Diskusije : Istorija

 Komentar
Pokatolicavanje Srba,
pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 08.52
Evo sto je postavio jedan nas dobri Srbin iz RS, NA POLITIKI,I VREDI TO DA PROCITAJU OVI NABEDJENI ISTORICARI,KAO DORAT, i ova skutorija i sokadija.Preneti ću još tema od ovoga Srbina,koje je postavio,
http://www1.serbiancafe.com/cir/diskusije/mesg/15/015685135/pokatolicavanje-pravoslavnih-srba-licana.html?9
DorpatPoruka negativno ocenjena. Pokaži

Dorpat
(istoricar)
04. septembar 2011. u 09.01
Na muci se poznaju junaci. Pravi pravoslavci zadobiše venac mučenički. Da su ovi valjali kao pravoslavci ne bi preverili. Dobro je da su izašli iz pravoslavnog stada, kukolj se odvojio od žita. Pročitaj Pilipendu. A i ovi što kukaju za Dubrovnikom, Srbima katolicima, nisu u pravu. Bolje 9,5 miliona pravoslavnih Srba, nego 17 miliona da je Srba raznih vera.
pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 10.33
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.40
Hvala brate Pavlimire. Al sad ustaše dijele minuse majko mila :

Boli ih istina šta da se radi.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.48
U istoriografiji Srba ne postoji konkretno istraživanje i opis verskog konvertiranja, a o čemu bi u svakom slučaju morala da se piše ozbiljna studija. Do danas ni u okviru jednog istorijskog instituta nismo imali projekat koji bi se na najozbiljniji način bavio ovom problematikom. Nikakvo izvinjenje u ovom slučaju se ne može primiti. Slobodni smo da zaključimo kako je velika sramota što se ovakve studije ne pišu jer je problem verskog konvertiranja drugi najbitniji problem na srpskom etničkom prostoru.
Drugo, situacija nije baš tako jadna kao što bi neko rekao, jer ima dosta građe o ovoj temi, tako da se zahtevaju samo slobodne ruke. O, kakav bi jad bio da te građe nema. Ona je na sve strane razasuta. Potrebno je više ljudi uključiti u ovaj posao. Ovako oni koji se ovlaš dotiču ove teme rade nepovezano, bez zajedničkog programa, i toliko istraživanja nisu kompaktna. No toliko o tome, a pametni neka se zamisle i najzad pokrenu da poprave stanje po ovom pitanju.
Ovde je opet u pitanju jedan kratak prilog, jedan fragment o pokatoličavanju Srba, ovaj put na području Hercegovine. Prilog je sačinjen na osnovu etnografskih istraživanja Jefta Dedijera(1) i Maria Petrića(2). Za prvog svi znamo a drugi je Xrvat iz Xercegovine. Njihova istraživanja obilato je iskoristio Risto Milićević u pisanju svoje knjige Hercegovačka prezimena, Beograd, 2005.
Mada je jasno da su svi stanovnici Xercegovine Srbi, mi smo ovde markirali samo one hercegovačke katoličke porodice koje su po sopstvenom priznavanju svetkovale slavu. Takođe, ustručavali smo se da markiramo one katolike kod kojih se ne zna za njihovu bivšu slavu, ali je očigledno da njihovo prezime danas nose u ogromnoj većini samo pravoslavni Srbi. Npr. Šutonja, porodica koja je nastanjena oko Bileće i slavi Đurđevdan. Iako njih ima katolika kod Stoca, baš zbog toga što se ne spominje njihova slava mi ih nismo markirali, a naravno zaključak neka svako izvede za sebe.

ANIĆ, nastanjeni u Jarama i Biogracima (Široki Brijeg). Slavili su Veliku Gospojinu.
BABIĆ, nastanjeni u: 1. u Aladinićima (Stolac), prethodno u Čavšu (Popovo), Slavili Nikoljdan. 2. u Trebimlju, prethodno u Dubravi (Stolac), Slavili Nikoljdan. 3. u Tri...nju, prethodno u Jablanici. Slavili Đurđevdan
BRAJKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima (Čapljina) Slavili su Tomindan
BUBALO, nastanjeni u: Radišićima i Xumcu (Ljubuški), Turčinovićima (Široki Brijeg), Trebižatu (Čapljina), Mostar. Starinom su iz Xumca. Slavili su Nikoljdan do 1880. god.
BUDIMIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Po Jeftu Dedijeru, starinom su iz Donjeg Vakufa. Slavili su Malu Gospojinu. Po Mariu Petriću, Budimiću ne znaju svoje poreklo.
BUXAČ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Starinom su iz Tihaljine (Ljubuški). Ima ih i u Mostaru i Konjicu. Slavili su Nikoljdan.
BUKVIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Većina su pravoslavni Srbi koji slave Jovanjdan. Bukvići katolici u Ravnom ne znaju da li su u srodstvu sa pravoslavnim Bukvićima, ali ih pravoslavni Bukvići smatraju svojim rodom.
BURIĆ, nastanjeni u u Ravnom i Kotezima (Popovo). Starinom su od Matkovića iz Bjelopavlića u Crnoj gori. Ranije su se zvali Andrijaševići i Matkovići. Slavili su Nikoljdan.
CELIĆ, nastanjeni u Dužicama (Široki Brijeg). Potiču od Knezovića koji su slavili Ivanjdan.
CMILjANIĆ, nastanjeni u Krivodolu (Mostar). Radnije su se zvali Radojli. Slavili su Nikoljdan.
CURIĆ, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo). Jedan deo se odselio u Slivno i Gluminu. Slavili su Nikoljdan.
ČOKLjAT, nastanjeni u Ravnom, Trnčini i Dolu (Popovo). Ranije su se zvali Đurići i slavili su Mitrovdan.
ČOLAK, nastanjeni na području više sela oko Širokog Brijega. Za Čolake iz sela Rasno tvrdi se da su poreklom od Knina, da su se izbegavši iz Knina zbog Turaka nastanili u Gabeli. Radnije su se zvali Ivkovići i slavili su Ilindan. Za Čolake iz Smokinja (Rasno) tvrdi se da su poreklom iz Opuzena, a da su se u Smokinje doselili iz Gabele. Slavili su takođe Ilindan.
ČOVIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu i Bilušinama (Široki Brijeg). Starinom su od Nikolića i slavili su Petrovdan.
ĆORAK, nastanjeni u Trnčini i Kotezima (Popovo). Slavili su Nikoljdan.
ĆORIĆ, nastanjeni su na području Ljubuškog, Širokog Brijega, Mostara. Za Ćoriće iz Selišta (Široki Brijeg) zna se da su se doselili iz Tihaljine gde su se zvali Buljani i slavili Petrovdan.
DADIĆ, nastanjeni u Belenićima (Popovo) i Počitelju (Čapljina). U Počitelj su došli iz Popova. Slavili su Tomindan.
DAMJANOVIĆ, 1. Ljuti Do (Široki Brijeg). Potiču od pravoslavnih Simića i slavili su Nikoljdan. 2. Biograci (Široki Brijeg). Potiču od Kreca iz Opuzena. Slavili su Ilindan.
DANIČIĆ, nastanjeni u Radetićima (Čarići, Neum). Starinom su od Senja i slavili su Đurđevdan.
DELIĆ, nastanjeni u Krivodolu (Mostar) u koji su došli iz Čitluka, i Jasenici (Biišće) u koju su se doselili iz Krivodola. Slavili su Petrovdan.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.49
DOLINA, nastanjeni u Golubincu i Orašju (Popovo). Slavili su Martindan a sada Nikoljdan.
DONKIĆ, nastanjeni u Klepcima i Trebižatu (Čapljina), Čulima (Mostar) i Čitluku (Posušje). Starinom su iz Broćna, odakle su se doselili u Klepce. U Trebižat su došli iz Selina kod Mosora a u Čitluk iz Trebižata. Slavili su Nikoljdan.
DRAŠKIĆ, nastanjeni u Izbričnom i Britvici (Široki Brijeg). Slavili su Nikoljdan.
DUBELj, nastanjeni u Belenićima i Kijev Dolu (Popovo). Starinom su iz Crne Gore, prezivali su se Raićević i slavili Mratindan.
DžAJKIĆ, nastanjeni u Izbičnom (Široki Brijeg). Starinom su iz Vrlike u Dalmaciji. Ranije su se prezivali Rkaći i živeli na području sela Pribinovići. Slavili su Đurđevdan.
DžAMARIJA, nastanjeni u Trnčini (Popovo). Poreklom su iz Crne Gore Slavili su Nikoljdan.
DžAMONjA, nastanjeni u Belenićima (Popovo) i Prozoru. Džamonje iz Belenića slavili su Tomindan. Ne zna se pouzdano od koga potiču Belenići iz Prozora.
DžONO, nastanjeni u Pripratnici i u Xutovu (Neum). U Pripratnicu su se doselili iz Riđana u Crnoj Gori, a u Xutovo iz Pripratnice. Slavili su Svetog Mihovila.
ĐOLO, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Potiču od Damjanovića iz Ljutog Doca. Slavili su Nikoljdan.
ĐURASOVIĆ, nastanjeni u Trnčini i u Kotezima (Popovo). Slavili su Nikoljdan.
EREŠ, nastanjeni u Radišićima, Proboju, Xumcu, Studencima (Ljubuški) i Sretnici (Mostar). Slavili su Malu Gospojinu.
FRANIĆI, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Potiču od Žilića iz Riđana iz Crne Gore. Izgleda da su jedan rod sa pravoslavnim Batinićima iz Čvaljine (Popovo).
GABRIĆ, nastanjeni u Selištu (Mostar). Doselili su se iz Župe u Dalmaciji, a bili su nastanjeni i u Grljevićima (Ljubuški) Zvali su se Markovljani a slavili su Nikoljdan.
GAGRO, nastanjeni u Xodbini (Mostar) i Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Ilindan.
GALIĆ, nastanjeni na širem području zapadne Xercegovine ali nisu od istog roda. Galići iz Domonovića poreklom iz Ošljena kod Opuzena i slavili su Svisvete, tj. Mratindan.
GAVRAN, nastanjeni u selima oko Ljubuškog. Gavrani iz okoline Trebinja su poreklom iz Dalmacije i slavili su Mratindan. Ne zna se da li su u rodu sa Gavranima iz zapadne Xercegovine.
GILjE, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.
GLAVINIĆ, nastanjeni su Babin Dolu i Moševićima (Neum). Slavili su Mratindan.
GOLIĆ, živeli u Orašju (Popovo). Starinom su Lonci iz Trnčine. Za vreme Drugog Svetskog rata iselili su se u Slano poviše Dubrovnika. Slavili su Nikoljdan.
GOLUŽA, nastanjeni u Opličićima (Čapljina), Tri...nju i Pješivcu. Slavili su Nikoljdan.
GRBAVAC, nastanjeni u Grabu, Vitini i Šipovači (Ljubuški). Pretpostavlja se da su bili pravoslavne vere, jer po Dedijeru Grbavci su pričali da su poreklom od „Stipana Visokog” i da su rod sa kućom Petrovića iz Crne Gore.
GRBEŠA, nastanjeni u Orašcu, Kovačevu Polju i Maglicama (Prozor) Čapljina. Potiču od Pinjuha iz zapadne Xercegovine koji su opet poreklom iz Dalmacije. Zvali su se Medić i slavili Nikoljdan.
GRLE, nastanjeni u Bilišićima (Široki Brijeg). Zvali su se Predići i slavili Nikoljdan.
GROZDIĆ, nastanjeni u Orašcu (Prozor). Nekada su se zvali Bogdan. Slavili su Petrovdan ili Nikoljdan.
GRUSIN, nastanjeni u Bilišićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Dalmacije. Slavili su Tomindan.
GUGUĆ, nastanjeni u Uzarićima (Široki Brijeg). Ranije su se zvali Lasić koji su slavili Petrovdan.
GUSLIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.
GUSTIN, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac) i Donji Zelenikovac (Neum). Poreklom su iz Popova. Zvali su se Benderi i slavili su Nikoljdan.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.50
HRKAČ, nastanjeni u više sela zapadne Xercegovine. Za Xrkače u Pribinovićima (Široki Brijeg) tvrdi se da su starosedeoci koji su se doselili iz Vrlike u Dalmaciji. Zvali su se Vrljičani ili Vrlići. Slavili su Đurđevdan.

