Za pohvalu je sto brines o detetu/deci, ali, kako smo svi (ili skoro svi)ovde samo obični ljudi i kako ne postoje dva ista iskustva (jer ni ljudi nisu isti), sve uzimaj sa rezervom.
Pazljivo procitah ovo sto si napisao. Da bi se moglo sagledati sve(čak i na amaterskom nivou)nedostaje dosta informacija: da li ste u Kanadu dosli pre rođenja dece ili sa njima (kako su oni reagovali na to), kako je proticalo druzenje sina (za cerku ne kažeš da ima problema)u skoli/skolama i na fakultetu, da li se bavio nekim aktivnostima van redovnog skolovanja(sport ili sl.), da li ste razvili u porodici dovoljno stabilne odnose da biste bili sigurni u to da bi vam se deca otvoreno obratila ukoliko bi imala bilo kakav problem...itd., itd. ...ali, ja to sve ne želim/mogu da pitam, jer ljudi kažu onoliko koliko žele/mogu.
Ali, kada razmislis o svemu ovome pobrojanome, a i ostalom sto može imati uticaja...možda će se negde pojaviti rešenje.
moguće je da je decko samo u fazi kada mu odgovara da je sam...nije to ništa neobično, ali, naravno, treba biti tu i pratiti (ne u bukvalnom smislu). Za početak, dobro je da mu (svi iz porodice)date do znanja da ste tu za bilo koju pomoć koja mu eventualno bude potrebna i da se nadate da ima dovoljno poverenja u vas i da će se obratiti ukoliko bude trebalo. Sve drugo može biti kontraproduktivno, ukoliko ga na bilo koji način pritiskate.
Kako će uskoro naći posao (nadam se i želim mu to), vrlo je moguće da se sve promeni u smeru koji bi vama pruzio mir i opustanje od briga.
Svako dobro !!!

Tražim savet
Olio
02. jul 2014. u 22.08
Ja sam novi clan, odlucio sam se da zatražim pomoć od ljudi koji imaju slična iskustva ili imaju dobar savet.

Živim u Kanadi u blizini Toronta u malom mestu gde nema puno naših ljudi osim nekoliko starijih porodica, tj. stara emigracija.

Imam dvoje dece, cerka još u osnovnoj skoli a sin 23 godine. Upravo je zavrsio fakultet i trazi posao. Jako je odgovoran, posten, uredan, cist, kulturan, lepo gradjen i sve sto svaki roditelj samo poželeti može.
Jedini problem je sto nema prijatelja i nema devojku.
Mi kao porodica finansijski stojimo dobro, i njemu sam kupio solidan auto, ali ostalo je ono što ne može da se kupi i o cemu on nerado prica. Cele dane provodi u svojoj sobi, ili cita knjige ili nešto radi na kompjuteru.

Dali neko ima savet šta da radim?
Zao mi ga da mu propadaju najlepsi dani detinjstva kad ima sve uslove da uziva. On se ne zali, ne pokazuje nikakve znakove da nešto nije u redu. Neću da napravim pogresan potez, ali on me uvereva da je on OK i da je sve u redu.
Ne zbog toga sto je moj sin, ali on je stvarno lep momak, ali šta to vredi kad ga niko ne vidi. Evo bar dve nedelje je kod kuce i nigde nije izasao... šta da radim?

deluje kao da si izgubio sina, previse posla i tako to,
on misli da je prazan, da neme kome nešto da ponudi i zatvara se,
porodicni, drustveni i emotivni odnos je bio los, niste u njemu uspeli da probudite sigurnog, voljenog mladica, već ste ga uspavali.,.

Ja sam dijete sa sela i imala sam prelijepo i nemirno djetinjstvo. Druzila sam se puno s djecom. Nijedno dijete u mojoj ulici nije bilo povuceno u sebe. Svi smo bas bili zivahni i veseli.

I kao djevojka volila sam se druziti ali ne bas tako puno. Povjeravala sam se dosta drugaricama i nijedna me od tih u nasoj zemlji nisu iznevjerile nicim, i moglo im se potpuno vjerovati. A ovdje u Kanadi kad sam vidjela kako se lako razocarati u neke osobe, odma sam s vremenom pocela strogo paziti, znaci ni s kim dijeliti previse privatnih stvari i ni s kim se vezati toliko. I prihvatila sam vise da se povucem u sebe malo vise i volila sam piskarati po forumima (prvo je bio jedan forum pa sam presla na ovaj i na još jedan). Svidjao mi se ovaj oblik komunikacije mada sam često znala svadjati se i ne znam sto sam i u tome uzivala čak.

Ali kad sam god bila u vezi bilo mi je bitno da vidim decka i on je bio najbitnija osoba i za njega se moralo naći vremena. Onda negdje nekih 5 godina sam bila sama i tek sa 30 godina sam opet se zaljubila i udala se i sretno sve i ljubav sve jača i jača.

Ovdje u Kanadi je jako teško steci povjerenje u nekoga jer se zivoti i stvari nekako prebrzo mjenjaju i ljudi budu ravnodusni na svasta. Muza sam znala još u nasem mjestu i tad sam bila premlada da bi poceli nešto, i nasli smo se na kraju ponovo putem fejsa.

Da se to nije desilo tada, ja bih bila i dalje nesretna i sama jer mi je bilo bas jako bitno imati nekog samo svog koga volim i s kim ću ostariti. I dan danas ja ne volim puno da se družim s nekim desetim. Zovnu me ali ja to tako vjesto nekako izvedem i onda shvate ljudi da sam povucena i da to nije do njih. Ne vjerujem da imaju loše mišljenje o meni osim to da sam samo malo vise povucena.

I ja sam lijepa ali koliko sam bila povucena cudi me da me muž ikako pronasao hehe. Ali opet me je nasao nakon toliko vremena.

Nego vidi ti nekako da li je i tvoj sin isto bio necim i nekim razocaran prije pa se tako povukao. Ja sam znala nekad davno i patiti a tako vjesto to sakriti da niko nije zna o da sam dozivila nešto sto me je bolilo i da mi je neko slomio srce.

Olio...madju naboljim komentarima,najobjektivnijim i realnim ti je napisala Lea,razmisli i još jednom procitaj njeno.

p.s. obozavam da čitam od Lea svaki post i jedna od vrlo rijetkih i pametnih osoba ! svaka ti cast...skidam ti kapu !

Ee samo nam u ovu kafanu još nedostaje jedan, tako, interdisciplinarni panel od klinicki psiholozi, psihijatri sto kakvi, par utegnutih psihologica i pedagogica i... mi tje krenemo sa terapiju, jedno po jedno.

Mada, nije nikad loše malo protjaskati sa tako neku, koja je psiholog.. ali pod uslov da nosi tange.