeno sam nastavila da je gledam, nesvesna onoga što činim.
„Bezizlaz je nalaziti se na ovom mestu znajući da ne možeš izaći, da ne možeš pobeći. Bezizlaz je kada se nalaziš na ovakvom mestu i oni te puste, a ti nemaš kuda da odeš. Bezizlaz je kada ih moliš da te vrate na ovo mesto, samo da ne budeš tamo.”
„Gde?”, upitala sam refleksno.
„Bilogde. Svugde. Negde. Tamo. Razumeš?”
Nisam odgovorila.
„Naravno da ne razumeš. Toliko dugo sam okovana lancima da ne mogu da živim bez njih. Ne umem da se nosim sa svetom kada nisam okovana. Ruke su mi vezane, srce mi je okovano. Misli su mi sputane. Ne mogu da letim. Ne mogu ni da pogledam u nebo. Usne su mi ušivene zlatnim koncem ćutanja, ne smem da govorim. I kad bih smela, više ne bih znala. Ne bih mogla da sklapam samoglasnike i suglasnike u te prelepe forme. Ne, moje oči su navikle na tamu, moja koža je navikla na grubost. Više ne osećam hladnoću. Mislim da bih oslepela ako bih ugledala zrak sunčeve svetlosti. Ne bih mogla da se smejem deci u parku. Osećaj sreće bi me ubio.”
Nisam mogla da odvojim pogled od nje. Nisam imala predstavu o čemu govori, ali sam osećala težinu njenih reči. I to je bilo dovoljno.
„Daj mi onu cigaretu.”, rekla je ne gledajući me.
Spustila sam ruku u džep i izvukla slomljenu cigaretu. Pogledala sam u svoju ruku, punu duvana, a zatim u nju.
„Znala sam da će se to desiti. Nije trebalo da je stavljaš u džep. Evo, uzmi novu.”
Bacila mi je paklicu sa svega dve cigarete. Pogledala sam je.
„Ja ne pušim. Bacate cigaretu uzalud. Bolje neka ostane vama.”
„Uzmi cigaretu. Ti ćeš otići, tada mi neće biti potrebne.”
„Ne razumem, kako neće..”
„Ne brini za mene. Samo uzmi cigaretu. I nemoj da je staviš u džep.”
„Neću.”
Uzela sam cigaretu, a skoro praznu paklicu vratila istim putem kojim sam je i dobila. Poslednju cigaretu je izvadila i zgužvala paklicu. Zgužvana paklica je pala na pod. U njoj nije bilo ni jedne cigarete. Bila je prazna.Stavila je cigaretu u usta i zapalila.
Vreme je prolazilo, žena nije govorila. Nije me posmatrale. Gledala je u ledeni pod, probijala ga pogledom težim od najtvrđeg kamena. Odjednom, posle duge tišine koja mora da nalikuje onome što se čuje posle nečije smrti, progovorila je. Istim onim glasom, istim tonom.
„Vreme je da kreneš.”
„Kuda?”, upitala sam zbunjeno.
„Tvoje vreme je isteklo.”
„Šta ćeš ti?”
„Modelovaću ove zidove u najnežnije oblake. Tavanicu ću pretvarati u beskrajna nebesa obasjana suncem. Od kamena ću načiniti meku travu i mirisno cveće. Spakovaću svoju dušu u kofer i moliti se da osetim sreću, samo na trenutak. Voleću vreme i ono će voleti mene. Idi sad.”
Ustala sam i pošla prema njoj. Stavila sam cigaretu u usta i čekala. Podigla je tešku glavu i beskrajno bolne oči uperila u mene. Nasmejala se.
„Rekla sam ti.”
Izvukla je upaljač i upalila mi cigaretu.
„Idi.”, rekla je poslednji put.
Otišla sam.

*

Ceo moj život se nalazio u dva kofera. Spustila sam ih na pod hodnika zgrade koja je odisala jadom i neimaštinom, nečistotom duše i okrenula se da zatvorim vrata. Poslednji put sam pogledala stan koji je bio dom toliko dugo. Bio je prazan, nikoga nije bilo u njemu. On je otišao. Moje srce je bilo ispunjeno rečima koje sam davno čula od žene sa cigaretama. Zatvorila sam vrata.
Još jednom, otišla sam.

-ada_vl

*

http://www.youtube.com/watch?v=QFye75k7j_w

Imao je uzbudljivo belu kosu i monokl sa zlatnim ramom. Kosa je bila kratka i uredno podšišana što se i uklapalo u njegovu ležernost pokreta i pogleda. Seo je i naručio
kafu. Nije me ni pogledao, uljudno je poželeo dobro jutro i rekavši svoju želju zabacio se da pričeka.
Kleo sam ga sve do šanka pljujući i gutajući u sebi tu njegovu kamenu nadmenost i miran glas, ujedno žaleći sebe i moju netrpeljivost prema svetu.
Skuvao sam je i namršten odneo porudžbinu. Rekao sam „ Izvol'te” tupim varoškim naglaskom i okrenuo mu leđa. To je bio prvi utisak.
On se još udobnije namesti i zapali cigaretu. Izvadio je malu džepnu knjižicu odnekle i otvorio je nasumice. Listao je i listao skakajući mi po vrhovima živaca kao drvena palica po bunju. Okrenuo je jednu stranu i ofrlje bacio pogled na njenu sadržinu i zatim opet okrenuo. Ponekad bi se samo obrva iznad monokla malo pridigla kao da odaje priznanje nekoj reči ili slovu, i tupi snobovski osmeh zatitrao bi na licu, da bi se posle sekund-dva opet smirio i i nastavio sa listanjem.
- e ... .. gde svet ide... psovao sam u sebi ... Pa ovaj ni priču ne može da pročita ..
Ubrzo sam se smirio i brojao mu bore oko čela.
Piće je popio i pozvao me pokretom ruke.
- Koliko ?
upita gledajući u moju košulju.
- Sve ili ništa - pomislio sam.
Naplatih mu i on letimično prebroja novac pre nego ga strpa u džep. To prebrojavanje me pomeri i ja zamalo ne uzviknuh „LOOPOV!!! Ja lopov!” ali ništa od toga.
- Sedi - reče, i pomeri stolicu da mi napravi mesta.
Tako pomeren ja sedoh uljuljkan u sopstveni bes i nemoć da se oduprem njegovoj naredbi, ne razmišljajuću uopšte, kao što sam običavao „Šta sad ovaj 'oće?”
Opet je zapalio cigaretu ne ponudivši me iako mi je pena išla na usta od želje za dimom i gareži, za pravljenjem kolutova koje je on izazivački slao pred moje oči. Uzdržah se i čvrsto sttegnuh prste da me ne bi izdali.
- Imaš jednu želju ... poče On i povuče dim.
Ja sam se končetirisao na drvo i list u padu, jer beše jesen ne obazirući se više na njega.
- ... ali samo jednu, nastavi on. Možeš reći i poželeti što ti drago ali samo ako te čini srećnim. Ne možeš želeti drugom propast i li bilo šta izvan tvoje sreće. Znači imaš jednu želju i biraj je pametno ...
Na reč pametno ja se trgnuh kao opečen i načuljih uši ...
- A sad biraj ...
Rekao je to prosto i očigledno da bih ja razumeo, ali ta jednostavnost me samo zbuni ...
- Šta bre sreća, koja sreća, čija sreća .. kakva jedna, kome propast? Sve sam mu to sručio u lice dok on trepnu i nastavi da puši.
- Biraj, ponovi i poče lupkati prstima po stolu.

- Sreća, kakva sreća? Šta znam ja šta je sreća, kad ni sam ne znam ništa. Kakva sreća? ŠTa da tražim? Devojku?Ženu? Udovicu? Zmiju? Dobru ribu da joj svašta radim, da se iživim i napsujem dokle god mogu? I šta ona, da umrem.
- Upravo tako .. promumla ...
- ...eš devojku, pun mi je ku ... Šta da tražim, šta da želim?Vazduh, sreću, život ... PAre? Da budem najbogatiji na svetu, da mogu sve da kupim i žene i sreću? I šta onda kad sve kupim? Kad ne bude ostalo ništa više što ne mogu imati? Da se ubijem? Da nestanem?
- Baš tako ...ponovi on ... ali prvo duša ...
- Želim ... Šta da želim? Znanje? Da sve saznam i otkrijem, da sve razgolim i spoznam. DA sve naučim i recitujem. Šta onda? Kad upoznam tajnu života? Šta onda sa njim, sa životom? Da shvatim da ništa ne znam?Da ne znam da smv pre sve znao .. Da se ubijem ? Da kažem svima ...

- Ljubav? reče on ..i slegnu ramenima...

- Ljubav? Šta da želim? To da želim ... da volim i da me vole ...da dajem i uzimam, da varama i opraštam ... da me mrzi i proklinju.. da me voli bez razloga... Šta ću sa tim ... Šta ću sa ljubavlju ... Kome da je dam? Kome da je uzmem, bez opomene i upozorenja, da je prevarim i vežem, da je zarobim ... i da me zarobe ...da umrem živ ..

- Da, ali ... duša prvo, reče on .. sve to možeš dobiti samo u zamenu za dušu ...

Za dušu? Tako malo za dušu?Za parče neba .. Ceo jedan svet? Pih. I ti si mi kao neki trgovac .. Odahnuo sam razočarano ...
- Pa dobro, moram kad si već tu ... da ne ideš praznih ruku, da te drugi ne ismevaju ...