IVANKOVIĆ, nastanjeni na širem području Širokog Brijega. Ne pripadju istom rodu. Za Ivankoviće u Čerigaju se smatra da su iz Mamića, da su se zvali Bilić te da su slavili Nikoljdan.

JARAK, nastanjeni u Cicrini, Trebimlje (Popovo), Dračevica (Mostar) i Počitelj (Čapljina). Svi su poreklom iz Trebimlja. Slavili su Nikoljdan.

JELIĆ, nastanjeni u Xumcu (Ljubuški), Bilušinama i Pribinovićima (Široki Brijeg) Rodom su iz Imotskom, zvali su se Nikolići i slavili su Đurđevdan.

JURILj, nastanjeni u Jarama i Turčinovićima (Široki Brijeg). Jurilji u Jarama su slavili Nikoljdan, a iz Turčinovića Đurđevdan.

JURKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima i Gabeli (Čapljina), Vitini (Ljubuški) i Donjem Xrasnu (Neum). Slavili su Nikoljdan. Nije pouzdano da li su Jurkovići iz Ljubuškog su rodu sa ostalima.

KALAUZ, nastanjeni u Gornjem Zelenikovcu (Neum). Slavili su Šćepandan.

KALj, živeli su u Kaluđerovićima (Šuma Trebinjska). Potiču od stare porodice Radulović iz istog sela. Slavili su Jovanjdan.

KATIĆ, nastanjeni u Prenju i Aladinićima (Stolac), Moševićima, Xotnju i Broćancu (Neum). Ima ih i u Domonovićima kod Čapljine a takođe i Kleku kod Neuma. Svi potiču od Curića iz Popova koji su slavili Nikoljdan.

KATUŠIĆ, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Poreklom su iz Crvenog Grma (Ljubuški). Ranije su se zvali Matići. Po Dedijeru zvali su se Miljuškovići i slavili Ilindan.

KEČI, nastanjeni u Opličićima kod Čapljine. Slavili su Nikoljdan.

KNEZOVIĆ, nastanjeni u Radišićima (Ljubuški), Ljutom Docu, Dužicama i Smokinju (Široki Brijeg) i Gorici kod Stoca. Slavili su Ivanjdan.

KOJIĆ, nastanjeni u Orahovom dolu i Ravnom (Popovo). Slavili su Mitrovdan.

KONjEVOD, nastanjeni u Xutovu i Burmazima (Neum). Starinom su iz Crne Gore pa se samim tim pretpostavlja da su bili pravoslavni.

KORDA, nastanjeni u Klobuku, Tihaljini i Grljevićima (Ljubuški). Korde su takođe nastanjene i u Popovu gde su slavili Mitrovdan. Ne zna se da li su u rodu sa Kordama iz zapadne Xercegovine.

KORDIĆ, nastanjeni u Xumilišanima i Sretnici (Mostar). Kordići iz Sretnice su ranije živeli u Trebižatu (Čapljina). Ranije su se zvali Kolaši i slavili su Petrovdan.

KOVAČIĆ, nastanjeni u Turčinovićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Imotskog. Tamo su se zvali Ivići i slavili su Ilindan.

KRALjEVIĆ, široko rasprostranjen rod u zapadnoj Xercegovini. Za Kraljeviće iz Mokrog (Široki Brijeg) koji se prvi put spominju 1743 godine Dedijer kaže da su se doselili iz Imotskog. Tamo su se zvali Andrići i slavili su Đurđevdan.

KREČAK, nastanjeni u Zavali i Belenićima (Popovo). Ranije su se zvali Radanovići i slavili su Tomindan.

KRMEK, nastanjeni u Gornjem i Donjem Drijenu (Xutovo, Neum). U ova sela Krmeci su doselili iz Xrasna. Ranije su se zvali Maslaći i slavili su Trifundan.

KUKRIKA, nastanjeni u Kotezima (Popovo). Starinom su Dobroslavići s Trebimlje u Popovu. Slavili su Nikoljdan.

KULAŠ, nastanjeni u Ruštima (Nevesinje), Trnčini i Cicrini (Popovo). U Rušta su se doselili iz Rotimlje (Stolac). Kulaši iz Trnčine su slavili Nikoljdan, a Kulaši iz Cicrine Šimundan.

KUSIĆ, nastanjeni u Čulama (Mostar) Potiču od Stipanovića iz Čula u Duvnu. Slavili su Đurđevdan.

KUTLE, nastanjeni u Jarama, Buhavčevini i Pribinovićima (Široki Brijeg). Rodom su iz Dalmacije. Zvali su se Vojvodići i slavili su Nikoljdan.

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.50
KVESIĆ, široko zastupljeni na području sela oko Širokog Brijega. Kvesići iz Biograca su iz Mokrog i slavili su Nikoljdan. Kvesići iz Marasovca su slavili Malo Gospojinu, a Kvesići iz Smokinja potiču od pravoslavnih Ivanovića sa Kosova u Dalmaciji i slavili su Đurđevdan.

LAKIĆ, nastanjeni u Veljoj Međi i Trebimlji (Popovo). Slavili su Nikoljdan.

LASIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu, Jarama i Uzarićima (Široki Brijeg). Ima ih i u Gornjim Višnjanima (Prozor). Slavili su Petrovdan.

LAZAREVIĆ, nastanjeni u Xotnju (Neum). Ranije su živeli u Prapratnici i zvali se Janjići. Janjići na području Xercegovine su slavili su Đurđevdan i Aranđelovdan.

LETO, nastanjeni u Zavali (Popovo) i Ljutom Docu (Široki Brijeg) U Zavali su se ranije zvali Palamete. U Ljutom Docu Lete potiču od Raške Gore. Slavili su Ilindan.

LONČAR, nastanjeni u Veljacima (Ljubuški), Ljutom Docu, Gostuši i Donjem Gradcu (Široki Brijeg), Jasenici (Mostar), Rami i Ustirami (Prozor) i u Prozoru. Za Lončare u Bilišinama (starom delu Ljutog Doca) kaže se da su se zvali Stipići i slavili su Markovdan.

LOVRIĆ, nastanjeni u Dužicama, Uzarićima, Privalju i Smokinju, a nekada su živeli i u Čerigaju (Široki Brijeg). Za Lovriće u Smokinju se zna da su od Kuriljija koji su starinom od Vrgorca i da su slavili Ilindan.

LOVRO, nastanenji u Gornjem Xrasnu (Neum). Po Dedijeru Lovre potiču od Maslaća. Maslaći su starinom iz Riđana iz Crne Gore i slavili su Đurđevdan.

LUBURIĆ, drobnjačko pleme rašireno po Xercegovini. Pravoslavni i dalje slave Nikoljdan a katolici su prestali. Ima ih u Radišićima (Ljubuški)

LUČIĆ, nastanjeni u Golubincu i Ravnom (Popovo). Proslapu i Donjim višnjanima (Prozor). U Golubincu su od Benića. U Ravno su došli iz Imotića-Trnove u Dalmaciji. Po jednima im je staro prezime Gnjatići a po drugima Miloševići. Slavili su Mitrovdan.

