Овде постављам текст једног припадника нашег расејања у Немачкој. Реч је о компарацији живота сељака у Немачкој и сељака у Србији. Поставља се питање зашто је сељак у Србији толико експлоатисан и доведен да увек буде на ивици егзистенције? Србија је једна од земаља које имају најбоље земљишне и климатске услове за пољопривреду можда у Европи а можда и у свету. Али србски сељак, у свим системима, од титоизма, преко слобизма до вучићизма, ринта као роб, без резултата, јер његов рад поједоше разни државни паразити који му ништа не гарантују, ничим га не кредитирају, не обезбеђују гарантован откуп, не дају субвенције за репроматеријал, не гарантују цене, а главну зараду од пољопривреде покрадоше манипуланти, препродавци, експорт-импорт мешетари итд. Насупрот томе, у доњем тексту, имамо компарацију са немачким сељаком коме је све гарантовано. Код нас је титоизам, као систем 'социјалне једнакости' експлоатисао србског сељака, а данашњи систем поготову. А немачки систем, као класни систем неједнакости, обезбеђује сељаку да добро заради од свог рада. Како то? Па тако што наши политичари имају пачији мозак. Не размишљају дугорочно на општу корист која ће на крају донети корист и њима лично. Они размишљају краткорочно - да себи заграбе што више данас, а сутра их не занима јер ће неко други да буде на власти. Препоручујем да прочитате текст који следи:

МОЈ ВРЕДНИ СЕЉАК

Онај из мог родног села и овај одавде где живим у Немачкој. И мада немам намеру да критикујем или упоређујем неке вредности, присиљен сам јер видим и посматрам, да ипак упоредим неке чињенице.
Ја нећу описивати живот мог вредног пољопривредника из Баваништа са овим којег од пре кратког времена све боље упознајем. Али да представим овог овде код мене.
Има 54 године, жена му је сличне старости. Има троје деце, једно је на студијама у оближњем граду али живи у интернату, једном недељно доноси веш да му мајка опере и да се наједе онако како највише воли.
Млађи брат, сад му је 17, учи одсек сточарства у регионалној школи где одлази са малим мопедом. Има дозволу за трактор само у оквиру имања. Неће се даље школовати јер је имање вредно да би било угашено!
Старија кућа савремено опремљена, све чисто и на свом месту. Код њих купујем домаћа јаја које носе кокоши које су слободне, простор намењен за то је око 450 м2 са настрешницама и зимском смештају узиданом од цигле.
Не бави се класичном пољопривредом. Од земље поседује око 10 хектара ливада , коси траву, балира је и са њом храни између 35 и 50 јунади углавном оне шкотске расе којој зима не смета али која се у добрим условима јако брзо претвара у добар извор новца јер је месо овде у Немачкој доста скупо.
За 20% скупље од класичне говедине коју знамо.
Дакле, чова има све потребне машине да сву ту траву покоси мада су му ливаде бар неке, и на неравним деловима подножја суседних планина, високих, - па као наша Авала.
Има око 80 кошница са сортним пчелама и продаје око тону меда сваке године преко откупних фирми а доста тога, приватно за један кг. по 15 евра јер долазе многи људи који цене добар мед!
Ипак, тај мед јер сам га пробао, није ни прошао поред меда које добијам од Милета Калишког!
Тај човек нема дугова, не диже се као марва рано ујутро, не вози се на своју њиву пазећи на сваку литру дисела јер га купује по 86 центи за литар и има своје танкове у дворишти где увек има бар 5 хиљада литара резерве.
У малом свињцу који је веома уредно опремљен хранилицама и појилицама, држи четири расне крмаче и прасце продаје тек кад имају 24 кг. Крмаче су бели ландрас и без проблема одрађују свој део посла. Каже ми уз осмех да прода и преко 150 комада годишње. Он не коље јер би морао имати опремљену просторију са сливницима и хигијеном која би га само оптерећивала. Купци односе на клање код регистрованог месара у селу и плаћају за услуку 40 евра.
За утовљена говеда има уговор са кланицом у Биркенфелду која долази по стоку, вага их у његовом присуству и одмах у истом дану, добија чек на износ који пребацује на рачун своје банке.
Каже ми да нема много посла око стоке, хранилице брину о свему, нема муже, нема млека, нема ноћивања кад би се женска стока телила, на вече гледа ТВ или одлази у суседну крчму где игра таблић и попије својих 5 – 6 боца регионалног пива.
Редовно одлазе на годишњи одмор, прошле године у Јужно Афричку Унију где радо пије афричка вина, једном годишње код сестре у Канаду на неколико недеља, све код куће тече као мед и млеко јер има поверљиву и сигурну замену!
Он не страхује да ће бити преварен за цену, он зна тачно у цент колико ће зарадити сваке године. Губитка због болести или смрти стоке нема јер има свог ветеринара који долази, врши контролу и уз то, добро вечера са породицом и понесе увек нешто као надокнаду за долазак. Овде се не набијају цене, услуге, све то иде на перту и у атмосфери лагодности.
Старијем је сину купио нов мерцедес 250 Е ( око 60 хиљада евра ) да може долазити кући, млађи се радује јер је тата обећао БМВ онај мали туринг са кабриолетом и само са два седишта. ( око 45 хиљада Евра ) Сам вози Пађеро џип јер обилази своје ливаде.
Његова жена вози малу Астру јер она се брине о куповини потребштине за кућу!
Па се питам, овај човек ради један лагодан и угодан посао, није оптерећен притисцима, има времена за себе и породицу, живи достојанствено како доликује и има у руци плодове свог рада!
А у каквој је ситуацији онај мој, далеко ближи и дражи сељак из Баваништа? Ја могу лако да замислим. Волео бих да је обратно.
Јер оног нашег, туцале су у главу све владе и системи већ стотинак година без милости и на капима зноја са његовог чела, стварали градове и све друго а њега оставиле на ономе што је имао, ако му већ нису и део тога отели преваром и уз лажи.
Варан је у ценама, горива, концентрата, продаје, несигурне и увек бедне цене за своје производе. Кантари од откупа су увек слагали за бар 300 кила а његово чело се није опустило ни кад је мртав уморан легао на починак.
Ако грешим, волео бих да ме неко аргументом разувери.