- Jednu kafu, rekoh i zabacih se...

On se nasmeja, podiže obrvu i monokl sa njom i otvorivši malu knjigu otkači nešto.
Zatim ustade i odgega ležerno do šanka, da mi spremi jednu domaću.
„I šećera”.. htedoh mu reći, ali imam samo jednu dušu i on je već je zamakao za šank.
Čekajući uzeh malu crnu knjigu i nasumice je otvorih. Listao sam i prevrtao, smejuću se ponekad nekoj reči ili slovu, odajući priznajne izdizanjem obrve kad naiđoh ...
Tu ... na sred lista naša imena, vsetle ... naši znaci i datumi rođenja i pored svih otkačeno crvenim ... Svi ... i Branko i Filip, i File i Gojko, I Bane i Saša ... i ja na kraju ...svi mi koji smo za sebe vikali „ VElinčanstveni”... „NEdodirljivi” ... „oDgajeni duhOM” ... svi mi i još nebrojeno njih ... napisani krasnopisom i štiklirani ... obeleženi crvenim jarkim slovima ...
„ JEDNA KAFA = JEDNA DUŠA”

Hteo sam da kunem, da proklinjem, da jaučem i skičim, da pocepam pluća, da sagorim srce ... ali nisam ...
On je već skuvao i krenuo nazad da me usluži..
- Pošteno, rekoh ...
Otvorio sam opet knjigu i pronašao moju stranu
Nasmejah se u sebi i dodah pri dnu mojim teget švrakopisom, samo pored svog imena...

... + JEDNA ČAŠA VODE ...

-Etlen

*

http://www.youtube.com/watch?v=qujfdzLJPyU&feature=fvw

JEDAN DAN U VOZU
Putovanje za vreme kišovitih jesenjih dana može da bude vrlo
monotono i prazno, čak štaviše i deprimirajuće. Pogotovu putovanje
vozom. Sediš u odvratnom, prljavom kupeu, sklanjaš pogled sa pocepanih
čarapa babe koja sedi preko puta dok se sa druge strane upireš da
elegantno pomeris pozamašnog saputnika koji je izgleda rešio da oslonac
za glavu nađe upravo na tvom ramenu. Nozdrve su ti ispunjene mirisom
vlage i memle, a za sve to vreme dve oniže bubuljičave tinejdžerke uporno
mljackaju grickajući semenke u pauzama između dve isprazne priče i bez
imalo griže savesti bacaju đubre na pod.
Naše železnice...
Bacio sam pogled kroz prozor zamagljen od sitne kiše zalepljene za
vekovne naslage prašine. Kad bih mogao samo malo da ga otvorim, kad
bih mogao da udahnem barem malo svežeg vazduha, pa makar mi to bilo
poslednji put u životu. Ali ne... Već vidim buđenje nervoznog polupijanog
saputnika sa odvratnim zadahom u ustima i histerični vrisak debele babe u
pocepanim čarapama... Zar da dobiju upalu pluća od promaje!? Ne, ipak
ću pokušati da izdržim. Uostalom, vreme radi za mene. Još samo četiri
sata i ugledaću svetla Beograda...
Mislim da sam zadremao. Zapravo, to bi bilo jedino logično
objašnjenje, jer kad sam ponovo otvorio oči u kupeu više nije bilo ni
pijanog putnika, ni babe, ni tinejdžerki... Ničega osim prijatne tame i
opojnog tugaljivog mirisa đurđevka... I naravno, Nje.
Sedela je na sedištu nasuprot mog, nežna, setna, nedodirljiva, moja...
Nešto blisko i milo, nešto prepoznatljivo sa nikad zaboravljenim ukusom
prvih trešanja i nešto neopisivo divno sa mirisom srećnog detinjstva
prostrujalo je mojim venama.
Izvinite, da li smo se već negde sreli?
Ne, Nju nisam mogao da pitam tako nešto. A i zašto bih?! Pogledao
sam Njene oci, duboke, nežne, nedokučive i nestvarne istovremeno. Nema
potrebe da je pitam bilo šta, pa Ona sve zna. Naprosto sam bio siguran da
je Ona u stanju da čita moje misli kao da su mi ispisane na čelu.
- Zaboravio si me...
Bila je to više konstatacija nego pitanje. Pogledao sam je
pokušavajući da dokučim jednu iznenadnu istinu koja je izletela pred mene
pitaj boga odakle i ostala da visi tu negde u vazduhu između nas, nema i
neuhvatljiva. Nisam uspeo da je dosegnem. Nisam uspeo ni da je naslutim.
Razočaran sopstvenom nesposobnošću, spustio sam pogled. Ona je ionako
već znala moj odgovor.
- Morala sam da te vidim, makar samo na tren, - prošaputala je. -
Morala sam da se uverim da se nisi promenio. JA se nisam promenila...
- Ne, - odmahnula je rukom kada sam ja pokušao da joj upadnem u
reč. - Nemoj da se brineš zbog toga. To nije ništa strašno. Pomoći ću ti da
setiš...
Osetio sam dodir ruke na čelu. Lahor nežnosti koji sluti uragane strasti
skrivene tu negde pod Njenim prstima. Dodir koji je trajao samo delić
sekunde, a značio ceo jedan život. A onda sam usnio čudan san...

* * *

Živeo sam u maloj kući pored obale reke, staroj i trošnoj, sa
dosadnom, džangrizavom ženom i celim buljukom neke sitne musave dece.
Radio sam po cele dane, kulučio i kulučio, pokušavajući da nahranim
uvek gladna usta. Nije mi uspevalo. Koliko god bih se trudio, hleba nikada
nije bilo dovoljno. Takav je to život bio, muka i kuluk bez odmora i
prestanka. Ali, nisam se žalio. Moralo se.
Jednog dana, iznenada, ugledao sam Nju. Gazdinu ćerku. Prvo sam
osetio miris, svež i opojan, omamljujući. Zatim sam čuo šuštanje dugačke
bele suknje. A onda sam je i video. I to je bilo sve. Iza toga, za mene život
više nije imao smisla. Radio sam ja i dalje, i dalje sam kulučio za komad
hleba ili mericu mleka, samo, sada je predamnom jasno bila ispisana
uzaludnost svega. Nisam mogao da je imam, a to jednostavno nisam mogao
da podnesem. I jednog dana, više me nije bilo...

* * *

Bio sam mamina maza i loš sin bogatog tate. I imao sam novac koji
daje moć. Moglo mi se. Jedino zanimanje u životu bio mi je provod, jedina
obaveza izmišljanje novih načina za trošenje novca. Sve dok nisam
upoznao Nju. Ona je jedina u mene imala poverenje, jedina znala kako da
u meni probudi nešto lepo. I bila je jedina koja me je volela. Uspela je da
me natera da stanem na sopstvene noge i da u meni probudi odgovornost za
sebe samoga i za nju. Dalje nije stigla. Moji su zaključili da život na
mansardi sa ženom sumnjivog porekla za mene nije buducnost, i
jednostavno su nas razdvojili. Nikada nisam saznao kuda je otišla i šta se
sa njom desilo. Ja sam oženjen boljom prilikom odživeo svoje dane uz
tuđe žene i loš viski. I uz sećanje na omamljujući miris prvog đurđevka.
Nju nikada više nisam video.

* * *

Kako to obično biva, upoznao sam je sasvim slučajno. Nije prošlo
puno vremena nakon prvog susreta i ja sam shvatio da je ceo moj život
izmenjen. Nije mi smetalo. Mirisala je na proleće, razlistano i cvetno.
Imala je neverovatnu sposobnost da sve oko sebe oplemeni, ulepša, oboji
svojim bojama. Imala je telo anđela, oči sanjara i snagu orkana. Imala je
dušu. A ja sam bio srećnik koji je imao nju.
Ne znam ni sam kako se sve to dogodilo. Jednog trenutka sam sedeo u
automobilu sa njom, a već sledećeg sam ležao u beloj sobi uvijen u zavoje,
nepokretan. Kasnije su mi rekli da nje više nema. A to nije bilo ono
najgore. Najgore je bilo to što je Ona poginula mojom krivicom.
Morao sam da nastavim da živim sa tim saznanjem...

* * *

I tako redom...
Pred mojim očima odvijali su se različiti filmovi, groteskni prizori iz
mojih života. Neki su bili srećni, neki manje srećni, neki tužni. A svi su
imali jednu istu zajedničku osobinu. U svakom je Ona imala glavnu žensku
ulogu, u svakom sam je voleo, i u svakom sam morao da je izgubim...
A sada? Šta se dešava sada?
Pomislio sam na Žanu, na klince, na svoj posao, na teško stečeni
stan. Da me je neko juče pitao za mišljenje, rekao bih da sam zadovoljan
svojim životom. A jesam li? Pogledao sam je krišom. Ne, ja sa Žanom ne
živim, ja samo životarim. A moraću tako i da nastavim, do svoga kraja. Ni
ovaj život ne zavisi od mene. I ovo je sudbina.
Jedan davni greh, toliko davni da su ga i pokolenja svojim predanjima
skoro u potpunosti izmenila, upravlja mojim životom. Kažnjava me. Traži
od mene da se žrtvujem i žrtvujem i žrtvujem dok ne iskajem sve. I ovaj moj
život, uz sobu manje, uz mala kola i velike kredite, samo je još jedno
iskušenje. Ovoga puta poslednje...
Pogledao sam je i nasmešio joj se sa ljubavlju, svestan da je ova
žrtva poslednja, da smo nakon ovog iskušenja čisti. I da je sledeći život
samo naš...

