Džesi

Sreo sam ga u Marini Bay u Fortloderdejlu kako sa svojom majkom igra tenis na betonskom terenu. Igrao je onako kako može da igra buckasti devetogodišnjak koji prvi put uzme reket u ruke. Kao novopridošli u USA ponudio sam svoje trenerske usluge za skoro duplo nižu cenu. Posle par dana Džesijeva baka Nina me je angažovala za kontinuirani trening, ne bi li usmerila svoje mezimče zdravim navikama. Samo tri godine posle upornog i disciplinovanog treninga Džesi je osvojio prvenstvo Floride za dvanaestogodišnjake .
Godinama smo bili strpljivi baka i ja prema tamnoputom detetu nasleđene ćudljive naravi. Njegovog oca su ubili u zatvoru drugi osuđenici u svojim obračunima a majka je uz muziku i kokain igrala na stolu nekog noćnog kluba u Kanadi. Još tri godine sam gledao kako predamnom raste, ponavlja sa uživanjem moje reči na srpskom, ređajući pobede, ali i učeći da izgubi meč kako dolikuje sportisti. Spuštene farmerke pod hitno je podigao sa kukov, a morao je da pazi kako slučajno ne bih čuo da je opsovao! Čitao mi je (a ponekad njegova Nina) svoje zanimljive radove iž škole i na kraju godine obavezno pokazivao visoke ocene. Malo po malo nesvesno sam preuzimao ulogu oca. Posle je došla na red druga teniska akademija, drugi treneri, naš prirodan i očekivani razlaz pa koledž...
Pre neki dan zazvonio je telefon. Džesi hoće posle nekoliko godina ponovo da igra sa mnom. Greška je bila što smo uopšte prekidali kontakt, kaže. Zagrlili smo se posle mnogo vremena i prislonili razlupano srce na srce jedan drugome. Gledam ga. Momčina, igra majstorski dok nosi hroničan bol u leđima, koji ga neprekidno sputava u mečevima. Taj bol je sladak jer mu potiskuje tugu iz duše koju on vešto pretače u pesme. Pravi probne snimke rep muzike, pričajući stihovima o svojoj okrutnoj sudbini kao Eminem, mega zvezda „repa”. Smeje se i obožava svoju Ninu, koja mu nadoknađuje roditelje i jedini je zakonski staratelj, iako nemaju krvno srodstvo. Kako mi je lako sad sa njim da radim i kako mi je lepo kad vidim da je uspeo da pobegne od ulice koja ga je čekala i opasno vrebala. Kako je divno kad se odoli izazovima i propne u bezbedne visine svog odrastanja.
O Džesi, dečko moj, malo ko te može voleti kao tvoja rođaka Nina, ali i ja tvoj rođeni trener.

:))

Teniska mama

Gledam jednu poznatu tenisku mamu sa strane. Mamu Martine Hingins.
Sedi sama za stolom kafea, ograđenog i zaštićenog prostora samo za VIP. Više nego tužna, sama i razočarana jer joj je ćerka, šampionka, eto završila turnir u četvrtfinalu a na prethodnom gren slemu nesrećno prokockala titulu u finalu. Deoba prvog mesta na istom takmičenju u dublu joj ništa ne znači? Sitnica je to za nju a i slava treba da se deli sa Anom Kurnjikovom... Pih.
Sve je isplanirala unapred. I kad će roditi šampionku i u kom astrološkom znaku i slavno ime Navratilove da nosi i specijalne masaže svoje bebe sa šest meseci. I treninge sa vrhunskim stručnjacima uz obavezno podmlađivanje.
Sve... Sve… Da stigne do trona. Sad kad je Martina prirodno krenula da silazi sa vrha, mama jednostavno to nije predvidela. Nema plan.
Gledam drugu mamu kojoj je dete u samom svetskom vrhu i ne deluje mi srećna. I nije. Kažu da se nasmejala, i to kiselo, pre tri nedelje.
Posmatram treću majku čije je dete otišlo na koledž, jer nije izdržalo surovu trku, jer nije taj materijal ili kalibar. Smeje se, raduje se, priča i sasluša. Pomaže u svom domenu, druži se i uživa u sitnim stvarima. Živi, ne glumi.
-Da li bi i ona bila nesrećna kao prve dve da je uspela? – pitam se.

