Прво су испредњачили у попу: док су Загрепчани и Сарајлије копирали Италијане и Шпанце, а онда их и престигли, у Београду ниси могао ништа да снимиш без Вокија Костића, Војкана Борисављевића, Корнелија Ковача. Не кажем: има и у Загребу ко је држо банку, и у Сарајеву, али београдски поп је остао сасвим бескрван - у рукама Сенке Велентанлић, Леа Мартина, Микија Јевремовића и Драгана Антића. Ми смо као били први у народњацима, па шта ће нам још и поп?

Онда се десило да Загреб, Сарајево, па и Љубљана и Ријека лансирају рок групе, какве су у Београду заувек остале да вежбају у гаражама и свирају по МЗ: Парни ваљак, Бијело дугме, Ватрени пољубац, Булдожер, Азру и небројено других.

Ми смо дали Идоле, Бајагу, Екатерину, Дисциплину кичме .. од којих нико није умео да сними мега-хит, и који су неки компромис између поменутог рока и староградске музике. Ју-група била је и остала пример дилетантизма: шта бива кад добри музичари неће да плате за композиију и текст? За разлику од њих - Бора Чорба нема ни добре музичаре, али ето успева да се ували свакој власти.

Посебно је тужно гледати „бесплатне” концерте за Нову Годину и сл.празнике - где се једна те иста лица врте већ 40 година.

Нек си ти кесеру дипломирао рок.
Зато за боље и не знаш него из круга двојке - чега се играју генералски синови!
Ми најбољи у свету - мош мислити, све Тесла до Тесле!