Лидерски системи су рак рана србског народа. На примеру Србије и Црне Горе се види чему то води. Државу чува добар систем, а не њен лидер.

Требало је да то схватимо приликом распада Титове државе. Аутократија, диктатура - то државу увек води у пропаст.

Код Додика сам у недоумици. Република Србска је на стакленим темељима и довољно је да се на њеном челу задеси издајничка власт и - РС улази у грађански рат тј. побуну против своје владе, или у рат са Федерацијом, или јој прети утапање у Федерацију. Власт пре Додика је скоро баш то урадила - утопила Србску у Федерацију. Но, ове манипулације с короном су показале да Додик прати Вучићеву политику, а то ми се код њега није свидело. Р.Србска треба да прати Србију и да се ослања на њу, али не и кад је у питању лош владарски потез, тј. кад су у питању сулуде диктаторске мере које угрожавају људска права.

Генерално, и у Србској је у питању лош систем. Политичке странке треба укинути и увести директну демократију саборног типа чије изборне и опозивне иницијативе крећу одоздо, од мјесних заједница (на тај начин би србски народ био једна политичка странка, а тиме и мање подложан издаји). Наравно, свјесни смо да Р.Србска није независна држава. Она је у вазалном односу према Сарајеву, а цијела Босна је колонија и протекторат Запада, па је у тим околностима тешко у систему промијенити било шта што не би водило утапању у унитарну БиХ. Нажалост, такво стање погодује политичким манипулаторима и узурпаторима власти, па и Додику (за кога бих опет гласао из страха од губитка Р.Србске под онаквом влашћу која је изњедрила једног Мектића, нпр.).