http://www.politika.rs/scc/clanak/447730/Pogledi/Vilson-se-vraca-kuci
рајем прошле године, Београд је – у општини Савски венац – добио улицу, тачније булевар, Вудроуа Вилсона. Почетком ове године, сјајни амерички историчар Лари Волф објавио је књигу „Woodrow Wilson and the Reimagining of Eastern Europe”. Књига, између осталог, показује како је Вилсонова политичка баштина данас најживља у источној Европи. Волф еуфемистички каже како Вилсон није имао баш прогресивна становишта према Афроамериканцима, те како су се стога недавно водиле чак и озбиљне расправе да институције унутар Принстон универзитета више не носе његово име. Иако се сматра вероватно најобразованијим и академски најуспешнијим међу свим америчким председницима у историји, његов статус у самим Сједињењим Државама данас није лишен контроверзи.
У источној Европи, међутим, данас, као и пре стотину година, Вилсоново име ником не смета, као што је углавном сметало кроз највећи део друге половине двадесетог века. Можда и најеклатантнији пример Вилсонове омиљености почетком прошлог столећа јест чињеница да је непосредно након Првог светског рата Братислава накратко била преименована у Вилсоново Место. Очито, дакле, да случај Титограда није потпуно без преседана. Један од главних тргова у Варшави, по неким проценама највећи трг у целој источној Европи, звао се Вилсонов трг све од краја Првог па до почетка Другог светског рата. У социјалистичкој Пољској прозван је Тргом Париске комуне, да би после пада Берлинског зида поново постао Вилсонов трг.
Београд ће, најављено је, уз булевар, Вилсону „даровати” и споменик. Није ни та одлука претерано оригинална. У Познању је још 1931. године свечано откривен споменик Вилсону аутора Гутзона Борглума, чувеног скулптора познатог, између осталог, по оном фамозном споменику четворици америчких председника уклесаном у „црне планине Јужне Дакоте”, широј публици знаног из Хичкоковог филма „Север, северозапад”.
И у Краљевини СХС односно Краљевини Југославији, Вилсон је био више него омиљен. Вјекослав Перица наводи како је култ Вилсона у првој Југославији био обележен бројним меморијалима и споменицима, односно како су у неколико градова (Загреб, Ријека, Сплит, Сарајево, Осијек, Београд) улице, паркови, тргови, шеталишта прозвани по њему. Један од најлепших загребачких тргова, онај на коме су зграде Универзитета и Хрватског народног казалишта, у Аустро-Угарској се звао Свеучилишни трг, а 1919. године прозван је Вилсоновим тргом. Након атентата у Марсеју, постао је Трг краља Александра, после Другог светског рата Трг маршала Тита, а данас је Трг Републике Хрватске.
Међу набројаним градовима, улице с Вилсоновим именом све време су задржали Сарајево и Осијек, док су Сплит и Ријека, као и Београд уосталом, остали без улица са Вилсоновим именом по свој прилици због његовог ватреног антикомунизма. Вјекослав Перица примећује како је жалосно да у Сплиту и Ријеци нису након пада комунизма обновљени Вилсонови меморијали за шта би, како истиче, „у демократској Хрватској морало бити ваљаних разлога”. Нарочито би логично било да се у Ријеци нешто зове Вилсоновим именом, пошто је он чак предлагао да сједиште Лиге народа, претече Организације уједињених нација буде баш у том јадранском граду.
У Београду се поново одаје почаст Вилсону не непосредно након пада комунизма, него већ дубоко у двадесет и првом веку. Ни то није јединствен пример. Рецимо, главна железничка станица у Прагу је до 1918. године носила име Фрање Јосипа, да би затим добила име Вудроуа Вилсона. Неколико година касније, пред станицу је постављен и бронзани споменик Вилсону висок преко четири метра. Нацисти су га срушили кад су заузели Праг, као што су преименовали и станицу. Након баршунасте револуције 1989, станици није враћено Вилсоново име, али је једна прашка улица прозвана Вилсоновом. Ипак, 2011. године, уз саму главну станицу, на истом месту где је стајао први бронзани споменик Вилсону подигнут је нови. Вацлав Хавел је био присутан на свечаном откривању.
Пошто се један крај београдског Булевара Вудроуа Вилсона налази у непосредној близини Железничке улице, човек би на први поглед помислио како су солидне шансе да се и у Београду споменик Вилсону постави управо пред главну железничку станицу, а онда се присети да тамо, крај Железничке улице, више нема ни железнице ни железничке станице.