. . .

Nova godina na Floridi podseća me na to da već deset godina nisam video sneg. Dok pijuckam konjak u košulji kratkih rukava, za šankom okićenim šarenim balonima i pripitim gostima, osluškujem praznični žamor. Mešaju se razni jezici i dijalekti kao kakvi voćni kokteli. Pevušim pesme sa ljudima koje jedva poznajem i glumim sreću. Za sad mi je dovoljno što pričaju „našim” jezikom i da su sa naših prostora, a šarene prskalice u noći me podsećaju na naše PRAVE …
Nove godine

Tradicionalna Nova godina je dočekivana kao prvorazredno čudo, praznik nad praznicima. Verovalo se da će sve biti drugačije i bolje od prvog januara naredne godine kad se krene od početka. Redovno smo kitili jelku sa nekoliko lampiona, bombona, vatom koja je imitirala pahulje snega ali jedne godine nam na pamet pade maštovita ideja. Čuvali smo „zlatne” i „srebrne”omote od iskorišćenih čokolada i bombona koje su „pristizale” od gostiju i za praznike jer nas je privlačio njihov sjaj. Imali smo takođe orahe polupane i ne polupane pa smo ih sve uvili u ukrasne omote da bi ih okačili na jelku. Ta „zlata” su pažljivo slagana u našim sveskama i zajedno sa salvetama bila su retka vrednost. Još i sa osušenim cvetovima činile su našu privatnu kolekciju kojoj smo se povremeno divili pokazujući jedni drugima. Pretežno su devojčice skupljale takve ukrasne sitnice, mada sam se u jednom trenutku i ja menjao sa drugovima i drugaricama za neobične japanske salvete! Sve je izgledalo mnogo bogatije i šarenije, a kad se neposredno pred ponoć upale neizbežne prskalice uz nekoliko dogorevajućih sveća, jelka je u polumraku sobe izgledala čarobno. „Praznik za oči”, kako se često govorilo. Tako okićenu držali smo je sve do polovine januara da bi je imali za Božić i da „zakači” onu zabranjenu za slavlje Novu godinu od 14. januara za koju mama kaže da je važnija od katoličke. Usput nas opet opominje da ne pogrešimo kad se krstimo sa tri prsta po pravoslavnom običaju. Gosti nisu primetili slatku podvalu svojim površnim pogledima dok im nismo kasnije rekli jer ih je nekoliko pravih ukrasa zavaralo. Ja sam opalim poneku petardu mada je ćale gruvao iz lovačke puške dajući mi „zeleno svetlo” za buku koju smo zajedno dizali. Snega je kao po pravilu bilo za svaku Novu godinu, a ako je nekad kasnio, skoro obavezno bi ipak pao na sam dan dočeka da ulepša, osvedoči prazničnu atmosferu. Kakva je to Nova godina bez „snežnog belog pokrivača”?

A kad je jedne godine pala kiša preko već formiranog g snega, pa uz pomoć hladnog vetra sve to zaledila!? E to je bio događaj. Gde god da staneš ono pucketa tanki sloj leda preko neugaženog snega. Svi „čilageri” sa svojim ženama su bili srećni. Mislim kad uđu u kuću, ako su došli bezbedno bez padanja i povreda. Tu se onda odmah „s nogu” popije jedna „ljuta” za dobrodošlicu. Druga se ispija u sedećem stavu jer domaćin podseća da se ipak srećno stiglo „na dve noge”, a treća je za sreću pa se ne odbija jer „sama klizi”! Onda ili prestaje brojanje jer je nekulturno ili se prelazi na vino koje se hvali i diže u nebesa iako na kraju ipak spušta pijanog na ljudske niskosti. Ništa smešnije nego kad neki stariji padne pa se „prospe” po zaleđenom putu. Pomognemo mu da se pridignu dok on psuje sve svece i kukajući otresa sneg sa teškog kaputa pa kad ode onda recitujemo:

„Hokej na ledu, baba na dedu. Deda na babu, pade u livadu!”
Skoro sve je bilo dozvoljeno taj dan, tu noć. Ljilja koja je išla u nabavku vina malo bi ga probala „gucnuvši” kad je već bila blizu njega a Mira mi je krišom pokazala, da niko ne vidi, kako se uvlači dim od cigarete u sebe iskusno praveći bušne kružiće pri izduvavanju.