* * *

Iznenadni trzaj voza prenuo me je iz dremeža. Skočio sam kao oparen
i u prvi mah nisam mogao da se setim gde se to nalazim. Onda je do mene
doprlo ujednačeno hrkanje i roptanje i zasmetao mi je nečiji lakat koji je
prebivao negde u predelu mojih rebara. Izgleda da sam odspavao dobru
partiju. Pa, dobro, utoliko bolje. Prošla su četiri sata i voz je upravo ulazio
u svoju poslednju stanicu.
Ustao sam i pažljivo pokupio svoje stvari. Glava mi je još uvek bila
puna utisaka. Da, bio je to zaista čudan, nesvakidasnji san. San koji se
pamti. Ili to možda ipak nije bio san? Bože, a kako bi tako nešto moglo da
bude stvarnost? Sve je to samo posledica ujednačenog, ritmičkog
kloparanja voza. Samo to i ništa više.
Ni sam ne znam zašto, na vratima kupea sam se osvrnuo i pogledao
kroz prozor. Kiša je prestala ali su prozori još uvek bili blatnjavi i
zamagljeni. A kroz tu izmaglicu, na prozorskom staklu još sam nazirao
Njen lik.
Izašao sam iz voza i uputio se ka izlazu iz stanice, izbio na Nemanjinu
i krenuo polako peške prema Slaviji. Beograd okupan jesenjom kšsom
blistao je od odsjaja uličnih svetiljki. Udisao sam vazduh punim plućima
što je bilo pravo zadovoljstvo posle one memle u kupeu. Naprosto sam
uživao u svežem večernjem vazduhu koji je mirisao na kišu, opalo lišće i
prvo kestenje... A onda me je iznenada zapahnuo miris nikad zaboravljenog
đurđevka...
Đurđevak usred jeseni! Miris đurđevka?! Pa događaj u vozu
uopšte nije bio san! To je Ona! I sada je tu, pored mene! Bio sam toliko
šokiran tim saznanjem da mi je trebalo malo vremena da se povratim. A za
sve to vreme miris đurđevka osvežavao mi je sećanje na neko davno
proleće, na neki život još ne proživljeni, na Nju.
Ona me čeka...
Ovo saznanje ulilo mi je pravo zadovoljstvo i dalo mi snagu. Još
jednom sam udahnuo vazduh punim plućima pre nego što sam uskočio u
tramvaj koji će me odvesti kod Žane. Ništa mi više nije bilo teško.
Odživeću ja i ovo, a nakon toga, znao sam, biće dovoljno vremena za nas...

- Dragana Konstantinović

*

http://www.youtube.com/watch?v=CTEnD4vAtpQ

Moderna) Bajka o Vitezu, Pricezi i Azdaji

Bio jednom jedan hrabri vitez. Snažan, lep, neustrasiv. Lutao je sam zemljom i bio zastitnik slabih, branio je pravdu i tražio svoju princezu...
Jednoga dana, lutajuci tako pored kraljveskog zamka, zacuo je vrisku i ciku sa jedne od kula - lepa princeza je bila u opasnosti! Pozurio je da je spase, isukao mac i ubio azdaju...
U znak zahvalnosti, princeza se udala za njega, bila je priredjena festa u njegovo ime i u ime njegove hrabrosti, svi su mu klicali i divili se...
Prođe nekoliko godina, vitez se smirio pored svoje princeze, nije ga vise bilo briga za pravdu i nepravdu, samo je brinuo o svojoj princezi... Jednog dana azdaja ponovo pokusa da zarobi princezu. Opet je hrabri vitez pozurio da spase svoju ljubav, isukao je mac i ... sa vrha kule je čuo - „Nemoj macem, uzmi konopac, biće ti lakse!”
Vitez se malo zbunio, ali je prihvatio konopac koji mu je bacila princeza i zadavio je azdaju... Opet je priredjena festa, ali je vitez bio pomalo posramljen, jer je osecao da nije sve sam uradio i da i princeza nosi deo te slave i hrabrosti, iako je on to mogao i sam, i od tuge je zaboravio i da uglanca svoj stit...
Opet, posle nekoliko godina, azdaja napadne princezu. I, naravno, opet se nas hrabri vitez zaleti da je spase i kad je krenuo da isuce mac, zastao je i pogledao i u konopac (koji je od one prethodne situacije po striktnom narednjenju princeze morao da nosi sa sobom) i nije bas bio siguran šta da radi. U tom njegovom dvoumljenju, azdaja je krenula ka njemu, srusila ga na zemlju s konja, i tu se nasla princeza koja mu je sa vrha kule viknula - „Ne ni macem ni konopcem, evo ti otrov!” i bacila mu bocicu, vitez je ubio azdaju, i opet je bila priredjena festa, na koju on nije ni otisao, jer je bio previse postidjen, posto ga je ipak spasila princeza, ne on nju...
Ponovo je poceo da luta zemljom i u tom lutanju je jednog dana, sa drugog kraljevskog zamka čuo zapomaganje i ciku - nova princeza je bila u opasnosti! Pozurio je da je spase macem, posto nije vise nosio ni otrov ni kanap sa sobom, isukao svoj sjajni mac i odmah hrabro ubio azdaju. Opet je u njegovu cast i slavu priredjena festa, a on se ozenio novom princezom (prethodno se dobro raspitavsi zna li ista o konopcima i otrovima) i živeli su... pa uglavnom srećno do kraja zivota...

Eto, drage moje... U svoj nasoj zelji da pomognemo našim hrabrim vitezima, mi ih samo obeshrabrimo i oteramo od sebe... A budite sigurne da u svakom od njih i dan danas živi jedan hrabri vitez kome treba krhka i nezna princeza, koju će da voli i cuva i da joj bude zastitnik... Jer, to je ono sto njima treba.. A i nama, da se ne lažemo...
Ženama treba neko da brine o njima, muskarci trebaju nekog o kome će da brinu - ako ispostujemo to,sve će biti u savrsenom redu... To je osnova svake uspesne veze, svakog uspesnog braka...

-Mazoni

*

http://www.youtube.com/watch?v=PF7cLnijKBs

Pitao, pa kaže:

http://chorography.googlepages.com/motkacover.jpg/motkacover-full;rot:180.jpg

*

http://www.youtube.com/watch?v =Av4osVKrJPg

Pozdravi

http://chorography.googlepages.com/motkacover.jpg/motkacover-full;rot:180.jpg

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca „Peanutsa” i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proći

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)

*

http://www.youtube.com/watch?v=Q7RPCFfudmU&feature=related

PERSPEKTIVA

Jednog dana otac, inače jako bogat čovjek, odlučio je povesti svog malog sina na selo s ciljem da mu pokaže kako žive siromašni ljudi. Proveli su mjesec dana kod jedne porodice koja bi se mogla opisati kao siromašna. Kad su se vraćali kući, otac je upitao sina:
„Kako ti se svidjelo na selu?” - na šta je dječak odgovorio:

„Bilo je super tata!”

„Razumiješ li sada kako žive siromašni ljudi?” – upitao ga je otac.

„Da, razumijem” – odgovorio je sin.

„Reci mi onda, šta si naučio na ovom putovanju?”

„Vidio sam da mi imamo jednog psa, a oni četiri.

Naš bazen se proteže do sredine dvorišta, a njihovoj rječici se ne nazire kraj.

Mi imamo kineske svjetiljke u dvorištu, a oni imaju beskrajno zvjezdano nebo.

Naš vidik seže do ograde, a oni ispred sebe imaju cijeli horizont.

Mi živimo na malom komadu zemlje, a oni imaju beskrajna polja.

Mi imamo ličnu poslugu koja nam pomaže, a oni pomažu drugima.

Mi kupujemo hranu, oni beru svoju.

Mi oko svoje kuće imamo zidove da nas zaštite, a njih štite prijatelji.”

Otac je ostao bez teksta. Tada je sin dodao:

„Tata, hvala ti što si mi pokazao koliko smo siromašni.”

*

Sve je stvar perspektive.

Budimo zahvalni za ono što imamo, umjesto da kukamo za onim što nemamo.

*

http://www.youtube.com/watch?v=llrAemrsKG0&feature=related

Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: „Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. ”Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu.„

-Toni Parsons

*

http://www.youtube.com/watch?v=8lBNIiCMu7I”

Zivot piše romane, ljudi čitaju stripove..Ustvari samo oni koji to„znaju”.

Kada bi konacno neko ko nešto vredi $$$$$ snimio film o njoj..da bas njoj..
http://img.photobucket.com/albums/v284/r01339113/Vox/MBwpMASTER.jpg
JerBO oni predhodni (filmovi) su stvarno zesci blam, onda bi samo ona mogla da je igra.
http://imstars.aufeminin.com/stars/fan/monica-bellucci/monica-bellucci-20061219-189548.jpg

A onu musku ulogu bih ja poverio...(mada ko sam ja)zaljubljenik nekih pustolovina, romanticar u vremenu zamrznutih prostora, koji bi možda trebao da ode do madam „X” da mu procita misli, mada ta vudu stvar ne znaci ništa meni...
Da možda bi ipak njega...mogao da igram ja...hahahaha..
Ma ne, mislim na njega...
http://www.gossipboulevard.com/wp-content/uploads/2008/02/bradpitt.jpg

On bi dobro odradio Willie Garvin-a, the Cockney sidekick - six feet two of lean muscle, fair hair, blue eyes, and a demon with the ladies.