E Zenice dobro da si se javio. Mislio sam da se 'manem ćorava posla'kad ono međutim)). Uvek je bolje pričati da bi se manje pretpostavljalo. Idemo dalje...

NATO bum
Prodoran prasak leta 1999, ništa neobično za Beograd. NATO bombardovanje Srbije je u toku i zatiče nas na teniskim terenima Partizana usred pionirskog meča Borisava Borovića i Novaka Đokovića. Ko ne poznaje svirepost, zloslutnost i miris smrti tog zvuka sile, ništa nije propustio u životu. Šta više. Po ratno-teniskom pravilu koje smo usvojili odmah po početku bombardovanja, poen se ponavlja, jer je eksplozija očigledno zasmetala takmičarima. Not ready!
-Samo je probijen zvučni zid, govorimo jedan drugome podignutih ramena da bi ublažili i amortizovali udar na nervni sistem. Usiljeno se smeškamo, jer dobro znamo da deca gledaju naše reakcije, napajajući se neophodnom pozitivnom energijom od nas trenera, roditelja, posmatrača da istraju i izdrže torturu. Poen se ponavlja.
-Priđi bliže, uđi u teren, igraj hrabro. Napadaj! - savetujem svog pulena Borčeta dok me Srđan, Noletov otac, pomno prati pogledom. Za trenutak su nam ponovo poeni i gemovi važniji od rata koji besni oko nas. Po završetku meča prelazim Humsku ulicu i svraćam u TK Tunel kod legendarnih beogradskih trenera Mirčeta i Zage na obaveznu tenisku kafu i analizu svega i svačega u našem svetu. Usput ćemo da pogledamo žensko finale na brzinu organizovanog turnira do 12 godina. Tada prvi put vidim Anu Ivanović, koja je kao i Novak osvojila turnir, organizovan upravo za njih sa idejom da talentovana deca igraju tenis i ne misle na skloništa i bombe. Da ne gube korak u očiglednom napredovanju ka teniskom tronu.
Slično je sa Jankom, Pašom, Zikijem, Duletom i ostalim našim igračima, koji udaraju po lopti kao po neprijatelju iz revolta što im tamo neko sa strane uređuje mladost. Jelena Janković i Viktor Troicki već uveliko treniraju u SAD, brišući u pauzi između gemova suze kao da su znoj duše. To je odjek na NATO bum! Naš srpski teniski BUM!