LUKA, nastanjeni u Smokinju (Rasno, Široki Brijeg) i Ledincu (Mostar). Starinom su iz Dalmacije. Zvali su se Marušići i slavili su Ilindan.

LjEVAK, nastanjeni su u Ravnom i Trnčini (Popovo). Slavili su Mitrovdan.

LjUBIĆ, nastanjeni u Biogracima, Gornjem Crnču, Jarama, Ladini, Ljubotiću, Ljutom Docu i Uzarićima (Široki Brijeg), Varvari, Krančićima i Ljubuncima (Prozor). Za Ljubiće iz Biograca se zna da su slavili Petrovdan i da su se doselili s Vlasnika. Ljubići iz Jara su slavili Ličindan.

MARČINKO, nastanjeni u Glumini (Neum). Potiču iz Popova. Pretpostavlja se da su kao i ostali Popovljani (ne svi) vremenom prevođeni u rimokatolicizam.

MANDIĆ, nastanjeni na području Širokog Brijega i Prozora. Za sebe su govorili da potiču od sestre hajudka Mijata Tomića. Oni iz Biograca (Široki Brijeg) slavili su Đurđevdan. Nisu svi istoga roda.

MANDžO, nastanjeni u Podgorju (Mostar). Ranije su se zvali Vukoji. Slavili su Nikoljdan.

MARKOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima i Tri...nju (Stolac), Klepcima (Čapljina) i Xumcu (Ljubuški). Svi su slavili Đurđevdan.

MARUŠIĆ, nastanjeni u Biogracima, Dobriču, Gornjim Dobrkovićima, Kočerinu, Ljutom Docu, Pribinovićima, Trnu i Žvatiću (Široki Brijeg). Poreklom su iz Dalmacije i slavili su Ilindan.

MASLAĆ, nastanjeni u Aladinićima (Stolac), boruti, Sjekosama i Četoljubu (Donje Xrasno, Neum). Poreklom su iz Riđana iz Crne Gore. Slavili su Đurđevdan.

MATIĆ, nastanjeni u Dubljanima i Krtnju (Popovo), Prapratnici, Gornjem Zelenikovcu, Broćancu, Xutovu i Xrasnu (Neum), Tri...nju, rječicama i bjelojevićima (Stolac), Klepcima (Čapljina), vitini u Veljacima (Ljubuški). Svi Matići iz Dubljana bili su pravoslavni pre nego što su pokatoličeni i slavili su Malu Gospojinu. Matići koji su se iz Dubljana odselili u Slavoniju slavili su Matijevdan. U Klepce Matići su se doselili iz Xrasna i slavili su Šćepandan.

MATIJIĆ, nastanjeni u Ravnom i Trnčini (Popovo). Istog su roda. Slavili su Mitrovdan.

MATUŠKO, nastanjeni u Moševićima i Dužima (Neum). Slavili su Mratindan.

MENALA, nastanjeni u Cerovoj, Kolojanju i Cerovu (Donje Xrasno, Neum). Istog su roda. Slavili su Nikoljdan.

MERDžAN, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo), Donjem Xrasnu (Neum) i Gabeli. Slavili su Nikoljdan.

MIXAILOVIĆ, nastanjeni u Dubljanima (Popovo). Svi Mihailovići katolici iz Popova su izbegli 1941 godine a slavili su Malu Gospojinu.

MIJATOVIĆ, nastanjeni u Počitelju i Domanovićima. Starinom su iz Popova. Slavili su Mratindan.

MIKULIĆ, nastanjeni na području Širokog Brijega, Ljubuškog i Mostara. Dedijer tvrdi da su poreklom iz Vrgorca u Dalmaciji i da su se doselili u Xercegovinu za vreme Xercega Stjepana. Za Mikuliće iz okoline Mostara tvrdi da su slavili Nikoljdan.

MILANOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac). Zovu ih i Keči. Slavili su Nikoljdan.

MILAS, nastanjeni u Xumcu (Ljubuški). Doselili se u Xumac iz Tihaljine (Grude). Slavili su Nikoljdan.

MILIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Potiču od pravoslavnih Milića iz Veličana (Popovo).

MIŠKOVIĆ, nastanjeni u Dužima (Neum). Priča se da im je predak bežao pred uskocima iz Senja. Slavili su Miholjdan.

MRVALj, nastanjeni u Višićima i Gorici (Čapljina). Poreklom su od pravoslavnih Mrvaljevića u Crnoj Gori.

MUSA, nastanjeni u Prebinovićima, Čerigaju, Privlju, Rasnu, Smokinju, Dužicama i Kočerinu (Široki Brijeg). Za Muse iz Prebinovića tvrdi se da su se ranije zvali Sliškovići i slavili Đurđevdan. A za Muse iz Kosmaja da su poreklom od Imotskog i da su slavili Ilindan.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.51
NAKIĆ, nastanjeni u Uzarićima, Donjem Crnču i Dubokom Mokrom (Široki Brijeg). Svi su poreklom iz Broćna i slavili su Šćepandan.

NIKOLIĆ, nastanjeni u Orašcu, Proslapu, Rumbocima i Slatini (Prozor), Doljanima (Jablanica), Domanovićima (Čapljina) i u Dužicama (Široki Brijeg). Nisu svi istoga roda. Jedino se pouzdano može reći za Nikoliće iz Dužica da su se doselili iz Stona 1800 godine, da su se zvali Mikulići i da su slavili Đurđevdan.

NOGULICA, nastanjeni u Domanovićima (Čapljina). Starinom su iz Popova. Slavili su Nikoljdan.

NONKOVIĆ, nastanjeni u Prapratnici (Neum). Doselili se iz Xutova oko 1880 godine. Ranije su slavili Svetoga Luku, a potom Svetoga Mihovila (Mihajla).

OBAD, nastanjeni u Prapratnici (Xutovo, Neum). Poreklom su iz Riđana u Crnog Gori. Zvali su se Miloševići, a zatim Bronzići. Nesumnjivo su bili pravoslavni.

OBERAN, nastanjeni u Veljoj Međi (Popovo). Potiču od Bogdana iz istoga sela. Jedno su bratstvo sa Sokolima i Vukasima. Slavili su Nikoljdan.

OBRADOVIĆ, nastanjeni u Aladinićima, Tri...nju, Bjelojevićima, donjem Poplatu (Stolac) i u donjem Xrasnu (Neum). Slavili su Lučindan.

PALAMETA, nastanjene u Čavšu (Popovo) i Mišljenu (Ljubinje). Potiču od Dobralovića, slavili su Mitrovdan.

PAPAC, nastanjeni u Gornjem Xrasnu (Neum), Burmazima (Stolac). Klečku (Dabar) i u Pocrnju (Ljubinje). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Nikoljdan.

PARADžIK, nastanjeni u Vitini i Xumcu (Ljubuški) i u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Slavili su Malu Gospojinu.

PAVKOVIĆ, nastanjeni oko Širokog Brijega, Posušja i Prozora. Starosedeoci su i Zazvoniku (Široki Brijeg) odakle su se raseljavali u ostala mesta. Slavili su Đurđevdan.

PEKIĆ, nastanjeni u Trnčini (Popovo). Potiču od Radića iz istoga sela koji su slavili Nikoljdan.

PENAVA, nastanjeni u Opličićima (Čapljina), Vitini (Ljubuški), Pribinovićima (Široki Brijeg), Maglicama i Kopčićima (Prozor). Nisu svi istoga roda. Za Penave iz Pribinovića se zna da su ranije živeli u Posušju i da su se zvali Xrkači, što nesumnjivo upućuje na njihovo pravoslavnu prošlost, s obzirom da je reč hrkač ili rkać pogrdan naziva za pravoslavnog čoveka.

PEKO, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Doselili su se iz Poljica u Dalmaciji i slavili su Nikoljdan.

PERIĆ, nastanjeni u Blagaju i Vranješevićima (Mostar), Prenju i Tri...nju (Stolac), Xrasnom (Neum), Klobuku (Ljubuškom), u Proslapu i Jaklićima (Prozor). Nisu od istoga roda. Perići iz Vranješevića su poreklom iz Tri...nja koji su slavili Nikoljdan.

PETROVIĆ, nastanjeni u Vrpolju (Rakitino, Posušje), Veljacima i Klobuku (Ljubuški). Poreklom su od negde iz istočne Xercegovine, smatra se da su se zvali Vukovići i da su katoličanstvo primili u Klobuku gde su prozvani Vukojevići.

PIJEVIĆ, nastanjeni u Trebimnji (Popovo) i Batkovićima (Stolac). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Zvali su se Žilići ili Krvavci. Očigledno je da su bili pravoslavni kao i svo stanovništvo koje se iz Crne Gore spustilo u Popovo Polje.

PINjUX, nastanjeni na području Širokog Brijega. Sporno je odakle su jer su tvrdnje raznih etnografa protivrečne. Prema jednom mišljenju doselili su se iz Dalmacije gde su se zvali Medići, a po drugoj pretpostavci doselili su se iz Klobuka (Ljubuški) gde su slavili Nikoljdan.

PLANINIĆ, nastanjeni u Bilušinama (Široki Brijeg). Slavili su Petrovdan.

PRCE, nastanjeni u Opličićima (Čapljina) i Prhinju (Popovo). Ima ih i u Stocu. Slavili su Nikoljdan.

PRČAK, nastanjeni u Aladinićima (Stolac), Donjem Xrasnu i Xotnju (Neum). Za Prčke u Xotnju se zna da su promenili prezime u Pavlović i da su slavili Nikoljdan.

PRIVIŠIĆ, nastanjeni u Xutovu (Neum). Starinom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Ličindan.