Ili bi možda prikladniji bio...
http://www.solarnavigator.net/films_movies_actors/actors_films_images/george_clooney_swimming_mid_air_jump...

Dobro, dobro, ovde se malo kebeci, ali ajd' nešto malo ozbiljnije..

http://img2.timeinc.net/people/i/2006/specials/sma06/sma_gallery/george_clooney400.jpg

Ipak bi Bred to sve bolje odradio.

*
Treba li reći da su likovi iskljucivo bazirani po crtezu neverovatnog Jim Holdaway-a.Treba!

http://tvtropes.org/pmwiki/pub/images/modestyblaise.gif

A prica pocinje ovako:

As a young child, no more than six years old, the girl found herself
alone and without means in war torn Europe, Kalyros Greece to be exact.
Friendless and homeless, she wandered, barefoot, without memory of who she was
or what had happened to her family or what events had led to her being in this
state. Some have hypothesized that she was the victim of some terrible
atrocity and that she forced herself to forget. Perhaps she saw her parents
murdered brutally before her young eyes... or so the guessing goes. The truth
is, nobody knows what happened or why the girl could not remember.
A child alone in the world comes to know only one thing: survival.
Stealing for food, slipping away from grasping, hurtful hands, running like a
rabbit chased by dogs; these are the things that the girl learned. She not
only learned them, she excelled at them. This is not to imply that she was a
scamp. She spent a year working as a goat herd in Malaurak. A girl child
with no protection, though, was something highly prized by those of few morals
and even less scruples and she was captured by a „flesh gang” in Syria, but
escaped before she could be tormented by the duties of such „slaves”. But she
did not remain innocent for long. Only once did a man's hands catch the
little wisp of wind, and it was enough. At twelve years old, she learned that
pain could come in many unimaginable ways for a girl. She was fortunate in
one thing, though. The man who hurt her came after she had learned to
(grudgingly) trust, so she did not automatically hate all men after she was
attacked. The man who did not hurt her, but tutored her and schooled her, was
called Lob. He was a professor at a university... before the war. Now he was
just another displaced person, like the girl whom he named Modesty. Modesty
had learned that not all people were cruel. Lob had taught her that and she
loved him, as best she could for being a feral thing that only knew survival.
Lob had taught her to read and taught her how to speak many languages. Soon
her mind grew as sharp as her survival skills, and she gave herself a last
name: Blaise, after the man who had tutored Merlyn of Arthurian legends. And
so, Modesty Blaise was born.
When Lob died, Modesty Blaise's life changed again. If Lob had not
touched her life, who can know what might have happened to the girl-child, but
because of the old man, she learned compassion. Even as the twig is bent, the
tree will grow, however, and Modesty Blaise had been bent. Opportunity and
trouble seemed to follow her like a shadow and when opportunity came, she was
smart enough to grasp it and hold it, no matter how it struggled. Such an
opportunity presented itself in Tangier during a vicious gang war, and Modesty
Blaise took over the Louche gang, using her hardened and tempered skills as
well as her sharpened mind. She knew about hard men and how to control them.
She also knew that criminals were happy doing criminal things, especially
things that made money, and the one thing that Modesty Blaise had in common
with the men of the Louche gang was that she was just as hard and wanted
money, just as much. She was not simply a criminal, though. She was a
criminal with style and morals. Her organization, later known as The Network,
focused their activities on stealing, not vices. When it came to stealing,
nothing was out of the question: art, precious gems, industrial secrets, all
were fair game. Criminal with a touch of corporation, though some would argue
that in today's world, these things are one in the same. The Network
protected their own. If a member was hurt on the job, then The Network took
care of him. If someone was threatened by outsiders, The Network made certain
that the threat was warned off or removed. The few times The Network ventured
outside of their area of expertise were the times when those who ran vices
effected one of their own. At such times, those in the vice rackets were best
to keep well away from The Network, for if anything could be said about
Modesty Blaise was that she had no tolerance whatsoever for those who prayed
on the weak and helpless.
It was during the time of The Network that Modesty met Willie Garvin, a
hard bitter man also bent by the tides of misfortune. She bribed his way out
of a gaol and took him in, for she saw something in the husk of a man that
others could not see past his cruel glare. She saw the spark of a man trapped
in a life he did not choose. She saw something better in him than anybody
could guess at, and Willie Garvin was no fool, either, for he knew opportunity
when it came and the young woman with dark hair was offering him an
opportunity and so much more. What he did not realize at the time was that
the one thing he needed more than opportunity was to have someone believe in
him. Modesty Blaise gave him both of these things. His respect for her went
beyond everything. To him, she was an idol, something to be protected and
cherished. To her, Willie Garvin became the friend she could never imagine
for herself, somebody who thought like her as if they shared one mind. In our
world, to be ones „soulmate” is to imply that love follows in the way that men
and women love. Though Willie and Modesty were indeed soulmates, being of one
mind and sometimes one working body, they were never lovers, and perhaps that
is the truest love of all; unencumbered by the jealousies and pettiness that
come from the insecurity of lovers. They simply accepted each other. It is
for us to look upon a friendship such as they had and marvel at the perfection
of it, as two puzzle pieces fit together, but each holds a different pattern
to make a picture complete only when linked together.
Though criminals, greed was never ingrained in them, and one day it was
decided that enough money was enough, and more was not necessarily better, it
was just more... and The Network was dissolved, each man sent away with a
pension for their services. Some were given their own territories, though
without the firm hand and belief structure that was Modesty Blaise's, those
territories often succumbed to the lowest common denominator. Not all, but
some, for the world changes everything and as the world gets dark, the
criminal element gets even darker until „style” is as frivolous as a glove
with a „P” embroidered on the back and viciousness becomes rampant for
survival.
Modesty Blaise had left it behind, trusting that those she left in that
world had learned something from her own way of controlling such an
organization as The Network. She retired to England and bought a pent house
that overlooked Hyde park, keeping her other homes in places like Tangier,
because wanderlust had never left her. Her ubiquitous companion, Willie
Garvin, bought a pub nearby on the Thames, called The Treadmill, but
retirement did not suit them and trouble followed like a donkey after a carrot
dangled before its nose.
At first it was just restlessness and doubts that nagged at Willie and
Modesty, wondering if they had done the right thing to retire, but soon the
donkey caught up to the carrot in the form of Sir Gerald Tarrant, head of a
secret British agency, who recruited them for their skills, asking for their
assistance in solving a problem that was outside of his „legal” realm.
Vigilantism is not a term to be applied to the „capers” they went on, for
sometimes justice and the law do not walk side by side. And those who walk
beyond the law have no one to fear, except... Modesty Blaise.

(by Gretchen Kopmanis)

Priča jedne svijeće

Zapalili ste me i gledate moje svjetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem gorjeti za vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobivam tek po tom što gorim.
Ali, dobro znam, što dulje gorim, to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
Izgorjela je, reći ćete, a što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami,
ili gorenjem postajem kraća,
dajem sve što imam u korist svjetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak, ljepše je ako smijem nešto dati...
Gledaj, isto je tako s vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno,
ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi
i onda vaš život dobiva smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od vas samih,
nešto od vaše radosti, od vaše srdačnosti, od vašeg smijeha,
možda nešto i od vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome kako sačuvati sami sebe.
Mislim da samo onaj koji druge veseli, postaje sam veseliji.
Samo onaj koji je svjetlo drugima, sam će primiti svjetlo.
Što više gorite za druge, to će svjetlije biti u vama samima.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti ovdje
za druge, tuže se i neprestano gunđaju na teška vremena.
Još uvijek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svjetlo koje gori, više je i vrijednije,
Nego sva tama svijeta.
Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja mala svijeća.

-A.L.Balling

*

http://www.youtube.com/watch?v=ByXvPU-tfJA

Spoznaja ili ti: Zivot je Qurva

„ Ako bih ti sad ispričao cijelu priču, zacijelo ne bi povjerovao. Zato je bolje da popijemo po još jednu i vidimo što ćemo dalje. Taaako, jedna tebi, jedna meni. Uzdravlje! Nadam se da će ova boca istrajati do jutra. A ujutro… ha, kupit ćemo novu! ”

Nije odgovarao, samo me mirno promatrao onim svojim staklasto zelenim pogledom. Tek sam sada primijetio njegov umoran izgled. I pomalo zapušten. Brada je od nekoliko dana samo doprinosila tome. Pokušao sam izoštriti sliku. Nije bilo jednostavno, noćas samo puno pili. Sve se zamaglilo i pomalo rasplinulo. Nego, što sam ono htio reći? Ah, da!

„ Meni ti je, prijatelju, valjda suđeno da patim kao ubogi skot. Uvijek je tako bilo. ”

Učinilo mi se da mu na licu vidim trag nevjerice.

„ Čekaj, čekaj da čuješ cijelu priču. Ostavila me je. A bio sam joj dobar. Istina, nekad bih malo više popio s društvom, ali nikad sve. Susjedi su pozelenjeli kad sam dovezao kući bijeli mercedes. A moja je kuća najveća, najljepša u okolici. Prijatelju moj, ja, ja sam ju danima smišljao. Najljepša je. Ali je, brate, malo prevelika za mene. Da tebe ponekad ne vidim, ja bih poludio. Načisto. Nego, daj još jednu da popijemo. Ne, ne, ne odbijaj me, noćas ću ti dušu otvoriti, noćas ćeš sve shvatiti i mi ćemo se pobratimiti. Mogao bi se ti preseliti kod mene. I ti mi izgledaš umorno. E pa, uzdravlje! Dobra je ova rakija, dobra. Melem za dušu. ”
Danas je šutljiv. Stvarno izgleda umorno. Nema mnogo više bora na licu nego inače, ali su dublje. Mnogo dublje. Gotovo kao da su urezane na licu. Kao da ih je neka zlobna ruka ucrtala od našega posljednjega susreta. A kosa? Još je manje ima nego inače. Tko bi vjerovao da je to nekad bila bujna sjajna kosa. Nestala. Kao što ćemo i mi.

