„Narode
ma bio vama Pero, Tito, Jozo ili Aleksander ...vi ostajete i dalje nečiji čobani i koje je lako manipulisat da mrzi, vara, krade i šta ima tu...”

Pa ipak bolje biti nečiji coban na svome - nego svačija ovca po put tebe i sebi sličnih koje vise od pola veka pasu na tudjim livadama po belom svetu...

kužiš?

Kralj i Kraljevina u pravom smislu reci i u danasnjem vremenu su
ništa drugo već simboli i tradicija prohujalih vremena. U Evropi
sa izuzetkom U.K. - monarhije (kao vrhovne vlasti)su ukinute. Njihovi
naslednici uzivaju status povlascenih gradjanja koji nemaju ucesca u fukcionisanju države. Drugim rečima oni su nešto kao muzejska arhiva.

Kada se povede reč o Aleksandru Ujedinitelju, kakav god da je bio,
kako sa vrlinama ili manama,kod Srba je svojevremeno uzivao veliki
ugled. Ništa manje tako je bilo i kod monarhija u okruzenju kao
sto su Grcka,Bugarska i Rumunija. Treba imati na umu da su sve
nekadasnje Carevine nestale tokom velikih ratova - svetskih razmera.

U prvom su nestala četiri velika Carstva: rusko,nemacko,habsbursko
i otomansko, docim u drugom sve četiri male Kraljevine na Balkanu.

„Jes, da ga dovedemo pa da nam opet napravi Jugoslaviju,sa kraljem izgleda ne valja”

Ја нисам за Краља али то је потпуно небитно да ли сам ја за ову или ону опцију.

Јављам се само да кажем да можда и грешимо када толико пљујемо по Краљу за стварање заједнице са Словенцима и Хрватима (и осталима). Због чега МОЖДА грешимо?
Па као што се ни ми Срби као народ, ни Вучић као садашњи Председник, ни било који бивши Председник па све уназад до Краља, уопште не питамо где ћемо, како ћемо и са ким ћемо, тако се највероватније ни Краљ није питао по завршетку Првог светског рата.

Велике силе кроје судбину народима на Балкану и одређујемо шта можемо и не можемо а ми изгледа то никако не можемо да схватимо.

Примера ради, ни Броз не би био устоличен да влада бившом Југославијом да то велике силе нису желеле.

Е, сад, право питање је због чега ми Срби никако не можемо да формирамо своју националну државу на српским етничким просторима?
Одговор је вероватно врло једноставан и своди се на Британску, пре свега, болесну мржњу према Русији а онда, самим тим, и према нама Србима пошто нас виде као народ који је у име братства са Русијом спреман да чини многе услуге Русији.

Због тога је Србија остала без икаквог приступа Јадранском мору након сецесије неких република. Због тога је све учињено и да се ЦГ одвоји од Србије. Због тога Срби морају да живе и даље у БиХ уместо да српске етничке простору припоје Србији. Због тога су Срби и протерани из данашње Хрватске како би се избегао било какав политички притисак у будућности, излаз Срба на Јадранско море а самим тим највероватније и Русије.

Дакле, све је то, по мом скромном мишљењу, прљава игра Запада у којој предњаче Британци; увек били и остали против нас Срба.

Ne, bogati su zbog kapitalizma i postovanja zakona.

Ne, bogati su zbog kapitalizma i postovanja zakona.
------------------------
I svi bogati do jednog imali kolonije,ali eto slučajno se potrefilo nisu planirali,sve suvi postovalac zakona i pravde,200 godina im roblje radilo za dzabe kad se posvadjaju oko kolonija i zapuca oni zlato i bogatstvo u Svicu.
Reset pomirenje podele plen pa opet iz početka .Vredni neki ljudi sve radom zaradili zato i imaju.

A za to vreme telad veruje u vladavinu prava

Jedino sto mi je drago da vama iz NVO narod apsolutno vise ništa ne veruje da nema medija koji vas pumpaju pre bi se čuo kereci lavez iz Perua nego vi.

Kolonisti su se prvo obogatili pa tek onda osvojili kolonije. I gde sam to napisao da su postovali zakone osvojenih zemalja? Prvenstveno su postovali zakone u svojoj zemlji, pa onda i svoje u osvojenim.

Teletitata

Ne, bogati su zbog kapitalizma i postovanja zakona JACEGA!!!

„Svakakve gluposti se ovde nadju. Tada se nije islo na ”Molitveni dorucak„.”

Попај, не схватам шта си желео да кажеш. Да је Југославија настала ''снагом и упорношћу'' Јосипа Броза? Да се велике силе нису питале? Па управо су Черчил, Стаљин и Рузвелт одлучили да се створи Југославија каква је створена након Другог светског рата.

