Preuzeto sa stranice Istorija Srba!! Zanimljivo je kako u clanku stoji da igrači zvezde nisu plakali za copavim, tako da ne nasedajte na franjevacku propagandu!! oni uvek pokusavaju da preprave istoriju Srba!

Историја Срба
1 hr ·
На данашњи дан пре 40 година умро је један председник републике који је владао као апсолутистички цар („председник без истека мандата”), пролетер који је живео као мулти милијардер (пролетер је по дефиницији радник који не поседује ништа осим свог рада), маршал и командант, који дана официрске школе није видео, академик и вишеструки доктор наука, који је једва и уз понављања завршио четири разреда основне школе, најцитиранија личност деценијама, која је тек натуцала српски језик, човек кога смо у куће примали као свог ближњег, иако о њему готово ништа нисмо знали, јер је имао неколико тајних идентитета, итд.

Још много парадокса је везано за личност и дело машинбраварског помоћника Јосипа Броза Тита, генералног секретара југословенске комунистичке партије и југословенског диктатора. Један од њих јесте и куриозитет да се у тренутку објављивања вести о његовој смрти, тог недељног поподнева 4. маја 1980. у Сплиту играо дерби фудбалског првенства Југославије између београдске Црвене звезде и сплитског Хајдука.

Игра се утакмица на препуном градском стадиону „Пољуд”, између два од четири најпопуларнија клуба, дерби на коме пада одлука о прваку. Резултат је био 1:1, Црвена звезда је константно нападала и „висио” је други гол у ваздуху. Утакмица се прекида у 41. минуту када на терен улазе три службеника државне безбедности у цивилу носећи мотороле и прекидају меч. Убрзо се са разгласа чује вест да је умро „највећи син наших народа и народности”, почиње гробна тишина испресецана јецајима Сплићана који су плакали и јаукали. Из свих грла заорила се „црвеним Сплитом” песма „друже Тито, ми ти се кунемо”.

Оно што треба да нам служи за понос јесте да ниједан играч фудбалског клуба Црвена звезда тада на терену пољудског стадиона није заплакао. За плакање су били задужени играчи Хајдука у најбољој хрватској традицији служења сваком господару, плакале су судије, делегати, публика, али не и тадашњи играчи и тренери фудбалског клуба Црвена звезда који су сви били етнички Срби, на челу са чувеним тренером Бранком Станковићем, који је због свог господског држања имао надимак „Амбасадор”.

Црвена звезда је марта 1945. и настала као народни клуб из Беогрда који је окупио све оно што се бавило спортом, а преживело је немачку окупацију и долазак комуниста на власт. Као такав, примарно српски клуб, чија је најзначајнија личност др Аца Обрадовић провео рат код генерала Михаиловића на Равној Гори, Црвена звезда је стајала као антипод Партизану као војно-безбедносном клубу, Динаму као хрватском полицијском клубу (сваки динамо у источној Европи је полицијски клуб) и Хајдуку као можда најкомунистичкијем клубу бившој Југославији.

Наиме, кад су комунисти запосели Београд у октобру 1944. већ у јануару 1945. одлучено је да се забрани било какав покушај обнове старих спортских клубова из времена краљевине. У Србији је одлучено да се могу оснивати једино нови, са изузетком очувања једино клубова са радничким предзнаком. ФК Војводина је још један изузетак, иако је од 1946. до 1950. морала да промени име у „ФК Слога” и укине име свог стадиона, да би деловањем једног изузетног човека и новосадског адвоката др Косте Хаџија, дошло 1950. до обнове предратног имена и традиције ФК Војводине.

У СР Хрватској, Хајдук је био тај најдражи клуб, за који је навијао и друг Тито, иако је Партизан био клуб његове армије, а Партизанов стадион место грандиозних прослава његовог рођендана. Наиме, Хајдук као клуб са несумњиво српским коренима и српским историјским именом, 1943. цео ступа у редове партизана и комунистичке партије прешавши из Сплита на острво Вис које су британски командоси претходно освојили за рачун југословеских комуниста и њиховог покрета. Као клуб чија је цела управа и играчки кадар прешао у партизане и играо утакмице са савезничким мисијама као тим југословенских партизана, Хајдук је био један од ретких клубова коме је било допуштено да задржи своје предратно име и традицију, а што се осталима снажно ускраћивало.

Управо због тога, традицију једног општејугословенског и комунистичког клуба, носио је најпре Хајдук из тада Титовог „црвеног Сплита”, а потом и Партизан као тим југословенске армије.

Дакле, Црвена звезда није плакала за Титом у време када је било сасвим нормално волети Тита, била је фокусирана на првенство које је те сезоне и освојила победивши све ривале из тзв. велике четворке. Хајдук је сузе ронио за својим најважнијим навијачем, а у плакању су се истицали браћа Зоран и Златко Вујовић као најбољи играчи тадашњег Хајдука.

Зато данас, будимо као Срби поносни на тадашње снажне и непатетичне играче београдске Црвене звезде, који су претходне сезоне стигли до самог краја Купа УЕФА када су против Борусије из Мехенгладбаха несрећно изгубили своје прво европско финале.