Цела Желимирова тирада у вези наводног прозивања навијача да је Турчин може се свести у једну једину реченицу, „ко губи има право да се љути.”

Једино је жалосна чињеница да му није сметала застава велике Албаније и прозивање убијеног навијача Звезде у Истамбулу, али је зато нашао за сходно да пред читавом европском кошаркашком јавношћу баци љагу на Београд и српски народ, презентујући нас као национал-шовинисте и примитивце, иако се врло добро зна да су Срби један од најгостољубивијих и најтолрентнијих народа у Европи. Због њега и његовог ега, уместо о игри и сјајном издању Црвене звезде, прича се о навијачкој (не)култури.

„Гробари” ко „гробари.” Из петних жила се труде да се фокус са утакмице пребаци на догађаје ван паркета, како би умањили значај Звездине победе. Када је у више наврата на највулгарнији начин прозиван Кари Пешић, тада су бранили тезу да ништа није лично, односно да је све део представе и навијачког фолклора. Слично је било и са Човићевом женом. Сад кад је неко коначно прозвао Богдановића због тога што је провоцирао (и наводно Желимира), одједном држе до бонтона и моралних кодекса.

Драго ми је што је управа Звезде одреаговала професионално, и већ данас саопштењем ставила ад акта догађаје из „Пионира.” Црвена звезда је исувише велики клуб да би се бавила тривијалним стварима јер следе нове обавезе, недељни меч против Крке а онда нови дуел са још једним европским великаном Макабијем у четвртак.

На крају једна музичка жељица за нарикаче са форума да се развеселе мало, сувише су утучени задњих месец дана. Ваља издржати Звездине херојске тријумфе против најбољих европским екипа:
https://www.youtube.com/watch?v=nD9xR9Ti7Kc