„ Prijatelju, čaše su nam prazne. Daj, daj, tako. Ah, i djeca su otišla. Ništa ne razumiju. Mislio sam kad odrastu, sve će shvatiti. Odrasli su, da, moji sinovi su ljudi, a ništa ne razumiju. A koliko sam ih puta nosio na ramenima. Sve su mogli, sve su smjeli. Nema ih sad, dođu samo kad im nešto treba. Novaca, novaca, još novaca. Kao da ja pravim novac. Ja sam još kao dječak zarađivao, a oni su, gospoda, fakultete završili, godinama trošili moj novac, a onda otišli. Ni mati im nije bila bolja. Istina, nekad sam se napio, možda sam ju nekad i udario, ali sam se i brinuo za sve nas. U kući je uvijek bilo svega, mesa, kolača, novaca… svega.
Pa dobro, tukao sam ju, ali je sama bila kriva, stalno je nešto zapitkivala, pa kuda ćeš, pa kad ćeš se vratiti, pa …. Ženo, ostavi me se, to je moja briga. A ona me samo gledala onim svojim velikim smeđim očima. Nisam to mogao podnijeti. Tko je ona da me tako optužuje? Poslije sam ju naučio pameti. Batina je iz raja izašla. Istina, jednom sam ju skoro ubio. Bio sam pijan, pa ju je nož samo okrznuo po ruci. Ali sama si je bila kriva, zašto me je izazivala kad zna kakav sam. Doduše, liječniku je rekla da se sama posjekla.. Ha, mislila je da je mene briga. Pa onaj je Marko ubio ženu samo zato što mu je ugasila
TV za vrijeme utakmice. Bio čovjek malo u zatvoru, izašao i eno ga, ima čovjek svoju firmu i direktor je. Što mu fali?
E da, bilo je kod nas u kući svega, mesa, kolača, novaca… Ha, iznenadila me je. Uvijek je šutila, od straha, samo bi se skupila na stolici, mislio sam, neće imati petlju da ode. Lijepo sam joj rekao, ako odeš, ubit ću te. Ja mogu i djecu, ti znaš da sam ja lud. A ona jednoga dana ode. Ništa nije ponijela. Sinove mi je odvela. Da znaš, duboko sam se u duši radovao što ih je odvela. Teško je s djecom. No, moram priznati, kakva je god bila, bila im je dobra majka, o njima se dobro brinula. A ja sam ponovo bio slobodan! ”

Zašto ja to sve pričam? Ne mogu mu vidjeti oči. Trudim se, ali ih ne vidim, kao da su obavijene maglom. Po prvi sam put postao svjestan da pred sobom imam starca. Šutljivoga oronuloga starca. To smo obojica i obojici su ovi rijetki trenutci druženja jedini. Vidim mu na licu da je iznenađen ovim što čuje. Da, nikad mu nisam tako pričao, nikome, ali on me razumije, on me mora razumjeti, bilo bi neprirodno da me ne razumije. Ipak, ta šutnja, taj pogled, tužan, kao da … kao da me žali. NE! Nema razloga za to.

„ Ne! Nema razloga. Ja sam doduše sada sam, ali to neće uvijek biti tako. Čujem da su mi sinovi podstanari. Doći će oni još meni. Njihove su plaćice male. A i mati im baš ne pliva u novcu, a ja imam više no što će oni zajedno ikada imati. Doći će oni svi. Star sam ja da živim u ovoj kući sam. Preogromno je to za mene. Ja sam njih, kad su bili mali, toliko puta vodio doktoru, sad je red da mi to vrate, i za školu sam ih spremao, donosio svježi burek za doručak, doći će oni svi, prevelika je ovo kuća za mene, doći će oni …”

Pa on se smije! Umorno, sažaljivo, podrugljivo, on se smije. Ne vjeruješ, ti stara budalo, kako se usuđuješ, stegnuo sam šaku i zamahnuo da mu izbrišem taj drski osmijeh s lica. Udario sam, zatim sam ponovo zamahnuo, pa ponovno, ponovno… Buljio sam u svoju okrvavljenu šaku… pa u iskrivljenu napuklinu u ogledalu.
Pokazao sam toj staroj budali, baš sam mu pokazao… a onda su navrle suze.

-Snježana Baković

*

http://www.youtube.com/watch?v=0nBFWzpWXuM

Boje

Pre mnogo vremena prepirale su se boje. ZELENA tada rece:„ Jasno ja sam najbitnija. Ja sam simbol zivota i nade. Izabrana sam od trave, od drveca, bez mene bi i zivotinje uginule, ima me najviše.”

PLAVA je prekide i rece:„ Ti mislis samo na zemlju, a ne uzimas u obzir nebo i more. Voda je izvor zivota i dolazi nam iz nebeskih oblaka sve do morskih dubina. Plavetnilo neba nam daje prostor, mir i vedrinu. Bez mene, vi ostale boje, ne biste bile ništa.”

ZUTA tada dobaci:„ Vi ste tako ozbiljne boje. Ja donosim osmeh, veselje i toplinu svetu. Sunce je zuto, mesec je zut, zvezde su zute. Znajte da bez mene ne bi bilo radosti.”

Tada se probije i NARANDZASTA:„ Ja sam boja zdravlja i snage. Nosim u sebi najvaznije vitamine, pomislite na sargarepu ili narandzu. Nisam prisutna sve vreme, ali kada ispunim nebo u zoru i u suton, moja je lepota najveca i niko ne pomisli na jednu od vas.”

Malo dalje CRVENA povice:„ Kraljica sam među vama. Ja sam boja krvi, a krv je zivot. Ja sam boja strasti, ljubavi…”

Podize se GRIMIZ u svoj svojoj velicini:„ Ja sam boja moći, vlasti i mudrosti.”

Na kraju INDIGO vrlo mirno, ali jasno progovori:„ Pomislite samo na mene. Ja sam boja tisine i vi me teško primecujete, ali bez mene svi biste bili povrsni. Ja predstavljam misao i beskonacne dubine.”

Odjednom munja zapara nebo. Grom i munja prestrasi ih do te mere da su se boje stisle jedna uz drugu kako bi se zastitile. Zacule su boje kisu kako im se obraca:„ Vi glupe boje, svadjate se međusobno u zelji da dominirate nad drugima. Držite se za ruku i dodjite sa mnom. Od sada, kad god bude padala kisa svaka od vas će se protegnuti nebom i stvoriti velicanstven luk boja koji će vas podsetiti da ste najlepse kad ste zajedno.”

DUGA je znak nade i mira za bolje sutra, i tako kad god kisa umije lice sveta, i duga se pojavi na nebeskom svodu, setimo se da cenimo i postujemo jedni druge.

*

http://www.youtube.com/watch?v=C_17vGYa81s&feature=related

Želim da nazdravim i lepo se oprostim od Preleta, uz Toma Waitsa i hladno pivo.
Mnogo sam ga puta vozio kuci nakon dugih noći ponekad i otisao na poslednju turu u kuglas, bio sam tu i kad bi zatvarao kafane i pravio frku na ulici sa zafrkanim likovima.
Jeste, lud je bio ali nikada nije isao na slabijeg od sebe, nikada pobegao, nikada folirao niti lagao, jednom reci nije bio cava bio je covek.
Pomagao i branio sve, ali sve oko sebe, trosio zadnju kintu bez brojanja, bez cenkanja.
Kod njega je svako mogao u nevolji da potrazi pomoć, vrata njegovog stana uvek su bila otvorena.
Mnogi su ga se plasili, mnogi su ga koristili.
Tako je polako ostajao sam.
Dok je još mogao da hoda, ali jedva, stali bi ispred neke kafane ili kluba i on me bi umornim glasom zamolio da vidim ima li nekoga od njegovih unutra mada je bilo jasno da nema nikoga.
Onda bi se vratili i on bi se iskobeljao iz auta u pet ujutu i rekao „idem da slusam stounse i hranim golubove”

O tim golubovima je dosta pisao i ja mislim da je u tome i bio najbolji.
Sve ostalo, pevanje, scenarija itd sve je to bio zivot i kinta.
Najbolje zezanje je bilo kad je pricao kako je Bregi uzeo tri soma za jednu stvar i odmah naplatio i naravno potrosio u kafani.
„Sto da mu ne uzmem, koliko je on oteo?”

Jednom sam ga pitao za rat i sva ta sranja...„yebiga , kako ja da ne idem kad je frka, ja da spavam ovde ko ckapi a drugi da ginu, nema sanse” gorkim glasom, znao je da je glupo i da je zafrkan, znao je sve vrlo dobro ali nije mogao da ne izadje na crtu kakva god bila, nije mogao protiv sebe.
Nije to isto kao kod Bore corbe ili Brane ili ostalih smradova.
On jeste zafrkan bar koliko i svi mi ostali koji smo ostali, ili preostali,kako god.

Da ne bude da samo lepo govorim , sigurno je ruzno bilo zateci se u kafani kad Prele odlepi i pravi frku ali ako je neko tu stradao bio je on sam.