Sedamnaest godina kasnije
-Kakav osećaj, divan osećaj. Ideš na finalni meč, a unapred znaš da ćeš da proslaviš pobedu i pehar. 'Oćeš da budeš svedok istorije pomeranja granica i postavljenih novih rekorda u teniskoj igri. Zakasniš nekoliko gemova, jer se ženski deo navijačkog tima predugo zadržao ispred ogledala, ali ne očajavaš. Ima prijatne čari u isčekivanju rezultata sa gomilom zakasnelih navijača ispred ulaza. Svi se trude da brzo zauzmu svoja mesta tek kad igrači menjaju strane. -Da li je već pao brejk ili ne, pitanje je sad? I vreme je na našoj strani. Oblaci su zaklonili opasno sunce, a srećom nema ni odomaćene vlage, pa nam ne trebaju pomoćni rekviziti. Ipak mnogi gledaoci koriste reklamne oranž kačkete dobijene na ulazu da ušarene spektakl. Florida je država pomorandži. Pun stadion, a svuda oko nas srpske trobojke i tek poneka japanska crvena tačka. Ogromne količine živopisnog cveća na obodima tribina nisu došle do izražaja pored takvog navijačkog kolorita. Sećamo se poslednjeg poraza Novaka Đokovića na istom turniru od Tomija Hasa pre tri godine, kada ga je lomilo izuzetno hladno vreme za južni deo Floride. Niski odskok spore lopte te večeri zahtevao je više vazduha u Novakovim tad osetljivim plućima. U toku je dugački poen polovinom prvog seta. -Šta misliš ko dobija ovu razmenu? - šapućem ćerki Marti, bivšoj profesionalnoj teniserki, pitanje sa već serviranim odgovorom. Pa čime će da ga ugrozi svetski br. 6 kad znamo da nije server kalibra Iznera i Andersona? Nišikori bez posebnog oružja u svojoj igri, kao da je sve ambicije u meču ostavio u svlačionici. Morao je da bude agresivniji protiv šampiona ali nije on prvi (a ni poslednji) koji se odseče kad vidi neprikosnovenog n.o. 1 na svetu, Novaka Đokovića sa druge strane mreže. Samo povremeno je pokretljivi Japanac naterao Novaka da oduševi publiku retkim tehničkim specijalitetima, kao što je bekend paralela u trku sa kratkim izmahom. Ali i taktičkim novinama, kad kratkom slajz dijagonalom pozove ne baš korpulentnog Japanca na mrežu, pa ga onda pasira bez problema. -Srbija do Tokija! - uzviknuo je iz sveg glasa jedan navijač, iskoristivši tišinu pre serviranja ali nažalost razumeli su ga samo naši fudbalski znalci. -Novače pusti ga jedan set! - nova neobična upadica nas zasmejava, ali najbolje dočarava borbu mačke i miša i želju srpskih navijača da predstava u teniskom Centru Crandon Park u Key Biscayne potraje duže. Na 6: 3 ; 5:3 za Srbina, kada je pitanje pobednika već skoro bilo rešeno, Novak pravi jednu od nekoliko retkih neiznuđenih grešaka i ljutito reaguje. Gestom otkriva svoj nenadmašni takmičarski karakter i pokazuje da se ne opušta i ne popušta, da ne da ni milimetar nikome i nikada. Da od svoje teniske igre pravi savršenstvo. Samo za trenutak pozdravlja reketom jato prolazećih pelikana na nebu i osvaja simpatije i onih neutrallnih ljubitelja belog sporta. Neobično blistav prizor seća me na vreme kada su naši pogledi u nebo bili ukočeni strahom i strepnjom. Tada je Nole igrao na terenu 5 teniskog kluba Partizan pionirsko finale i sanjao najveća svetska teniska finala. U isto vreme sam ja kovao planove kako se iseliti sa porodicom iz ratom okovane Srbije.
Evo nas danas zajedno u Majamiju.

Golub

Misleći da ima otvoren put ka slobodi, slučajno zarobljeni golub je u svom letu tresnuo o staklo Beogradskog sajma Hale 14. Pao je ispred nas na improvizovan teniski teren u sred treninga. Ošamućen bauljao je po zelenom itisonu, a ja sam ga uzeo u ruke, jer tu svakako nije mogao da ostane.
-Jel ‘ živ?- zapita me zabrinuto kćerka Marta, pomazivši ga po glavi.
-Da, nosim ga napolje, sačekaj me.
Naredio sam joj još dodatnih vežbi da bi je zaposlio, kako ne bi videla nesrećnu pticu u jako lošem stanju. Dok sam izlazio, golub je već uginuo, a meni nije preostalo ništa drugo nego da ga stavim u kontejner. Nisam čekao Martino pitanje već sam po povratku počeo da vezem svoju priču i da joj objašnjavam negledajući je pravo u oči:
-E znaš šta je bilo Maki? Ja ga stavio na sneg a on ga malo kljucnuo, pa uzleteo do ograde. Samo kratko je stajao tamo pa poleteo u vis. Mislim i da je napravio jedan krug iznad mene.
Nastavljam sa laganjem u koje može da poveruje dvanaestogodišnja devojčica, dok se spremam da joj nabacim loptu iz korpe.
-Jes! - napravi potez ona kao kad zabije važan poen u meču, pa nastavi da drma po žutim lopticama sa još jačim elanom, dok sam se ja mislio kako postoji i humano laganje. Često je pričala drugaricama o događaju sa treninga, stalno izmišljajući i dodavajući nove detalje. Kako mu je kljun bio otvoren, jer se borio za disanje. Kako mu je boja bila mekano siva, a pogled bolan. A kasnije kako ga je čak i videla kroz prozor da leti.

