ПРОЦЕС формирања европских народа окончан је још у средњем веку, а у бившој СФРЈ одвијао се до седамдесетих година 20. века. До Титовог доласка на њено чело, Југославију су сачињавала три народа, а десетак година пре његовог силаска с политичке сцене било их је дупло више. Европску породицу народа, поред Македонаца, Титова гарнитура ју је обогатила и са Црногорцима, који су све до 1945. били Срби, и Муслиманима, којима је само у некадашњој Југославији вера призната за нацију.

Црногорци су проглашени посебним народом 1. маја 1945, пре него што су комунисти успоставили власт у целој земљи, а са Југословенима исламске вероисповести тај поступак је трајао много дуже. Поред осталог, и због тога што историја никад није успела да утврди да је на територији ове државе пре најезде Турака живело било какво становништво исламске вероисповести.

Концепт политике националних држава, која је формирана у Средњој Европи крајем деветнаестог века, случајно или не, поклопио се са Лењиновим виђењем националног питања у Совјетском Савезу, кога се почев од Дрезденског конгреса држала и КПЈ. Стварност с којом се суoчавамо коначно je дефинисана на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу и на другом заседању Авноја. Данас је потпуно јасно да је ово заправо модел за слабљење Србије.