PRKAČIN, nastanjeni u Trebimnji (Popovo). Ranije su se zvali Nikolići. U Trebimlju su se spustili iz Prnjavora u Bosni oko 1700. godine. Po drugom svedočanstvu potiču iz Crne Gore i slavili su Nikoljdan.

PRKUT, nastanjeni u Belenićima (Bobani), Dubljanima i Trnčini (Popovo). Nije pouzdano da li od istoga roda. Prkuti iz Dubljana su se doselili iz zaseoka Gajice kod Trnčine, slavili su Malu Gospojinu.

PRSKALO, nastanjeni u Bogodolu (Mostar) i Pribinovićima (Široki Brijeg). Starinom su iz Broćna gde su se zvali Jurići. Slavili su Tomindan.

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.52
PUPA, nastanjeni u Čvaljini i Cicrini (Popovo). Njapre su slavili Šimundan pa Nikoljdan.

PUŠIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Starosedeoci su i slavili su Đurđevdan.

PUŠTICA, nastanjeni u Pripratnici (Xutovo, Neum) i Biogracima. Po Dedijeru Puštice iz Biograca su poreklom iz Dalmacije gde su se zvali Perići i slavili Tomindan.

RADIĆ, ima ih širom Xercegovine i nisu istoga roda. Radići u selima Popovog Polja kao što su: Trnčine, Orahov Do. Clavili cy Nikoljdan.

RADOJEVIĆ, pravoslavna porodica iz Trebinja. Pominje se još 1280 godine. U dokumentima Dubrovačkog arhiva s kraja 15 veka pominje se sluačj da je Radonja Radojević prešao u katoličku veru i dobio ime Marko. Radojevića katolika ima u Popovu. Sasvim je izvesno da su istog roda sa pravoslavnim Radojevićima.

RADULOVIĆ, nastanjeni u Kaluđerovićima (Šuma Trebinjska). Prezivali su se Vučetići i slavili Jovanjdan.

RAGUŽ, nastanjeni u Prenju i Bjelojevićima (Stolac), Pod Kukom u Donjem hrasnu i Xotnju (Neum), Bivoljem Brdu i Domanovićima (Čapljina), u Oblju (Borač). Nekada su bili nastanjeni i u Cicrini (Popovo). Poreklom su iz Stona. U Prenj i Xotanj su došli iz Kruševica kod Stoca, gdje su ranije živjeli. U Bjelojeviće su se doselili iz Gornjeg Xrasna. U Domanoviće im je došao predak s Bivoljeg Brda. Slavili su Nikoljdan.

RAIČ, nastanjeni u Počitelju, Opličićima, Klepcima, Dračevu, Dubravici (Čapljina), Ušću, Donjem Selu, Zagreblju (Drežnica, Mostar), Donjem Crnču (Široki Brijeg) i u Potklečanima (Rakitino). U sela oko Čapljine Raiči su se doselili iz Xutova. Njihovi srodnicu nastanjeni su i u Doljanima (Prozor). Imaju predanje po kome potiču iz Rijeke Crnojevića, da su se nazivali Lugonjići i slavili Lučindan.

RAMIĆ, nastanjeni u Dubokom Morkom (Široki Brijeg). Po Dedijeru doselili su se iz Gabele gde su se zvali Nikolići i slavili Nikoljdan.

ROMIĆ, nastanjeni u Poklečanima (Rakitina, Posušje). Potiču od pravoslavnih Vukadinovića iz Seonica u Duvnu.

ROZIĆ, nastanjeni u Sretnici i Selištu (Mostar), Ljutom Docu (Široki Brijeg) i Sovićima (Jablanica). Istog su roda. Potiču iz Vrgorca u Dalmaciji. Neki su slavili Nikoljdan a neki Petrovdan. Ima ih i u Mostari i Ljubuškom.

SESAR, nastanjeni u Kočerinu, Buhovu, Potraju i Podvranićima (Široki Brijeg). Radnije su se zvali Radmani i živeli na brdu Rujan. Pobegli su u Dalmaciju a kasnije se povratili te promenili prezime u Sesar što znači Cezar tj, Car – aluzija na Dalmaciju kao Cezarovu zemlju. Slavili su Lučindan.

SKARAMUCA, nastanjeni u više sela Popovog Polja. Potiču od Dobroslavića, roda koji puno razgranat u Popovom Polju. Slavili su Mitrovdan.

SKARIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Potiču od Skaramuca. Takođe su slavili Mitrovdan

SKOKO, nastanjeni u Kosmaju, Rasnom i Uzarićima (Široki Brijeg), Radišićima, Grabu i Klobuku (Ljubuški). Za Skoke u Kosmaju Dedijer navodi da su doselili iz Graba kod Ljubuškog pre 150 godine, gde su živeli 20 godina. Vele da su bili pravoslavni i da su se pokatoličili za vrijeme Marije Terezije. Slavili su Ivanjdan..

SOKO, nastanjeni u Veljoj Međi i Trnčini (Povopo). Sokoli i Potiču od porodice Bogdan. Čine isti rod sa Oberanima i Vukasima u slavili su Nikoljdan. Sokoli u Trnčini su došli iz Velje Međe. Starinom su Bogdanovići i slavili su Nikoljdan. SOLDO, nastanjeni na širem području Širokog Brijega. Solda pravoslavnih ima u većem broju u istočnoj Xercegovini odakle su se šire raseljavali. Potiču od Kuča iz Crne Gore. Uglavnom je prezime stvarano po vojnoj službi koju su pojedini Xercegovci obavljali u mletačkoj armiji. Solde katolici sa područja Širokog Brijega vuku prezime upravo po jednom takvom čoveku koji se iz mletačke vojske vratio u Xercegovinu. Zaista je teško utvrditi pripadnost istom rodu svih Solda. Međutim, mi zadržavamo pravo da pretpostavljamo da su i Solde katolici Srbi vremenom pokatoličeni, s obzirom da na području Xercegovine nema drugog naroda osim Srba.

SOLDIĆ, nastanjen u Trebimnji (Popovo). Poreklom su od jednog soldata koji je davno pobegao iz Dalmacije, pa služio kod nekog gazde u Trebimlji. Soldići su slavili Nikoljdan.

SOPTA, nastanjeni u Dužicama, Rasnom i Smokinju (Široki Brijeg). Po Dedijeru Sopte su Softe i potiču od Marinovića iz Dalmacije te su slavili Nikoljdan.

STANKOVIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Crne Gore. Slavili su Nikoljdan.

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.52
SVRZE, nastanjeni u Knešpolju (Široki Brijeg). Sami za sebe tvrde da su poreklom iz Sarajeva i da su bili bogumili.

ŠAKIĆ, nastanjeni u Biogracima (Široki Brijeg). Ranije su se zvali Glibić i slavili su Nikoljdan.

ŠANTIĆ, nastanjeni u Donjem Crnču i Dužicama (Široki Brijeg). U Dužice su se doselili iz Stona 1800 godine. Slavili su Nikoljdan.

ŠANjE, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Poreklom su iz Riđana u Crnoj Gori. Slavili su Nikoljdan.

ŠIJAKOVIĆ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Duži kod Neuma a potiču od Jaraka. Daljim poreklom su sa Kosova. Slavili su Nikoljdan.

ŠINDIK, nastanjeni u Gnojnicama (Bišće, Mostar). Doselili su se iz Popovo. Jedan Šindik se oženio katolkinjom, pa kad je umro udovica prevede decu na katoličanstvo.

ŠKROBO, nastanjeni u Dužicama, Smokinju i Kosmaju (Široki Brijeg), Radišićima, Grljevićima i Vitini (Ljubuški). Starinom su iz Vrgorca u Dalmaciji. Doselili su se u Dužica 1870 godine i slavili su Đurđevdan.

ŠOLA, nastanjeni u Podboru (Prozor). Bilo ih je i u Trnu (Široki Brijeg) Starinom su iz Makarske. U Trn se neki Šola doselio iz Županjca (Duvno). Deda mu je bio pravoslavne vere i slavio je Đurđevdan dok mu fratri ne zabraniše, kako tvrdi Dedijer.

ŠUTALO, nastanjeni u Bjelojevićima i tri...nju (Stolac). Domanovićima (Čapljina(, Dašnici, Svitavi i Brštanici (Donje Xrasno, Neum). Potiču iz Riđana u Crnoj Gori. Najpre su se nastanili negde u Dalmaciji pa je onda neki Šutalo pošao u najam u Xrasno kod Krešića te se oženi njihovom kćerkom i pokatoliči se. Slavili su Nikoljdan.

TERKEŠ, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Kasnije su se odselili u Ravnice kod Stoca. Slavili su Nikoljdan.

TOMAŠEVIĆ, (Tomaševići-Kukice) nastanjeni u Cicrini (Popovo). Dalekom starinom su iz Somine u Banjanima. Iz ovog kraja su došli u Čvaljinu. Iz Čvaljine je jedan došao u cicrinu zbog krvnine. Ranije su se zvali Paklarevići. Slavili su Šimundan.

TRKEŠ, nastanjeni u Ravnicama i Žegulji kod Stoca. Bilo ih je i u Trebimlji (Popovo) odakle im se predak preseli na Žegulju kod Stoca. Slavili su Nikoljdan.

UDžENIJA, nastanjeni u Trebimlji (Popovo). Doselili su se iz Surdana u Dalmaciji. Staro prezime im je bilo Drašković i slavili su Nikoljdan. Ima ih i u Svitavi (Čapljina).

VASILj, nastanjeni u Međugorju (Broćno, Čitluk) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Ljuti Dolac su se doselili iz Međugorja. Slavili su Petrovdan.

