Све више чујем неке полуписмене политичке коментаре типа 'Ова демократија ништа не ваља', док истовремено извале противречност типа 'Вучић је диктатор'. Господо, да ли вам не ваља диктатура или демократија?

О демократији сам често расправљао па ћу само кратко да подсетим - то није буквално владавина народа, то је владавина под контролом народа и у интересу народа. Такве владавине у свету још није било нити је има. Може се једино рећи да у неким земљама постоји већи проценат демократије, негде мањи, а негде је нема никако. Мислим да Србија данас спада у државе са најмањим процентом демократије у свету. Због тога нема смисла говорити како 'демократија ништа не ваља' и упирати прстом на Србију.

Овај систем не ваља, али он није демократија. Модерним речником га зовемо неолиберални капитализам, а он је комбинација диктатуре, олигархије и плутократије, или диктатура малог броја богатих и моћних чија моћ извире пре свега из новца, а затим и из владајуће позиције у држави. У Србији знамо како се новац стицао: пљачком друштвене и државне имовине од стране оних који су њом управљали. Тај бивши 'самоуправни' менаџмент данас представља лигу најбогатијих приватних власника над највећим ресурсима Србије.

Како се може демократијом називати систем у коме појединац одлучује о свему, контролише све, а њега не контролише нико? Он не полаже рачуне ником осим неким својим господарима из иностранства!
Чак га нико не контролише ни кад организује лажне изборе као утакмицу са унапред намештеним резултатом!

Суштина демократије је у томе да над сваким јавним руководиоцем, службеником, или јавном институцијом, постоји КОНТРОЛА, а то је пре свега контрола од стране народа и у име народа, односно од независних контролора које директно именује народ. У неким системима је то Сенат, вијеће стараца, уставотворна скупштина... а у мојој интерпретацији демократије - то је УСТАВНИ САБОР.

Политичке странке се морају развластити. То су секте и мафијашке организације које уништавају демократију. Кроз политичке странке, којима се управља диктаторски и плутократски, на власт у држави долазе криминалци. Тако посланик постаје неко кога на власт не би изабрали ни у месној заједници, а замо зато што посланичког кандидата не кандидује његова средина у којој живи или ради, него га кандидује његова партија у којој чак нема никакве демократске процедуре избора. Кандидује га његов диктаторски шеф странке као свог омиљеног полтрона, финансијера, члана фамилије, члана ужег мафијашког клана итд. А на изборима знамо - резултати се лажирају.

У новије време све више чујем политичке коментаторе који се залажу за меритократију, тј. владавину најбољих (Малагурски, Катић, Драгаш итд.). Опрезно с овим! Владавина најбољих се не може постићи без високог степена демократије! Драгаш каже 'Бираће се на основу референци које имају'. Али како? Ко ће те 'референце' да верификује, проверава...? Неће ли у том систему опет до најбољих референци да дођу они који и данас имају моћ и новац? Меритократија на тај начин може да се претвори у комбинацију плутократије и технократије (а видели смо колико је ова комбинација опасна, јер су власници новца незајежљиви, а стручњаци и интелектуалци врло лако поткупљиви). Дакле, и меритократски систем мора да прође кроз решето народне контроле, јер главни смисао државе јесте у томе да обезбеди квалитетан живот и срећу свом народу. А ко ће то бити заинтересован за народну срећу ако није подвргнут народној контроли?

Меритократија би била најбољи менаџмент уколико би била уграђена у мрежни систем демократских инструмената: тестирања, квалификације, интервјуи, референце, презентације, такмичења, радна остварења, мишљења околине и струке, предлози и, на крају, избори. Ми нисмо свесни колико Срби имају квалитетног, стручног и поштеног људског потенцијала, а не можемо тога ни бити свесни јер овакав мрежни систем демократских инструмената у Србији не постоји. У Србији тренутно постоји само онај у коме је неком дозвољено да се представи на државним тв каналима, а видели смо како то иде: курта и мурта се смењују пред тв камерама и просипају давно офуцане фразе које се годинама понављају.

Дакле, меритократија се не може остварити без демократије, јер се без демократије претвара у своју супротност: плутократско-технократску антинародну диктатруру.

А до демократије се не може стићи ако врх државе није КОНТРОЛИСАН,
ако избори нису независни и КОНТРОЛИСАНИ од стране народа,
ако политичке странке нису подвргнуте јавној КОНТРОЛИ, развлашћене и одвојене од права да се директно кандидују за власт.

Решење је Уставни Сабор и директни и независни избори. Од тога треба кренути.