Trpeza je bila tradicionalno bogata srpskim specijalitetima. Preskakao sam supe i sarme pa odmah zavrtao prasencetu uvo i bivao ukoren od tate. On je voleo da gosti najpre vide kako to divno izgleda kao da ide na izložbu pa da se lepo iseče i postavi.

E pa onda me prođe volja i ne jede mi se više.

„Ima mesa k’o drva”,

ponosno će tata kad mama uredno sve poređa na beli stolnjak. Sad ne važi ono kad ona na naš „juriš” na ponekad izložene kolače na stolu kaže:

„Polako deco, nije to za najesti se. To je za goste kad dođu.”

Odrasli igraju narodna kola oko stolova podvikuju i podvriskuju dok se mi jurimo ispod njih iz sobe u sobu. Muškarci zvižde i viču na glas:

„Opaa! Obori!”

A žene ciče:

-„Iju-iju -ijujuuuu!”

Pa onda neki zvuk zadovoljstva i sreće kroz zube dok cupkaju u štiklicama:
„Ssssss!”

K’o zmije! Nemamo puno vremena da im se iščuđavamo. Matori su, valjda znaju šta rade? Svi nas više vole nego obično tu noć i svi nam se bezrezervno smeškaju. A u ponoć šok. Poslednjih pet sekundi stare godine se odbrojava kako televizijski sat diktira, pa onda sledi izliv oduševljenja, grljenja, ljubljena začinjen sa najlepšim željama, a podgrejan obojenim alkoholom. Došla je Nova godina, urla se okolo kao da je bilo šansi da nas mimoiđe. Kao da je samo nama došla, takva je to radost bila dok napolju pucaju iz svih malokalibarskih oružja. Mi se takođe utrpavamo u taj „kermez” jer nam prija količina ljubavi i emocija zbijena na jednom toplom mestu. Ne smeta nam puno zadah od vina pomešan sa cigaretama iz njihovih usta dok nas nekontrolisano cmaču, ljube u oči, u čelo u obraz.

„Al‘ što u uvo, jeboga?”

Luda noć. Ma šta luda, najluđa. Neki put se lepo pogodi da treba samo vezati majke (očeve za Božić) za noge ili rođake i komšije što je pravi momenat pa će oni da nam daju neku lovu da bi ih pustili, 'oću reći odvezali. Takozvane „materice” i „paterice” praznici majki i očeva koji tad pripiti ne škrtare a mi najzad dobijamo naš neredovni, a tako neophodni „džeparac”. Obećanje dato jedan drugome da ćemo zasigurno ustati ujutro kad bude „onaj najavljeni čuveni američki film” nije održano, a za utehu kažu biće obavezna repriza? Tek oko podneva se prikupljamo u ulici prepričavajući praznični TV program koji je bogatiji crtanim i kaubojskim filmovima nego obično. Baci se po koja preostala petarda da uplaši retke prolaznike a nas da nasmeje. Pričamo o poklon paketićima koje smo dobili iz maminog ili tatinog preduzeća. Ovo je poslednja godina i poslednji paketić kažu u maminoj fabrici kesa za mene, jer punim 10 godina za desetak dana, pa mi je zbog toga električni voz sa nekoliko vagona još draži. Pažljivo postavljamo šine u krug i ređamo vagone iza lokomotive. Okolina pruge mora biti živopisna takođe, pa se ređa sve što ima nekog smisla, od figurica životinja do kauboja i indijanaca. Navije se ključem, pa se pusti živahna mašina u pogon koju prati nekoliko pari užarenih, otvorenih očiju uživajući čitavih desetak sekundi bez prekida. Baš koliko traje najveće uzbuđenje, kad nailazi NOVA GODINA.