Ja ga znam kao dobrog i jakog lika, prave gradske legende i meni lično ulice su praznije i grad je izgubio nešto od sebe, nešto malo možda i nevidljivo ali nezamenljivo.
Kada bi govorili o Beogradu...ugasim auto,zapalim cigaretu jer ta prica traje.

Voleo je grad a ja volim ljude koji vole ovaj grad.

RIP.

Živeli.

-Toal
(forum B-92)

*****

http://www.youtube.com/watch?v=0jyVZNrWkow

Ujka Dragi sedi pod jabukom

U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s mojim ujka-Dragim.

On je živeo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, možda više nego i na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Možda mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod žica propale rudničke vazdušne železnice. „Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci.”

Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš.

I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po sopstvenom uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca.

„Tu je to mesto”, rekao je Đorđe, „dovodio me deda Ljuba.”

Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da se, na pravome mestu, poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka.

Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. „Begajte odatle, nesretnici”, povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, „tu leže koske!”

U drugom razredu negde sam naišao na knjigu „Čuvaj se senjske ruke” i s uzbuđenjem uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u njoj se nije ni spominjalo.

Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom.

„Hma”, kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove, „izgleda da i negde na moru ima neko Senje.”

Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog, koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u njemu ni bilo za voljenje.

Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na žalost, moglo samo dok ne pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod zvezdom, koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira, nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija je mogla da ispadne berba belošljiva, ranki i požega u Zabelu iznad sela, međutim, i to jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače, od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da čučneš — odmah će te presresti pitanje: „Što malo ne prilegneš?” — nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito, muljanje grožđa, ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu, već uspeš da dobiješ džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u selu ume da ispadne ubedljivo najteže.

Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije dobro, a može da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake, istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim mlataranjem kosirima, vilama i sekirama:

„Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!”

Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se, prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš živ.

„Ali, dedo”, nisam pristajao, „pa i u naše su selo bili 'ajduci.”

„E, moj šutilo”, miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. „Nas zovu samo kad se lije krv i zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi.” „Aha”, odgovorio sam kao da razumem.

-Dragoslav Mihailovic
(Uhvati zvezdu padalicu)

*

http://www.youtube.com/watch?v=PhepLrdyCo4&feature=related

„Noc i dan”. Za smiraj mu duse i oprost nas gresnih.

*

Zora u Kareji

Svitanje u Kareji je za pricu, na to me je pre polaska upozorio moj ujak koji je bio ovde pre mene. Treba ustati rano i sesti na veliku terasu Hilandarskog konaka nešto iznad gradica Kareje, preostonog mesta monaske republike.
Između lisca vinove loze i gotovo zrelih grozdova (druga polovina septembra) lasno je sedeti na klupi za stolom i upirati pogled ka istoku. Moji saputnici su još uvek spavali, kaludjeri su se kretali, ali nevidljivi. Nevidljivo je bilo tog jutra i Sunce. Gledao sam niz obronke svetogorskog brezja, pogled je silazio nizbrdo ka siluetama manastira Stavronikite i Pantokratora iza kojih je pocinjalo more i odmah iza prvih talasa gubilo se u nekoj izmesanosti neba i pucine. Ta izmesanost elemenata bila je masivna, teska i ostavljala nas je bar za izvesno vreme bez Sunca. Kao da se neki vir uspravio i okrenuo svoju povrsinu ka gledaocima na obali. Vir se sastojao od mase nalik na istopljene metale ; jedan metal je bio srebrnast i kretao se nešto zivlje od drugog koji je bio zuckast, prvo limunasto svetle boje, nalik na sumpor. Iza tog metalicnog vira nije se naziralo ništa drugo, ponajmanje oblik sunceve lopte. Izgledalo je da će sve ostati na tome što se sada vidi iako je među bojama dolazilo do jedva primetnih promena. Srebrnasta boja se prozimala tamnoplavim vunastim vretenima, sumporasta boja je međutim tu i tamo dobijala ruzicastu ili zlatastu zvucnost. No zracnog sjaja nije bilo. Kao da je sve sto je moglo da svetli u ovaj mah bilo okrenuto samom sebi u monologu od kojeg je zavisila ne samo sudbina nespramne obale i razvoj nadolazeceg dana, nego i sama vrednost obreda što se obavljaju u zaklonu između crkvenih zidova. Ali i u posnim zelenilom obraslim uvalama, i na debelom sinjem moru cija se granica jutros nije mogla videti. More i nebo su se zajedno odlucili da ne ocrtaju svoje granice, kao da su hteli da nas podsete na stvaralacku moc bezgranicnosti. A ta moc je pokretala pojedinacne, aktivne metalne svetlosti iz kojih još nije bilo jasno šta će nastati; novi zlatan putir pricesti, ili kolevka sa mladencem koji se tek odvaja od podloge i meterinstva materije.

(1969)

-Miodrag Pavlovic

Hilandarske dveri

Nikada nisam lično video patrijarha Pavla, iako sam davno o njemu dosta čuo. Prvi put sam došao u Srbiju na jesen 2006. godine. Veoma sam želeo da vidim Svjatijejšeg, tim pre, što je on koliko znam bio potpuno dostupan.

Prosto sam želeo da vidim svojim očima svetog čoveka naših dana i da ga zamolim za blagoslov, i to bi već bila sreća. Ali se to nije desilo. Tada se njegovo zdravlje pogoršalo, a potom je postajalo sve gore. Očigledno sam bio nedostojan da vidim Svjatijejšeg Pavla.

Ali zato sam boraveći u Srbiji, čuo veliki broj divnih priča o njemu od ljudi koji zaslužuju da im se veruje, i želeo bih da ih podelim s vama. Svjatijejši patrijarh Pavle je jedinstvena pojava našeg vremena i zbog toga je naravno besmisleno pokušavati učiniti njegovo iskustvo šablonom za druge patrijarhe, što bi bilo isto što i napraviti šablonom iskustvo svetog Filareta Milostivog ili svetog Alekseja, Čoveka Božijeg za većinu savremenih mirjana. Svako ima svoju meru i svoj način podviga. Čini mi se da možemo prosto da se radujemo što je tokom našeg života postojao takav čovek u Pravoslavnoj Crkvi.
Poznato je da je Srpski patrijarh iako je imao tako visok čin, nastavljao svoje asketske podvige i trudio se da bude veoma skroma, pri čemu se to kod njega dešavalo veoma prirodno, bez nekog naročitog isticanja. Išao je gradom peške ili gradskim prevozom, nije sticao materijalna dobra i hranio se tako malo, kao drevni oci-pustinje – prosto zato što je bio takav.

Gospodja Janja Todorović mi je ispričala priču, koja se desila njenoj sestri. Ista je došla na prijem kod patrijarha povodom nekog posla. Diskutujući s'njim, ona je slučjano pogledala u patrijarhove noge i užasnula se kada je videla njegovu obuću – bile su to stare, nekada pocepane, a potom zaštopane čizme. Žena je pomislila: «kakva je to bruka za nas Srbe što naš patrijarh mora da ide u ovakvim ritama, zar niko ne može da mu pokloni novu obuću?». Patrijarh je tada s radošću rekao: «Vidite kako imam dobre čizme? Našao sam ih pored korpe za otpatke, kada sam išao u patrijaršiju. Neko ih je ostavio, a to je prava koža. Malo sam zašio, i eto one mogu još dugo da posluže».

S tim čizmama je povezana još jedna priča. Neka žena je došla u patrijaršiju sa zeljom da razgovara sa patrijarhom o nedložnoj stvari, o kojoj je mogla samo njemu lično da kaže. Takva molba je bila neobična i odmah su je pustili, te je njena upornost donela plod. Ugledavši patrijarha, žena je sa velikim uzbudjenjem rekla da je noću sanjala Presvetu Bogorodicu, Koja joj je naredila da donese patrijarhu novac, kako bi on mogao sebi da kupi novu obuću. I s'tim rečima žena je proturila koverat sa novcem. Patrijarh nije uzeo koverat već ju je blago upitao: «A kada ste legli da spavate?». Žena se začudila i odgovorila: «Pa ...negde oko jedanaest». «Znate ja sam legao kasnije, oko četiri sata ujutru», - odgovorio je patrijarh, - «I ja sam takođe sanjao Presvetu Bogorodicu i zamolila me je da Vama predam taj novac kako biste ga dali onima kojima je zaista potreban». I nije uzeo novac.

Jednom kada je prilazio patrijaršijskoj zgradi, Svjatijejši Pavle je primetio mnogo automobila inostanih marki i zainteresovao se čiji su. Rekli su mu da su to auotmobili arhijereja. Na šta je patrijarh s osmehom rekao: «Kada oni, znajući za Spasiteljevu zapovest o nesticanju imaju takve automobile, kakve bi tek onda imali da nema te zapovesti?»

Jednom je patrijarh leteo negde avionom. Kada su leteli nad morem, avion je ušao u zonu turbulencije i bilo je truckanja. Mladi arhijerej koji je sedeo pored patrijarha pitao ga je šta on misli o tome ako se avion sada sruši. Svjatijejši je bez zbunjenosti rekao: «U odnosu na sebe primiću to kao akt pravednosti jer sam u životu pojeo toliko riba, da bi bilo čudno kad one mene sad ne bi pojele».