Zabluda

Oni misle da se on ludo provodi na putovanjima i da mu je lepo. A čovek tužan da tužniji ne može biti. Oni misle da je luksuzno smešten u oficijalnom hotelu teniskog turnira, a on u straćari sumnjivog, seoskog pansiona. Oni misle, kad se igra da se samo pobeđuje. Evo, upravo je brisao suze kćerci sa lica i stavljao ledene obloge na povređeno rame, posle još jednog nesrećnog poraza i neiskorišćene meč lopte. Oni i ne sanjaju kako neko može biti usamljen i bespomoćan na kraju sveta čak u Australiji. Bez mogućnosti da se vrati kući kad on to zaželi i kad mu je dosta svega.
Utehu je sebi potražio u boci jeftinog vina, a ne u šampanjcu, kako se pretpostavlja da je običaj. Samo na kratko, dok je nije ispraznio, spas u flaši je našao.

Ceđenje suve drenovine

Prolazeći kroz terene tenis kluba Partizan, zastadoh kod terena broj 7 gde je poznati beogradski trener Goran Bubanj radio sa državnim prvakom Điletom Muškatirovićem. Zovnem ga dok su u predahu skupljali lopte pa ću mu reći:
„Vidi Gorane gde sam, a jel’ se sećaš mog početka”? - aludiram na prijemni ispit, kad smo kao kandidati za Višu trenersku školu morali da pokažemo svoje umeće igrajući sa njim, proverenim stručnjakom i bivšim igračem. Želja ogromna, ali neiskustva i stegnutosti koliko hoćeš kod nas pojedinaca. Karakterističan širok osmeh sina poznatog jugoslovenskog generala i dalekovid odgovor:
-Da, i ko zna gde će se to zaustaviti, podseća on na lansirnu rampu zvanu tenis. Trambulinu koja se zove Teniski klub Partizan. Ostavio sam tu mogućnost da pričeka, jer sam za sad bio više nego zadovoljan mestom direktora teniske škole najvećeg kluba u SFRJ. Natočim vodu i vraćajući se ka školskim terenima čujem trenera Matu Jašovića kako savetuje reprezentativca Toleta, Acu Bolića i Bodu na „trojci” sa našim prvotimcima Vukom i Pešom i mislim se:
-Samo dok napunim flašicu, koliko toga korisnog mogu da‘pokupim’ usput i obogatim svoje školsko početničko znanje, Kakav fenomen je ovaj klub!
„Opa”! - podvikuje rekreativac Bane Bugarin na „petici”. Prepoznatljivim ‘forhend slajzom’ dobija meč, a sa njim opkladu od 50 DEM. Da su brze noge i te kako važne podseća me bivši desni bek Partizan Miša Radaković na suprotnom terenu rezervisanom za našu bučnu rekreaciju. Sa njim se svakodnevno rvemo za terene i termine, ali nas on redovno uveseljava svojim (ne)zgodama. Privatni čas sa Zokijem Biomelemom uskoro treba da počne, ali meni se sad misli zadržavaju na jučerašnjoj važnoj pobedi klubskog turnira u dublu. U boksersko-teniskom tandemu sa aktuelnim novinarom Večernjih novosti Dankom Vasovićem protiv legendarnog glumca Petra Kralja i odličnog lokalnog igrača Doje mlađeg Bolića. Na ivici poraza smečom sa sredine terena baš na razigranog Doju, spasio sam meč loptu. Tu sam na licu mesta posavetovan od bosonogog Danka naučio da lagani i kratki drugi servis može da bude efikasan, ako se izvede kad protivnik ne očekuje, umesto silovitog prvog. Shvatio sam da ako se dobro stisne može poteći koja kap iz suve drenovine, da zalije moj prvi teniski pehar.

