ajde ne kaki, zna se kako se ponasa u crkvi...i ti si jedan od onih koji se zdrave i zagledaju zenske u crkvi. Idi u bar sibadzijo nekulturni...

ma li neko lepuu reč za mene? a ja mislio najbolje, da pokazem i opisen srbima izgubljenim u torontu da je Njujork grad koji ima malo vise duse nego hladni Toronto, manje vise zbog nas ovdasnjih srba, ljudi koji vole tradiciju i veru, crkvu postuju i mole se...iz najboljih namera sam to napisao mame mi moje pakerke srpske fabrike stakla iz Paracina...Braco moja draga i još draže sestrice, bolo mi je oci kako tipovi i to sedi i debeli, sa nekim velikim objektivima na ispupcenom pupku koji viri ispod kajsa idu po crkvi ko na pijaci i gledaju levo desno pa se onda raspituju kao kada će sluzba da se zavrsi, i tome slično...Ja pitao jednu plavojku odakle si sele, a ona kaže, brale iz Toronta, i to glasno rece ko da je zelela da skrene paznju svih prisutnih. A ja je tiho pitao, diskretno i konkretno, odakle si sele, a ona kad dreknu IZ TORONTA, !!!, bas sam se nelagodno osecao mame mi. I sto ste to toliko uzeli ksrcu dragi moji iz Toronta, pa iskreno ja samo sto nisam zaplakao kada ste poceli da u pola sluzbe napustate crkvu. taman sam pomislio, gle nas narod dosao, nasao mesto da se odmori i pomoli, gle sto će biti lepo kada se ovako svi zajedno pomolimo pa posle odemo u crkvenu salu popijemo koju pa se upitamo za junacko zdravlje i sreću junacku u ovom bezobzirnom i nimalo naklonjenom svetu nama Srbima koji veliki teret svetskih muka iznese na svoja ledja, kazite jer nije tako? Kad oni, moji srbi pocese da izlaze, a yaman se čini mi se i svestenik i crkvenjaci obradovali njihovom dolasku i u punoj crkvi sluzba bese tako prijatna i topla i čini mi se da i svecima sa zidova milo bese. A oni, skljocnuse par puta aparatima i tutanj, vaznije su ulične guzve i rasprodaje nego susret sa narodom svojim...Eh budala ja, putujuci po svetu ranije pa i sada, okrenem često teelfonski imenik i potražim nekog JOVANOVICA recimo...tako u Parizu pre mnogo godina , kisa lije na onim jelisejskim poljima, ogolele grane, ja pokiso i mokar do koze uletim u jednu telefonsku govornicu iz koje od pljuska ništa napolju video nisam, pa okrenem one telefonske imenike pa trazi JOVANOVICA, najcesce srpsko prezime...I nadjoh ja pedesetak i zaredjam tako, brate Jovanovicu, ja sam srbin iz Paracina, evo me ovde u jednoj telefonskoj govornici pa zeljan našeg naroda i susreta...kad onaj tamo poce da psuje, kaže, badavdzijo, zar nemas druga posla nego da zivkas ljude po parizu, ma ko te bre sljivi sto si srbin, i nastavi on tako i još gore a ja prekinem pa ajd da pozovem nekog drugog, nije ovom Jovanovicu lako u tudjem svetu, ko zna kakav je dan imao, možda mu se neko razboleo, zenska ga ostavila izgubio poso...Pozovem ja drugi broj, kad ono zenski glas, ko zna, možda ispadne romansa, prijatan susret, poznastvo, možda veceras zanocim ovako mokar u nečijim cistim carsafima koji mirisu na francuske deterdzente a ko zna, možda i ona kraj mene...Ko si bre ti, prestavi se, poce da vice..ja kažem, ona kaže nekom tamo valjda pored sebe, pazi neka budala zove, hoće kaže da se druzi, e svasta ima na ovom svetu zavrsi ona i spusti slusalicu...tako je bilo to a ja onako pozovem još par njih pa spustim slusalic, izadjem na onaj pljusak pa viknem, EJ BRACO SRBI, IDI TE U p... lepu materinu, i tako se nekako raspalacem na toj pariskoj kisi tada u tom kisnom parizu pre mnogo godina...i nisam se nimalo promenio mame mi, i dalje volim naše ljude, volim da ih sretnem i popricam sa njima a ako mogu čak i pomognem ih, ali vidi te, pobegose toroncani a meni bi krivo, zato i napisah onaj clanak,bi mi krivo, jer ja pripadam tom narodu, još nisam uspeo da pripadnem nekom drugom, zato mi je uvek teško kada eto tako budem teško i nemilosrdno IGNORISAN...a znam nismo mi los narod, nismo, inače da tako mislim ne bih ovde na serbien kafeu ni bio niti ovo pisao...laku noc dragi moji...