Тој тројици се није исплатило да губе превише времена и расправљају како да поделе тај део Балкана. Једноставно им се није исплатило да се сукобљавају око поделе те територију па су удробили у ту државу и жртве (Србе) и кољаче (Хрвати). Због тога смо ми Срби платили цену током деведесетих када није више било баланса на светској политичкој сцени.
Југославија је постојала управо онолико колико је постојала и равнотежа између НАТО пакта и Руског блока (тзв. Варшавски пакт).

Черчил, Стаљин и Рузвелт су Југославију оставили као некакву неутралну државу коју су сва тројица највероватније планирали да приволе на своју страну.
Черчилу и Рузвелту је било важно да та територија није под директном контролом Русије а Стаљину је опет одговарало то што ни Запад није остварио такву исту контролу а претпостављам да је био и прилично сигуран да ће Југославија, првенствено због Срба, бити наклоњена руским интересима.

Ја сам први, признајем, који пљује по Краљу због тога што је створио заједницу са српским непријатељима уместо да је правио српску државу на српским етничким просторима.
Али, не заборавимо ко је Србију натерао да се повуче 1911, 1912 из Северне Албаније. Ти исти, сасвим сигурно, нису дозволили ни да се створи национална српска држава након Првог светског рата. Ти исти су одлучивали која ће страна добити подршку Запада током Другог светског рата. Такви су учествовали и у одлуци да се у Југославију стрпају жртве и њихови џелати.

Дакле, шта си онда мислио са тим својим коментаром како се ''онда'' није ишло на ''Молитвени доручак''?

Човече, данас и Вучић бар донекле балансира између Истока и Запада управо због тога што опет у свету постоји равнотежа и баланс моћи. Да Русија није ојачала, уверен сам, Република Српска би већ одавно била утопљена у централистичку БиХ а Србија под пуном контролом НАТО држава. Данас Вучић може донекле да балансира што ће нас, уверен сам али дај Боже да грешим, скупо коштати првом приликом тј. неприликом.