Molim čitaoce za oproštaj ukoliko sam negde pogrešio koristeći se svojim rečima.

preuzeto sa http://www.russned.ru/hristianstvo/chetyre-istorii-o-serbskom-patriarhe-pavle
prevod sa ruskog Dr. Radmila Maksimovic

RUČAK S'BOGOM

Jedan dječak je želio sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mjesta gdje on živi, pa je zato spremio svoj prtljag s'omiljenim kolačićima i pakovanjem od šest flaša voćnog soka te krenuo u svoju pustolovinu. Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sjedio je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.
Dječak je sjeo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se htio osvježiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.
Starac ga je zahvalno primio i nasmješio se dječaku. Njegov je osmjeh bio tako prijateljski da je dječak zaželio ponovno ga vidjeti, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmiješio. Dječak je bio izvan sebe. Sjedili su čitavo popodne jedući i smijući se, bez da su izgovorili jednu jedinu riječ.
U međuvremenu se smračilo, dječak je osjetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao nazad do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći osmijeh do sada.

Kada je dječak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je:

„Šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”
Odgovorio je:

„Ručao sam s Bogom”. No, prije nego što je njegova majka uspjela odgovoriti, dodao je:

„Znaš šta! Bog ima najljepši osmijeh koji sam ikada vidio”.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je:

„Tata, šta je to što si danas učinio da te je tako obradovalo?”
Odgovorio je:

„Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom”. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je:

„Znaš šta! Puno je mlađi nego što sam mislio.”



Prečesto potcjenjujemo snagu dodira, osmijeha, ljubazne riječi, uha koje nas sluša, iskrene pohvale ili najmanji čin pažnje, a svi oni imaju snagu darovati nam život. Ljudi ulaze u naš život sasvim slučajno i u bilo kojem trenutku u životu. Sve ih jednako primi!

*

http://www.youtube.com/watch?v=jFJOnwmN_8A

Teško ga je naći kad vi hocete, pojavi se kad mu dodje i onda opet odluta nekim samo njemu znanim puteljcima mladosti i nostalgije.
Kad se negde „nagazi”, možeš slobodno da se opustis i uzivas u njegovom drustvu, i to onako do panje, iskren do bola i svakako neponovljiv, bas onako kako samo on zna da bude. Otkrice vam opet nešto, o vama - o sebi... ispricati pricu koja se ne propusta. A vi, kako vam drago, ako još uvek verujete u drugarstvo iz kratkih pantalona, prve simpatije, ljubavi, one srećne pa onda tuzne, nikad zaboravljene trenutke, ono kad ste mislili da ima još vremena da se postane sve sto zazelite.
Da će oni koji su vas najviše voleli uvek biti uz vas...

Nisam ga već odavno sreo, pa da se podsetim i pozdravim ga.

***

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilimu kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem, tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh jednu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ako ste voljni da cujete, nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.

Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je volela Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tada, mnogi pesnici koje smo
znali i voleli su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnika, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velikog okeana je bolest od koje
se duša suši i umire, a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi za spasavanje, plivaju oko nas i nude bar malo nade i osvezenja nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi za kaznu morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspomene koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem, morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo znali.

Upravo to je jedna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u žuto sa vidno urezanim ,„Džo voli Nenu”. To nisu smeli ili nisu hteli da izbrisu.

Verovatno da ona prolazi pored te klupe, možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,„voli izdaleka”, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
umeli…ali yebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih jedara.

Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom. Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,„sad ili nikad” , šta treba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.

- Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.

- Džo budi nebo a ja ću ptica …
- Hoću – obećah …
- I nemoj nikad da me ostaviš.
- Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
- Može Džo, može – ubeđivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako ne mogu da zaboravim , a naizgled je to obična stvar.

Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u Njujorku, al' čujem Sunce greje negde tamo u dalekom Nisu……

-Dzo Moler – Jul 23, 2004

*

http://www.youtube.com/watch?v=5jLvnuf10uU&feature=related

* Izvinjotka

-genijalnosTi

U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar. Zvao se Fjodor Aleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levoj polovini čeljusti.
...
(zatim zavšio u Sibiru..i počeo iz početka...)

I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega i čistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni. Budio se sa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umesto uzglavlja i besomučno je čistio sneg. Sledeće zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj „Pravdi” beleška o njegovim uspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavoj zemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da u trku stignu četrnaestog konjanika. Kada ga uhvatiše u senku baldahina stadoše.
— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila je Fjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je Natalija Filipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadić krede i počela čas matematike.

— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vo vjek i vjekov dva i samo dva.

U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeleži ono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu da čisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom o tavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svih prisutnih:

— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona zna da jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ću vam odmah dokazati.

I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.

— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samo trenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motala besmislica: Sve izgubljene partije karata čine celinu! i od nje nije mogao da računa. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo.

Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gde će naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih se već krunio beli prah.

I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:

— Plankova konstanta! Plankova konstanta!

-Milorad Pavić
Predeo slikan čajem

*

http://img2.travelblog.org/Photos/1115/5793/f/21328-Tea-Fields-0.jpg

Ljubav je slepa a ludost je prati

Nekada davno, sve ljudske vrline i slabosti našle su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treći put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula :„Hajde da se igramo žmurke!”
INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši da odoli, zapitala :„Žmurke? Kakva je to igra?”
„To je jedna igra”, poče da objašnjava LUDOST u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronađem, taj je pobednik„.
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koje nikada ništa nije interesovalo, da se pridruže igri.

Ali, nisu svi hteli da se igraju. ISTINA je bila protiv skrivanja,a i zašto bi se skrivala?! Ionako je, naposletku, uvek svi pronađu.
PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo to što on nije bio taj koji se setio da predloži igru.
OPREZ nije hteo da rizikuje.

”1, 2, 3….„, počela je da broji LUDOST.

Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela u nebo, ZAVIST se sakrila u senci USPEHA, koji se, uz veliku muku, popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST nikako nije mogla da se odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla savršeno skrovište, ali samo za sebe.
LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, sakrila se na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krateru vulkana.
ZABORAV je smetnuo s uma da treba da se sakrije, ali to nije ni važno.
Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV još uvek nije pronašla skrovište, jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, pokrivši se prekrasnim pupoljcima.

”Milion„, uzviknula je LUDOST i počela svoje traganje.

Prvo je pronašla LENJOST iza obližnjeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako priča s Bogom na nebu, a STRAST i POŽUDA su od straha iskočile iz vulkana. Slučajno je pronašla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti, ona je sama izletela iz svog skrovišta, koje je u stvari bilo pčelinja košnica.
Od tolikog traganja, LUDOST je ožednela i tako je u kristalno čistom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo najlakše, ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi ispod obližnjeg drveta.
Tako je LUDOST, malo pomalo, pronašla sve.
TALENAT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV nije mogao da se seti da su se uopšte nečega i igrali.

Jedino LJUBAV nije mogla da pronađe.

LUDOST je pretražila svaki grm, svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušavši u ružičnjak, uzela je suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela da udara po njegoivm prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik.
Ružino trnje izgrebalo je oči LJUBAVI i oslepelo je. LUDOST nije znala šta da učini i kako da ispravi učinjenu grešku. Plakala je i molila za oproštaj.
Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaže joj!

Od tada, LJUBAV JE SLEPA I LUDOST JE UVEK PRATI….

*

http://www.youtube.com/watch?v=q49RxpZsyaQ

”

Dva andjela putnika zaustavila su se da prenoce u kuci jedne vrlo imucne porodice. Porodica nije bila bas nešto gostoljubiva i nije im ponudila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuce. Dok su raspremali lezajeve na podu, stariji andjeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mladji andjeo upitao zašto je to napravio, stariji mu je odgovorio, „Stvari nisu uvek onakve kakvima se cine”.

Sledeću noć,andjeli su dosli da prenoce u kucu jednog vrlo siromasnog para, ali muskarac i njegova žena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon što su sa njima podelili ono malo hrane sto su imali, bracni par je dozvolio andjelima da spavaju u njihovom krevetu gde će se moći dobro odmoriti. Kada su se sledeći dan probudili, andjeli su pronasli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, čije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, lezala je mrtva na polju. Mladji andjeo bio je besan i upita starijeg andjela, „Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi covek imao je sve, i ti si mu pomogao; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

„Stvari nisu uvek onakve kakvima se cine” odgovori stariji andjeo.

„Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato.
Obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogućim da pronadju to zlato.”

„Nocas, dok smo spavali u krevetu siromasne porodice, andjeo smrti dosao je po ženu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvek onakve kakvima se cine”.

Ponekad se desi upravo to, kada stvari ne idu onako kako bismo želeli…

*

Međutim, bogati i dalje ostaju sramno još bogatiji, a siromasni?
Srećno i ponosno, velikog srca i bogate duse...

Pa kad ide krava nek ide i tele...

