Опрости Боже, што макар и само у трену, поверовах да си свој народ заборавио. Поверовах да си превидео зло које се гором ваља и умишљеном снагом, камење ваља, воду уз брда наводи и против ума и памети, своју злу вољу, окруњену лажном снагом, намеће злим осмехом препуним дрске самовоље и недостака основне уљудности.

Опрости мени грешнику што осуђујем глупост, јер и сам сам потекао од тог честитог народног пука, па верујући у закон поштовања скромности, дижем глас тананим цијуком маленог миша, у нади да ћу надгласати помамну рику побеснелог лава, који уверен у своју снагу, ипак спусти своју у прашину, - пред тим слабим цијуком!
Или се варам те је повређена гордост те лажне величине, навикнута да уједа, и даље спремна на лајање!

Јер Ти ме научи оном народном, - памет брда ваља и ум царује, те се нећу хватати у коло у ком сујета повређене глупости, понекад царује.
Јер Ти рече нам, то нисам заборавио, дружите се и љубите једно другог. И увек имајте праве речи у којима ће Ваше достојанство, бити узвраћено братским додиром, јер ако другог не поштујеш, како ће други Тебе!
Амин!