VIDAČ, nastanjeni u Krivodolu i Podgorju (Mostar). U Krivodol su Vidačci doseljeni u iz Xamzića (Čitluk). Tamo su se zvali Matići i slavili su Nikoljdan. U Podgorje su došli iz Krivodola. Slavili su Mitrovdan.

VRANČIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Prema Dedijeru slavili su Petrovdan.

VREPAC, nastanjeni u Čulama (Mostar). Doselili su se iz Trebižata kod Čapljine gde su se zvali Lišani i slavili Nikoljdan.

VUČINA, nastanjeni u Tri...nju (Dubrave, Stolac) i Buni kod Mostara. U Tri...anj su doselili oko 1700 godine iz Dalmacije a u Bunu su došli iz Tri...nja. Slavili su Nikoljdan.

VUKORJEP, nastanjeni u Xutovu (Neum). Poreklom su od pravoslavne porodice Savić iz Postoljana u Nevesinju odakle su se doselili u Xutovo. Slavili su Nikoljdan.

VULETIĆ, nastanjeni na području Čapljine, Stoca, Širokog Brijega, Popova i Ljubuškog. Potiču iz Crne Gore.

ZEKO, nastanjeni u Belenićima (Popovo). Slavili su kao i svi katolici u Belenićima Tomindan.

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 10.53
ZELENIKA, nastanjenu u više sela Širokog Brijega odakle su se raseljavali širom Xercegovine, u Prozor pre svega.. Potiču iz Xerceg Novog. Zelenike u Jarama slavili su Nikoljdan a u Zazvoniku Petrovdan.

ZLOJIĆ, ima ih doseljenih kod Metkovića, gde su sa islama prešli na katolicizam.

ZORAC, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Slavili su Mitrovdan kao i svi katolici u Ravnom.

ŽARAK, nastanjeni u Čvaljini i Trnčini (Popovo). Žarci su pokatoličeni ogranak pravoslavnih Čihorića koji su u 14 veku živeli u Popovu. Slavili su Šimindan.

ŽERAVICA, bili su nastanjeni u Donjem Drijenu (Čarići, Neum). Odselili su se u Kotare u Dalmaciji, ima ih i oko Vrlike gde su pravoslavni. Ima ih i u Žumberku u Xrvatskoj. Vladislav Skarić smatra da su porekom od Banjana u Crnoj Gori. Ističe takođe mogućnost da su se doselili iz Popova zajedno sa pravoslavnim vladikom Savatijem što direktno ukazuje na njihovu pravoslavnu prošlost.

ŽILIĆ, nastanjeni u Aladinićima (Dubrave, Stolac), Sjekosama u Donjem Xrasnu (Neum), Gabeli (Čapljina). U Aladiniće su došli iz Boruta u Donjem Xrasnu oko 1860 godine, a u Sjekose iz Turkovića u Popovo oko 1800 godine. Slavili su Nikoljdan.

ŽUTAC, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Potiču od Kojića iz Grabovog Dola koji su slavili Mitrovdan.

————–
1. Jevto Dedijer, Xercegovina: antropogeografske studije, „Veselin Masleša”, Sarajevo, 1991. Prvo izdanje izišlo je u okviru etnografskog zbornika Srpske akademije nauka 1909.
2. Marioa Petrić, Etnička prošlost stanovništva na području Lištice u zapadnoj Xercegovini, Glasnik Zemaljskog Muzeja BiX, E, NS, sv. XXIV/XXV, Sarajevo 1970.

priredio Tomica Kerčulj
pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 11.47
Bravo zemljace,tako,udri ih pravo među rogove,hvala ti za ovo sve sto si postavio, ja sam to vidio na politici i prenio ovde da ova bulumenta od neznalica uci,Ima ovde i pametnih i skolovanih ljudi,ali ni jedan covek ne može sve stici,niti u sve imati uvida i hvala ti puno na ovim temama i postovima!
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 12.26
Hvala Gospodu nasem Milostivome...
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 12.27
Pavlimire jesi li i ti nedje iz RS?
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 12.40
У „Политици” је, 11. маја 2011, на стр. 12, објављена расправа о „Десет векова српске књижевности”, где се покушава доказати да су Ђоре Држић. Шишко Менчетић, Мавро Ветрановић, Марин Држић, Иван Гундулић, Марко Цар, Иво Војновић, дум Иван Стојановић и многи други католици: Дубровчани, Далматинци и они из Боке которске и хрватски и српски писци. Хрвати су жустро оспорили право Матици српској у Новом Саду - што ове писце уврстава у листу српских писаца. Према овом чланку „Политике”, са српске стране се Друштву хрватских књижевника не одговара жустро - да би се оспорила припадност ових писаца хрватској књижевности, него се објашњава да су наведени писци припадници и српске и хрватске књижевности. Оваква болећивост српских интелектуалаца није на месту и веома је штетна. Треба отворено и чврсто заузети став да је реч о српским писцима, јер су они своја дела писали на српском језику, а не на хрватском. Даље, нико од њих се није представљао за Хрвата. Хрватски језик нису ни знали. Хрватски се говорио само у подручју Загорја, од Загреба до словеначке границе. Невероватно је, да српски интелектуалци не налазе ни храбрости, ни умешности - да научно разоткрију аустријске подвале у филологији у 19. столећу, кад је хрватски језик избачен из књижевне и државне употребе. Да би се то прикрило, прозван је „кајкавским дијалектом”. А то није тачно - то је био комплетан језик, на којем је писао и највећи хрватски књижевник, Мирослав Крлежа и који је оставио запис, да му је жао што се тај језик не користи и што је, уместо њега, узет српски језик. Аустријске подвале у филологији Јужних Словена су заокружене - тврдњом да је српски језик: „штокавски дијалект”. Значи, и „штокавштина” је непостојећа категорија, а то српски интелектуалци још не схватају. Даље, оно што су аустријски филолози прозвали „чакавским дијалектом” - и то је подвала. Реч је само о локализму српског језика, као што је онај у Лесковцу и околини.

Много српски интелектуалци имају разлога да овако тврде. Ево, један од најпопуларнијих прозних писаца између два рата из Брела код Макарске, католик - Ђуро Виловић, рекао је да не припада хрватској нацији, његова дела су, и поред тога, уврштена у хрватску књижевност. Срби католици и Срби православни у Дубровнику су основали Матицу српску 1909. године. Објављивали су дела наведених српских писаца - ћирилицом. Зато су Аустроугари забранили рад ове српске установе 1914, а у Краљевини Југославији њен рад није обновљен „да се не би вређали Хрвати”. Рад Матице српске дубровачке обновљен је у избеглиштву - у Београду, 2009. године и штампано је 17. књига (репринт) Срба католика Дубровника и других крајева.

Слободан Јарчевић, с.р.

pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 13.09
Nedje,nedje, dje se pjeva pjesma;
Oj, Jovane Brdjanine,
Kreni ovce uz planine,
Uz planine,srpske svete,
Dje orlovi srpski lete,

Oj-ha, oduvijek se tu igralo srpsko oro,vodilo se tragom ,kojim se sunce kreće i u susret njemu, gdje se radovalo svakom novom radjanju sunca i svakom zalasku,zbog njegovog ponovnog radjanja.

Pavlimir_Ratnik,veliki ctec srpskoga jezika!Pozdrav!

pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 13.36
Dragi moj zemljace po nickom Strazbenica RS,Ja sam ti ako me već pitas;
Nedje,nedje, dje je Tunguz sijeko Turke, dje je Stojan Kovacevic kidao i bukagije skidao, dje je njegov Stric Petko, drumove kontrolisao, Dje su Socica i Bajo Pivljanin megdane s Turcima dijelili,

Tu pecina Dakovica ima,
Dje je Jakov ratovo s Turcima,

Nedje, nedje, dje je Sv Pavle bio bezbjedan pred rimskim potjerama, dje je Herceg gradove gradio, dje je Milos sjekiru u panj udario, koju ne mogase ni Silni Dusan izvaditi,

Nedje, nedje, gdje su Tihomil i njegov sin Ljubomir Nemanjic vladali, od kojih posta Svetorodna Loza Nemanjica,

Nedje, nedje, dje stolova srpski kralj Pavlimir-Ratnik, Belo Ostrivojevic i njegovi sin i unuk; Tjecimir i Prelimir,

Nedje, nedje, dje srpski Bato doceka Rimljane i od njih dobi za Srbe pravo rimskog gradjanstva,

Nedje, nedje, gde se u rimske legije 12-te godine upisase moji plemenici,

Nedje,nedje, dje se i danas raspoznaju zidine Dalme i ispod njih Neretva huci, pored koje su mjesta Pridvorica,Plocnik,Mjedenik, Presjedovac i malo dalje Vojnica, dje se skupljala vojska srpska od Cara Vardila, na ovamo,

Nedje, nedje, dje svaka riječ prica istoriju, odatle ti je starac Pavlimir_Ratnik, vidis i moj nick je po kralju moga naroda,koji i govori odakle sam ja.

Pavlimir_Ratnik, veliki ctec srpskoga jezika!