*

http://www.youtube.com/watch?v=orUXObxiIw8

Sneg je pao te zime još u novembru, i odmah se istopio. Ali nije dugo potrajalo i pao je ponovo, pa onda još jednom i tako je i ostalo. Čim bi malo krenulo da popušta, pao bi novi nanos, a onaj stari se zaledio i stegao u neprobojnu i sve deblju koru, koja će se otopiti tek u aprilu, pretvarajući se u jezero blata, plastičnih kesa i raznog ostalog smeća. Ali sada se belilo dokle je dopirao pogled, a zaleđene krošnje i krovovi činile su da grad izgleda iznenađujuće lepo. Čak i oronulo naselje koje su izgradili Francuzi za svoje najamne radnike pre velikog rata, dok je rudnik još bio njihov. Kroz naselje je išla staza koja je vodila do velikog obdaništa, znatno novijeg i još uvek sasvim modernog izgleda, ali tek nešto manje zapuštenog od okolnih zgrada. Sneg je padao čitave nedelje pred Novu godinu i staza je sada predstavljala tek uzanu prtinu, dovoljnu da se dva slučajna prolaznika mimoiđu, ako se jedan malo iskosi.
Za Peđu i njegovog sina bilo je to sasvim dovoljno prostora. Jedino je ogromna torba koju je Peđa nosio u levoj, slobodnoj, ruci, svojim dnom povremeno zakačinjala okolni sneg. Učiteljica im je te godine objasnila da obdanište više neće organizovati uplatu paketića. Roditelji su se stalno bunili, nekome su slatkiši bili bezvezni, neko je dete već imalo baš takvu igračku, neko baš takvu nije želelo, mnogima je sve to bilo preskupo… Vremena su bila teška, deca nisu problem, ali ljude je teško zadovoljiti… I tako je donešena odluka da obdanište obezbedi samo Deda Mraza i fotografa, a roditelji da donesu sami paketiće. Pa neka unutra stave šta im je volja, i za onoliko para koliko mogu ili misle da treba.
„Gledajte da paketiće nekako sakrijete, u neku veću torbu, i donesite ih u salu pošto smestite dete, ne moraju baš da vide…”, rekla je još, „mada od njih teško može nešto da se sakrije, sve hoće da znaju. S druge strane, nije strašno ni ako vide. Deca su ionako već velika, znate, šesta im je godina i znaju da je Deda Mraz samo jedna velika i lepa bajka…”

Tata, a šta ću ja da dobijem ove godine od Deda Mraza?, pitao je radosno Filip.
Dobićeš… razne stvari, odgovori Peđa.
Oću da dobijem puuuno slatkiša?
Puno.
I igračkice?
Biće sigurno i neka igračkica„, reče Peđa, trudeći se da se ne nasmeje.
A je l će Deda Mraz da mi donese sve igračkice koje sam hteo?
Ako si bio dobar dečak cele godine, onda hoće.
I Supermena?”
Uf, Supermena… znao je da je nešto zaboravio.
Pa ne znam… zavisi koliko si bio dobar. Uostalom, sačekaj još malo, pa ćeš da vidiš.
A kako Deda Mraz uvek zna baš tačno sve što ja hoću da dobijem, i uvek mi baš to donese?
„A šta ti misliš?”, odgovori Peđa pitanjem.
„Ja mislim da Deda Mraz ima jedan veliki televizor tamo, na Severnom polu, i da on gleda tamo svu decu, i tako zna ko je bio dobar i onda mu donese baš sve što hoće. Ako je bio stvarno dobar. Ili ne znam kako.
I ja isto mislim da je tako.

Je l si se slikao sa Deda Mrazom?
Aha.
I, kako ti se čini?
O, on je super, tata. Je l si znao da on izgleda baš isto kao na slici?
Nisam to znao”, reče Peđa.
Tata, a je l možemo da otvorimo paketić čim stignemo kući?
Naravno da možemo.
Ali pre nego što ručamo. Mama će da nas tera prvo da ručamo.
Mislim da će ručak danas moći malo da sačeka.
Tata!
Molim Filipe„, reče Peđa zamišljeno. Znao je da još nešto trebalo da uradi, ali nije mogao da se seti šta.
Je l ti znaš da sam ja bio najbolji dečak u celom obdaništu?
Nisam to znao.
Jesam, dodade Filip ponosno. ”U celom obdaništu. Od svih dečaka i devojčica! A je l znaš kako znam?
Ne znam.
Svoj drugoj deci su tate i mame kupile paketiće. Jedino je meni stvarno doneo Deda Mraz.
Onda se setio. Supermen! „Ma nije strašno”, reče u sebi. Kupiću ga odmah ponedeljak u Toysu. Neće ni tad biti kasno. Ako nemaju ni tamo otići ću u Zaječar. Da, to će biti dobro, svakako ćemo otići u Zaječar.
Hoćeš da idemo u ponedeljak u Zaječar?
Hoću!, reče Filip ozareno.
Sednemo u auto, samo ti i ja, i otperjamo u Zaječar da se zezamo.
Važi, reče Filip. „Ti sedi u auto i idi. A Supermen i ja ćemo da odletimo.

-Branislav Dimitrijević

*

http://www.youtube.com/watch?v=0YqG8NGr-AQ&feature=related

”

Verovatno nema onih koji nisu gledali crtani film o velikom, crnom, andaluzijskom biku Ferdinandu, koji je od koride i borbe sa toreadorima, više voleo da mirno sedi na proplanku i – miriše cveće. Crtani film je divna Diznijeva adaptacija (1938) istoimene knjige za decu Manroa Lifa (1936).
Međutim, manje je poznato da je Ferdinand zaista postojao i da je za njegovo postojanje vezana jedna lepa i sentimentalna priča.
Književni i animirani lik Ferdinand, u stvarnom životu zvao se – Civilon. Oteljen je početkom davnih 30-ih godina na jednom imanju kraj Salamanke, u Španiji. Njega je odgajao bišvi toreador Alvarez koji je, još pre nego što je Civilon odrastao i postao poput onog u crtanom filmu – zastrašujuće veliki, crni bik, shvatio da ovaj bik nije poput drugih. Naime, Civilon je pristajao da ga Alvarez hrani iz ruke, tapše po ogromnim leđima i češka. Čak su i deca smela da mu priđu, a on ih je samo nezainteresovano posmatrao i nikada ih nije napadao.
Koliko je ovo bilo neobično, govori i činjenica da španski bikovi nisu ni nalik običnim bikovima. Španski bik je jedna od najopasnijih životinja na svetu. Izuzetno je brz, snažan i veoma agresivan. Njegova agresivnost nije nimalo slučajna. Uzgajan je da bude takav i rezultat je veoma pažljivog, vekovnog odabira.
Ta, na prvi pogled Civilonova „miroljubivost”, nije smatrana manom, već znakom izuzetne plemenitosti. Naime, Civilon se borio samo sa dostojnim protivnicima.
Priča o neobičnom biku brzo se pročula. Civilon je postao poznat, o njemu su pisale novine, često je bio na naslovnim stranama.
Civilon nije razočarao u koridi. Borio se sa čuvenim toreadorom El Estudianteom u Barseloni.
„Korida je počela, a Civilon je odgovarao očekivanjima. Napadao je, a Luis Gomez (El Estudiante) ga je susreo sa par lepih veronicas. Onda su, kao i obično, ujahali pikadori. Civilona su gadno uboli, ali je on nabo na rogove oba konja, bez oklevanja. U tom trenutku publika se rasrdila i zahtevala da se bik poštedi. To je odmah odobreno.” („Male istorije”, Peter Englund, Geopoetika, 2009).
Povremeno se dešavalo da posebno hrabri bikovi budu pošteđeni i da koridu napuste živi da bi nastavili život kao priplodni bikovi. Tako je bilo i sa Civilonom.
Međutim, pojavio se jedan veliki problem – kako ranjenog i preko mere razjarenog bika izvesti iz arene?
U publici je sedeo onaj Alvarez sa početka priče. On je uzeo malo sena i bez straha ušao u arenu. Civilon je istog trenutka jurnuo, spreman da napadne. U publici je nastala grobna tišina.
Onda se dogodila nesvakidašnja stvar koju publika i krvlju natopljeni pesak arene još nisu videli: Civilon se naglo zaustavio kraj Alvareza, protrljao svoju njušku o njegovu ruku i – pojeo seno. Alvarez ga je mirno izveo iz arene, praćen oduševljenim pokličima publike.
Vlasnik Civilona je odlučio da ostavi bika još u areni, da mu zaleči rane pre no što ga prebaci na ranč.
Bilo je to 1936. godine.
Trebalo bi da je ovo kraj priče o Civilonu, da bi sama ta priča imala srećan kraj. Srećan po Civilona.
Nažalost, nije bilo tako.
Te godine se, 17. jula, vojska na čelu sa generalom Frankom, pobunila protiv zakonite vlade u Španiji. Dan kasnije, prilikom opsade Barselone, jedna grupa vojnika probila se do arene. Bili su gladni. Tamo su pronašli Civilona, ustrelili su ga i zaklali na licu mesta.
Tog jutra počeo je strašni Španski građanski rat.

-Ana Janković

*

http://www.youtube.com/watch?v=cIDCc0KwuOA

2.

Onda je Vanja poceo da kuca u četiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i još lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...
Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da će svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo.
Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo.
Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za proleće i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.
To je izgleda bilo jače od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slučajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na noćnomormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je teško pronaći odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i žena sa mnogo ukusa. Šta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je često izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tačno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli još vise nego pre. Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U početku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale žene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa šta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je naročito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:
- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?
Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.
Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Pošto vise nisu mogli da sviraju klavir u četiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju „Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako će Sanja citati knjige? U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila već odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a naročito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slične. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...
- Neću da živim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne držite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto živi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hoću li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.
Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muž, izigravajuci vetar...
Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slučaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila čitav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne! Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takođe, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili ništa cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala šta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, čija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa ćete videti šta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaći ćete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, šta se tu može – za vas će unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slučajna vrana...
Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku naročito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!
Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noći jer je sanjala nešto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na očajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu između nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rođendan. Sada je to za nju bio lanac sličan onome sa neke velike dizalice!
- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ćeš me oduvati...
Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slučajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:
- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!