Историја Срба

Много пута се писало о монархији као теми, посебно о монархији у Срба, јер су Срби практично од првих поузданих помена у историји један монархистички тј. краљевски народ. Међутим, готово никада се није писало о републици у Срба као облику државног уређења. Просто, као да је република нешто што се аутоматски подразумева као одређена друштвена датост док је монархија неко инцидентално опредељење на маргини друштвених дешавања.
Но, управо је супротно бар што се српског народа тиче, али и православних народа уопште, република је један увоз са запада, изданак Француске буржоаске револуције с краја 18. века и један потпуно стран облик владавине. То се посебно односи на слободарске Србе, који иако традиционално монархистички опредељени (ако држе до себе и своје националне традиције), управо су у монархији остваривали највећи степен својих политичких права и слобода развијајући парламентарну демократију и тржишну економију каквим мало који стари европски народ попут Срба може да се похвали.
И како дођосмо на републику? Да ли нас је ико икада питао да ли желимо републику?
Пре него што одговоримо на ова питања, позабавимо се мало објашњењем шта је то република. Она потиче из латинских речи „res” и „publica” што спојено у идиом буквално значи „јавна ствар”. Другим речима, то је систем владавине у којој се држава сматра јавном ствари, међутим у пракси у питању је систем који је најподложнији манипулацијама елита које се домогну управљања таквом творевином кроз најразличитије облике злоупотреба или насиља. Демократија као политички режим може бити својствена и републикама и монархијама, но историјски ако посматрамо историју модерног доба, републике су оставиле далеко крвавији траг у историји човечанства него било која монархија уз сво колонијалистичко наслеђе неких од њих. Када се у обзир узме само владавина једног Маа Цедунга или Лењина и Стаљина или Хитлера, слика постаје јаснија.
Ми Срби у нашој историји имамо један усамљени пример републике. То је Дубровачка Република, једна изразито римокатоличка творевина Срба на источном Јадрану, која је фактички самостална од 1358. године до њеног укидања од стране Наполеона Бонапарте 1808. године. Међутим, Дубровачка Република је била типична средњевековна република, каквих је било посебно по Италији, којом је политички управљала градска аристократија односно изданци градског племства који су по породичном праву улазили у органе власти. Дакле, република која нам је данас наметнута као државно уређење, свакако не потиче из наше националне историје чији је део наслеђе Дубровачке Републике. Јер каква је то република којом управља аристократија, а која, на пример, тргује између осталог и робовима?
Идеја о републиканском уређењу по основама принципа Француске буржоаске револуције се први пут помиње код Срба у есејима Светозара Марковића, који иако је потпуно свестан да су Срби заклети монархисти, ту идеју помиње тек узгредно. О њој су писали касније и други социјалисти попут Димитрија Туцовића, но у веома развијеном и потпуно оствареном српском грађанском друштву, те идеје и политичке снаге биле су закуцане за друштвену маргину.
Просто, Србима треба домаћин и у кући, и у држави, а не неки манипуланти опседнути сопственом добити.
Ако изузмемо изузетно краткотрајну Печујску републику коју су водили Срби у Барањи по самом завршетку Првог светског рата у Мађарској, носиоци идеје републике, након уједињења свих Срба у једну велику државу заједно са Словенцима и Хрватима, били су комунисти и Хрвати. Управо ће ова комбинација насилно и успоставити републику 29. новембра 1945. године.
Међутим, у међуратном политичком животу осим забрањене (у читавој Европи због тероризма и револуције) Комунистичке партије и Хрватске сељачке странке, постојала је још једна маргинална странка која се залагала за републиканско уређење. Како је Краљевина СХС (од 1929. Краљевина Југославија) била демократска земља, постојала је и Југословенска републиканска странка која није имала великих изборних успеха и остала је готово безначајна појава. Њу је основао 1913. године и касније предводио један веома образовани филолог родом из Ужица академик Љубомир Стојановић, но за ову странку и идеју републиканизма Срби су били попуно незаинтересовани.
Дакле, кроз политичко деловање у јавном животу идеју успостављања републике гурају комунисти и чланови Хрватске сељачке странке. Међутим, чак и Хрватска сељачка странка у марту 1925. године одустаје од залагања за увођење републиканског уређења, јавно признајући монархију и династију Карађорђевића и одричући се било каквог републиканизма.
С друге стране, комунисти осим почетног изборног успеха на изборима за уставотворну скупштину 1920. године када су били четврти иза демократа, радикала и хрватских сељака, врло брзо су отишли на друштвену и политичку маргину због свог екстремизма каквом у једном слободном и грађанском друштву не може бити места. Свој релативни успех, комунисти најпре дугују огромном полету, који се осетио по вишестраначким изборима по читавом западном свету, а који је плод одушевљења (и незнања) успешно изведеном Бољшевичком револуцијом у Русији. Тај изборни резултат се такође приписује и као акт протеста у појединим крајевима уједињене краљевине против политичке доминације српских политичких странака и српске династије као победника Великог рата и незадовољства услед огромног разарања делова земље под аустроугарском окупацијом. Међутим, комунисти нису били у стању да из свог политичког програма избаце насиље и револуцију, прибегавали су политичким атентатима и тероризму, а нису били у стању да поштују основне уставне формалности, попут полагања заклетве.
Притом, комунисти су између два рата били једина политичка странка која је своју централу имала у иностранству и којом је у потпуности управљано из иностранства, па је тачније такву групацију посматрати као групу страних агената него као објективну политичку представничку снагу потеклу из народа. Крајем 1920. године, таквој насилној страној политичкој групацији је забрањен рад, а комунисти су били забрањени у целој Европи све док се након Четврте интернационале нису одрекли залагања за револуционарни долазак на власт прихвативши изборе као средство деловања.
.
.
.
.

zlatiborac
27. oktobar 2020. u 19.06
Power12345 - stovani pucanu sa prostora tisuculjene 'kulture':
primljeno k` znanju
----------------------------------------------------------------

zlatibore još si zelen.
Ne kaže se „pucanu” nego pucanini (može s mehko ch). A i povijest bi tremao malo procitati (opet meko ch).
Baranju smo avnojirali...

Kužim prijatelju.
Čak ako si i lagao, odusevljen sam. Nekako kao da sam i sam to napisao.
Mada sam strahovito prepatio u Drugom svjetskom ratu, a u ovom gradjanskom ostao bez igdje icega, ne mijenjam svoje mišljenje. Sve me to boli, ali za bilo kakvu promjenu treba i snaga i zaledje, a ja to niti jednog nemam.
Eto sva sreća sto imam i rezervnu domovinu, pa mi nekako lakse pada gibitak moje prave.
Dodjem ovdje i izjadamj se, a ljudi kao ljudi, najviše vole da onaj koji pati, pati još vise. Ipak se ne dam. Prezivih i Antu i Franju, pa ću možda, ako me što ne strefi prezivjeti još koga...
Tebi iskreni pozdrav sto mi dusu razgali...

p.s. 'snegu' = snAgu

p.s.s. tatastura nije pouzdana - proveravajte pre klik-a

„Kod tebe kriva tastatura (ili po nasem tipkovnica), a kod mene bogami prsti.”

Nije iskljuceno da jedno & drugo može biti tačno & tocno!

kužiš li ? stari moj...
:-)