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 13.41
pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 14.20
Vi ste nasi oduda, evo da vidis kako moji cuvaju obicaje i koji su 3-a generacija u Vojvodini, ovo je izvorna pesma stara hiljadama godina,
Postavljam ti i radi ove nosnje, po kojima su nastale sve vlastelinske evropske nosnje, ove nosnje izgledom i krojem su prave srpske nosnje, još je Periklova kaciga bila po ugledu na ove kape, kao i ostali delovi nosnje i raspored po tradiciji srpskih boja, Crven plav,bel,to je Srbin cijel.Ova srpska nosnja je od vremena Nina, i Srba, cara Vardila i Aleksandra Velikog.
Kada je Omer Pasa Latas, vrsio secu aga i begova primio je u Mostaru Vojvodu Bogdana Zimonjica,sa još 10 prvaka, i kad je vidio raskos i nosnje, zaprepastio se, šta vi još trebate da trazite,studirao sam i u Becu i u Parizu, bio u Stambolu ,ali na takav raskos još nisam naisao,Orginalne nosnje su bile izvezene zlatnim zicama i toke od zlata još hiljdama godina pre,JOS ZA VREME OVIH CAREVA SRPSKIH KOJE POBROJAH,SADA JE TO IMPROVIZACIJA I ZICE NISU ZLATNE,
Još za vreme Turaka bilo je odijela sa zlatnim nitima i za vrijeme Austrije,Srbi su oduvek bili gospoda i opanke im evropljani ne mogu cistiti.

Onda je rekao Vojvodi Zimonjicu, svati Vojvodo mene vidi kao Mihajila Latasa i vama ništa nazao neću učiniti!
http://www.youtube.com/watch?v=oy4NrTRWGu4&feature=related
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.18
Još jedan dokaz da se radi o pokatolicenim Srbima

http://www.youtube.com/watch?v=D79xytLUD-k&feature=related
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.20
Evo još jedan dokaz, poslusajte tekst pjesme

http://www.youtube.com/watch?v=VvySlrg5-hY&feature=related
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.45
Хрватски језик умире!
Пресуду је донела хрватска интелектуална елита у деветнаестом столећу, кад је одлучила да се одрекне свог матерњег (хрватског) језика и у државну администрацију уведе српски језик – као службени. Тиме је хрватски језик избрисан из списка живих. А српски језик је, том мером, добио ново име. Прво: „хрватски или српски”, „српскохрватски”, па „храватскосрпски”, па „хрватски стандардни језик” и, на крају, „хрватски”.
Но, овде нам није циљ да се бавимо судбином српског, али да би се једноставније схватила зла коб хрватског језика, потребно је објаснити да je она условљена манипулацијом – преузимањем српског језика, под изговором да је то језик Хрвата. Манипулације српским језиком нису престале ни данас – оне се изражавају мало друкчије. Тако што неко, из неког разлога – стратешког, одлучи да створи нову нацију од Срба. Тад преостаје да се и име језика тих Срба промени. Пример је свеж – Срби муслимани неће више да буду Срби. Хоће да буду „Бошњаци” и облаче српски језик у хаљине „бошњачке”. Има и најсвежији пример расрбљивања. Неки православни Срби у Црној Гори (и неки од тих Срба - расељених по српским земљама) не желе да буду Срби. Хоће да од свог српског завичајног имена (Црна Гора – завичај) створе име за нову нацију – црногорску. Следећи ново национално име, они свој национални српски језик већ зову црногорским језиком.
Ова два поступка су лакрдија, коју су Хрвати већ давно извели. Али, они су то учинили у време кад им се то није замерало. Њихово тисућугодишње робовање у границама туђих држава је код Срба изазивало и самилост и солидарност, па нису ни приметили, да је Хрватима присвајање српског језика био само стратешки корак (замишљен у кабинетима Беча и Ватикана) ка расрбљивању и постепеном похрваћењу Срба католика, чији су српски језик прогласили хрватским. То су учинили зато, што су у Бечу и Ватикану закључили да с хрватским језиком никад не би успели похрватити Србе католике: Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Дубровника, Славоније, Барање, Срема, Жумберка, Лике, Кордуна, Барање, па и града Карловца – на домаку Загреба. Да им је, неким чудом, Сабор у Загребу понудио хрватски језик за књижевни – Срби католици би се чудом чудили таквој лакрдији. Без српског језика у државној употреби, Хрватска би остала у својим повјесним границама, оним границама које су обележене распространошћу изворног хрватског језика – загорског, можда: кајкавског. С хрватским језиком, не би се могло хрватско име пренети на дубровачке госпаре, или херцеговске горштаке, јер они никад нису имали додира с припадницима хрватског народа, а хрватски су могли разумети толико колико и било који други словенски језик – чешки, словеначки, пољски, словачки…

ХРВАТСКА ДРЖАВА УБИЈА ХРВАТСКИ ЈЕЗИК
Одбацивање матерњег језика у Хрватској и преузимање за службену употребу језика другог народа је својеврсан феномен у свету. Таквог примера више нема. Тамо где су колонијалне силе угрозиле језике домородаца, чини се све да се ти језици очувају и уведу у службену употребу. У Хрватској је потпуно друкчије. Држава чини све да хрватски језик ишчезне – да одумре, како би се то рекло марксистички. Он се не предаје ни у обдаништима, ни у основним, ни у средњим школама, ни на универзитетима. На њему се не стварају ни научна, ни уметничка дела. Не штампају се ни књиге на хрватском, нити се он користи на рачунарима.
Да би се држава наругала самртнику на одру, у Хрватској се хрватски језик користи још једино у хумористичким делима – заиста, црни хумор. Толико мало хрватског језика могу (још) да разумеју Хрвти из Хрватске, а Срби преведени у Хрвате га разумеју толико колико и неки други словенски језик.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.46
УНЕСКО НИЈЕ РЕГИСТРОВАО ПОСТОЈАЊЕ ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
УНЕСКО је тело Уједињених нација које брине о светској културној баштини. Под његовом заштитом су старе грађевине, стари рукописи, књиге, религиозни објекти, музика и друга културна добра свих народа. Посебно је у програму очувању свих језика света – чак и оних којима говори још једва неколико десетина људи. Сваки језик је цивилизацијско благо и својеврстан археолошки локалитет, у којем се могу наћи поруке искона и декодирати садржаји живљења најстаријих људских заједница.
Хрватски је у групи најстаријих језика Европе, јер је у породици словенских језика. (Западноевроспки језици су млађи – настали из латинског, по државној вољи колонијалне Римске Империје. Херодот је записао да је и грчки језик новијег датума, ако се упоређује са језицима балканских староседелаца, из којих су Грци позајмљивали речи за свој будући језик, који ће, касније, изузетно задужити Цивилизацију).
Хрватски, као стари језик, морао би да се нађе на листи језика који су угрожени и УНЕСКО би, на основу свог радног програма, морао да предузме све да га сачува од изумирања. Не треба сумњати да би се посленици науке у овом телу Уједињених нација беспоговорно прихватили овог задужења – само кад би знали да хрватски језик постоји и да је угрожен. Нажалост, хрватски није на списку ни угрожених ни неугрожених језика. На УНЕСКО-овом списку њега нема. Под његовим именом је само српски језик. А хрватски је једино на самртничком одру – и хрватска држава радо очекује његову смрт. Хрвати неће позвати хитну помоћ за његово спасавање, иако за тако нешто још није касно. Боје се да би прездравели Загорец био велика сметња територијалном интегритету државе. Можда ће позив за спас хрватског језика упутити Срби. Ионако су, без обзира на горка искуства, увек били једини народ који је пријатељски пружао руку Хрватима. Другог таквог народа, у свом окружењу, Хрвати нису имали и емају га – ни данас.

О ПОВЈЕСТИ СРПСКОГ ИЛИ ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
Хрватски линвисти се неће сложити ни са једном чињеницом у овом тексту. Много су мастила потрошили да би доказали да су Срби присвојили „хрватски књижевни језик” и много су љути на Вука Стефановића Караџића што је дошао у „хрватску” Херцеговину и из ње однео „најчистији хрватски говорни језик” – 1817. Ако бисмо били мало стрпљивији (не доказујући да је Херцеговина српска покрајина – у сваком смислу), могли бисмо хрватске учењаке замолити да нам објасне како је, онда, Доситеј Обрадовић (1790), пре Вука Караџића, могао да обилази крајеве западно од Дрине и да тамо (па и у Северној Далмацији) подучава децу на српском језику. Он је рођен у Банату (у Србији) и никако није могао из њега понети хрватски језик. Приликом свог боравка у Трсту, опет је био међу Србима и ти Срби су читали његова дела – писана на српском језику. У ослобођеној Србији, Доситеј Обрадовић ће бити први министар просвете – 1811.

За то време, у Загребу се говорило немачким или мађарским, а у околини Загреба хрватским – загорским, илити кајкавским. А то је језик, рекли смо, који се од српског разликује више него што се, рецимо, разликује бугарски од српског.

Било би добро да нам хрватски учењаци одговоре и на питање шта је било са српским језиком, ако узмемо да је Вук Караџић (из неког разлога) присвојио хрватски језик за службену употребу у српским државама. Онда би они морали да идентификују тај српски језик, којег Вук Караџић није хтео да користи за српски књижевни језик. Али, ни тада ни данас, нема трагова тог „одбаченог српског језика”. Нема другог, осим Вуковог језика – ни у Далмацији, ни у Црној Гори, ни у Дубровнику, ни у Лици, ни на Кордуну, ни на Жумберку, ни на Банији, ни у Срему, ни у Славонији, ни у Барањи, ни у Херцеговини, ни у Босни, ни у Шумадији, ни у Војводини, ни у Рашкој, ни у Мађарској, ни у Румунији – међу тамошњим Србима.

А ако из овог угла погледамо хрватски језик, закључићемо да је слика друкчија. Хрвати су узели српски народни језик за службени језик хрватске државе, али је лако идентификовати одбачени хрватски језик. Њиме говоре Хрвати, распрострањени од Загреба до словеначке и мађарске границе и тамо до Вировитице, одакле се простире Мала Влашка или Мала Србије, где више нема Срба, јер су прогнани – 1991-1995.