Pa sigurno da ću da navratim, nemam ja gde na drugo mesto... He he he

pa dobro šta se desilo? gde ste, dovraga čak iako se ne slazemo ne poznajemo be simpatisemo možemo da pišemo...isao sam danas petom avenijom, poznatom njujorskom petom avenijom u kojoj najpoznatije fabrike majica mirisa zenskih sisodrzaca i gacica imaju radnje, vrlo važno, čak je tu i pozlaceni Trampov dvorac, simbol izobilja i bogatstva grada u kome žive milioni usamljenih gladnih i bolesnih. Borba kontrasti reci će neko, kroz borbu suprotnosti i kontraksti stvaraju se najbolje ideje inspiracije stvaralacka moc uzima zalet, siromastvo stvara prezir i mrznju, osrednjos umire u sivim predgradjima. Dan je bio lep, suncan, peta avenija rskosa blistala je. Učinilo mi se da sam video madonu, pozatu pevacicu ali sam se prevario a zatim istinski videh Dragisu Zajecarca koji u jednoj zgradi radi kao portir tj vrata...good mornig missis ta i ta, kako ste spavali, divno izgledate podsecate me na Dzudi garlen. Žena ocarana komplimentima nezavrsenog ucenika srednje ekonomske skole u zajecaru, tutnu mu pet dolara u saku i ode polako svojim putem. ona je Lujiza majer, poznata bogatasica iz vajominga, muž poseduje hiljade hektara zemlje i dvadesetak casopisa. Ja ima pun podrum casopisa, rekoh dragisi a on prsnu u smeh na moju salu. Secam se tvog ujaka, kaže Dragisa Dormen zgrade 505 sa crtom iznad petog sprata.Bio je pomalo zaguljen, oborio me je iz ekonomske geografije i eto mnogo mi naudio, da sam zavrsio skole ostao bih tamo u tom zajecaru i ništa, tama, palog kolotecina, vlasi i srbi žive u krizi i ne mogu dalje iz nje. Ovako evo me na petoj aveniji, dobar dan, kako ste , divno izgledate mister Toni, bas kao da ste Klint Istvud. Tip se nasmesi i da mi pet ili deset dolara i ja drug moj skupim stotku do kraja vremena a pored toga plata junija i dobra penzija posle 67. Kako ti je majka ? pitam. Umrla, zalim, kažem, a žena? Nisam se nikada zenio. A koliko godinica si napapircio drug moj. Skoro sedam banke. Nije mnogo, ima vremena za zenidbu. Dragisa se ljuti, prohujali zivot mislim u sebi, zivot na vratima koja se vrte u krug i odnose poslednje dane jedno zajecarskog nedovrsenog ucenika srednje skole sa sedamdeset godina. Dobar dan gospodjo Hajdriks, izgleda te kao merlin monro, ta crvena haljina je nešto necuveno...pruza ruku, žena mu daje novcanicu a ja odlazim dalje. Negde kod 34 te ulice radnici sa grdjevine posedali na trotoar, u dvema velikim korpama kantice sa hladnim napicima a u drugoj kanti sendvici. Raspitao sam se i jedan pegavko mi objasni da danas pocinju poslednji srat i da gazda casti, prekrsio se, rucak za sve. Divno rekoh, uzeh dva sendvica hladnu Pepsi i sedoh pored njih. Sunce je grejalo a ja sam zvakao ukusni besplatni sendvic i pio pepsi...Peta avenija utorkom puna kanadskih turista pobeglih od još uvek hladne kanade i razmileli se petom njujoskom avenijom koja nosi rekord po broju bogatih izloga i radnji...Negde na 26 oj ulici videh našeg popa kako seta popadiju grabeci polako kao da idu na korzo. bog vam pomogo oce i vama popadijo. I tebi i Hristos Vskrsnu. Vaistinu Vaskrsnu odgovorih i nastavih dole prema donjem gradu.