Nemam više teniskih. Hvala na čitanju.

Dragi Nikko,

Hvala ti na lepim rečima a još više na tvom pominjanju svih tih likova koji su bili deo jednog nezaboravno, predivnog ambijenta u klubu.
Svake godine obidjem tenisku parohiju a u Partizanu redovno 'ispijam kafu' sa Zagom iako tereni skoro zvrje prazani. Kad ne znam gde ću ja odem tamo pa sednem i čitam novine uz exspreso čekajući da se neko pojavi ili lunjam terenima i telefoniram. Kad treba da se vidim sa nekim ja zakažem vidjenje u klubu.To je meni centar sveta odakle sve polazi. Ne kaže Bane Bugarin napamet da sam jedini koji REDOVNO dolazi i obilazi voljeni klub.

Bodu vidjam redovno baš kod DŽakčeta i znam za sve probleme koje podnosi lakše zbog teniskih prijatelja. Prošle godine ga nisam zatekao ali video sam mog dragog Viška, a pre toga Ivana S. Ružu,Šaleta,Baneta Vučetića, Nelca, Ducu, Budžu, Trikija...
i MOG Stikija...
Sa Sašom V. sam se video pre nekoliko g. na T.K Beogradu i upoznat sam sa putešestvijima njega i Sime spina.
Znam za Toleta ali se pitam i nema nikako vesti o Krletu (bradonja). On je nekako otišao za Toletom u L.A. Radili smo zajedno i ja sam ga specijalno zadirkivao za Pašanskog da će biti dobar plejmejker sudeći koliko je tapkao loptu kod njega (a i tata mu je bio kralj među basketašima).
Čuo sam i za Mišu i žao mi je što ga nisam potražio (nemam adresu) kad sam bio u Vegasu jer ko zna kad ću i dal' ću ponovo.

Pa Djile je bio jedne godine šampion USA za kolež igrače.Ljudina.
Čučka sam gledao u onim nezaboravnim mečevima sa v. rivalom. Zvezda mi je uvek bila usputna stanica ...D.Savić je najzad operisao kuk i potrudio se da ja to saznam jer sam ga duuuugo nagovarao. Bjelicu sa Zvezde sam video u gradu a on mi je inače komšija na Karaburmi. I Jocu Lilića pored pekare...pre toga mi je sredio Novakove autograme za unučiće...
Video sam Banjca na Adi igra ...pa smo se pozdravili kroz žicu.))

Iz teksta se vidi da si svakodnevno živeo život kluba (pominješ
čak i Lažu )pa onda sigurno znaš za Slobu Konstadinovića (dvoručni sa obe strane)sad već pokojnog. Već dugi niz godina je oboleo a i sa njim sam bio jako dobar i obilazio sam ga u njegovoj perionici V.Stepe.

Ima mnogo 'ludih' priča o nestvarnim likovima koji su dolazili u klub kao na primer Saša Maca. Voleo bi da mi neko potanko ispriča njegove PUSTOLOVINE pa da sažmem u jednu dužu priču. Znaš o čemu pričam.))).

Napisanih priča o tenisu više nemam ali uvek može da se priča o dogadjajima i anegdotama... Šta reći recimo kad je Arkan došao da upiše decu a ja ga ne prepoznam i saopštim da mi je žao i da više nema mesta. Grada koji ga je doveo pozeleni i počne da se okreće u krug kao ringišpil))))))))). Tu ja shvatim da se nešto odigrava , pa okrenem ploču (otvorim novu specijalnu grupu) i spasim plac majstora ))).

Elem, vidiš uvek ima šta da se priča kada se interesovanja poklapaju.
Pozdrav i piši ako ima još nešto o 'našim')).

moracu da prestanem da kopiram...gresim)





9http://www.delfi.rs/knjige/autor/49696_nenad_simic_tajka_delfi_knjizare.html