У време док су Хрвати говорили једино својим матерњим језком, лингвистима није падало на памет да тај језик поистовећују са српским, нити су се могли навести на закључак да су српски и хрватски дијалекти неког заједничког јужнословенског језика, како ће се то фалсификовати после смрти Вука Караџића. У време кад ће хрватски интелектуалци присвојити (опет присвајање) илирско име за своје национално обележје (у Аустрији су само Србе звали Илирима), француски лингвиста Ами Буе, у свом делу „La Turquie d’Europe”, II tom, Paris, 1840, пише:

„Српски језик је богат, лаконски, енергичан и хармоничан: он подједнако добро пистаје и мошком и женском полу и употребљава се исто тако срећ
но за опевање љубавних нежности, као и великих и крвавих подвига Бога Марса…. Срби поседују моного много лепе поезије и само то би требало да нас обавеже да учимо њихов језик… Познати сурадови извесних филолога да пронађу потпуно заједничке корене грчког и српског језика… Хрвати, с обзиром на сиромаштво своје литературе и на нередовност свог језика, нису успели да створе посебну литературу, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на такав начинда су спали на то да им предложе да се с њима уједине под баналним називом илирства. Међутим, Срби су одбацили овај подмукли предлог, чији је циљ ишчезавање српске националности…”
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.47
Нема шта, овај учени Француз је пророчики написао да ће Хрвати, присвајањем српског језика, порадити на ишчезавању српског народа – не само његовим физичким истребљењем, о томе не говоримо у овом запису. То ишчезавање видимо и на херцеговачком подручју, за које Хрвати мисле да је то хрватско подручје – због Срба католика, који су у Западној Херцеговини покатоличени тек крајем осамнаестог и током деветнаестог столећа, а у двадесетом столећу им је наметнуто и хрватско име. У 19. столећу су католички свештеници у Херцеговини знали да су Срби. Један од њих, дон Иво Рајич, скупљао је српске народне пјесме, али се изненадио кад их је Матица хрватска објавила као „хрватске народне пјесме”. Свештеник Рајич је послао Матици Хрватској протестно писмо:

„На знање Матици хрватској, из Херцеговине, Требиња, у јулију 1896. Кад сам ја потписани био године 1884. гимназијалац у Дубровачком сјеменишту, имао сам професора Српског језика (у школи се звао српско-хрватски) дум Балда Главића, сада, чини ми се, пароха наШипану. Мне је велечасни дум Балдо Главић свјетовао, е би било лијепо да покупим у Херцеговини неколко народнијех пјесама, што се уз гусле ките – па да те пјесме дум Балду донесем, јер да он има још таковијех пјесама, што је, и он исти, сабрао из народа. Ја сам се био дозвао своме професору и, преко празника школске године, у свом родном мјесту, у Драчеву, искупо лијепих Српскијех пјесама. То сам предао дум Балду Главићу, дошавши у Дубровник, почетком школске године, а то је било 1884.
Изављујем како мени дум Главић Балдо није казао никада како ће се те пјесме звати ”хрвацке„ – јер, да би ја то знао, не бих их, доиста, дао да се тако називају… а јесу ли то Српске народне пјесме, могао би се свак увидијети, само кад би исте проштио…”

Овај католички свештеник је, јасно, Херцеговце – и католике и правослвне – видео само као припаднике српске нације
О српском језику Дубровника и Херцеговине, писао је и хрватски историчар Натко Нодило, један од ретких хрватских интелектуалаца који своје научно дело није ставио у службу великих сила. Није српску културу крао и приписивао је хрватском наслеђу. Своју доследност истини, доказао је и у свом делу: Први љетописци и давна хисториографија дубровачка (Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 92. до 128), где је о језику у Дубровнику написао:

„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик”.

Хрватска држава покушава све, да свој службени језик промовише као језик који се разликује од службеног језика у српским државама. Почела је борба и на катедрама филолошких факултета у свету. Хрвати се труде да се уместо српско-хрватског изучава хрватски језик и радо би прихватили да се тамо предаје и српски језик (кобајаги друкчији од „хрватског”). Но, тешко је подмитити људе верне науци. Они знају да је језик којим се говори у Београду и Загребу један, исти. У објашњењу тога, најјаснији је био Пер Јакобсон, линвиста из Данске. У интервјуу „Политици”, 13. јануара 2000, рекао је, између осталог:

„Једног дана ће, можда, моћи да се говори о српском и хрватском језику, али то је још много далеко. То зависи од тога колико ће кајкавски дијалекат да утиче на хрватски стандардни језик”.

Професор Јакобсон нас враћа на почетак приче. Треба му веровати да хрватског језика у службеној употреби неће бити, ако се не буде користио кајкавски језик. Овај којим сада говоре у Хрватској је српски језик. А то је оно ради чега смо и почели ову расправу – хрватски треба сачувати, да не би делио судбину око 6000 светских језика, који су, по свему судећи, осуђени на умирање. Хрватски не мора да буде у таквој групи – и ради културног наслеђа и ради око милионипо људи, који још увек, бар у оквиру породице, говоре њиме.
_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.49
ХРВАТСКА ПРИСВАЈА И ДЕЛА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА,
А СРПСКЕ ПИСЦЕ РЕГИСТРУЈЕ КАО ХРВАТСКЕ

Очигледно је да савети професора Јакобсона, о враћању одбаченог хрватског језика у службену и књижевну употребу, неће бити прихваћени у Загребу. Иако би његова стручна оцена о одбаченом хрватском језику требало да дигне на ноге државнике и интелектуалце у Хрватској и Србији, на њу се они неће ни осврнути. У клими таквог немара за хрватски језик – који ишчезава и у клими немара за српски језик – којем су дата три нова имена: хрватско, бошњачко и црногорско, хрватски државници и хрватске култруно-просветне установе, ових година, настављају са разапињањем српског језика. С обзиром да су, без српског отпора, српски језик прогласили хрватским језиком, тако су и српско латинично писмо прогласили хрватским писмом. Ни хрватској крађи српског писма латинице се нису супротставили српски државници и српски интелектуалци (они званични интелектуалци). А то писмо је дело реформатора српског језика, Вука Стефановића Караџића. Слова у том латиничном писму су прилагођена гласовима српског, а не хрватског језика. Зато, Хрвати у Загорју не могу тачно изговарати неколико слова латиничног писма. Од осталих, не разликују „Ћ” и „Ч”, па зато ословљавју прво „меким”, а друго „тврдим”. Хрватски лингвисти у 19. столећу су покушали створити латинично писмо за хрватски језик и то је, најуспешније, учинио Људевит Гај. Међутим, Хрвати су то своје писмо одбацили и узели су српску латиницу, што је била нормална последица чињенице – да су Хрвати, претходно, узели за службену и књижевну употребу српски језик. Били су приморани, да за тај службени српски језик у Хрватској узму и српско латинично писмо, прогласивши га „хрватском латиницом”.
Да поновимо:
1. Хрвати су прогласили српски језик хрватским – и Срби се томе нису супротставили и
2. Хрвати су прогласили српско латинично писмо хрватским – и Срби се томе нису супротставили.
Хрвати су, на миру, регистровали српски језик код УНЕСКО-а, као хрватски језик, а српско латинично писмо, као хрватско.
Срби се ни овом кораку хрватске државе нису супротставили. То је Хрвате охрабрило, да обавесте УНЕСКО и катедре славистике на светским универзитетима, да је у Србији у службеној употреби српски језик, а у Хрватској хрватски језик. Уз то су илустровали ову подвалу додатком – да Срби користе српско писмо (ћирилицу), а Хрвати корсте хрватско писмо (латиницу). Томе је следовало и хрватско „објашњење”, да су сва књижевна дела писана латиницом хрватска књижевна дела. То се, засада, не може оповрћи чињеницама, да су Срби, често, своја дела објављивала на латиници и да та њихова дела треба убрајати у српску књижевност. Не, то се не може учинити само зато што су аутори тих дела Срби – по националности. Не, јер и Румуни и Пољаци који објављују дела у Британији, на енглеском језику, уврштени су у енглеску књижевност. Тако ће и Срби који пишу на „хрватском језику” и „хрватском латиницом” бити сматрани хрватским књижевницима. Хрвати добро знају ова правила. Јер, најважније је, да је прихваћена подвала, да се у Хрватској користи хрватски, а не српски језик (тако је регистровано у свету), а да је хрватско писмо – латиница. Па, ко пише на том („хрватском”) језику и тим („хрватским”) писмом, свакако је хрватски књижевник! То је објашњање са хрватске стране и оно се не може једноставно побити, јер су такво гледиште подржавале (и подржавају) и српске културно-просветне установе и многи српски интелектуалци.
Да Хрвати нису сигурни у чврстину своје филолошке грађевине, не би се усудили, да српске народне песме из Републике Српске Крајине (ојкаче) региструју у УН, у УНЕСКО-у, као храватске народне пјесме, затраживши (и добивши) од УНЕСКО-а финансијску помоћ – да би се оне, као део светске културне баштине, сачувале. Ни на ову хрватску крађу српске баштине нису реаговале државне и култруно-просветне установе Републике Србије.
Везано за проглашавање српских књижевних дела хрватским, треба имати у виду, да Хрватска заокружује хрватизацију свега што је српско. Као и у најцрња времена европске историје из Другог светског рата, данас је у Хрватској основана „Хрватска православна црква”, а овај корак је уткан у стару аустријску и ватиканску намеру – да се православни Срби прогласе „православним Хрватима”. Ни на овај стари антисрпски план у Хрватској, још не реагују ни државни ни културно-просветни органи Републике Србије.

_Strazbenica_RS
04. septembar 2011. u 18.50
ДИПЛОМАТИЈА СРБИЈЕ И САНУ – МОРА ДА СЕ ОБРАТЕ УНЕСКО-у

Слика у вези са српским језиком и српском књижевношћу је застрашујућа. Замислимо само шта ће се десити (а то је већ увелико у току), кад и у БиХ и у Црној Гори почну пописи српских књижевних дела, која ће бити проглашена бошњачким и црногорским књижевним делима и сва буду (као несрпска) регистрована у књигама УНЕСКО-а, а ти спискови буду прихваћени, као истинити, на катедрама светских универзитета!
Пошто су српски државници и званични интелектуалци, два последња столећа, мирно посматрали (па и помагали) ову крађу српског језика, српског писма и српске културне баштине, време је да се тргну. Да почну разобличавање фалсификата у филологији и друштвеним наукама и да докажу да је српски језик службени у: Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији и да су сва дела писана на том језику део српске културне баштине. У том смислу, потребно је да све податке о хрватској, муслиманској и црногорској крађи српског језика и српске књижевности поднесу УНЕСКО-у у Њујорку. Српска академија наука и уметности и друге културно-просветне установе мора да затраже помоћ дипломатије Републике Србије и да се ти подаци доставе свим академијама, универзитетима и културно-просветним установама у свакој држави. Биће то и један важан корак у деколонизацији, који није обављен на српским земљама, које су толико дуго биле у ропству Турске, Угарске, Млетачке Републике, Аустрије и Аустроугарске. И свакако, колонијалне државе су планирале и обављале расрбљивање и од Срба су увелико створиле припаднике других нација: хрватске, македонске, бошњачке, црногорске, па и румунске, мађарске, немачке, италијанске, итд. Због тога, дипломатији Републике Србије остаје, да о свему овоме обавести и Комитет за деколонизацију Уједињених нација.
Нашим научним установама и државним органима остаје и обавеза, да у регистар угрожених светских језика укњижи и хрватски језик – ради његовог спасавања од ишчезнућа. Није тешко доказати да је и хрватски језик био у игри колонијалних сила – у циљу расрбљивања, па је, у 19. столећу, прозван само „кајаквским дијалектом”, или „кајкавским наречјем” – само да се не би признало избацивање језика једног народа из службене и књижевне употребе. У овом случају, биће то корак деколонизације на тлу Хрватске – биће враћен у службену и књижевну употребу хрватски језик.
pavlimir_ratnik
(Edukator)
04. septembar 2011. u 19.20
Hrvatski jezik je davno izumro, Godine 832, još pre pojave imena Hrvat u javnosti, zapravo to ime je prvi put zabelezeno od strane Latina 852, i pominju se 5 brace, i dve sestre u Panoniji,

Pre njih pominje se avarski vodja ili kan Porin, on je zatražio od Srba Panonije svestenike radi prihvatanja hrišćanstva.

To je cudo, da se pre ne pojavi, ime Croata, i da se pojavom ovog imena pojave i imena brace i sestara koji vladaju tim narodom,

Corbat,Cluka,Lobel,Muclov, Cofen, Tuga ,Buga,pa nisu ni stari Latini bili toliko ludi da kako Hrvati tvrde,da se ovi Corbat, zvao Horvat,i Croata=Hrvati, toliko grese u pisanju ovih imena.

Dakle ovo su azijatska imena, a ako su tražili od Srba svestenike 832, tu se doduse i papa upetljao i poslao neke iz Rima koji znaju srpski jezik,

Znaci oni su već te godine bili primili srpski jezik,a zaboravili avarski, ili kako neki tvrde da su Avari bili skup raznih hordi, opet nemoguće ako je ta horda bila slovenskog porekla da ima ova imena,

Ova podela na cakavski,kajkavski stokavski,to je glupost obična,

Onda bi u Crnoj Gori mogli srpski jezik nazvati cegovicki, ili kogovicki, od čega ili kogovic si,
u Nisu i okolini kudevicki,po kude si bre mori ili od kude si,

To govorim iz razloga sto, kaj,ca, sto, uopste nisu upitne recce koje traže isti odgovor ili nisu sinonimi, niti imaju isto znacenje,

Cakavski je arhaicni jezik,još od starih Rasena ili Etrurscana,

Ovo kajkavskim sto zovu to je slovenacko, i kad sve saberes,sve je to srpski jezik,raznih vremena i nacina izgovora, ponajvise arhaicni delovi.

Sto meni ukazuje da su stari ti Hrvati bili avaroidi,

O ovim novima glupo je raspravljati,kad se zna i ima toliko pisanog materijala,kad se koja porodica pokrizmala,da li je menjala prezime i od koje srpske porodice je postala i koju je slavu slavila,a eto gore si dragi zemljace i postavio post,koji ovo kazuje o svakoj porodici,Spisak,koji je autentican

Pavlimir_Ratnik, veliki ctec srpskoga jezika
pavlimir_ratnik
(Edukator)
05. septembar 2011. u 13.30
Radi se o srpskoj porodici iz najranije istorije,sto potvrdjuje i sami La, na Grbu, Svi skoro stari srpski grbovi,carevai oblasnihvladara ga imaju,

Radi se o prezimenu,koja vuce porijeklo od VLADARA SVIJETA,

Mir je svijet staro srpsko znacenja rijeci, sami Vladimir ,je u prevodu vladar svijeta kao ime po tim istovetnim iskustvenim elementima dato,Mir je i danas kod Rusa SVIJET,

Bilo je vise Vladimira srpskih vladara od onih vremena od kada su Srbi imali jedino i najcece svetsko carstvo,

Vladimir srpski car je upustio Bugare i dozvolio im da žive na srpskom prostoru, Jovan Vladimir, sto jod potvrdjuje ovo prezime i ima veću potvrdu od samoga imena je srpski kralj iz dinastije vOJISLAVICA,KAKO SU PO VOJISLAVU, nazvali Ostrivojevice po nekima su se zvali i Drvanovici,

Od koga cara su ogranak ,bilo ih je u hiljadugodisnjoj istoriji sa tim imenom vise nebih spekulisao.

Pavlimir_Ratnik,veliki ctec srpskoga jezika!
Crnugovici1
(Osmatrač)
05. septembar 2011. u 13.43
Zahvaljujem na tumačenju. Doduše mnoge stvari iz pomenutog linka su mi od pre poznate, čak iz familije ( poreklo od Miloša ).
pavlimir_ratnik
(Edukator)
05. septembar 2011. u 13.55
Ne govori grb o poreklu od Milosa,verovatno poreklo familije preko Milosa od pomenutih vladara,

Gde je i sami Milos nosio taj grb,

Ako mislis od Milosa Obilica, pogledaj porijeklo familije Koprivica,
Crnugovici1
(Osmatrač)
06. septembar 2011. u 04.38
„”U zapisima je rodoslovno stablo predaka od Miloša, drugog sina Grge Vladimirovića.„”

Od pomenutog Miloša, deo familije.
Tabanac
(DR.voseca)
09. septembar 2011. u 19.29
Pišem povodom vaseg pomena o porodici Rukavina...ne bih ništa tvrdio ali samo ime Rukavina i kako je doslo do njenog naziva postoji još jedan podatak...

Rukavina ili samo prezime Rukav je vrlo staro!!!

Prvi vizantijski car koji je poneo prezime u istoriji bio je Mihajlo I Rangabe (od 811-813).Prema Ostrogorskom na str.202 i koji se poziva i na Gregorie,Bizant,9 za 1934 kažu da ime Rangabe potice i iskvareno od slavenske reci „Rukav6”i kako napominju znaci...rukomocnik,cvrstorukac...bukvalno-„silna ruka”...

Tvrdi se da je bio Slaven!Otac mu je bio Teoflikat Rangabe (znaci u pitanju je prezime)koji je bio u oblasti Crnog Mora na krajnjem istoku Male Azije (administrativna jedinica ili drungarijat Dodekanez)po Teofanu...

U tom periodu je bio još „jedan”car u Vizantiji,koji je bio Slaven ali sigurno i Srbin..to je Toma Slaven vidi (M.Rajkovic,Zbornik radova V.I.1953 knjiga 2 str.33)koji se borio u ratu ikona za kult ikona,za sirmasne gradjane,protiv velikih poreza,sluzbenika...tako da je od sest tema u Maloj Aziji,prihvatilo četiri...čak je dobio i carsku krunu i to lično od antiohijskog patrijarha...

Otkud sad Slaveni ili Srbi u Maloj Aziji...pitaces!

Po Teofanu „v.Izvori”I ...Car Konstantin je mnoge Slavene preselio u Maloj Aziji,da bi tim borbenim narodom naselio ispraznjene teme(okruge)...čak je odred Slavena-Srba,od 5000 njih naselio u Siriji (vidi isto „Izvori” na str.223).

A Justijan II je 689 je iz okoline Soluna naselio Slavene uz Mramorno More,tema Opsikija (vidi isto...str.227) a Ostrogorski već spominjan 145 str.kaže da je mogao od toliko Slavena da formira vojsku od 30000 ljudi (pa ovo bese ko Seoba Srba!?)

Ipak nas Rangabe je priznao Karla Velikog(franackog cara) u Ahenu 812,uspostavio mir sa zapadom,zastitio Srbe koji su bili u Dalmaciji od Karla Velikog,koji je i obecao da ih neće dirati niti napadati i stvarno Srbi su bili APSOLUTNO postedjeni rata i paleza.

Iako je tražio od našeg Rangabe titulu „rimskog cara” zanimljivo je šta stoji u dokumentu...„da ta titula oznacava vecno NASLEDSTVO VIZANTIJE”...tj.Rim je oduvek pripadao Vizantiji...kao jedinom i legitimnom nasledniku Rimskog Carstva!!!

Eto toliko o nekoj sličnosti između Rukav i Rukavine...

Pozdrav!
 Komentar Zapamti ovu temu!

.